Slikanje po telu glinom i drugim prirodnim pigmentima je jedan od najčešćih vidova ritualnog body art-a. Često se izvodi tokom ceremonija i još uvek postoji u starim plemenima Australije, Novog Zelanda, ostrva Pacifika, u delovima Afrike, Indije, Japana.

Oslikavanje kanom najviše se praktikuje u Indiji i Pakistanu, a staro je više od 5000 godina. Pored toga što su dekorativne, ovakve šare mogu biti i korisne, jer blagodeti kane pomažu telu da se rashladi. Najčešće se ovim šarama ukrašavaju žene i to pred važne praznike, a posebno su raskošne one kojima se ukrašava nevesta pred čin venčanja.

Reč tetovaža je polinežanskog porekla. Potiče ili od reči ta što znači udariti, napasti ili od tatau što znači popraviti. Za širenje popularnosti tetovaže u Evropi glavni krivac je Džejms Kuk. Ne, on nije bio gangsta reper iz geta, već moreplovac istraživač, jedan od prvih Evropljana koji su obišli polinežanska ostrva i zahvaljujući kojem danas imamo zapise o njihovim ljudima i tetovažama. Priča kaže da je, krenuvši nazad za Englesku, poveo sa sobom veoma zbunjenog, tetoviranog Tahićanina. Englezi su ga videli i… ostalo je istorija.

Najstarija sačuvana mumija sa tetovažama datira iz perioda 3000 godina pre Hrista. U pitanju je Oci (Otzi), čovek iz ledenog doba. Njegove, krajnje jednostavne, tetovaže bile su raspoređene po najbitnijim akupunkturskim tačkama tela i trebalo je da mu pomognu da eliminiše bol nastao usled bolesti zglobova.

Sve tetovirane egipatske mumije do sada pronađene su ženske! Iako na svim slikama i drugim umetničkim delima iz tog perioda vidimo i muškarce i žene sa tetovažama, do sada su nađene samo ženske. Egiptolozi su došli do zaključka da je tetovaža, koja se uglavnom sastojala od tačaka i linija, služila kao garancija plodnosti.

Pirsing je nastao još u vreme Maja i Asteka. Svrha mu je bila slična kao svrha tetovaže: da približi čoveka bogovima, otera zle duhove i izgleda potpuno bad ass.

Istu svrhu imala je i skarifikacija ili pravljenje ožiljaka. Izvodila se tako što su se, po željenoj shemi, odsecale male trake kože i tako pravili ožiljci koji formiraju sliku. Ovih dana skarifikacija se vraća u modu kao 3D tetovaža!

Body shaping tj. oblikovanje tela jedna je od najozloglašenijih formi ritualnog body art-a. Dok su je jedni posmatrali kao način održavanja ideala lepote u određenim kulturama, drugi su videli kao varvarski čin. Najčešće su vršene izmene na oblicima glave, vrata i stopala.

Najstariji primerak preoblikovane ljudske lobanje nađen je u pećini Šandiar u Iraku. Vezivanje glave počinjalo bi mesec dana nakon što je dete rođeno i nastavljano je do 6 meseci. Izdužena lobanja označavala je pripadnost višoj klasi koja vodi poreklo direktno od bogova, a verovalo se i da ljudi sa ovakvim oblikom glave inteligentniji. U Burmi i dalje traje tradicija produžavanja vrata, najčešće kod žena. Devojčice od pete godine života nose oko vrata teške prstenove koji utiču na spuštanje ključne kosti i čine da vrat izgleda duže što za ova plemena predstavlja vrhunac elegancije.

Vezivanje stopala ili lotus stopalo bilo je popularno u Kini tokom 10. veka, a u nekim delovima se zadržalo sve do 1930. Izvodilo se na devojčicama od četvrte godine života i to tako što se nožni prsti slome, saviju, a onda čvrsto uviju gazom da bi se zaustavio njihov dalji rast. Još jeziviji od samog procesa je željeni rezultat. Idealna dužina stopala bila je 8 cm, što je otprilike naš broj 16, koji nose bebe. Žena sa majušnim stopalima smatrala se nežnom i ljupkom, a sitan hod je bio privlačan muškarcima. Ovu praksu zaustavile su žene (sa velikim stopalima) iz jedne hrišćanske organizacije.

Body art kao pravac moderne umetnosti nastao je nakon 1966. godine i podrazumeva sve procese u kojima umetnik koristi vlastito ili tuđe telo kao materijalnu podlogu umetničkog dela. Na njegov razvoj uticali su različiti modernistički -izmi, naročito dadaizam, a u bliskoj je vezi i sa razvojem performansa. Telo je korišćeno kao medijum i kao objekat. Služilo je kao platno za slikanje, transparent za parole, materijal za različite figure. Težilo  se njegovom ponižavanju ili uzdizanju, u zavisnosti od ideje koja treba da se prenese. Umetnici su, često, dovodili svoja tela do krajnjih granica fizičke izdržljivosti i pričinjavali sebi ozlede i bol. Najupečatljivije teme ovakvog performansa bile su nasilje, autoagresija, seksualnost, egzibicionizam ili telesna otpornost na fizičke uslove. Upravo iz ovih tema jasno izbija ritualno poreklo body art-a. Prvi moderni body art umetnici takođe su se bavili ispitivanjem same funkcije tela kao objekta, kao i demonstracijom različitih oblika ponašanja gde je telo nosilac radnje.

Body painting (oslikavanje tela) je jedna od formi body art-a. Za razliku od tetovaža i drugih on je privremen, slika se na ljudskoj koži i traje nekoliko sati ili, u slučaju privremene tetovaže, par nedelja. Najčešće se slika po celoj površini tela. Body painting koji je ograničen na lice zove se face painting.

Širom sveta održavaju se festivali i takmičenja u body painting-u različitih karaktera. Oslikavanje modela, koje traje oko šest sati, radi se na licu mesta i to na jednu od zadatih tema koje su, neretko, društveno angažovane. Nakon oslikavanja, umetnici i modeli predstavljaju svoje delo nekom vrstom performansa.

Body painting je u bliskoj vezi sa slikarstvom, umetnošću performansa, filmom, i mnogim drugim vrstama umetnosti.  Telo je mnogo više od obične podloge. Korišćenje modela, tj. živog platna daje dodatnu dimenziju celokupnoj slici. Elegancija pokreta, mimika i stav tela doprinose prenošenju poruke. Međutim, body painting kao i celokupni body art nije svuda prihvaćen kao lepa umetnost. Glavni razlog je to što se najčešće izvodi na nagim telima, koja, iako u službi umetnosti, i dalje predstavljaju neku vrstu tabua. Umetnost ili vulgarnost (tabu)? Prosudite sami.