Lukijan Mušicki

**Učlanjen** : 09.02.2014

LUKIJAN MUŠICKI

(Temerin, 27.01.1777 — Karlovci, 15.03.1837)

Mušicki se rodio 27. januara 1777. u Temerinu. Roditelji mu bejahu Đorđe i Anastasija. Na krštenju je dobio ime Luka: prezime mu, pak, dolazi od mesta iz koga su njegovi stari; to je selo Mušić u valjevskoj Kolubari, u Srbiji.

Svršivši prve škole u mestu rođenja i Titelu, a gimnaziju u Novom Sadu i Segedinu, Mušicki dovrši u Pešti filosofiju i prava, obraćajući naročitu pažnju na učenje tuđih jezika i estetike. Prema prilikama onoga doba i Mušicki nađe da će narodu svome najviše biti od koristi ako stupi u red kaluđera, koji imaju najviše i moralnog i materijalnog oslonca za rad i na ličnom usavršavanju i narodnom obrazovanju. Stoga dođe u Karlovce, 1800. god. Mitropolitu Stratimiroviću, u čijoj se kancelariji stane spremati za novi poziv svoj. Posle dve godine, 26. novembra, on se u manastiru Grgetegu zakaluđeri, uzevši novo ime Lukijan. Za tim je postupno napredovao: 1803. postao je đakon, 1805. arhiđakon, 1809. protosinđel, 1812. arhimandrit.

Dvanaestogodišnje življenje njegovo u Karlovcima bilo je znamenito kako za njega lično tako i za tadašnji i, još všie, budući rad njegov. Od svih srpskih mesta Karlovci bejahu tada najugodnije središte za naučno i književno poslovanje. Tu bejaše kao zaseban krug ljudi knjizi i nauci voljnih, na čelu kojih stajaše sam Stratimirović. Lukijan i sam produži sve odanije učenje i, dotle ne tako često, pisanje. Darovitost i vrednoća njegova ubrzo učiniše te on u naučnim i književnim pogledima pređe onu među u kojoj se kretalo literarno delanje te karlovačke sredine. On bejaše odličan znalac starih i mnogih novih jezika; mnogim žrtvama, koje rado prinošaše, nabavi znatnu knjižnicu spisa koji ga dalje upućivahu u mišljenju, radu i pevanju. Godine 1803. dobi dela čuvenoga Lomonosova, s kojim u ljubavi prema narodu i njegovu jeziku kao i po pravcu pevanja ima znatne sličnosti. Pored svešteničkih dužnosti svojih on bejaše i profesor, te tako imađaše i neposrednog uticaja na omladinu narodnu.

Postavši arhimandritom, Lukijan, 20. jula 1812, godine primi upravu nad manastirom Šišatovcem, kuda pođe rado: spreman i voljan za rad, Mušicki se nadaše da će tamo imati i više ugodnosti i vremena za to. Ali stanje u manastiru zahtevaše krupnih izmena: unazađena ekonomija ne mogaše davati potrebnih prihoda; zapuštena spoljašnost manastirskih građevina ne oduševljavaše nikoga. Mušicki se poduhvati da, najpre, sve to stavi na drugu, korisniju i lepšu, osnovu. To, pak, učini da se na manastir slegne dugovanje koje u Karlovcima ne htedoše priznati; Mušicki dođe u veliku nepriliku: veoma se dugo protezala rasprava te stvari koja se najzad svrši popuštanjem s obeju strana. Ali za to vreme Mušicki imađaše i očajnih trenutaka a osobito kad mu, u jedno doba, bi oduzeta i sama uprava. Pa ipak rasprava toga pitanja donese, na kraju, i odlikovanje Mušickomu: on bi, s jeseni 1823. postavljen za zastupnika vladnke gornjokarlovačkoga, koju je dužnost vršio do proleća 1828. kada je i za vladiku posvećen.

Neprilike koje je u Šišatovcu imao Mušicki ne salomiše duha njegova. Ne samo da u službenim odnošajima ipak iđaše napred, već u onome što mu je, najviše, sačuvalo ime za sva vremena, u književnom radu njegovu, ne bejaše ni napuštanja ni ostavljanja. Naprotiv: prema karlovačkom središtu razvi se u Beču blagosloveni rad Kopitarov i Vukov. Znamenje, pod kojim oni rađahu, oduševljavaše i Mušickoga, on stupi sa njima u vezu, i u koliko se udaljavaše mislima od Karlovaca u toliko prilažaše Beču. Pa ipak — Mušicki ostade na sredini: ni u jednom pitanju on ne bejaše oštar protivnik Vukov, ni u jednom on ne mogaše Vukom biti potpuno oduševljen. Pri svem tom aktivnost njegova dopunjuje opštu sliku Vukova rada. Prijatelji novoga pokreta književnog ipak gledahu u Mušickom svoga čoveka, te se za nj uvek zauzimahu: i kad je bio u pomenutim neprilikama i kad je valjalo nastati da bude nagrađen. "Skoro ću — piše Vuku Jovan Gavrilović — ići k njemu, da čujem oće l' se on poduvatiti kao vladika da naša deca u školi srpski uče ili ne, i da tim osvedoči: da nismo se badava radovali što je vladika postao".

U književnom delanju svom Mušicki se javlja i kao naučnik i kao pesnik. Pitanje o književnom jeziku i pravopisu njega je veoma intsresovalo, što svedoči i prepiska njegova s Vukom i Kopitarom. Izmenjujući o tome misli s Vukom, on mu je predložio kroj za ђ, što je Vuk i usvojio. Ali kako je Mušicki zastajao na polovini puta svedoči i njegovo shvaćanje kako srpska književnost treba da ima dva svoja jezika, narodni za spise narodu namenjene, i slovenski za spise višega naučnoga stila. Mušicki je sastavio za ono doba najpotpuniju bibliografiju srpsku, hoteći time stvoriti osnovu za istoriju književnosti; takoće se često spominje, u prepisci, i njegov rad na gramatici. Narodne je pesme srpske cenio, radi čega je pomagao slavnoga pevača Višnjića i druge, pa je i Vuku, pri skupljanju, bio od osobite pomoći.

Najznatniji je, pak, njegov rad pesnički. Tu je Mušicki predstavnik psevdoklasičkoga pevanja, ugledajući se, oblikom, na stare klasične poete. U tome su najvažnije ode njegove, koji je oblik sam po sebi, kao vrsta poezije razmišljanja, bio najzgodniji za visokoparno pevanje u kakvom je Mušicki bio najjači. Pevanje je Mušickoga bilo izraz prirodnoga dara, a pravac pevanja bejaše izraz onoga što je i kako je učio. Njegovim se pesmama ne može odreći rodoljublje, istinska ponesenost za narod i prosvetni napredak njegov, ali starinskim oblikom svojim ne mogahu biti, za duže vreme, obrazac po kome bi se razvijala umetnička pesma srpska. Ipak njihov uticaj bejaše znatan: svaka znatnija prosvetna pojava u narodu srpskom nađe propratnika u oduševljenoj odi Mušickoga. Na stranu retorski ukrasi, ali nam se čini da je u pravu stari književnik srpski koji je ode Mušickoga nazvao raketlama, signalima novih tekovina u prosveti srpskoj...

Sve skupljene pesme njegove izdane su, nakon smrti pesnikove, u četiri knjige pod imenom "Lukijana Mušickoga Stihotvorenija", 1838.—1847. —

Eparhiju gornjokarlovačku Mušicki zateče u stanju gorem no negda Šišatovac. I on preže da je — spasava. Zatekao bejaše kraj u kome ne znađahu ni svi sveštenici pravoslavni pisati — ćirilicom; ostavio je svestrani napredak u crkvi i školi, koju upravo on i stvori, i stado upućeno pravim putem. Tegobe velike — uspeh sjajan!

Navršivši punih šezdeset godina života, Mušicki preminu u Gornjem Karlovcu 15. marta 1837. Kao što su mnogi velikani srpski u tome stoleću imali i po jednu smernu želju, određujući mesto gde će večni sanak boraviti — tako je i on poželeo da bude sahranjen ne u crkvi već u groblju, kako bi mu na grobu rasla trava i cveće. Želja prosta, smerna i — pesnička! I u tome, kao i u težnji za prosvetom svoga naroda, on je sličan velikom Dositiju, i ako se, inače, putovi njihova delanja dosta razlikovahu.

Ime Lukijana Mušickoga ne samo nije zaboravljeno u narodu njegovu, nego je u teškim časovima bilo simbol za izdržljivost koja vodi lepšoj budućnosti, kao što je pesnik Zmaj-Jovan Jovanović pevao o stogodišnjici rođenja njegova (1877):

Sad možemo poći
I po crnoj noći
Preko strašnih stava
I gola kamenja,
Jer taj spomen lepi
Divno nas okrepi
Za sva iskušenja...

**Učlanjen** : 09.02.2014

LJUBIMO ISKRENO, TOPLO ROD SVOJ

Lukijan Mušicki (1777—1837) imao je tu sreću, čast i obavezu da živi u ono vreme kada su se dešavali prelomni trenuci za srpsku kulturu, istoriju i opstanak.

Kažemo "sreću" jer je imao priliku da posmatra kako se Srbija posle četvorovekovnog ropstva iznova budi i bori za "Krst Časni i Slobodu Zlatnu"; kažemo "čast" jer je Lukijan Mušicki bio jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena; kažemo "obavezu" jer je kao najobrazovaniji čovek Srbije morao da pokazuje, i pokazivao je, pravi i istinit put kojim Srbija treba da krene. Na žalost, Srbija tim pute nije krenula.

