William Saroyan

Vilijam Sarojan (engl. William Saroyan, jerm. Վիլյամ Սարոյան; Frezno, 31. avgust 1908 — Frezno, 18. maj 1981), američki pisac jermenskog porekla. Pored pisanja romana i priča, bavio se i kinematografijom.




Vilijam Sarojan rođen je kao sin američkog imigranta u gradu Fresno, 31. avgusta 1908. godine. Grad Fresno je manje mesto u Kaliforniji koje je poznato po tome što u njemu živi mnogo doseljenika iz Jermenije. Njegov otac, Armenak Sarojan, 1905. godine preselio se u Nju Džerzi gde je počeo da proizvodi vina jer je imao vlastite vinograde. Vilijamov otac se školovao za prezbitarijanskog sveštenika, ali se u novoj državi morao baviti poljoprivredom kako bi porodica preživela. On je umro 1911. godine u Kempbelu (Kalifornija). Nakon što je Vilijamov otac umro, finansijska situacija porodice Sarojan je postala veoma loša. Takohi Sarojan je bila priporana da svoju decu- Vilijama, Henrija, Zabel i Koset pošalje Fred Finč sirotište u Ouklendu, o čemu je Vilijam mnogo puta pisao u svojim delima. Za Takohi je bilo veoma teško da pronađe sebi posao, jer su Jermeni imali lošu reputaciju u Sjedinjenim Američkim Državama. Posao je uspela da nađe tek posle nekoliko godina i počela je da radi kao kućna pomoćnica. Finansijski je ojačala, pa se Vilijem sa braćom i sestarama, posle pet godina provedenih u sirotištu, mogao vratiti majci. Ona je uspela da ponovo kupi kućicu u Fresnu, tako da se čitava porodica vratila u taj grad. Takohi je tamo pronašla novi posao, ali su i deca morala raditi kako bi porodica preživela. Takohi je pakovala voće u mesnoj fabrici, a Vilijam i Henri su radili kao kolporter (kasnije telegrafisti).

Jedan skeč koji je Sarojan napisao, objavljen je u nedeljnom časopisu The Overland Monthly, a prva zbirka priča odštampana je 1930. godine i zvala se Slomljeni točak (eng. The Broken Wheel). Ovo delo je potpisao pod pseudonimom Sirak Gorjan (eng. Sirak Goryan). Zbirka je bila je objavljena u izdavačkoj kući Jermenski žurnal. 1932. godine jermenski žurnal Hairenik (Otadžbina) objavio je u nekoliko navrata Sarojanove poeme. Isti žurnal će naredne godine početi da objavljuje i njegove priče, među kojima su prve bile Pesnica, Borba, Jermenija i Slomljeni točak. Ovo nije bilo prvi put da Hairenik objavljuje dela nekog od Sarojanovih. Isti žurnal je pre više godina objavio skeč Noneh, koji je napisala Vilijamova baka. Skeč koji je Vilijam Sarojan napisao, bio je veoma dobro prihvaćen od strane publike, pa je ona produžena i pretvorena u novelu koja se zvala Trapez kroz univerzum. To je zapravo bila osnova za njegovu prvu zbirku priča Neustrašivi mladić na letećem trapezu, kao i za 70.000 Asiraca. Tada su i drugi listovi počeli da objavljuju Sarojanove radove. Sarojan je postao član najvećih literarnih društava Los Anđelesa i San Franciska.

Vilijam postaje popularan napisavši delo Neustrašivi mladić na letećem trapezu 1934. godine. Protagonista ovog romana je mladi, siromašni pisac koji pokušava da preživi u okrutnom vremenu. Čitaoci nisu ni mogli da pretpostave da je Vilijem u ovom delu, u stvari, predstavio sebe. Glavni lik ovog dela imao je mnoge sličnosti sa delom skandinavskog Nobelovca Knuta Hamsona koje se zove Glad (eng. Hunger, 1890.), ali u Sarojanovom delu nije bilo nihilizma prikazanog u Hamsonovom delu. Pošto je roman postao veoma popularan, Vilijam je na njemu poprilično zaradio, pa je odlučio da od tog novca finansira svoje putovanje u Evropu i Jermeniju, gde je kupio prvu rusku cigaretu, koja će kasnije postati njegov zaštitni znak. Čak je i u svom delu Ne umreti (eng. Not Dying, 1963.) napisao i čuvenu rečenicu

„Možeš dobiti kancer od stvari koje te teraju da mnogo *****š, ali ne od samog pušenja.”

