Vilijam Blejk (engl. William Blake; London, 28. novembar 1757 — London, 12. avgust 1827), engleski književnik, slikar, grafičar i mističar.
Vilijam Blejk je bio samouk. Likovno se obrazovao kopirajući Mikelanđela, Rafaela i Direra i crtajući detalje arhitekture i plastike u Vestminsterskoj opatiji, a književnu kulturu je stekao čitajući i imitirajući engleske renesansne pesnike i savremene „predromantike“. Njegov pogled na svet formirao se u proučavanju Svedenborgovih teozofskih spekulacija i mnogih rasprava o gnosticizmu i druidizmu, ostvarivši i kao slikar i kao pesnik, originalna dela. On se možda najviše približio idealnom poimanju smisla i slike u svojim lirskim pesmama. Osim „Pesničkih skica“, njegovog prvenca, nijedno od njegovih dela nije štampano za njegovog života, a u javnost su mogla dospeti samo u malobrojnim primercima koje je svojeručno izrađivao posebnom tehnikom obojenog bakropisa, koji je sam izumeo. Od njegovih slikarskih radova posebno se ističu ilustracije Miltona, starozavetne „Knjige o Jovu“, Dantea.
Dela
„Brak neba i pakla“, „Pesme nedužnosti“, „Pesme iskustva“.
Rођен 28. новембра 1757. године у Лондону, током живота Блејк је ретко напуштао место свог рођења. Међутим, интезитет Блејкових кретања, његове унутрашње динамике, био је немерљив емпиријски утврђеним координатама. Ако је у каснијим временима неки песник био сличан њему, то је био Артур Рембо. Независно од тематских и формалних различитости оба поменута песника, оно што им је заједничко, што их чини духовним близанцима, јесте однос према визији. Песник као пророк, песник као визионар који је све видео, који је све доживео, који је свуда био, песник који је својом имагинацијом поништио и стопио у једно, независно и недељиво, категорије времена и простора, била је њихова заједничка идеја, тенденција, кроз дело остварена тежња.
Блејк је сваки свој рад, било поетски или сликарски, сматрао, посматрао и стварао у контексту вечности. Зато, често су бесмислена понављања на која наилазимо у биографским текстовима, а која се тичу његове трагичне судбине услед непрепознавања и несхватања од стране савременика.
Познато је да је Блејк илустровао многа своја дела. У његовој уметности нацртано није пасивно у односу на написано, нити је једино у његовој функцији, несамостално и без сопственог семантичког потенцијала уколико би се одвојено од свог литерарног предлошка посматрало. Нацртано се у Блејковој уметности може реципирати само за себе, исто као што се и написано може, без ликовног предлошка односно визуелног пандана, слити у јединствен и непоновљив свет, ентитет бескрајних могућности у уму читаоца-посматрача.
Колико је спев Џона Милтона Изгубљени рај ремек-дело, толико су и све Блејкове илустрације истог. Оне нису пасивна и узгредна, примарна и подражавајућа рефлексија датог текста, већ су много више од тога. Блејкови цртежи који су сценски приказ других поетских творевина јесу, у ствари, његов активан читалчки одговор на исте.
Pozivajući se na to da prototip jednog pravca ne treba tražiti u jednoj tako izuzetnoj i usamljenoj ličnosti kao što je Vilijam Blejk, kritičari uglavnom Blejka ne svrstavaju ni u jedan od istaknutih književnih pravaca; niti u romantizam, iako mu po godinama u kojima je živeo, pripada; niti u preromantizam, a o realizmu se, naravno, i ne govori.
Zanimljivo je mišljenje da je Blejk već u ranom detinjstvu pokazivao neke abnormalne sposobnosti, da je imao halucinacije ili vizije. Stoga, nije neobično to što je njegova pojava savremenicima izgledala kao otelotvoreno ludilo, a u našim savremenicima budila sve veće interesovanje za tog "ludaka".
Blejk jeste o svojim delima govorio da im je prvi i osnovni izvor vizija, ali je isto tako znao da te vizije odvoji od objektivne stvarnosti. Smatrao je da je vizionarstvo sposobnost svakog čoveka, i da tu duhovnu veštinu treba negovati i razvijati: meditacijom ili opijumom.
Već u svom ranom delu, Poetical Sketches (1783), Blejk je pokazao težnju za mitološko-simboličnim aspektima stvaralaštva. Ove su pesme pisane pod uticajem elizabetinske lirike, Miltona, sa žanr-sličicama godišnjih doba i prirode. Već se u ovom ranom delu, koje kasnije za Blejka znači veliko razočaranje, vide osnovne naznake sposobnosti da se najneposrednija emocija pretvori u simbol, viziju. Kasnije, vizija kod njega dobija karakter epifanije.