Svršivši prava Mušicki se 1802. godine zamonašio u Karlovcima. Jedan od proučavaoca Mušickog, Vasa Stajić kaže: "Već dotle je znao crkvenoslovenski, nemački, latinski, mađarski, grčki, francuski, italijanski; u Karlovcima uči engleski, jevrejski, arapski. Upoznaje se sa Dositejem, dopisuje s Kopitarem, sakuplja narodne pesme pre Vuka, izrađuje srpsku bibliografiju koja treba da bude kao neka Serbia docta. Što je najvažnije, on nalazi svoju stazu i postaje prvi učeni pesnik pravoslavnih Srba."

Nespretan i neprilagodljiv u običnim, svakodnevnim životnim obavezama, Mušicki sebe potpuno pronalazi u "liro-didaktičeskoj" poeziji i u dešavanjima na istorijskom i kulturnom planu Srbije. Poseban trud ulaže na izmirenje dve zaraćene strane u doba "Vukove jezičke i književne revolucije", ali, na žalost, u tome ne uspeva. No, o ovome ćemo govoriti u sledećem nastavku.

UMETNIK JE SARADNIK BOŽJI

Jednom prilikom je Aleksandar Solženjicin napisao da je umetnik čovek koji stvara svet, ali pravi verujući umetnik smatra da je samo saradnik Božji u stvaranju sveta, i smireno prima to poslanje, to svoje srodništvo sa Bogom.

Za Lukijana Mušickog možemo reći isto. Možemo reći da je bio saradnik Božji u stvaranju sveta, u stvaranju nove Srbije, ili, bolje reći, u obnavljanju nemanjićke, svetosavske Srbije. Mušicki je zaista najvećim delom svoj pesnički opus usmerio ka obnavljanju srpske tradicije i kulture. Srbija sa svojim tekovinama za Mušickog predstavlja jednu kariku u lancu, jednu pravu kulturu među drugim pravim kulturama. U pesmi "Glas narodoljupca" Mušicki kaže:

Alef, alfa, A i Az
I simvol uma, serdca njemu jednak,
On je otac svima nam.
Pozor’je krasno daju razne sile!
Njima svim jedan sastav
Unilij hod bi dao rodu ljudskom.
Sama borba lepa smes.

Mušicki pravilno želi celom svetu da kaže da je prirodno težište istorijskog i kulturnog sistema Srbije upravo u Srbiji, a nikako u nekoj drugoj zemlji. Izgleda da je Lukijan potpuno shvatio i promislio Geteove stihove:

Kada u beskrajnom uvek jedno isto,
Ponavljajući se, večno teče,
Hiljade oblika živoga sveta
Snažno se u lanac vezuju;
Struji slast životna iz svih stvari,
Sa najmanje kao i sa najveće zvezde.
I sve to tiskanje, sva ta borba,
Večni je mir u Gospodu Bogu.

Ali, Srbija, ta "najmanja zvezda" koja bi svojom kulturom ravnopravno sijala među drugim kulturama, u Lukijanovo vreme još nije bila stvorena. Zbog toga Mušicki želi da obnovi porušeno, da izgradi neizgrađeno, ali sve to da bude na temeljima srpske kulture i tradicije koja je zasnovana na Teoduliji, u služenju Bogu kao putu i vrhovnom cilju ljudskog života na zemlji.

ZA KRST ČASNI I SLOBODU ZLATNU

Ceo svoj život i celo svoje pesničko stvaralaštvo Mušicki je posredno ili neposredno posvetio Srbiji. Sve što se u Srbiji i van nje dešavalo, bilo na istorijskom, kulturnom, individualnom ili nekom drugom planu, on je veoma pažljivo promatrao, a glavna ocena tih događaja bila je zasnovana na koristi koju Srbija iz njih može da ima ukoliko to odgovara njenoj svetosavskoj kulturi.

U zavisnosti od toga Mušicki je u stihovima hvalio, kudio, mirio, molio, savetovao i sve to nikako sa prevelikim zanosom, srdžbom ili ljubavlju, već uvek sa nekom uzvišenom, prefinjenom i nadasve staloženom notom, tj. tonom koji dolikuje jednom pravoslavnom monahu, a uz to klasicisti i prosvetitelju.

Mušicki se ne libi da uputi pridike prijatelju Mihailu Vitkoviću, sinu Srbina i Srpkinje, koji je potpao pod mađarski književni i jezički uticaj:

V čest otčej seni kad ćeš dokazati
Da roda svoga Parnas ne prezireš?
Na ovom za te rastu lavri.
S rodom je svezana slava naša.

Lukijan želi da kaže Vitkoviću da smatra da oni pisci koji oslonac svoje poetike ne nalaze u kulturi naroda iz koga potiču nikada ne mogu biti veliki pisci:

V njemu smo drevo, bogato vjetvami,
A izvan njega grančice, otpadše
I suve. Venac sebi plete,
Njegovu ištuštij polzu, slavu.

U zavisnosti od toga Mušicki je u stihovima hvalio, kudio, mirio, molio, savetovao i sve to nikako sa prevelikim zanosom, srdžbom ili ljubavlju, već uvek sa nekom uzvišenom, prefinjenom i nadasve staloženom notom, tj. tonom koji dolikuje jednom pravoslavnom monahu, a uz to klasicisti i prosvetitelju.

Mušicki se ne libi da uputi pridike prijatelju Mihailu Vitkoviću, sinu Srbina i Srpkinje, koji je potpao pod mađarski književni i jezički uticaj:

V čest otčej seni kad ćeš dokazati
Da roda svoga Parnas ne prezireš?
Na ovom za te rastu lavri.
S rodom je svezana slava naša.

Lukijan želi da kaže Vitkoviću da smatra da oni pisci koji oslonac svoje poetike ne nalaze u kulturi naroda iz koga potiču nikada ne mogu biti veliki pisci:

V njemu smo drevo, bogato vjetvami,
A izvan njega grančice, otpadše
I suve. Venac sebi plete,
Njegovu ištuštij polzu, slavu.

Stefanu Živkoviću, čoveku koji je "pao u svom rodoljubiju", Mušicki upućuje sledeće stihove:

Daj ruku, daj da branimo narod svoj
Ot merzka polka, neštastni izroda,
S neblagodarnom koi rukom,
Jezikom strelja na njega bujno.

Mušicki u iskrenom rodoljublju nalazi lek za sve bolesti srpske nacije:

Izseliće se nesrećne strasti iz
Persiju srbski. Dver će s' zatvorit' zlu.
Vrag neće derznut' sjeti metat'
Pred noge, tekušte k dobroj celi.
Da bi ta vremena skorje zasinula,
I tihij, nežnij duh čelovječnosti
U serdca naša vdvorio se,
Ljubimo iskreno, toplo rod svoj.

U pesmi "Sočinenija Deržavina" možemo pronaći Lukijanovo shvatanje svrhe i zadatka poezije:

Ne lažnu hvalit' Serbljina zaslugu,
I čestnost, pravdu, dobru ko obštemu
Teženje hrabro; zlatnu kazat'
Istinu! Dizati serbsku liru: —

Na liru našu cveća ot sobstvenog
Na polju branog radostnom rukom tam'
Junaci gde no britkim mači
Nemanje prostiru staru slavu.

Iz navedenih stihova možemo zaključiti da su Lukijanovi stavovi sledeći:

— Ne treba iznositi laž o Srbima pa ni onda kada bi ta laž bila u srpsku korist;
— Težiti za pravdom, opštem dobru i časnosti;
— Uvek govoriti istinu;
— Slaviti i uzdizati srpsku poeziju u svetu, samim tim i Srbiju kao nezavisnu državu;
— Pevati o srpskim junacima koji su se borili za otadžbinu.

Potvrdu da je Mušicki ceo život posvetio srpskom narodu nalazimo u stihovima iz pesme "Jeremiji Gagiću, Serbljinu".

Da roda radi terpimo glad i žeđ,
I znoj i zimu, burju i tamnicu,
U adsku čeljust ulazimo,
Duhovom nadežda krepost daje,
U nedru da će njegovom živiti
Nam pamet večno. Tam na razvalina
Uvi! Lazare tvoga carstva,
Kosovski žive junaci tvoi!

Kada je Šafarik 1819. godine otvorio šesti razred novosadske gimnazije, Mušicki slavi taj događaj i već u prvom stihu pesme navodi:

Da! Krepka volja k obštemu dobru,...

"Obšte dobro" je lajt motiv Lukijanovih pesama.

U pesmi "Apologia serbskog serdca Pavlu Beriću", u poslednje tri strofe, Mušicki opet ističe trijadu vera — ime — jezik, opominje na naslogu kosovske bitke i upućuje Srbe da se ugledaju na Miloša Obilića:

Jedno smo samo veliko obštestvo
Pod štitom vere — imena — jezika!
Iz ravnovesžja naši sila
Dignuće s' slava i sreća naća!

Nek opomene pravoga Serbljina
Vidov dan! nek se zaklinje: "imena
Mi serbska! Ja ću slogu ljubit',
U serdcu toplo sagrevat’, branit'!"

A ti, o milij rode, ta čuvstvija
Nelestna serca prijmi za ljubve danj!
Sladka mi je borba za te! Ljubi
Nravstvenne Miloše; nji ć' bit' više.

U jednoj od svojih najlepših pesama, "Glas arfe šišatovačke", Lukijan Mušicki se obraća "serbskoj junosti":

Stub! Ti si meni njiva želajema,
Na kojoj želim, dok je u telu duh,
Semena čista dobrog, krasnog,
Istinnog sejati, tebi, rodu

Za zlatnu žetvu! Trud je taj jedinij
Na obštem polju sviju najslađij, i
Svobodan ot klevete podle,
Kivna ugrizanja, grozni strela.

Mušicki poziva omladinu Srbije na slogu, savetuje im da vole svoju veru, jezik i stare običaje:

Rod hrabrij, zašt' mu s' čini da može on.
Poznajte najpre, Serbljinom Serbljin čim
Je, pak svom snagom duha, serdca
Složžte s' da svetinju obderžite.