— Vilijam Sarojan
Mnoge od Vilijamovih priča bile su bazirane na događajima iz njegovog detinjstva, kao što je bila krađa voća koja je bila neophodna za preživljavanje ili težak život doseljenika u Ameriku. Zbirka priča Zovem se Aram (eng. My name is Aram) postala je internacionalni bestseler. Ona govori o dečaku Aramu Garoghlanu i mnogim drugim živopisnim likovima iz Aramove imigrantske porodice. Narednih godina, Vilijam će se gotovo u potpunosti posvetiti kinematografiji na uštrb pisanja. Kada se vratio književnim delima, počeo je da piše eseje i memoare u kojima je pisao o manje poznatim ljudima koje je sretao tokom svojih putovanja u Sovjetski Savez i Evropu, ali i o poznatijim ljudima kao što su Džo Bernard Šo, finski kompozitor Jan Sibelius i Čarli Čaplin. Okušao se i kao pesnik, ali je od njegove poezije sačuvano samo jedno delo- Dođi u moj dom (eng. Come On-a My House) koja se bazira na jermenskim narodnim pesmama.


Nakon zbirke priča Zovem se Aram, Vilijam se posvetio drami. Njegova prva drama bila je Moje srce u planinama (eng. My heart in the highlands, 1939.), bila je komedija o mladiću i njegovoj jermenskoj porodici. Ona je prvi put izvedena u Guild Theatre-u u Njujorku. Nakon što je iste godine napisao svoju najpoznatiju dramu Vreme tvog života (eng. The time of your life), osvojio je Pulicerovu nagradu, koju je odbio da primi. Tom prilikom je izjavio da se nada da je prestalo doba u kome materijalne vrednosti guše pravu umetnost. Nakon toga je bacio novčanu nagradu koju je osvojio. 1948. godine, njegova drama bila je prikazana na malim ekranima zahvaljujući Džejmsu Džegniju. Ljudska komedija (eng. The human comedy, 1943.) prvi put je izvedena u Itaci. U ovoj drami, glavni lik je mladi Homer, telegrafista, koji je očajan zbog dešavanja tokom Drugog svetskog rata. Publika je sa oduševljenjem prihvatila ovu dramu koja je Vilijamu donela prvu veću zaradu od 1,500$ nedeljno za posao producenta. Takođe, dobio je i 60,000$ za scenario. Vilijam je počeo ozbiljnije da se bavi filmskom produkcijom, tako da su u njegovim filmovima počeli da glume veliki glumci kao što su Miki Runi i Frenk Morgan. Iako se ozbiljno bavio kinematografijom, veoma kratko je radio u Holivudu, i to samo za vreme snimanja filma Zlatni dečko 1939. godine. Za filmsku verziju dela Ljudska komedija osvojio je Oskar za najoriginalniji scenario. Film je takođe bio nominovan za najbolju sliku, najboljeg režisera, najbolju kostimografiju i najboljeg glumca. Sarojan se u vrhuncu filmske karijere vratio književnosti. 1942. poslat je u London kako bi radio na predstavi za koju je sam napisao scenario, Avanturama Veslija Džeksona (eng. The adventures of Wesley Jackson).

Filmovi za koje je Vilijam Sarojan pisao scenarija su:

Film Godina snimanja Originalni naziv Režiser Glavna uloga
Ljudska komedija 1943. The Human Comedy Clarence Brown Miki Runi
Vreme tvog života 1948. The Time of your Life H. C. Potter Džejms Kegni
Omnibus 1952-1959 Omnibus Peter Brook Leondard Barnštajn
Pariska komedija 1961 the Paris Comedy Boleslaw Barlog Karl Radac
Vreme tvog života (rimejk) 1976 The Time of your Life Kirk Browning Vilijem Sarojan


Wikipedia

Pokušaj naučiti da dišeš punim plućima, stvarno da okusiš hranu dok jedeš, i kada spavaš onda stvarno spavaj. Pokušaj da što više budeš živ i kada se smiješ, smij se od srca. I kada si ljut, budi dobar i ljut. Pokušaj živjeti. I tako ćeš ubrzo biti mrtav."

