Rabindranat Tagore

„Zbog prohujale ljubavi život je bogatiji.“

„Muzika ispunjava beskonačnost između dve duše.“

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta. Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.“

„Čovek je okrutan, ali čovek je dete.“

Do istine možemo doći samo ako nam je data sloboda da grešimo.“

"Šta je to privuklo mladoga putnika mojim vratima u sutonu?
Kad god ulazim i izlazim, pored njega prodjem i njegovo lice prikuje moj pogled.Ne znam treba li da mu govorim ili da ćutim. Šta ga je to privuklo mojim vratima?
Mračne su oblačne noći u julu; u jesen je nebo nežnoga plavetnila: proletnji su dani nespokojni kada dune jug.
Njegove su pesme protkane uvek novim melodijama.
Ostavila sam svoj posao, oči mi se zamagliše. Šta ga je to privuklo mojim vratima?"

Ko si ti, čitaoče, koji ćeš posle jednoga stoleća čitati pesme moje?

Ne mogu ti poslati ni jedan cvet od ovog proletnjeg bogatstva, nijednu traku zlata sa ovih oblaka gore.
Otvori vrata svoja i gledaj u daljinu.
U svom cvetnom vrtu skupljaj mirisne spomene na minulo cveće pre stotinu leta.
U radosti svoga srca da osetiš živu radost koja je pevala jednog proletnjeg jutra - šaljući svoj veseli glas preko stotinu leta.

"Moje srce, ptica divljine, našlo je svoje nebo u tvojim očima.
One su kolevka jutra, one su carstvo zvezda.
Moje su pesme potonule u dubine njihove.
Pusti me samo da se vinem u to nebo, u njegovo osamno bespuće.
Pusti me samo da delim njegove oblake, da širim krila u sjaju njegovoga sunca."

"Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu načina.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje.
Nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.


Tvoj prohtev je veći od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje;
Nikad ne uzimaš što bi trebalo.

Tužne su ispitivačke oči tvoje. One bi da smisao moj
dokuče kao što bi mesec da izmeri more.
Razotkrio sam život svoj pred tvojim očima s kraja na kraj,
i ništa ne ostade ni skriveno ni presvučeno.
I upravo me zato ne poznaješ.
Da je to barem dragulj, mogao bi ga zdrobiti u stotinu komadića
i nanizati ih u ogrlicu da ti je na vrat stavim.
Da je to barem cvet, okrugao, sitan i ljubak, otkinuo bih ga
sa stabljike da ti ga u kosu zataknem.
Ali, to je srce, ljubljena moja. Gde li su njegovi žali i
dno njegovo?
Ti ne poznaješ granice ovomu kraljevstvu, pa ipak si
kraljica njegova.
Da dođe samo časak radosti, on bi se u lagani osmeh
rascvao, i ti bi ga začas mogla videti i pročitati.
Da bude samo bol, razlila bi se u bistrim suzama,
pa bi se u njima i bez reči odrazila nutarnja tajna.
Ali, to je ljubav, ljubljena moja.
Njena je radost i njena bol bezgranična, i beskrajna je
oskudica njena i njeno bogatstvo.
Blizu ti je kao i sam život, ali je nikada ne možeš
sasvim upoznati.

Zadrhtaću bez sumnje
ako se ikad budemo sreli
u drugome životu,
u svetlosti udaljenog sveta.

Ruke nam se obavijaju,oci nam se upijaju:
Tako pocinje povest nasih srca.
To je igra davanja i odricanja,
Otkrivanja i ponovnog skrivanja,
Nesto osmeha i sasvim malo
Stidljivosti i poneka tek besciljna svadja….
Ljubav ova izmedju tebe i mene
Prosta je kao pesma.
Nikakve tajne izvan danasnjice,
Nikakve borbe oko nemoguceg,
nikakve senke iza ljupkosti
Nikakvo pipanje u dubinama tame.
Ljubav ova izmedju tebe i mene
Prosta je kao pesma.
Mi ne lutamo iz reci u vecito cutanje
Ne podizemo ruke svoje u prazninu za stvarima izvan nade
Zadovoljni smo onim sto dajemo
I onim sto dobijamo.
Nismo iscedili i poslednju kap radosti da iz nje pravimo vino patnje svoje.
Ljubav ova izmedju tebe i mene
Prosta je kao pesma...