Črez mene znate! Ta vam je pradednij
Jezik i vera; sveti i građanski
Otcevi stari običaji:
Stara bez osnova zla je novost!

Sada je sve jasno. Mušicki potporu i osnovu za svaki pravi život vidi u veri, jeziku i tradiciji, znači u srpskoj kulturi iz koje će i u koju će, međusobnim isijavanjem Srbije s jedne i čoveka Srbina s druge strane, biti stvorena neraskidiva veza kojoj "černi polk" neće moći da naudi. Svaki Srbin svoj maksimum mora prvenstveno da daje za "čest rodu", u životu mora primeniti i zalagati se za hrišćansku sabornost, ne obazirući se mnogo na individualne želje i porive, jer je "Genij" (Gospod Bog) koji na sve gleda i svakome na kraju zemaljskog života pravedno daje.

Branimir Nešić

**Učlanjen** : 09.02.2014

GLAS NARODOLJUPCA
Pesma posvećena serbskome rodu
(odlomak)

............................................
U tuđ mi narod da s' ne prelijemo,
Nek nas greju misli te!
Da! Nek nas greju, pa i k delu vode,
Trulo zrno, gola reč.
Nas sviše Sveti Sava, Dušan...motre
Jesmo l' mi dostojni njih!
Amanet njin: "U dobru složni bud'te!
Prut sam slab, u snopu jak!"

Lukijan Mušicki

Gost

Zimmermann

Videvši mnoge narode, gradove,
I škole, nrave, svojemu narodu na
Stokratnu polzu, srebrovlasi,
Mili Obradović navek usnu.

U Belom Gradu, novom pozorištu
Mišica serpskih, kud ga nam privede
Iz Tresta ljubav topla k svojim,
Kamen ga s natpisom krasnoprostim

Pokriva dično: Serpske mu njegove
Zdje kosti leže: rod je svoj ljubio.
Dviže se um i serce dobrih,
Svi blagodarnosti svete polni.

Gledamo tako, mekšega čuvstva svi,
Na voćku v jesen, plodov si lišenu;
Na grane već bezlisne, suve:
Na pamet dolaze senka, plodi.
Probuđen rano, srećni Dositeje,
I nas i tebe ljubećim Genijem,
Ti vide, mir, i kupi mudrost
Nemcev, Francuzov, Englezov, Grekov,

Za braću svoju (kak' Anaharzis za
Nelene Skite), revnošću, podvigi,
Ne zlatom bogat; vkusiv nektar
Istine, pojiti žedne nača.

Minervin komu dom nepristupan jest,
Tolmač že nuždan v besedi praocev,
Taj tebe čita, čtoma sluša
Bukvoneiskusan: sve im jasno.

Ti sveta željnim otvori carski put.
Koliki s tobom putuju, mudruju!
Kud um, kud volja, kuda serce
Težiti dolžno jest, rado čuju.

Otkrivaš mudro basnom laskatelstvo,
Klevetu, zavist; lep blagorodstva štit
Na dobroj tokmo ruci slaviš;
Kazniti umeš nadmenu gordost.
Svak drvo hvali plodu po dobromu;
Čest onda mužu to nasadivšemu.
Astreje sputnik, prosta, znatna
Slavom Aspazije v družbu vodiš.

Prestrogo katkad on obličavao:
Obače verni učenik Sokratov
(Praštajmo žaru dobru!), nerad
Videti um bogodani rabom.

Ti sebi večni vozdviže pamjatnik,
K visokoj celi vlekušč presilno rod.
Počivaj tiho, duše čisti,
S krepkima duhovi hrabrih ocev.

24. avgusta 1811.

Gost

VUKU STEFANOVIĆU,
SERBLJINU OD SERBLJINA

O početku opolčenija Serbalja
protiv turskih dahija (1804)

Dіe ѕіch ѕelbѕt verlaѕѕen, ѕіnd der Rettung nіcht werth.
Luden

Da, bodri Vuče! Ljute iz nužde su
Premnogi dobri Serbije sinovi,
I mirni, nježni sercem, dušom,
Tuđem nezavidni srebru, zlatu,

Oravši rado svojima volovi,
Po lepim, toplim, plodnima predel'ma,
Ocena svojih žitne njive,
Ručak i užinu čekajući, —

Znaš, zgotovljenu prabapskim načinom
Od vernih ljuba, — nevine desnice
Hajdukom dali, koji zverski
Lesu po gustomu blude bedni;

Umisle hiščne vseljuju v hladnu grud;
Po zemlji najpre maternjoj prostiru
I smrtni strah i trepet; potom
Prehode Savu i Dunav, Tisu.

I tiha reka stranima vodama
Uvis dignuta, sopstvene bregove
Obara, topi tuđe njive.
Gibelj su strasti bez uma krepka.

Beskrvne ruke onima v četi toj.
A drugi, rođen s većima silama,
A k dobru nevešt skloniti se
Turčinu zlobnu za odmaščenje,

Kak' lav razjaren zeleni leti v les,
Na rasputice, planine, v doline,
Za plenom svojim, čalmom sjajnom;
Napada bogate dvore bujno.

Gord, sebe voždom smelima predstavlja;
Taj čas Mars prospe plamen nad Serbijom.
Saziva s Šturca mudra vila
K obrani zemlje junake serpske:

"O hrabri, čujte! Gluvo je doba sad.
Za vas bdim, jadna; s plačnima očima
Pod bledosjajnom lunom gledim
Levo na Drinu, na Timok desno.

Jošt braća, sestre, ocevi, matere
I krotka deca slatko počivaju.
Kakva ji, bedne, kod vas živih
Žalosna sudbina sutra čeka!

Već danas serpska padoše svetila
Pod mačem zlobe: Rečiti Aleksa
Nenadović, i s njime drski
Birčanin Ilija, dobri Ruvim!

A kamo, gde su plemena vašega
Izbrani proči? Kroviju njihovom
Kristalne pređe bivše struje
Sve porumeniše suncu na žal.

Vi mojim rečma serca otvoriste:
Junačke hitro skačete na noge.
Da, tako treba, lozo slavnih!
Lavovi rađaju ravne sebi.

Pohvalna dela snimaju pređašnju
Svu ljagu s čela, daju mu večni blesk.
A pokriveni mrakom, stidom
Grbovi lenivih naslednika.

Istreb' te smest'ju žestoke dahije
Iz zemlje vaše, s njima i njihove
Pod skvernom platom krvožedne
Samomu Stambulu strašne horte.

Mišar i Štubek, Senica, Čučuge
I Svileuva, s njome Ivankovci,
Salaš, svedoci biće vašeg
Duha neustrašljiva, hrabre mišce.

Za vas već rastu lavri na Prahovu,
Na Varvarinu, tam' na Suvodolu,
Vračaru, dugim i širokim
Ponikvam, lozničkom polju ravnom.

Vam krstozračne vejaće horugve
Na gordim stenam' zidanim' pradedi.
U prethodnicam' Serbijade
Uz gusle pevaće s' ime vaše.“

Tronuti njenim iskrenim glasom, svi
V polk blagorodni, česnu pod zastavu,
Za ime, čest i slavu roda,
Zemlje za slatku svobodu lete,

Na sve, kak' munja, strane potekoše,
Čeljust u adsku vrgoše tirane.
K svobodi otvorene dveri;
Pobeda j' pravim junakom skora.

Ti vide, Vuče, međ njima hrabrstvene
Tam' Obiliće, ovde Kosančiće
I Topličane, starog Juga
Sinove, — mačeve ognjesevne.

Ti, srećni, vide krasno pozorište,
Na čas gde vergše Marsa ljubimci mač,
Minervi čistu žertvu nose,
Njoj preporučuju čeda svoja.

Tak' rodu hrabru skiptrom pod železnim,
Pod jarmom, bičem, jedan k varvarstvu šag,
A s nogu lanac odrinuvšu,
Vraćaju s' krasote uma, serca.

25. marta 1816.

Gost

NA VIDOVDAN

Memіnіѕѕe іuvabіt!

Da grozna serpskom duhu pozorišta!
O mati bede, večero kneževa!
Uvi, Lazare, što ti reče!
Podiže neveru pored sebe,

A blagorodnu nizvrže dušu, ah,
Na večno Serbom žalosnu pagubu!
On reče. Usta Miloš, duha
Hrabrošću, duše krasotom, dika

Sveg serpskog roda; prsi mu s' volnuju,
U duhu raste namera gigantska.
Junak ne trpi podlu ljagu.
Odlazi. Ždral nam ga verni čeka.

Noć ispred njega beži, a zorica
Pred njega speši, — put mu osvetljuje.
Vuk lažom kuje braći okov.
Njija se drvo svobode Serbom.

Car Murat leži. S mačem u desnici,
Nazad gord speši Obilić k svojima.
Opet ga reč zadana vrati
K sultanu. Gnječi mu petom šiju.

To ne zna vojska. Oslabi hrabri duh.
Knez silnim slovom začas ga podigne.
Već vrište konji; smrtonosni
Sevaju mačevi; ginu vrazi.

Al' izneveri pakleni porod, Vuk.
Nepokolebim ostaje duhom knez,
Pa krepkom mišcom krvožedne
Osmanske duše u tartar šilje.

No silam' ljudskim predel je položen.
Junaci serpski do toga tekoše
Za primer svetu. Sudba črna
Šator pred Muratov teškom rukom

Na smrt nam vodi kneza i Miloša.
Sam Genij plače, gladeći pogreške
Dve. Miloševu lepo pravda,
Pak je pripisuje načas knezu.

S tog snima; meće prsi na Vukove,
Dobrotu kneza hitro obmanuvše.
Na čelo reže pečat stida,
Kletvi ga narodnoj navek daje.

Vi ne možete Miloša, ledene,
O, prsi, sudit! Čuvstvo je sudac tu.
Ne znate šta je vostorg duše.
Obzire s' vladetelj, heroj leti.