“Bicikl je najplemenitiji izum čovečanstva” William Saroyan, dobitnik Nobelove nagrade

"Sve što radimo tokom života nije ništa drugo nego ispisivanje sopstvene čitulje. Nema tipičnih biografija, kao što nema ni tipičnog života" - reči su Vilijama Sarojana, Amerikanca, ali i Jermenina, koji je s rečima umeo sve. Znao je da ih složi u priče, romane, scenarija, novinske članke, da ih prilagodi za pozornicuili za film. Mnogo je toga napisao, snimio i dramatizovao, a nama je najpoznatiji po naslovu koji smo s radošću kao deca čitali jer je smeo da kaže - "Tata ti si lud". Uostalom, nije se zalud njegova prva zbirka priča zvala - "Odvažni mladić na letećem trapezu"


O čemu je pisao Vilijam Sarojan? Najviše o dobroti. Možda zato što je od detinjstva malo dobrote oko sebe video. Jermensko poreklo Sarojanove porodice nije se u američki lonac nikad sasvim pretopilo. Odrastanje mu je bilo teško, kao za roman "Zovem se Aram". Rano bez oca, majka bez posla, on sa ostalom decom u sirotištu punih pet godina. Dvadesete godine prošlog veka..

Njihov je moto - "Sledimo sunce!" Taj moto im potpuno odgovara, jer su se Sikersi kao sunce munjevito popeli na nebo pop-muzike. Ko se seća australijskog pop kvarteta Seekers iz šezdesetih, i ko je u rukama imao Džuboks s početka te decenije, zna da ćemo deo vremena u Zabavniku posvetiti prvoj australijskoj grupi koja je osvojila vrhove britanskih i američkih top lista.

Sećate li se scene iz američke romantične komedije "Stigla vam je pošta", kada novinar i pisac Frenk Navarski, kojeg je glumio Greg Kiner zaljubljeno pokazuje svojoj devojci Ketlin Keli tj. Meg Rajan, svoju novu električnu pisaću mašinu. Bila je to prava ljubavna scena između pisca i mašine koja će samo petnaestak godina kasnije postati istorijski artefakat. Više se ne proizvodi, ali da ste nas samo videli pre neku nedelju kada u radiju nije bilo struje od jutra do ranog popodneva! Pisaće mašine na nekoliko sati ponovo su postale naše najbolje drugarice...


M. Blažić

LETO LEPOG BELCA
(odlomak iz romana)

