Miroslav Mika Antić

lete trotoarima papirici jeseni
kao pregrst rumenih makova

tako bih zeleo da ove noci svi usne
jedan topao san,
svi ovi sto se mrste
i odvlace iz trece smene
umor i duse u trecerazredne sobe
svojih već zardjalih brakova,

pretplaćeni na ukus uhodane sigurnosti,
na isti ukus neznosti i topline,
gde se istim lazima
iz dana u dan ispisuje
istovetna i bespomocna hronika,

gde, kad se probude,
ostavljaju samo oblike svoga tela
u vrelom zadahu posteljine
i kaslju u ogledalo dok se umivaju,
i ricu dok pljuju u vedro
ispod umivaonika

zato i hocu da podelimo bez ikog
ovu poslednju krisku cutanja
i sazvacemo je
svako nad svojim krilom
halapljivo
i gladno

zar ne nalazis da je dirljivo smesna
ova mala cekaonica
izmedju lutanja
i lutanja?

presedecemo jos koji nestrpljivi sat,
a onda,
prvim jutarnjim vozom otputovati iznenadno

MOSTOVI

U meni veceras jedna reka
razbila ogromna brda daleka,
muci se urlice, razmice klance
i kida svoje zelene lance,
i rije kroz moje srce i pece
i kroz oci mi kipi i tece.

U tebi veceras ta ista reka,
cudno je meka.
I cas je srebrna, i cas je plava,
u njoj se tisina odslikava.

Svako u sebi reke druge,
pod istim mostovima sretne,
zato su nase srece i tuge
uvek drukcije istovetne.

... Ako ti jave: umro sam,
ti znaš: ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan
toliko mi je stalo da ostanem u tebi
budalast, čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti - to ja još uvek
šašav letim i živim.

Odluka


Zivot je sve nesto iz pocetka.
Juce i prekjuce sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.
Pa cemu onda razocaranja?
Ako je jedna ljubav - corak,
Odmah se drukcije i lepse sanja.
I kad si najvise tuzan i gorak
nekih se novih ociju setis
i shvatis da letis... divnije letis.
Ko je to video da decak pati?
Da kunja kmezav i da place?
Svaki put moras iznova znati
da volis bolje, da volis jace.
Ne da se vadis.
Ne da se tesis.
Vec da se istinski do neba smesis.
Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukcije vrede.
Zivi se svaki put iz pocetka.
Zivi se da se nikad ne pada.
Da budes snazniji posle oluje.
I da se u tvom srcu vec sada
100 zlatnih zvezda unapred cuje

kuda cu?
u koji grad da svratim?

dan je niz mutna polja prosut

vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika
koga da pitam, gladan i mokar,
zasto se nismo sreli nikad?

il je vec bilo?
trebao korak?
mozda je sasvim do mene dosla.
al' ja,
u krcmu svratio gorak,
a ona
ne znajuci-prosla

ne znam
ceo svet smo obisli
u zudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoisli

da, mora da je tako

krug
ne razumem se ja u ovo kamenje
sto miruje - i to mu je sva krivica

mozda sam samo zbog ljuljaski imao obraza
da ostanem sve do sada
ovom svetu u gostima

inace,
objasnite mi ljudi,
sta cu ovako divno blesav sa ovih milion ptica
u mojoj krvi i kostima?

mozda postoji molitva koja sve resava
i sve prasta?

mozda i u kockama uzidanim u drumove
zivi nekakv nemir
neprestan
i dug?

ali sta cemo kad nas uvek i opet uvek ima
ovakvih koji stalno
koji stalno,
koji stalno ponovo cvetamo kao basta
od aprila
do septembra,
pa onda opet ponovo tako,
i ponovo,
i ponovo - u krug?