Um hladni onog vodi, a ovoga
Kipeće serce, hrabra i desnica.
Na društvo čekat ne zna ova;
Izvodi dostojna sebi čuda.

Božestvo nam je duša u telu; a
Duboko čuvstvo česnog i krasnoga
Čist obraz njegov. Miloševe
Sile su ognjene sluge onog.

Ta Miloši bi, laž da ne splete Vuk,
Skiptr zadržali nesrećne Serbije.
Bar pozno, Serbi, uč'te s' cenit
Nravstvene Miloše, laž doznavat.

15. junija 1817.

Gost

NATPIS O LJUDSKOM RODU

Non scholae, sed vitae discendum.

U školi prepravljajte se za svet. Svet vam je more!
Škola teoriju da, a li praktiku svet
Plovit uči teorija, al se plovi po reci,
Izbro lađu il čun, vlastelj budi im jak.
Nek vam istorija vernim saputnikom bude:
Ravan je ljudski rod sebi bio, i jest!

Gost

NA SREDI SINJA MORA

Grigoriju Geršiću

Druže! ja sam ti već na sredi sinja
Mora. Burja mi čun koleba strašno.
Ja t' ne ostavljam vesla
Odgoni talase duh.

Morski različan gad sve pokraj mene
Pliva; uzdiže vrat; čeljust otvara;
Grozno skrežeće zubi!
Al me progutat ne sme.

Zar mu ne da Neptun; da il mu s' čini,
Da je duh moj sam Bog. I slaba mišca
Ljudska jača u bedi:
Seče i prepone duh.

Tome služi sav svet, dobija, gubi;
Svemu pričina on. Gde jači život
Tamo i pobeda speši.
Drema u miru i lav.

Gost

Gost

SENI DOSITEJA OBRADOVIĆA

Seine Nochachtung soll jedes Volk den Männern wihen durch dіe eѕ erleuchtet und gebeѕѕert ward;
іhre Bіlder soll eѕ ehren, іhr Gedächtniss soll eѕ feіern; und alle Herzen werden vor Begіerde glühen,
eben ѕo groѕѕ und edelmüthig zu ѕeyn.

Zimmermann

Videvši mnoge narode, gradove,
I škole, nrave, svojemu narodu na
Stokratnu polzu, srebrovlasi,
Mili Obradović navek usnu.

U Belom Gradu, novom pozorištu
Mišica serpskih, kud ga nam privede
Iz Tresta ljubav topla k svojim,
Kamen ga s natpisom krasnoprostim

Pokriva dično: Serpske mu njegove
Zdje kosti leže: rod je svoj ljubio.
Dviže se um i serce dobrih,
Svi blagodarnosti svete polni.

Gledamo tako, mekšega čuvstva svi,
Na voćku v jesen, plodov si lišenu;
Na grane već bezlisne, suve:
Na pamet dolaze senka, plodi.
Probuđen rano, srećni Dositeje,
I nas i tebe ljubećim Genijem,
Ti vide, mir, i kupi mudrost
Nemcev, Francuzov, Englezov, Grekov,

Za braću svoju (kak' Anaharzis za
Nelene Skite), revnošću, podvigi,
Ne zlatom bogat; vkusiv nektar
Istine, pojiti žedne nača.

Minervin komu dom nepristupan jest,
Tolmač že nuždan v besedi praocev,
Taj tebe čita, čtoma sluša
Bukvoneiskusan: sve im jasno.

Ti sveta željnim otvori carski put.
Koliki s tobom putuju, mudruju!
Kud um, kud volja, kuda serce
Težiti dolžno jest, rado čuju.

Otkrivaš mudro basnom laskatelstvo,
Klevetu, zavist; lep blagorodstva štit
Na dobroj tokmo ruci slaviš;
Kazniti umeš nadmenu gordost.
Svak drvo hvali plodu po dobromu;
Čest onda mužu to nasadivšemu.
Astreje sputnik, prosta, znatna
Slavom Aspazije v družbu vodiš.

Prestrogo katkad on obličavao:
Obače verni učenik Sokratov
(Praštajmo žaru dobru!), nerad
Videti um bogodani rabom.

Ti sebi večni vozdviže pamjatnik,
K visokoj celi vlekušč presilno rod.
Počivaj tiho, duše čisti,
S krepkima duhovi hrabrih ocev.

Gost

NA VIDOVDAN

Memіnіѕѕe іuvabіt!

Da grozna serpskom duhu pozorišta!
O mati bede, večero kneževa!
Uvi, Lazare, što ti reče!
Podiže neveru pored sebe,

A blagorodnu nizvrže dušu, ah,
Na večno Serbom žalosnu pagubu!
On reče. Usta Miloš, duha
Hrabrošću, duše krasotom, dika

Sveg serpskog roda; prsi mu s' volnuju,
U duhu raste namera gigantska.
Junak ne trpi podlu ljagu.
Odlazi. Ždral nam ga verni čeka.

Noć ispred njega beži, a zorica
Pred njega speši, — put mu osvetljuje.
Vuk lažom kuje braći okov.
Njija se drvo svobode Serbom.

Car Murat leži. S mačem u desnici,
Nazad gord speši Obilić k svojima.
Opet ga reč zadana vrati
K sultanu. Gnječi mu petom šiju.

To ne zna vojska. Oslabi hrabri duh.
Knez silnim slovom začas ga podigne.
Već vrište konji; smrtonosni
Sevaju mačevi; ginu vrazi.

Al' izneveri pakleni porod, Vuk.
Nepokolebim ostaje duhom knez,
Pa krepkom mišcom krvožedne
Osmanske duše u tartar šilje.

No silam' ljudskim predel je položen.
Junaci serpski do toga tekoše
Za primer svetu. Sudba črna
Šator pred Muratov teškom rukom

Na smrt nam vodi kneza i Miloša.
Sam Genij plače, gladeći pogreške
Dve. Miloševu lepo pravda,
Pak je pripisuje načas knezu.

S tog snima; meće prsi na Vukove,
Dobrotu kneza hitro obmanuvše.
Na čelo reže pečat stida,
Kletvi ga narodnoj navek daje.

Vi ne možete Miloša, ledene,
O, prsi, sudit! Čuvstvo je sudac tu.
Ne znate šta je vostorg duše.
Obzire s' vladetelj, heroj leti.

Um hladni onog vodi, a ovoga
Kipeće serce, hrabra i desnica.
Na društvo čekat ne zna ova;
Izvodi dostojna sebi čuda.

Božestvo nam je duša u telu; a
Duboko čuvstvo česnog i krasnoga
Čist obraz njegov. Miloševe
Sile su ognjene sluge onog.

Ta Miloši bi, laž da ne splete Vuk,
Skiptr zadržali nesrećne Serbije.
Bar pozno, Serbi, uč'te s' cenit
Nravstvene Miloše, laž doznavat.

15. junija 1817.

Gost

NATPIS O LJUDSKOM RODU

Non scholae, sed vitae discendum.

U školi prepravljajte se za svet. Svet vam je more!
Škola teoriju da, a li praktiku svet
Plovit uči teorija, al se plovi po reci,
Izbro lađu il čun, vlastelj budi im jak.
Nek vam istorija vernim saputnikom bude:
Ravan je ljudski rod sebi bio, i jest!

NA SREDI SINJA MORA

Grigoriju Geršiću

Druže! ja sam ti već na sredi sinja
Mora. Burja mi čun koleba strašno.
Ja t' ne ostavljam vesla
Odgoni talase duh.

Morski različan gad sve pokraj mene
Pliva; uzdiže vrat; čeljust otvara;
Grozno skrežeće zubi!
Al me progutat ne sme.

Zar mu ne da Neptun; da il mu s' čini,
Da je duh moj sam Bog. I slaba mišca
Ljudska jača u bedi:
Seče i prepone duh.

Tome služi sav svet, dobija, gubi;
Svemu pričina on. Gde jači život
Tamo i pobeda speši.
Drema u miru i lav.

Gost

Da li je slučajnost da se na Savindan, 27. januara rodio Lukijan Mušicki, vladika, prosvetitelj, pesnik, poliglota...? Verujem da nije. Velikan koji je bio ispred svog vremena, a o njemu se tako malo zna! Nema godišnjicu, retko se spominje njegovo ime, sem u rodnom Temerinu u kojem odnedavno ime Lukijanovo nose kulturni centar, srednja škola, izviđačka organizacija. Ispred opštinskog zdanja psotavljena je bista Lukijana Mušickog.

Nudim vam odabrane rečenice iz tekstova umnih ljudi koji su uvideli značaj Mušickog u srpskoj književnosti, razvoju jezika, pismenosti i kulture.

Porodica Emušicki prešla je iz valjevskog kraja, iz sela koja se zovu gornji i donji Mušić. Porodica je nosila ime Mušićani, koje je u popisima stanovništva izmenjeno u Mušicki. Otac pesnikov učio je bogoslovske škole u Novom Sadu 1762/3. i prema predanju znao Jovana Rajića. Luka (u monaštvu Lukijan) rođen je u Temerinu (Bačka)27. januara 1777. Učio je najpre kod daskala Pavla Mladenovića u Temerinu, potom u Titelu, gde je jedan njegov srodnik (Sava Popović) bio učitelj. Pohađao je potom u Titelu nemačku školu dve godine i tu je naučio nemački. U Novom Sadu i Segedinu uči gimnaziju i mađarski jezik. S jeseni 1794. Mušicki je u Pešti na studijama filozofije i prava. Izdržavao se dajući kondicije.