„Moje najranije uspomene bile su uspomene na konje, a moje prve čežnje bile su
čežnje za jahanjem.” Ovim rečima počinje priču o svojoj pustolovini i svom detinjstvu
devetogodišnji dečak Aram iz jedne jermenske porodice.
Kako su on i njegov rođak Murad, jedne letnje noći, pred samu zoru, jahali tuđeg konja.
Šta su u tom času doživeli, šta su osećali i kako su postupili, znaćeš kad pročitaš sledeći
odlomak.
J
ednoga od onih minulih dobrih dana kada sam imao devet godina i kada je
svet bio pun veličanstvenosti kakve su se samo mogle zamisliti, i kada je život
bio još čaroban i tajanstven san, moj rođak Murad, koga su svi osim mene
smatrali ludim, dođe u četiri sata ujutru pred našu kuću i probudi me lupajući na
prozor moje sobe.
– Arame – reče on.
Skočio sam iz kreveta i pogledao kroz prozor.
Još nije bilo svanulo, ali bilo je leto, i praskozorje koje se pomaljalo na horizontu
davalo je dovoljno svetlosti da me uveri da ne sanjam. Promolio sam glavu kroz
prozor i protrljao oči.
– Da – reče on na jermenskom. – To je konj. Ne sanjaš. Požuri ako hoćeš da jašeš.
Znao sam da se moj rođak Murad radovao životu više nego ma ko drugi koji je
bilo kakvom greškom došao na svet, ali ovo je prevazišlo sva moja očekivanja.
Prvi razlog tome bio je što su moje najranije uspomene bile uspomene na konje,
a moje prve čežnje bile su čežnje za jahanjem.
Zato je bilo divno.
Drugi razlog bio je u tome što smo bili siromašni.
Zbog toga nisam verovao svojim očima.
Mi smo bili siromašni. Novaca nismo imali. Celo naše pleme bilo je osiromašilo.
Svaki ogranak porodice Garoglanijan živeo je u najneverovatnijoj i najsmešnijoj
siromaštini na svetu. Niko nije mogao shvatiti, čak ni stariji iz porodice, na koji
način smo mi ipak uvek dolazili do nešto malo novaca da kupimo hrane i napunimo
svoje stomake. Najvažnije pri svemu tome bilo je da smo, pored svega toga, ipak bili
čuveni po svom poštenju. Otprilike oko jedanaest vekova bili smo poznati po svom
poštenju, čak i tada kada smo bili najbogatija porodica među ljudima, za koje smo
mislili da predstavljaju ceo svet. Pre svega, bili smo ponositi, zatim pošteni i verovali
smo u dobro i zlo. Niko od nas ne bi nikoga na svetu prevario, a kamoli pokrao.
Prema tome, iako sam mogao videti tako veličanstvenog konja, iako sam ga
mogao tako omirisati, iako sam mogao slušati njegovo tako uzbudljivo disanje, ipak
nisam mogao verovati da taj konj ima išta zajedničko sa mojim rođakom Muradom
ili sa mnom, ili ma sa kojim od članova naše porodice – bilo u snu bilo na javi –
zato što sam znao da ga moj rođak nije mogao kupiti, a pošto ga nije mogao kupiti,
morao ga je ukrasti. Međutim, morao sam odbiti i samu pomisao da ga je on ukrao.
Nijedan član porodice Garoglanijan nije mogao biti lopov.

**

Iskolačio sam oči najpre na svog rođaka, a zatim na konja. Oboje je ozarivala
blaga mirnoća i ćudljivost, što me je, s jedne strane, očaravalo, a, s druge, plašilo.