aorist

ti svakako razumes:
sve je,
sve je,
sve je gotovo

uplaseno sam pijan
i prazan
i sam

ponekad netko naidje
da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome prepričavam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena

nikome nemoj reci,
ali ja,
ja koji najmanje znam o sreci,
hteo bih malo nespretne srece
tom nekom drugom da dam

i dok umire drvece i vetar po liscu gazi,
hteo bih da mu bude dobro,
sasvim dobro,
u ime aorista moje ljubavi
i davnoproslog vremena
Odgovorite sa citatom

carobna pesma

1.
cesto te tako vidim

istina , kao u nekoj
dalekoj srebrnoj magli
ali divno te vidim

na nogama ti cizme
od sedam svetlosnih milja

u ruci ona lampa
u koju, posle aladina,
umesto duha zatvaras
obrise vecitog vremena

i cujem sapuces: sezame
i svet se pred tobom rasklapa

---

2.
dodirom tvojih misli
prostori sebe otkrivaju

duzina tvog vida
tinja i pokrece krvotok
jes nenacetih svetova

letis na carobnom cilimu
i dizes se za pticama
tamo gde je sve prozirno,
sve u jednoj dimenziji
kao na decijem crtezu,
al ima neceg ljudskog,
dubljeg od covecanstva

tamo te cekam budan
u svom kosmickom snu

---

3.

nikad ti nisam rekao
koliko do suza volim
tvoju trsavu glavu
koja u sumrak mirise
na sapun i jesenji vetar

glavu u kojoj stanuju
samo visoke boje,
ogromne, nedostizne,

sposobnu da razume
spirale nebeskih ognjeva,
geometriju sna
i hrabrost novih Ikara
koji ce krenuti sutra
ka nepoznatim suncima
brzinom prema kojoj je
svetlost obicno puzanje

---

4.

sine moj, i ja letim

kao sto ptica ne ostavlja
otiske krila u vazduhu,
tako se i ja krecem
verujuci u ono
sto bih hteo da vidim,
a ne sto stvarno vidim

mozda to znaci uci
u unutrasnjost tisine

mozda to znaci postici
ono sto ne moze svako:

da zivot ne bira nas,
vec mi njega da biramo

---

5.

ja sam svoja najcudnija,
najlepsa putovanja,
prevalio kroz pustos
ove vetrovite glave

i tu su stali beskraji
o kojima, i ne slutis

biti putnik kroz mudrost,
to znaci: baviti se
vratolomijom bezumlja

ne srljajuci, vec - drhtavo,
dostojanstvenom neznoscu
jedne predivne lude

---

6.

zato bezim od kuce

nadjes me kako sedim
u restoranu kraj reke
i mucim se da oljustim
sa chela i sa misli
zemljinu tezu chamotinje,
jednolikost zivota
i otupelost zanosa

u bestezinskom stanju
vina i tihe muzike,
odlepim se i lebdim

lebdim nad samim sobom
tako zamisljam nebo

---

7.

onda pridjes i kazes mi :
tata, idemo kuci

ostavljam na stolu osmeh
i prepunu pepeljaru
malih dogorelih krila

otvaram vrata i ulazim
ne u svet, vec u sebe

i ne prolazim dalje,
nego u sebi ostajem
Odgovorite sa citatom

---

.......

9.

i dok hodamo tako,
hteo bih da te zamolim:
preleti beskonacnost,
prestigni vreme i mastu,

al nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji

dodirni rukama grive
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa eksplozijom pulsara,

al nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji

pocetak pocetka je svuda
kraj kraja je u nama

Gledacu kako sunce nagriza drvecu ruke
pa su dlanovi liscca ranjavi i krti,
a mostovi tegle na ledjima topli vetar
sto prve kise najavljuje.

I ako vec svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
ucinicu to odjednom,
ne postujuci priglupe i svakodnevne smrti,
nestpljiv da dozivim taj mrak
sto mi se u zenice strmoglavljuje.

I smeskajuci se,
a necu objasniti zasto se smeskam
i sta osecam
dok mi se u raznobojnim klikerima ociju
hiljadu svetlosti menja.

Morate vec jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsecam
ovako pijan od snova i proklet od poverenja.

Posle mene slobodno disite
i vi
sa rukama od crepa,
i vi
sa rukama od kolaca.

I prelamajte se u bezbroj nijansi
od crne
od bele,
- nikad me necete stici
jer bio sam drukcija prizma.

Ja sam
ispred nosa svih vrlo postovanih pronalazaca
prvi uspeo da patentiram
pod istim rednim brojem osmeh zanosa
i cinizma.

Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi isao da onjusim oblake
i prvi se namrsten vratio.

I sad znam
da je mudrije uciniti korak van sebe
nego proci milione kilometara
u svojim grudima.