Već tada na studijama Mušicki se i sam počinje baviti poezijom. U Pešti on je studirao zajedno sa pesnikom Mihailom Vitkovićem i završivši studije imao je već široko obrazovanje, na osnovu kojeg će kasnije Skerlić zaključiti da je Mušicki "najobrazovaniji srpski pisac svoga vremena". Njegovo obrazovanje obuhvatilo je pored uvida u antičke izvore i poznavanje nemačke, ruske, mađarske i engleske književnosti. U Pešti je naučio grčki, italijanski i francuski.

Lične i književne veze s mađarskim piscima klasicistima, sa Rajnišem, Viragom, Barotijem i Kazincijem bile su u skladu sa opštom orijentacijom Mušickog.

Posle završenih studija Mušicki se nosio mišlju da zajedno sa pesnikom Atanasijem Stojkovićem ode u Rusiju, ali ga od tog koraka odvraća porodica, pa čak i Stratimirović. Mušicki tako odustaje od puta u Rusiju i bude postrižen u Grgetegu novembra 1802. i uzme u monaštvu ime grčkog antičkog satiričara Lukijana Samosaćanina. U Karlovcima 1803. Mušicki je postao pridvorni đakon mitropolita. Decembra 1805. postao je arhiđakon, a dotle je bio i profesor na Karlovačkoj bogosloviji. Kako su na bogosloviji učili i učenici drugih škola, godine 1805. kod Mušickog je slušao predavanja i mladi Vuk Karadžić. Koju godinu ranije, pod uticajem Herderovih ideja, Mušicki se zanimao za srpsko usmeno pesništvo i 1803. pisao Isidoru Putniku da mu zabeleži šta zna o "prostom naroda našeg spevanju... ono što narod uveselenija svoga i razgovara (radi) peva i kazuje". Isti zahtev ponovio je i pred svojim učenicima, među kojima je bio i Vuk, pa to spada u prve podsticaje koje je Vuk dobio u ovom pravcu još pre dodira s Kopitarom. Kasnije, Mušicki je i dalje pokazivao živ interes za narodne pesme i usmenu književnost i Teodora Petrović je utvrdila da je preko stotinu pesama koje je Vuk uneo u svoje zbirke — zabeležio i Vuku stavio na raspolaganje Lukijan Mušicki. Sveto pismo je čitao u originalu. Njegova poezija u to vreme (niz oda i ekloga, kao i nešto mladalačke galantne lirike) još se kreće u vodama rokajne versifikacije. U to vreme Mušicki se upoznaje s Kopitarom, i ovaj 1809. piše o Mušickome Dobrovskom, pominjući njegov spis Serbia docta, za koji pomišlja da bi se mogao u Pešti štampati.

Korišćenje srpskog narodnog jezika u delima visokoga stila značilo je da Mušicki uzima da je taj jezik ravnopravan u književnosti slavjanskom, dakle crkvenom jeziku. Mušicki tada šalje Vuku i Kopitaru u Beč na pregled i štampanje svoje ode, iznosi svoje nazore o gramatici. Mušicki je u svojim odama, pismima i epigramima često diskutovao pitanja vezana za Vukov rad, dao mu je nacrte za pismena ć i đ i Vuk ih je usvojio, usvajajući na taj način ona ista pismena za ove glasove koja su i pre Mušickog bila u opticaju u srpskoj monaškoj sredini, na primer kod Venclovića. Godine 1821. dao je lirsko-didaktičku pesmu Glas arfe šišatovačke, koja je izazvala talas odziva u stihu. "Odzivi arfi šišatovačkoj" punili su stranice srpskih glasila dvadesetih godina XIX veka i stvorili Mušickome ugled najistaknutijeg srpskog pesnika. On se tako našao na čelu škole srpskog klasicizma, na čelu druge generacije srpskih klasicista, i to u času kada je srpski klasicizam dostizao vrhunac popularnosti. Razlozi ovakvog ugleda bili su zasnovani na mnogim pesničkim osobenostima dela Lukijana Mušickog. On je bio formalno najraznovrsniji pesnik srpskog klasicizma; žanrovski on je takođe bio jedan od najsvestranijih i negovao je pesničke vrste od ode i elegije do ekloge, epistole, epigrama, epitafa, epigrafa. Tematski njegovo pesništvo predstavlja veoma lepo misaona poezija, koja postavlja pitanja nastanka sveta i čoveka u njemu, pesnički pejsaž i njegovi opisi prirode daće pečat klasicizmu druge generacije, on neguje rodoljubivu liriku veoma kritički nastrojenu. Ona se upravo ovom skeptičnom notom razlikuje od rodoljublja romantičara, koje često naivnije zvuči od gorkog rodoljuba Lukijana Mušickog ili kasnije Sterije.

Po naredbi Stratimirovića 1823. godine izvršena je revizija čitave istrage nad Mušickim, dugovi su sa njega preneti na manastir i Mušicki je određen za administratora upražnjene gornjokarlovačke dijeceze u Hrvatskoj i on januara 1824. odlazi u Plaški, u vladičansku rezidenciju. U Plaškom Mušicki je radio kao i u Šišatovcu: daje se na podizanje zapuštenog manastirskog imanja, osniva srpsku centralnu školu, izdržava o svom trošku četrdeset učenika, i utemeljuje dvogodišnje učilište za sveštenike.

Bio je izuzetno popularan u periodu između 1820. i 1840. godine, a njegov "Glas arfe šišatovačke" naišao je na više odjeka no i jedan srpski pesnički proizvod pre njega. Veliki Kopitar ga je nazivao "Srpskim Horacijem" a Šafarik "knezom srpskih pesnika". Za Njegoša on je "genije roda", a za Đuru Daničića je "otac novije srpske književnosti".

Grob mu je u Karlovcu. Na mramoru s prednje strane piše "pravoslavnom Episkopu Slavnom srpskom pjesniku Lukijanu Mušickom diže spomenik priznanje srpskog naroda".

Sa zadnje strane je napisano: "rođen u Temerinu g. 1777. Episkop od godine 1828. do god. 1837. Upokojio se dne 15. marta 1837. god.". Smrt Mušickog imala je snažan odjek. Njegoš je pevao povodom smrti Mušickoga:

Hram se srpskih Muzah razruši na vjeki,
Uvjehnuše vjenci pastira i pjevca;
Pade stupac, snažni otečeske crkve,
Katedra je pusta, a lira prebjena,
Mušickoga nema, načalnika kina!

U senci novih književnih naraštaja koji su prihvatili romantizam sudilo se veoma strogo o Mušickom i njegovoj školi. O stotodišnjici smrti Vasa Stajić je 1938. godine sastavio jedan izbor pesama Lukijana Mušickog i to je jedina knjiga u kojoj savremeni čitalac može da se šire obavesti o književnom naporu negdašnjeg "kneza srpskih pesnika".

Gost

LJUBIMO ISKRENO, TOPLO ROD SVOJ

Lukijan Mušicki (1777—1837) imao je tu sreću, čast i obavezu da živi u ono vreme kada su se dešavali prelomni trenuci za srpsku kulturu, istoriju i opstanak.

Kažemo "sreću" jer je imao priliku da posmatra kako se Srbija posle četvorovekovnog ropstva iznova budi i bori za "Krst Časni i Slobodu Zlatnu"; kažemo "čast" jer je Lukijan Mušicki bio jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena; kažemo "obavezu" jer je kao najobrazovaniji čovek Srbije morao da pokazuje, i pokazivao je, pravi i istinit put kojim Srbija treba da krene. Na žalost, Srbija tim pute nije krenula.

Svršivši prava Mušicki se 1802. godine zamonašio u Karlovcima. Jedan od proučavaoca Mušickog, Vasa Stajić kaže: "Već dotle je znao crkvenoslovenski, nemački, latinski, mađarski, grčki, francuski, italijanski; u Karlovcima uči engleski, jevrejski, arapski. Upoznaje se sa Dositejem, dopisuje s Kopitarem, sakuplja narodne pesme pre Vuka, izrađuje srpsku bibliografiju koja treba da bude kao neka Serbia docta. Što je najvažnije, on nalazi svoju stazu i postaje prvi učeni pesnik pravoslavnih Srba."

Nespretan i neprilagodljiv u običnim, svakodnevnim životnim obavezama, Mušicki sebe potpuno pronalazi u "liro-didaktičeskoj" poeziji i u dešavanjima na istorijskom i kulturnom planu Srbije. Poseban trud ulaže na izmirenje dve zaraćene strane u doba "Vukove jezičke i književne revolucije", ali, na žalost, u tome ne uspeva. No, o ovome ćemo govoriti u sledećem nastavku.

Gost

UMETNIK JE SARADNIK BOŽJI

Jednom prilikom je Aleksandar Solženjicin napisao da je umetnik čovek koji stvara svet, ali pravi verujući umetnik smatra da je samo saradnik Božji u stvaranju sveta, i smireno prima to poslanje, to svoje srodništvo sa Bogom.

Za Lukijana Mušickog možemo reći isto. Možemo reći da je bio saradnik Božji u stvaranju sveta, u stvaranju nove Srbije, ili, bolje reći, u obnavljanju nemanjićke, svetosavske Srbije. Mušicki je zaista najvećim delom svoj pesnički opus usmerio ka obnavljanju srpske tradicije i kulture. Srbija sa svojim tekovinama za Mušickog predstavlja jednu kariku u lancu, jednu pravu kulturu među drugim pravim kulturama. U pesmi "Glas narodoljupca" Mušicki kaže:

Alef, alfa, A i Az
I simvol uma, serdca njemu jednak,
On je otac svima nam.
Pozor’je krasno daju razne sile!
Njima svim jedan sastav
Unilij hod bi dao rodu ljudskom.
Sama borba lepa smes.

Mušicki pravilno želi celom svetu da kaže da je prirodno težište istorijskog i kulturnog sistema Srbije upravo u Srbiji, a nikako u nekoj drugoj zemlji. Izgleda da je Lukijan potpuno shvatio i promislio Geteove stihove:

Kada u beskrajnom uvek jedno isto,
Ponavljajući se, večno teče,
Hiljade oblika živoga sveta
Snažno se u lanac vezuju;
Struji slast životna iz svih stvari,
Sa najmanje kao i sa najveće zvezde.
I sve to tiskanje, sva ta borba,
Večni je mir u Gospodu Bogu.