– Murade – rekoh – gde si ukrao tog konja?
– Skoči sa prozora – reče on – ako želiš da jašeš.
Prema tome, ipak je bila istina. On je ukrao konja. To je bilo izvan svake sumnje.
Došao je da me pozove da jašem ili da odbijem, prema izboru.
Ali, ipak, činilo mi se da ukrasti konja radi jahanja nije bilo isto što i ukrasti ma
šta drugo, kao, na primer, novac. Koliko sam ja mogao prosuditi, možda to uopšte i
nije bila krađa. Ukoliko je neko lud za konjima, kao što smo bili moj rođak Murad i
ja, to nije bila nikakva krađa. Moglo bi se to smatrati krađom tek kada bismo kome
ponudili konja na prodaju, što, naravno – to sam dobro znao – ne bismo nikada
učinili.
– Pričekaj, samo da se obučem – rekoh.
– Dobro – reče on – samo požuri. Uskočio sam u svoje odelo.
Survah se sa prozora dole u dvorište i skočih na konja koji se nalazio pozadi
moga rođaka Murada…
… Svaka porodica nosi negde u sebi neku ludu žicu, a moj rođak Murad smatran
je kao prirodni potomak te lude žice našega plemena. Pre njega bio je naš ujak
Kosrove, ljudina snažne glave, crne kose i najvećih brkova u San-Joakinskoj dolini,
čovek preke naravi, vrlo razdražljiv i toliko nestrpljiv da je odmah svakoga prekidao
u govoru sa „ne mari ništa, ne obraćaj na to pažnju”.
Bilo je sasvim svejedno šta je ko i o čemu govorio. Jednom je njegov rođeni
sin Arak pretrčao osam blokova kuća da bi stigao do berbernice, gde mu je otac
doterivao brkove, kako bi mu javio da mu je kuća u plamenu. Taj čovek, Kosrove,
pomerio se samo u stolici i promrmljao: „Ne mari ništa, ne obraćaj na to pažnju”.
Kada mu je berberin rekao: „Ali dečko reče, vaša kuća gori”, na to se Kosrove samo
prodera: „Rekao sam ne mari ništa i dosta.”
Moj rođak Murad smatran je za prirodnog potomka toga čoveka, iako je Muradov
otac bio Zorab, koji je bio praktičan čovek i ništa više. Eto, tako je to bilo u našem
plemenu. Čovek je morao biti otac sinovog tela, ali to nije ni u kom slučaju značilo
da je on u isto vreme i otac njegove naravi. Raspodela raznih vrsta naravi u našem
plemenu bila je od početka vrlo ćudljiva i lutalačka…
… Moj rođak Murad sjaha s konja.
– Jaši – reče.
Uzjahah i odjednom me obuze neki užasan strah. Konj se nije makao.
– Udari ga u mišić – reče moj rođak Murad – šta čekaš? Znaš da ga moramo
vratiti pre nego što se iko živ probudi i izađe iz kuće.
Udarih konja u slabine. Još jednom se prope i zarza. Tada poče da juri. Ja nisam
znao šta da činim. Umesto da potrči preko polja ka jarku za navodnjavanje, konj
jurnu putem nadole prema vinogradima Dikrana Halabijana, gde je počeo da skače
preko loza. Konj je preskočio sedam loza pre nego što sam pao s njega. Zatim odjuri
dalje.
Moj rođak Murad dotrča putem.
– Ništa mi nije stalo do tebe – viknu on – ali moramo doći do konja. Ti idi onim
putem, a ja ću ovuda. Ako ga uhvatiš, budi dobar prema njemu. Ja ću biti u blizini.
Ja produžih dole putem, a moj rođak Murad pođe preko polja ka jarku za
navodnjavanje.