Inace,
bio sam pomalo vanbracno zaljubljen
u vetrenjace
i stanicne restoracije
i posteno sam,
cini mi se,
platio,
kiriju sto sam ziveo medj ljudima.

Nije mi zao
sto sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za zivota ceka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni zhar
put oblaka i ptica.

Ja sam vecito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.

Ja sam mislio:
dobro,
razmrskajmo usijane celenke o zid,
mozda ce se iz toga izleci nekakvi dani.

Ja sam mislio:
dobro,
sve grobare na bastovanski kurs,
mozda cemo nauciti
na kosti da kalemimo cvet.

Sad mi zbilja vise nicega nije zao
i necu urlati
ni sliniti u rukav ako sutra neko
ko bude pozvan da nisani
- na mene prstom ne nanisani.

Pljujem ja pomalo na vs,
nadmeni buduci.

Da se nismo ovako prljavi grizli i parili,
da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
i sanjarili,
voleo bih da vidim na sta bi licio
vas okupani,
puderom posuti,
razmazeni svet.

Kad umrem,
samo ce mi biti zao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
narocitog smisla i znacenja.

A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od zivotnog segacenja.

I neka sve prodje bez molitvi
i rodoljublja.
Ulicarkama
donji ves od kaludjerickih riza!

Nisam bio ni ikona,
ni vojnik,
ni gradonacelnik u provinciji
kome bone decu vaspitavaju.

Cirkusi su bili moja najveca ljubav
i moj najveci patriotizam,
i radjao sam se kad su ginuli,
a umro kad vaskrsavaju.

Vi mozda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napisem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.

Bio sam razapeta celicna zica
izmedju bivsih koji sve lepo veruju
i buducih koji u svemu traze trik.

Po meni je igrala
balerina sa amputiranom nogom
i kisobranom u ruci,
i svima vam je zastajao dah.

Kazite hvala sto se nisam prekinuo
i zgrusao vreme u crven krik.

Hocu da cujem taj aplauz
kojim ste dlanove raskrvarili
pod ogromnim satorima neba
naduvenim od ridjih vetrova sto oluju obecavaju.

Jer posteno je,
na kraju krajeva,
razumeti komedijase koji su se zbog vas izmotavali.
iako su mogli da sidju u publiku
i da za svoje pare psuju i obozavaju.

Ako sve to mora da bude u nekakvo prolece,
- neka bude.
Belo od kisa
prolece je tek okrecena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo.

Zalepite mi usput na celo jedan list
i nista vise,
- ako se razumemo.

Ostalo moze da ostane kao i kad sam disao.
Neka se leprsaju suknje i marame.
Nek neko nekom zariva noz u vrat,
i neko nekom i dalje sapuce: draga.

Neka izgleda kao da sam se vrlo uctivo
i diskretno udaljio
i u slivnike prospite svaki svaki drugi smisao.

U destoj sam leteo na mesec.
U dvadesetoj sam leteo na grudobrane.
U tridesetoj sam odleteo dovraga.

Na kraju:
ne umivajte me, molim vas.
Maramicom mi pokrite lice
ako vam smeta moja budalasta maska.

I cegrtaljke u sake,
a onda:

orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!

Upalite sve ulicne svetiljke i reklame
neka grad izgleda kao arena
pre mog odlaska.

Zar ne primecujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca.

Vama ce od naseg poslednjeg kikota
utrnuti rskavica u zglobovima,
a to je,
ustvari,
nasa poslednja naivna sala,
poslednja salva crnog snega
po vasim licima sivim.

I ko zna,
mozda cemo samo svoju prazninu dati na cuvanje
grobovima,
a mi cemo ostati da se cerimo i naricemo
ovde negde u travi,
ovde negde u liscu,
ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno zivi.

carolija

nekom zabranjuju zvezde.
nekome krila.
i laste

ja ne zabranjujem nista.
sme se sve sto se ne sme.
samo jedno te molim:
pokusaj da ne rastes
ni mrvu svima za inat,
do kraja ove pesme.
u toj se pesmi zivi
slobodno,
lepo
i ludo.

mozes da izmisljas.
mastas,
da radis sve naopako.
u njoj i najvece cudo
prestaje da bude cudo,
jer sve sto pozelis
kad zazmuris
- ostaje zauvek tako.

isturi hrabro i divno
prkose detinjaste
i lazi i sebe samog.
sme se sve sto se ne sme.

i sme se vise od svega!

jedini: nemoj da rastes
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.

i svaki put kad te slome,
pa moras nov san da stvaras,
ne sanjaj ga u mraku
dotrci blize zori.
na pragu ove pesme
tako se divno bori
i kad namignes samo
i osmehnes se polako

izbroj u sebi do deset
i to u vecnost pretvori.
i sve sto zmureci smislis
ostace zauvek tako.