U prvom graviranom delu, u jednoj od tzv. Proročkih knjiga, "There is No Natural Religion" (1788) već vidimo uticaj Emanuela Svedenborga, Paracelzusa i Nove Crkve. Naime, svedenborgovci, odstupajući od učenja svog vrhovnog "gurua", osnivaju Crkvu Novog Jerusalima, 1788. godine, u koju je i sam Blejk bio uključen. Načela Nove Crkve uticala su na Blejkove stavove koje izražava u svojoj poeziji. Neka od tih načela su:
1. Iskupljenje nije sadržano u muci na krstu; 2. Nakon smrti tela čovek uskrsava kao duhovno telo; 3. Čuda se ne smeju očekivati, jer donose prisilu i oduzimaju čoveku Slobodnu Volju u duhovnim stvarima...
Međutim, presudan stav samog Svedenborga, koji obeležava Blejkovu poeziju (poetiku) jeste ideja da dokle god o Bogu ne mislimo kao o čoveku svaki se pojam o njemu gubi. Blejk je primio taj novi spiritualizam, i dalje ga razvijao. U delu Nema prirodne religije, Blejk piše: "Ko vidi beskraj u svim stvarima vidi Boga, ko vidi samo odnos, vidi sebe. Zato Bog postaje kao mi, da bismo mi postali kao Bog." Simptomatično je da je Blejk, povodom speva Milton, rekao da mu se sam Milton javio i upozorio ga da seksualna sloboda ne proizlazi iz pada, jer pad nikakva uživanja ne donosi. Sve Proročke knjige polemišu sa tradicionalnim hrišćanstvom.
**Potrebno je pročistiti vrata percepcije, i čoveku će se sve ukazati onako kakvo jeste – beskonačno. Jer čovek sam sebe zatvara sve dok stvari posmatra kroz usku pukotinu svoje pećine.**
Paradoksalno je to što ovi stihovi zapravo nisu čuveni svojom zaslugom, još manje zaslugom autora. Blejk nije ni slutio da će jedna istaknuta rečenica iz njegovog malo poznatog dela biti zaslužna za to da on postane idol jednom mladom buntovniku kakav je bio frontmen grupe The Doors. Da, reč je naravno o Džimu Morisonu.
Posredstvom O. Hakslija, koji za naziv svog romana uzima deo Blejkovog stiha (The Doors of Perception), Morison se upoznaje sa Blejkom, koji će ostati uvek uticajan. Čak toliko uticajan da bend dobija naziv na osnovu pomenutog stiha. I ne samo to. Mnoge Morisonove pesme otkrivaju direktan uticaj Blejkove poezije. Iluzionistički i opsesivno pisani tekstovi kao da govore da se Morison pridržavao upravo blejkovskog saveta o uživanju. Česta tema seksa, droge, misticizma obojena je "blejkovštinom".
Blejkova poezija i Morisonov šamanizam daju jednu smesu koja se naziva Dead Man.
Reč je o filmu Džima Džarmuša, u kojem Džoni Dep igra knjigovođu Vilijama Blejka, a njegov pratilac u filmu je neobični Indijanac po imenu Niko (Nobody). Indijanac je u zabludi da se upoznaje sa znamenitim pesnikom, te je čitav film propraćen citatima iz Blejkove poezije, kao i oduševljenjem Indijanca koji "pesniku" daje da proba pejotl. (Opijum, LSD, pejotl... nezaobilazne stavke gde god je reč o Blejku i Morisonu.)
U filmu Dead Man postoji i direktni citat Blejka-Morisona. Reči koje Indijanac Niko izgovara: Some are born to sweet delight, Some are born to the endless night... su reči iz Morisonove pesme, End of the night, a takođe su i Morisonov citat Blejka.
Dead Man je, pre svega, film o prolaznosti i smrti. Fokusiran na put smrti, film je alegorija smrti, prikaz depresivne staze na kojoj je Indijanac vođa. Put smrti, a i film, završava se ritualnom vožnjom čamcem pri kojoj bi Blejk trebalo da prihvati konačnost svog fizičkog života i da shvati da nema ničega što je suštinski mrtvo, jer sve je oduhovljeno...
Neprihvatanje smrti karakterističan je motiv pesnika okultizma. Za Blejka smrt ne postoji. Ona je samo transpozicija u neko drugačije stanje, koje nije ovozemaljski život. Verovanje u reinkarnaciju je opšte mesto ovih pesnika...
Pon 14 Maj - 21:46