Ali, Srbija, ta "najmanja zvezda" koja bi svojom kulturom ravnopravno sijala među drugim kulturama, u Lukijanovo vreme još nije bila stvorena. Zbog toga Mušicki želi da obnovi porušeno, da izgradi neizgrađeno, ali sve to da bude na temeljima srpske kulture i tradicije koja je zasnovana na Teoduliji, u služenju Bogu kao putu i vrhovnom cilju ljudskog života na zemlji.

Gost

ZA KRST ČASNI I SLOBODU ZLATNU

Ceo svoj život i celo svoje pesničko stvaralaštvo Mušicki je posredno ili neposredno posvetio Srbiji. Sve što se u Srbiji i van nje dešavalo, bilo na istorijskom, kulturnom, individualnom ili nekom drugom planu, on je veoma pažljivo promatrao, a glavna ocena tih događaja bila je zasnovana na koristi koju Srbija iz njih može da ima ukoliko to odgovara njenoj svetosavskoj kulturi.

U zavisnosti od toga Mušicki je u stihovima hvalio, kudio, mirio, molio, savetovao i sve to nikako sa prevelikim zanosom, srdžbom ili ljubavlju, već uvek sa nekom uzvišenom, prefinjenom i nadasve staloženom notom, tj. tonom koji dolikuje jednom pravoslavnom monahu, a uz to klasicisti i prosvetitelju.

Mušicki se ne libi da uputi pridike prijatelju Mihailu Vitkoviću, sinu Srbina i Srpkinje, koji je potpao pod mađarski književni i jezički uticaj:

V čest otčej seni kad ćeš dokazati
Da roda svoga Parnas ne prezireš?
Na ovom za te rastu lavri.
S rodom je svezana slava naša.

Lukijan želi da kaže Vitkoviću da smatra da oni pisci koji oslonac svoje poetike ne nalaze u kulturi naroda iz koga potiču nikada ne mogu biti veliki pisci:

V njemu smo drevo, bogato vjetvami,
A izvan njega grančice, otpadše
I suve. Venac sebi plete,
Njegovu ištuštij polzu, slavu.

U zavisnosti od toga Mušicki je u stihovima hvalio, kudio, mirio, molio, savetovao i sve to nikako sa prevelikim zanosom, srdžbom ili ljubavlju, već uvek sa nekom uzvišenom, prefinjenom i nadasve staloženom notom, tj. tonom koji dolikuje jednom pravoslavnom monahu, a uz to klasicisti i prosvetitelju.

Mušicki se ne libi da uputi pridike prijatelju Mihailu Vitkoviću, sinu Srbina i Srpkinje, koji je potpao pod mađarski književni i jezički uticaj:

V čest otčej seni kad ćeš dokazati
Da roda svoga Parnas ne prezireš?
Na ovom za te rastu lavri.
S rodom je svezana slava naša.

Lukijan želi da kaže Vitkoviću da smatra da oni pisci koji oslonac svoje poetike ne nalaze u kulturi naroda iz koga potiču nikada ne mogu biti veliki pisci:

V njemu smo drevo, bogato vjetvami,
A izvan njega grančice, otpadše
I suve. Venac sebi plete,
Njegovu ištuštij polzu, slavu.

Stefanu Živkoviću, čoveku koji je "pao u svom rodoljubiju", Mušicki upućuje sledeće stihove:

Daj ruku, daj da branimo narod svoj
Ot merzka polka, neštastni izroda,
S neblagodarnom koi rukom,
Jezikom strelja na njega bujno.

Mušicki u iskrenom rodoljublju nalazi lek za sve bolesti srpske nacije:

Izseliće se nesrećne strasti iz
Persiju srbski. Dver će s' zatvorit' zlu.
Vrag neće derznut' sjeti metat'
Pred noge, tekušte k dobroj celi.
Da bi ta vremena skorje zasinula,
I tihij, nežnij duh čelovječnosti
U serdca naša vdvorio se,
Ljubimo iskreno, toplo rod svoj.

U pesmi "Sočinenija Deržavina" možemo pronaći Lukijanovo shvatanje svrhe i zadatka poezije:

Ne lažnu hvalit' Serbljina zaslugu,
I čestnost, pravdu, dobru ko obštemu
Teženje hrabro; zlatnu kazat'
Istinu! Dizati serbsku liru: —

Na liru našu cveća ot sobstvenog
Na polju branog radostnom rukom tam'
Junaci gde no britkim mači
Nemanje prostiru staru slavu.

Iz navedenih stihova možemo zaključiti da su Lukijanovi stavovi sledeći:

— Ne treba iznositi laž o Srbima pa ni onda kada bi ta laž bila u srpsku korist;
— Težiti za pravdom, opštem dobru i časnosti;
— Uvek govoriti istinu;
— Slaviti i uzdizati srpsku poeziju u svetu, samim tim i Srbiju kao nezavisnu državu;
— Pevati o srpskim junacima koji su se borili za otadžbinu.

Potvrdu da je Mušicki ceo život posvetio srpskom narodu nalazimo u stihovima iz pesme "Jeremiji Gagiću, Serbljinu".

Da roda radi terpimo glad i žeđ,
I znoj i zimu, burju i tamnicu,
U adsku čeljust ulazimo,
Duhovom nadežda krepost daje,
U nedru da će njegovom živiti
Nam pamet večno. Tam na razvalina
Uvi! Lazare tvoga carstva,
Kosovski žive junaci tvoi!

Kada je Šafarik 1819. godine otvorio šesti razred novosadske gimnazije, Mušicki slavi taj događaj i već u prvom stihu pesme navodi:

Da! Krepka volja k obštemu dobru,...

"Obšte dobro" je lajt motiv Lukijanovih pesama.

U pesmi "Apologia serbskog serdca Pavlu Beriću", u poslednje tri strofe, Mušicki opet ističe trijadu vera — ime — jezik, opominje na naslogu kosovske bitke i upućuje Srbe da se ugledaju na Miloša Obilića:

Jedno smo samo veliko obštestvo
Pod štitom vere — imena — jezika!
Iz ravnovesžja naši sila
Dignuće s' slava i sreća naća!

Nek opomene pravoga Serbljina
Vidov dan! nek se zaklinje: "imena
Mi serbska! Ja ću slogu ljubit',
U serdcu toplo sagrevat’, branit'!"

A ti, o milij rode, ta čuvstvija
Nelestna serca prijmi za ljubve danj!
Sladka mi je borba za te! Ljubi
Nravstvenne Miloše; nji ć' bit' više.

U jednoj od svojih najlepših pesama, "Glas arfe šišatovačke", Lukijan Mušicki se obraća "serbskoj junosti":

Stub! Ti si meni njiva želajema,
Na kojoj želim, dok je u telu duh,
Semena čista dobrog, krasnog,
Istinnog sejati, tebi, rodu

Za zlatnu žetvu! Trud je taj jedinij
Na obštem polju sviju najslađij, i
Svobodan ot klevete podle,
Kivna ugrizanja, grozni strela.

Mušicki poziva omladinu Srbije na slogu, savetuje im da vole svoju veru, jezik i stare običaje:

Rod hrabrij, zašt' mu s' čini da može on.
Poznajte najpre, Serbljinom Serbljin čim
Je, pak svom snagom duha, serdca
Složžte s' da svetinju obderžite.

Črez mene znate! Ta vam je pradednij
Jezik i vera; sveti i građanski
Otcevi stari običaji:
Stara bez osnova zla je novost!

Sada je sve jasno. Mušicki potporu i osnovu za svaki pravi život vidi u veri, jeziku i tradiciji, znači u srpskoj kulturi iz koje će i u koju će, međusobnim isijavanjem Srbije s jedne i čoveka Srbina s druge strane, biti stvorena neraskidiva veza kojoj "černi polk" neće moći da naudi. Svaki Srbin svoj maksimum mora prvenstveno da daje za "čest rodu", u životu mora primeniti i zalagati se za hrišćansku sabornost, ne obazirući se mnogo na individualne želje i porive, jer je "Genij" (Gospod Bog) koji na sve gleda i svakome na kraju zemaljskog života pravedno daje.

Gost

SOGLASJE UMA I SERDCA

Jan Šnjadecki smatra da je klasično sve ono što se slaže s pravilima poezije koje je za Francuze pripisao Boalo, za Poljake Dmohovski, a za sve obrazovane narode — Horacije. "Klasični" znači — onaj koji poseduje odlike kao što su harmonija, umerenost, uravnoteženost, spokojstvo. Po formuli XVIII veka plemenita prostota i tiha veličina. Hegel je sažeto objasnio: "Klasično je ravnoteža duha i tela".

Mušicki pripada onoj grupi ljudi "koji su znali Horacija napamet", koji su poštovali njegova pravila poezije i divili mu se sa neskrivenim oduševljenjem. Često će Mušicki u svojim stihovima kao primer naviditi Horacija, kao i druge ličnosti: Platona, Aristotela, Diogena, Sokrata, Plinija. No, ne može se reći da je Mušicki kopirao Horacija i njegove stihove. Lukijan je od Horacija preuzeo pravila kompozicije, preuzeo je alkejsku strofu, znači, preuzeo je formu, ali sadržine im se bitno razlikuju. Horacijeva melanholija i pesimizam (često obrađuje tematiku smrti), njegova povučenost i apatičnost, njegova parola nil admirari (ničim se ne čuditi) odaju praktičnu etiku Zenonove stoe.