....
sad i sam svatam kako se hoce,
kako se zeli,
kako se moze
i u samocu i van samoce:
dalje od svoje tesne kozhe.

sad i sam umem da se pruzim.
da sebe ucinim za osmeh duzim.
da sebe ucinim za pamet duzim.
da srce svoje van sebe drzim.

srce se nema da se ima.
srce se ima da ga das svima....

zmurke

1.
postoji nesto brze i od same mogucnosti da se
covek sporazume sa svojom misli
nekakva
groznica uobrazilje.
carolija.
trag koji se vec dogodio unapred.

secam se svoje prve skolske torbe.
nisam zurio da je otvorim.
dugo sam je posmatrao,
obilazio oko nje i zamisljao u njoj
obilje neobinih stvari.

i danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima.
lepse mi je da zamisljam sta moze biti unutra.
uvek je tako sa zatvorenim stvarima.

i tek kad oljustis omot, prestaje svaka carolija,
jer vise nema smisla ni jedna igra pogadjanja.

2.
jer sve je u nama kad zmurimo, a strano kad otvorimo oci.
i sve je nase dok zelimo, a tudje kad se ostvari.

mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,
unutra, u skladistima tajni i korenju energije.
samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa.
a unutra, u nama, kipe orijaska sunca.
sve se to dogadja zato sto nismo skinuli omot
sa svog jos uvek pitomog i detinjastog srca.

dobivsi sebe na poklon od ovog ovde jedinog
i nepovratnog zivota, mi u tom srcu
nosimo sve ono sto postoji i sto ce tek
postojati u nasim drugim zivotima.
i ne kvarimo ga kao igracku, da otkrijemo cime voli.
i ne kvarimo ga da vidimo cime se boji i cime sanja.

3.
kad zvezde padaju avgusta, ne trci da ih potrazis u travi.
ne sakupljaj ih po sumama i ne vijaj za bregovima.
samo zatvori oci.
bar ti znas da se igras zmurke.

uhvati ih u letu i sve ce u tebe duboko otkotrljati.

zazelis li se mora ili severnih snegova,
zazelis li se planina, jezera ili pustinja,
samo zazmuri u svet, ne odmotavaj omot vida,
i sve ce se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.

Poruka

Kad prođu zore,
kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina
i za kćer najdaljih naših kćeri
kroz mnogo nadanja i godina,

za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,

za čavrljanja,
kikot
i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.

Kad svenu zore,
kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju - daj im da sanjaju,
viči da sanjaju,
sanjaj da sanjaju,

dok u njihovim detinjim grudima
pokojna naša srca odzvanjaju
i čuju
i kuju
i odjekuju
kao zvonici među ljudima.

Kaži im:
onamo,
blizu neba,
planina jedna na sve njih čeka.
Mi smo je zidali od sna i hleba
da se uspentramo u svetlost nekad.

Mi smo je digli.
A nikad stigli.
Za ljudski vek je ogromna bila.
I posrćući - u vis smo pali,
sa ožiljcima najlepših krila.

Kad minu zore,
kad umru kiše,
i vidiš: nema nas nikada više
reci im da smo se ko ljudi složili:
mene podelili,
tebe podelili,
njih smo pomnožili.

Ovo je, moj daleki sine,
osmeh i šapat za tvoga sina
i za kćer njegovih najdaljih kćeri
kroz bezbroj nadanja i godina.
I želja da se nešto produži.

Da se pre oduži.

Da se ne oduži,
već da se šalje,
od njih još dalje,
mnogo dalje.

Reci im: onamo, blizu neba
još divnih treba,
još jakih treba,
naivnih treba
i čudnih treba.