***

Trebalo mu je više od pola sata dok je pronašao konja i dok ga je doterao.
– U redu – reče on – penji se. Sada je ceo svet već ustao.
– Šta ćemo sada? – zapitah.
– Ili ćemo ga vratiti ili ćemo ga do sutra ujutro sakriti – reče.
Nije izgledao mnogo uzbuđen, i odmah sam znao da će ga sakriti, a ne vratiti. Na
svaki način – bar za izvesno vreme.
– Gde ćeš ga sakriti? – upitah.
– Znam jedno mesto – reče.
– Koliko ima vremena otkako si ukrao ovog konja? – upitah.
Meni odjednom bi jasno da je on jutrom izjahivao već duže vremena, a da je tog
jutra došao po mene samo zato što je znao koliko sam čeznuo za jahanjem.
– Ko govori o krađi konja? – reče on.
– Dobro, rekoh ja – koliko ima kako izjahuješ svakog jutra?
– Nikada pre ovog jutra nisam – reče on.
– Govoriš li istinu? – upitah.
– Razume se da ne govorim – reče on – ali ako stvar dođe na videlo, bar da znaš
šta ćeš reći. Ne bih hteo da obojica ispadnemo lažovi. Sve što ti znaš, to je da smo
danas počeli da jašemo.

****

– U redu, rekoh…
… To popodne moj ujak Kosrove svrati nama na kafu i cigarete. Sedeo je u
gostinskoj sobi, srčući i pušeći, sećajući se starog kraja. Tada dođe još jedan gost,
farmer Džon Bajro, Asirac, koji je iz dosade naučio da govori jermenski. Moja
majka donese gostu kafu i duvan i on je zavio cigaretu, počeo da srče kafu i da *****,
i najzad, uzdahnuvši tužno, reče:
– Moga belca, koga su mi prošlog meseca ukrali, još uvek nema. Ne mogu to da
razumem.
Moj ujak Kosrove postade vrlo razdražljiv i dreknu:
– Ne mari ništa. Šta znači izgubiti jednog konja? Zar mi svi nismo izgubili
domovinu? Šta znači to kukanje za jednim konjem?
– Možda je to svejedno za vas koji stanujete u gradu da tako govorite – reče Džon
Bajro – ali šta ću ja s mojim čezama? Šta će mi čeze bez konja?
– Nemoj da obraćaš pažnju na to – zaurla moj ujak Kosrove.
– Pešačio sam deset milja dok sam došao dovde – reče Džon Bajro.
– Pa zašto imaš noge? – razdera se moj ujak Kosrove.
– Boli me leva noga – reče farmer.
– Ne obraćaj pažnju na to – zagrme moj ujak Kosrove.
– Taj konj me košta šezdeset dolara – reče farmer.
– Pljujem ja na novac – reče moj ujak Kosrove.
On ustade i šunjajući se napusti kuću, zalupivši za sobom gvozdenu kapiju. Moja
majka je objašnjavala:
– On ima dobro srce – reče ona. – On jednostavno čezne za domovinom, a takva
je ljudina.
Kada je farmer izašao, ja otrčah preko, do kuće moga rođaka Murada. On je
sedeo pod breskvom, pokušavajući da namesti povređeno krilo jednog crvendaća,
koji nije mogao da leti. Razgovarao je s pticom.
– Šta je? – reče on.
– Farmer Džon Bajro bio je kod nas. Posetio nas je – rekoh ja. – Hteo je svoga
konja. Ti ga držiš već mesec dana. Moraš mi obećati da ga nećeš vratiti dok ne
naučim da jašem.
– Treba ti godina dana da naučiš jahati – reče moj rođak Murad.
– Možemo držati konja godinu dana – rekoh ja. Moj rođak Murad skoči.
– Šta – prodera se on. – Valjda nećeš da nagovoriš jednog člana porodice
Garoglanijan da krade? Konj se mora vratiti pravom vlasniku.
– Kada – upitah.
– Najdalje za šest meseci – reče on.
On baci pticu u vazduh. Ptica je uz velike napore pokušala da leti, ali je dvaput
pala. Najzad ipak odlete, pravo i visoko.
Pune dve nedelje, rano svakog jutra, moj rođak Murad i ja izvodili smo konja iz
staje napuštenog vinograda, gde smo ga sakrivali, jahali smo, i kad bi god došao red
na mene da jašem, konj bi preskočio loze i nisko drveće, zbacio bi me i pobegao.
Uprkos svemu tome, ja sam se nadao da ću naučiti da jašem kao što jaše moj rođak
Murad.
Jednog jutra, kada smo bili na putu koji je vodio u napušteni Fetvadžijanov
vinograd, jašući, naiđosmo na farmera Džona Bajroa, koji je išao prema varoši.
– Pusti mene da govorim – reče moj rođak Murad – ja imam načina sa farmerima.
čeze – laka zaprežna kola
na dva točka
crvendać – ptica pevačica
sa crvenim vratom; gnezdo
pravi u šumi; nije selica
177
Farmer je vrlo požudno posmatrao konja.
– Dobro jutro, sinovi mojih prijatelja – reče on. – A kako se zove vaš konj?
– Moje srce – reče moj rođak Murad na jermenskom.
– Lepo ime – reče Džon Bajro – za lepog konja. Moogao bih se zakleti da je to konj koga su
mi ukrali pre nekoliko nedelja. Mogu li da mu pogledam u zube?
– Naravno – reče Murad. Farmer je posmatrao konju zube.
– Zub po zub – reče on – zakleo bih se da je to moj konj da ne poznajem vaše roditelje.
Nadaleko čuveno poštenje mi je dobro poznato. Ali ovaj konj mora da je blizanac sa mojim
konjem. Pokvaren čovek bi verovao više očima nego srcu. Zbogom, moji mladi prijatelji.
– Zbogom, Džone Bajro – reče moj rođak Murad.
Rano idućeg dana odvedosmo konja u vinograd Džona Bajroa i uvedosmo ga u štalu. Psi
su išli za nama sa svih strana, ali nisu ni pisnuli.
– Psi – šapnuo sam rođaku Muradu – mislio sam da će lajati.
– Oni bi lajali na svakog drugog – reče on. – Znam da postupam sa psima. Moj rođak
Murad obgrli konja, priljubi svoj nos uz njegove nozdrve, tiho ga potapša, i tada odosmo.
Tog istog popodneva dođe Džon Bajro sa svojim čezama u našu kuću i pokaza mojoj majci
konja koji mu je bio ukraden i vraćen.
– Ne znam šta da mislim – reče on. – Konj je jači nego što je ikada bio. I mnogo življi,
takođe. Hvala ti, bože.
Moj ujak Kosrove, koji je bio u gostinskoj sobi, naljuti se i dreknu:
– Tiho, čoveče, tiho. Tvoj konj je vraćen, ne obraćaj pažnju na to.


Vilijem Sarojan