A ova je bila dobro utočište ljudi nezadovoljnih savremenim okolnim svetom i vremenom. Kod Mušickog melanholije, pesimizma, povučenosti i apatičnosti skoro da i nema; on je pre optimista i to od onih koji i u jednoj iskri u mraku vide dan. Nikako nije povučen, pre bi se reklo da je preterano aktivan u svojim stihovima. Kažemo "preterano" jer je Lukijanovo "obzirateljstvo" i "učastije" skoro u svemu što se dešavalo imalo negativan uticaj na njegov preko potrebni pesnički zanos. Jedno je sigurno, Mušicki i nije mnogo težio pesničkoj individualnosti jer glavni njegov cilj bio je da preko stihova daje ocene, savetuje i prosvećuje svoj narod.

Na početku je navedeno da Hegel tumači klasično kao ravnotežu duha i tela. U pesmi "Malom krugu blagoobraženi prijatelja" Mušicki navodi Šilerov citat: "U lepoj duši su u skladu um i čulnost, dužnost i naklonosti." Mušicki u jednom stihu navodi "soglasje uma i serdca". U detaljnijem proučavanju njegovih stihova, Lukijan prednost pretežno daje umu i razumu nad srcem, tj. nad čulnošću. Zašto? S jedne strane nalazimo prost odgovor: ugledao se na klasiciste, ali, s druge strane, uporište za ovakav stav Lukijan je nalazio i u pravoslavnoj filosofiji. Naime, nadmoćnost uma i činjenje stvari bez iole vere i čulnosti, pretvara čoveka u tehnološki aparat, računar koji ima za cilj samo da pronađe pravi odgovor (kao, na primer, Ivan Karamazov), dok, u drugom slučaju, kada čovek dela samo po osećanjima i bez iole razuma, gde strasti niču kao pečurke a ostaju kao korovi, tada se on približava životinjskim instiktima i njihovom zadovoljavanju. Zato je bitno uspostaviti ravnotežu između ova dva polariteta, ali ipak sa jednom višom istancom ili posebnom pažnjom na um. Zašto?! Otac Jovan Kronštatski u svom Kronštatskom molitveniku na genijalno sažet i prost način kaže: "Budi pažljiv: čuvaj svoj um." "Jer oko je slika uma, a telo slika duše". Apostol Pavle želi Efescima da im Bog dao bistre oči uma (1,18). A Psalmopevac moli Boga: Otvori oči moje, da bih video čudesa zakona tvojega (Ps. 118, 18) misleći ovde na umne oči i unutrašnji vid, kojim se jedino i mogu videti zakoni Božji. Um je oko cele duše. Um je prozor duše prema Bogu. Dok je um čist, svetao i otvoren prema Bogu, dotle se na celu dušu sipa svetlost nebeska, te se naše misli pravilno uzdižu ka Bogu; svi osećaji srca našeg slivaju se u ljubav prema Bogu i zakonu Njegovom; sve namere, sve težnje, sva dela duše naše svetla su, zdrava i upućena službi Bogu... Kad je um čist sve je čisto u duši čovekovoj, i ceo je čovek tada čist. A čistome čoveku opet sve je čisto

Gost

Pri tihoj noćci brige s rizom svlačim...

(Oda K samom sebi, 4. nov. 1816)

Slovo sočinili i pjesni istolkovali:
AngraMaina i Nicodemus

Rođen kao Luka Emušicki u Temerinu 1777. godine, bio je jedan od najučenijih Srba svoga doba i odličan predstavnik srpske inteligencije u Vojvodini. (1) Stekao je klasično obrazovanje, ne preterano ozbiljno ali vrlo visoko za sredinu u kojoj je živeo. Školovao se u Titelu, Novom Sadu i Segedinu, a u Pešti je završio filozofiju i prava. Poznavao je, pored srpskog i slavjanskog, još osam jezika. Zamonašio se i radio prvo kao profesor u Karlovcima, napredujući postepeno do položaja arhimandrita u manastiru Šišatovac. Zbog svog odnosa prema "narodnom prosvješteniju" i rđavog upravljanja (nikad nije bio pažljiv s novcem i zapadao je u dugove), imao je neprilika sa mitropolitom Stratimirovićem, i na kraju je smenjen. Kasnije je dogurao sve do položaja administratora Eparhije gornjokarlovačke a nedugo zatim hirotonisan je i za episkopa u Plaškom. U jednom trenutku predložen je i za mitropolita. Umro je u Gornjem Karlovcu 1837. godine.

Bio je vrlo uvažen među savremenicima, mada ne uvek omiljen zbog svoje komplikovane naravi. Sa prevagom romantizma i Vukove reforme postepeno je tonuo u zaborav, a slavu nacionalnog barda preuzeo mu je Đura Daničić.

PESNIK I PESME

U početku pobornik jezičke reforme i blizak Vuku i Daničiću (poznat po tome što je 1818. dao nacrt za ćirilično slovo đ koje je i danas u upotrebi) (2), kasnije je prešao u konzervativce idući "srednjim putem" koji je zagovarao Dositej. Njegov stav prema narodnom jeziku ima zanimljive književno-istorijske implikacije. Na ovom mestu dovoljno je samo napomenuti da danas, sa distance od dvesto godina i jezičkom barijerom koja je u međuvremenu nastala između našeg i Lukijanovog jezika, uočavamo jasan diskontinuitet koji je izazvala Vukova jezička reforma. Jezičko osećanje Lukijanovih savremenika, pa samim tim i odgovarajuća recepcija njegove poezije, za nas su nepovratno izgubljeni. (3)

Lukijan je pesnik-klasicista. Pisao je uglavnom u grčkim strofama, po ugledu na Horacija kome se najviše divio. To su znamenite "ode", pisane dvama idiomima koji su tada bili u upotrebi: tzv. slavenosrpskim jezikom (serbske ode) i učenim crkvenoslovenskim jezikom (slavjanske ode). Svega ih na broju ima sto šesnaest (66+50), pod naslovom Stihotvorenija. Lukijan je bio osrednji pesnik i, uprkos hvalevrednim nastojanjima srpske nauke u poslednjih tridesetak godina da se pesnicima srpskog klasicizma prizna zaslužena slava (4), njegove beskrajne ode mogu da zamore i verziranog čitaoca. Imao je izraženu sklonost ka laskanju moćnim savremenicima, i to mu je jednom Kopitar i prebacio: "Voleo bih, da ste ponositi kao Klopštok, i da se ne udvarate kao Horac i Virgilije". Treba ipak pomenuti Lukijanovu izvanrednu tačnost u metrici (5) i svest o jezičkom pitanju u Srba. Na primer, u njegovim pesmama mogu se naći i ovakvi stihovi: Slavenskij, Serbskij jezik - dva su puta! / K jednoj cjeli [cilju] vode nas... (6) Njegov opus obuhvata i izvestan broj ljubavnih pesama dublje inspiracije, koje su objavljivane mahom po časopisima u prvoj pol. XIX veka i nisu doživele preštampavanje. (7) Uopšte, osim jedne kratke gramatike slavjanskog koju je sastavio još na početku karijere (za upotrebu svojim đacima, svega jedanaest strana teksta), nikad nije našao volje ni vremena da objavi knjigu. Objavio je nekoliko članaka iz crkvene istorije, uglavnom izvode iz starijih dela.

Humanizam i prosvetiteljske ideje koje je usvojio na svojim peštanskim studijama, širio je među svojim sunarodnicima, i značajniji je po tome što je te ideje imao nego po sposobnosti da ih sprovede u delo. Održavao je prepisku sa značajnim savremenicima: Kopitarem, Vukom, Jovanom Hadžićem, Georgijem Magaraševićem, mnogim drugim. Sa Vukom ga je vezivalo blisko prijateljstvo i dugo godina ova dvojica znamenitih Srba vodili su blisku prepisku (jednom prilikom mu je Vuk pisao, kako kaže, "pijan kao sikira" a Lukijan ga je drugom prilikom savetovao npr. da "ljubiti možete Švabice, ali u sladkij vječnij lanac braka vežite se samo sa Serbkinjom"). Na njihov odnos nije gledalo dobrim okom iz konzervativnih crkvenih krugova i Lukijan je neretko zapadao u neprilike. Vodio je srdačnu prepisku i s Kopitarem, koji ga je uvažavao i njegove ode ocenjivao pozitivno, čak s nešto laskanja; po Kopitarevom nagovoru Mušicki je počeo da skuplja narodne pesme još od profesorskih dana. Postoji podatak da je Mušicki, još dok je službovao kao bibliotekar u Karlovcima, tražio od Vuka da mu recituje narodne pesme, a da je ovaj, tada tek đak, to doživeo kao sprdnju ( Cool

. Na poslu zapisivanja narodne poezije kasnije je sarađivao s Vukom. Znacajan broj narodnih pesama za svoje zbirke Vuk je i dobio upravo od Mušickog - zna se da mu je ovaj recimo dovodio guslare Tešana Podrugovića ili Filipa Višnjića (9). Moćni mitropolit Stratimirović bio je Lukijanov zaštitnik još od školovanja, ali nije mnogo zarezivao Lukijanov pesnički talenat: "Izvolite Nas, molim, ot takovih pojetičeskih uma vašego proizvodov poštaditi". Kasnije, kada je počeo upadati u dugove zbog velikih izdataka u manastiru, mitropolit mu je okrenuo leđa.

PESNIK I "OSOBITE" PESME

U Vukovoj zaostavštini nađene su i pesme koje pripadaju žanru takozvanih osobitih [tj. erotskih] narodnih pesama. Ta Vukova zbirka, čuvena peta knjiga narodnih pesama, objavljena je tek 1974. u ograničenom tiražu "u naučne svrhe" (10), a u širu javnost, u skraćenom obliku, sišla je 1979. pod naslovom Crven ban (11).