Davno smo s mukom sve to sređivali.
Sad smo na kraju i to sredili.
Klinci su mame i tate nasleđivali.
Sad smo mi, roditelji, decu nasledili.

Zato im na uho promrmljaj tiše,
kad zore izgore
kad splasni kiše

- nas sutra mora tamo negde
zajedno s njima da ima
za jednu običnu mrvu najglasnije,
za jednu običnu mrvu najčasnije,
za jednu običnu mrvu najviše.

VOJVODINA

Volim je od štala do neba, od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,
vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branili golim šakama,
pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, -
tu Vojvodinu bogomojačku, i bezbožničku, i ivnsku,
belju od jaganjaca, crnju od paljevina,
tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,
pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav -
volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.

I volim je prosjačku pred crkvama, nedeljama u ritama,
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu vašarsku i hramonikašku, čas raspusnu, čas pitomu,
i birtijašku, što osvanjiva štucajući pod stolovima,
pa Vojvodinu bečku i varmeđsku, sa tuđim barjacima pred četama,
K.u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana
i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima
sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama,
ej, pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
obešenu o bandere, probušenu po čelima,
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku, kad je oktobra donela proleće selima,
volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.
Prskajte kajsije zvezda z kosi drveća njenog.
Uvek će biti krovova pozadi krova svakog,
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.
I danas, zemljo rodna, kad nisi bosonoga,
kad nisi gola beda, u dronjcima i plaču,
ti, što se moliš bogu, ti što pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila račun,
nazdravlje, diži čaše, razbij astale šakom,
zapevaj preko njiva, neka zabride kosti,
volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te... volim... oprosti,
ti,što si danas lepša, ti, bez krasta i vaški,
ti, ljuljaško i rakožut, zubat osmeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, mađarski, totski, vlaški,
makedonski i lički, preko dalekih njiva,
i voleću te uvek, krvavo moje odojče i srećo nova,
jer se e stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaća,
od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova...
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!

....na svu srecu, ja ti ne mogu pomoci
i umoran sam od trazenja resenja,
koje je uvek na dohvatu nasih kratkih ruku.
I prolazi vreme, ruke nam jacaju,
ali ne rastu.

a da zakoracis?
ne, ne smes prva,
a ja ne mogu biti ispred tebe.
da krenemo skupa?
ko bi se toga setio?

ne kradi mi medjuvreme,
ako vec ne osecas svoje.
postacu hladan i promenicu se,
ali kad-tad cu eksplodirati.
ko ce da skuplja parcice? ti?
pa ti ne mozes da me skupis ni sastavljenog.

ne kradi mi medjuvreme.
ono nije nase.
ono je moje.
i nije izmedju nas.
ono je izmedju mene i mene.

ne kradi mi medjuvreme,
bojim se - upasces u njega.
ne kradi mi sebe od mene,
budalo glupa.
postaces medjuvreme
i ostaces zauvek sa mnom bez mene.

vidim da sigurno nesto jesam.
ovde sam.
tamo sam.
jedno sam.
sve sam.
pa ipak, ne znam sta sam i gde sam.

krenem ponekad, pa se bojim:
koracam,
a k`o da u mestu stojim.

stanem ponekad, pa se stidim:
vidim,
a k`o da nista ne vidim.

stanem ponekad, pa se bojim:
da l` ja postojim,
il` ne postojim?

zasivacu te vetrom. posle cu, znam,
pobrkati moju kozu sa tvojom.
ne znam da li me
shvatas: to nije prozimanje.
to je umivanje tobom.

ljubav je ciscenje nekim.
ljubav je neciji miris, sav izatkan po nama.
tetoviranje mastom.

Uspavanka

Svet ovaj, u stvari,
i nije tako rdjav i zao,
mada poneko place
i samuje
i brine.

Mozda je suton s krova
sasvim slucajno pao.

Mozda bi i noc da svane,
mozda bi i noc da sine.

Volim da svako valja
i verujem beskrajno:
svanuca postoje zato
da covek lakse dise.

I sklapam oci.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra i vlati
sto se nad krosnjama njise.

A sigurno je vazno
i od svega najprece:
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.

I kad se umoris gorko,
i trne u tebi vece,
divno je svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I vazno je ovo,
vaznije od najpreceg:

kad se toliko lepote
u sebi cuva i ima,
umeti,
da niko ne sazna,
bar komadic tog neceg
umotati u snove
i dosanjati svima.

Tako ce vek tvoj biti
manje samotan,
zao,
sa manje briga,
ruznoce,
i placa,
i straha
i tuge.

I svaki put kad budes
komadic sebe dao
i svoje snove svetu
po vetrovima slao,

licice jutro na tebe
vise nego na druge.

Nepovratna pesma


Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možeš srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.
Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i čarlija tvoj početak.
Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al' kad pođeš - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek' od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.
Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al' ako se i pozlatiš,
il' sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.

Možda je bio maj, juli ili avgust
kao sada,
možda je bio ponedeljak, sreda ili petak...
veče ili noć...
ne pamtim više...
ni boje majice koju je tog dana nosio
ne sećam se
ni frizure, ni reči, ni glasa...
samo pamtim taj pogled kojim me voleo...

Pronadji nove svetove
i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh
da zive i da disu.

Al nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji.

Samo se tako mozemo
jedan drugom pribliziti.

Cetiri ulice tamo,
i tri ulice ovamo,
i jedva primetan osmeh,
i ciste, iskrene oci,

to je prostranstvo bezdana
koje bih hteo da premostim
od moje zvezde do tvoje.

U doba mog detinjstva igrao sam se pošte.
Sakupljao sam lišće dok idem od škole do
kuće. Svakom bih listu, uz osmeh, nešto
lepo prišapnuo, najlepše što sam čuo i
video tog dana.
Sa druge strane lista šaptao sam adresu.
Hiljade izmišljenih imena neznanih lijudi.
Milione imena.
Sve bih to onda, ovlaš, zapečatio poljupcem.
I puštao niz vetar.
I evo šta se sad događa, sad posle toliko godina!
Javljaju mi se mnogi znani i nepoznati.
Ponovo sakupljam lišće i čitam odgovore
pisane rukopisom žilica koje venu.
Javljaju mi se divni daleki prijatelji, azbukom
rane jeseni koju umem da čitam. Nije
teško naučiti. Samo malo zažmurim. Ovlaš.
Kroz trepavice. I dišem polako vetar,
A vetar se i ne čuje drukčije, sem nozdrvama
i usnama.

2.
Katkad su razglednice vrlo čudne. Na jednoj
strani piše nam Iaoce sa neke pošte stare
dve i po hiljade godina: "Ko zna da ne
zna - najviši je."
Na drugoj strani, dodato rukopisom Montenja.
Mišel de Montenj. Francuska, I 553;
"Ko misli da ništa ne zna, taj ne može ni
znati da ništa ne zna".
54
Zar ti to ne liči po malo na igru »pokvarenih
telefona"? Kad reči putuju kroz vekove,
svako ponešto dopiše ili izbriše. Ili sve
izvrne naopako, po svome.
Tako nastaje usijani vrh čovekovog uma:
poslovica. Ona pripada narodu. Zato narod
i kaže : "Poslovica je svemir u zrnu
žita."

3.
Noć polagano zri. Čuje se lepet krila. To se
vetar umorio. Sleteo je na krov i kjuje
oko dimnjaka staklene perle retke kiše.
Od mnogo misli izaberi jednu, najvažniju.
Bavi se samo njom, dok je sasvim ne
savladaš, kao veliki džudista jedan munjeviti
zahvat, kao veliki bokser svoj tajni kontraudarac,
kao veliki hirurg, zanet vajanjem prirode,
samo njemu znan rez na srcu.
Uopšte nije važno imaš li neuredne džepove,
neurednu frizuru i domaće zadatke.
Najveća nevolja na svetu je, sine moj, imati
neuredan um.

Mesečevo srebro

Ne priznajem rastanke
i nikad neću
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek niče
Kada na samom početku priče
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesečevo srebro ućuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noći i zore sjajem
I zato ne dam, i zato neću
i zato rastanke ne priznajem
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslačka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu
Zato ne dam i zato neću
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato ću uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu
Još uvek naš cvet negde niče
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri sleću
Svi su rastanci tužne price
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad neću.