Potvrđeno je da je Vuk od Mušickog dobio celih četrdeset pet pesama koje su ušle u grupu osobitih. Od tih četrdeset pet pesama, za tri je ustanovljeno da nisu "izvorno narodne" i štampane su u pomenutom Akademijinom izdanju kao poseban dodatak (Zlatno runo, Rada turski rob i Lepo društvo). One dolaze iz fonda tzv. graždanskih pesmarica (12) koje su sastavljane, prepisivane i umnožavane među srpskim građanstvom u Vojvodini početkom XIX veka, a sadrže pesme različitog umetničkog dometa i raznih žanrova. Pošto su smatrane delom anonimnih autora i na izvestan način kolektivnim dobrom, često su skraćivane, proširivane ili prerađivane po nahođenju. Među njima ima značajan broj erotskih pesama, i upravo iz takvih pesmarica preuzeo je Mušicki ove tri pesme koje je poslao Vuku.

Da li je Lukijan samo prepisao ove pesme za Vuka, ili ih je preradio, ili ih je sam napisao, ostaje pitanje. Proučavalac i priređivač antologije graždanske erotske poezije (13) Sava Damjanov smatra da je Mušicki lično preradio, a možda i ispočetka napisao ove tri pesme (14). Bilo kako mu drago, druga od pesama, pod naslovom Rada turski rob, zaslužuje da je najpre navedemo. Po sredi nije grubo podsmevanje, već suptilno ironizovanje homoseksualnog odnosa roba Rade i ćehaje Mehmeta, u otvorenom homoerotskom diskursu (15). Damjanov, čini se osnovano, smatra da je Mušicki ako ne ispočetka sastavio a ono bar dao konačan oblik ovoj pesmi, i to u svojoj ranoj fazi, dok se još nije sasvim okrenuo klasičnoj metrici (16). Sam problem autorstva je u poststrukturalističkoj kritici, uostalom, tematizovan i u slučaju sasvim izvesnih autora i redefinisan. "Funkcija autora može pokrenuti više jastava, više subjekata, ''pozicija koje mogu zauzimati različite klase pojedinca'' (Foucault, Šta je to autor? 1980). Kad govorimo o autoru, imamo na umu skalu karakterističnih dejstava i odnosa koju ne pripisujemo svakom pojedincu koji piše." (17) Prema Barthesu, koji je proglasio ''smrt autora'', delo ne treba zatvarati u zamišljeno sopstvo njegovog individualnog proizvođača. Naprotiv, tekst pre treba videti kao "tkanje navoda izvučenih iz bezbrojnih centara kulture" (18). U svetlosti ovakvog pristupa autorstvu, Mušickova uloga dobija sasvim drugo značenje i njegovo autorstvo ulazi u domen govora o intertekstualnosti, pa i romaneskne polifonije bahtinovskog tipa (19), u kojem tekst predstavlja rezultat složene interakcije između različitih faktora književne tradicije na relacijama pisac-čitalac-kontekst. Tome u prilog govori i način predaje ovih pesama, u pesmaricama koje su, kako je rečeno, išle od ruke do ruke i smatrane kolektivnim dobrom.Ž

Pesma Rada turski rob prvi je poznati eksplicitan pomen homoseksualnih odnosa u srpskom pesništvu.

RADA TURSKI ROB

"More, Rade, kako ti je?"
Pita neko turskog roba.
Odgovara: "Dobro mi je
Do današnjeg jošte doba.

Još pri zore prvom svjetu
Staknem oganj i razžarim,
Da ćeaji Mehemetu
Baš iz Moke kavu varim.
ZASTARELE REČI I OBLICI:

svjet = svetlost
staći (oganj) = založiti
ćehaja = turski funkcioner; zastupnik (viših službenika, vezira ili zemljoposednika)
tefterdar = sekretar
var dot (tur. var göt) = okreći dupe!
dot = tur, dupe
ibrik = bakreni sud za polivanje
legen = sud za prihvatanje vode kod umivanja
odaliska = robinja za zabavu sultana; bela robinja u haremu
kade (kaduna) = supruga

Posle kave na koljeni
Dam mu čibuk s ćilibarom,
Okom, rukom mane l' meni,
Agam svim i tefterdarom.

Potom rukam prekrštenim
Na ceaju gledajuci,
Vratom, kicmom savijenom,
Stojim ukaz cekajuci.

'Var dot, Rade!' kad mi rekne,
Odma mu se ja navernem,
Kleknem, za mnom i on klekne,
Šcepa me da ne posrnem.

Đot umašten kad izdere,
Peškir, ibrik, legen pružim
Da s' obriše kad s' opere -
Cetir pare ja zaslužim.

A da ropstvo men' zasladim,
Jad me roba ne satare,
Kadunu ja pervu gradim,
I po cetir dob'jem pare.

Zazove l' me druga bula,
Odaliska ili kade,
Bio b' kurvin sin i hula
Da ne primim cto mi s' dade.

Šerbetom me svaka poji,
Rani masnim i pilavom,
A po cetir pare broji.
Da tek necu platit' glavom?" -

"O, ne boj se, Rade, rode,
I Turci su prosvješteni,
S robljem jer se oni svode,
A kroz prste glede ženi."

Pesma se sasvim direktno dodiruje raširene pojave iz doba turske vladavine, a to je seksualno ropstvo dečaka. Jonathan Drake, koji je na osnovu raspoloživih istorijskih podataka u dobroj meri rekonstruisao sliku ovog aspekta ropstva (20), navodi u svojoj studiji da su dečaci, bilo kao ratni zarobljenici, bilo kao tzv. danak u krvi, nasilno odvođeni i prodavani ili poklanjani sultanu, aristokratama, državnim funkcionerima, ili bilo kome ko bi to sebi mogao da priušti, kao seksualno roblje. Bili bi takođe obučavani da svoju službu što bolje obavljaju, sticali bi obrazovanje i učili se plesu, muzici i drugim veštinama zabavljanja, ili bi ih šminkali i podvrgavali različitim kozmetičkim tretmanima da bi uvećali njihovu lepotu. Pominju se i nauljeni valjci od drveta, valjda analogni dildou, kojima su mladići postepeno proširivali anus ostavljajući ih preko noći, pripreme i vežbe radi (21). Na ceni su bili dečaci bele puti, iz Evrope i Jermenije, kovrdžave svetle kose i nežne građe. Vrlo često se, tvrdi Drake, dešavalo da se između dečaka-roba i gospodara-Turčina razvije, pored seksualnog, i emotivan odnos, u kome gospodar obasipa svog ljubimca pažnjom i poklonima, a ovaj, kao član porodice, uzvraća svom dobrotvoru ljubavlju i odanošću.

Pisac studije zaključuje kako taj običaj nije morao biti nehuman onako kako ga prikazuju izvori neprijateljski nastrojeni prema Turcima (Turcima se pripisuje naklonost prema homoseksualnosti još u sredjevekovnim vizantijskim i dubrovačkim izvorima) (22). Davao je i primere iz savremene grčke književnosti, recimo iz Kazancakisa (23). U tim izvorima "porok" je opisan negativno, Drake smatra, da bi izazvao odgovarajuću reakciju i angažovao javno mnenje evropskih naroda protiv Turske. Moglo bi se u prvi mah pomisliti da se i pesma Rada turski rob uklapa u tu tradiciju i da joj je cilj blaćenje turskog osvajača kao poročnog i nečovečnog. Njena parodijska osnova, međutim, iako prema nekima predstavlja žanrovsku karakteristiku (24), suštinski je odvaja od ovakvog tumačenja.

Jer sama humorna atmosfera ove pesme, u kome se čin analnog interkursa eufemizuje izrazom "ščepa me da ne posrnem" a ono što onovremeni Evropljani zovu "turski porok" imenuje "prosvještenost", predstavlja prilog tradiciji odvosmišljavanja vrednosti i značenja, svojstvenoj karnevalesknoj kulturi, o čemu ćemo govoriti detaljnije u nastavku. U pesmi, naime, homoseksualni čin nije porok ''kojem se ne sme izgovoriti ime''. On je pre, čini se, šaljiv, bezazlen i prepoznatljiv isečak iz svakodnevnog života. Dramatizovanje homoseksualnih činova i naročito homoseksualne želje, usled njihovog medikalizovanja, doći će u te delove Evrope znatno kasnije. Stoga je ova pesma važno i svedočanstvo za istorijsko pozicioniranje homoseksualnosti u Srbiji.

U pesmi se izazivaju i druge tradicionalne vrednosti, i to kroz destabilizaciju rodnih uloga. Činjenica da Turci "glede kroz prste ženi" a "svode se s robljem", odnosno odsustvo tradicionalne optužbe za dekadenciju (pogotovu u slučaju druge, protivničke strane), narušava sliku patrijarhalnih ideala vernosti u okviru monogamne muško-ženske zajednice kao osnovne ćelije tog poretka i raspodele uloga između muškarca - "junaka" i žene - "vijerne ljube". Žena koja bi izašla iz ovih okvira svakako bi bila predstavljena u lošem svetlu (npr. Momčilova ljuba Vidosava iz pesme Ženidba kralja Vukašina koja zbog neverstva dobija stalni epski epitet kuja Vidosava (25)). Ovde je, međutim, situacija shvaćena sasvim drukčije, pa se u opštoj nehajnoj, "prosvještenoj" atmosferi ženi "gleda kroz prste".

Pesme Zlatno runo i Lepo društvo takođe su zanimljive zbog subverzivnog potencijala koji donose. Prva je pisana stilom graždanske pesme, a druga sasvim u maniru osobite narodne pesme. I o njihovom autorstvu može biti diskusije, s obzirom na "iznenađujuće veliki broj osobitih pesama i poskočica koje je Mušicki zabeležio, a neke verovatno i sam ispevao za Vuka." (26) (kurziv AM)

Prva od njih, s obzirom da ima podnaslov "po poljskom", mogla bi biti prevod ili prerada (mnogo verovatnije ovo drugo) poljskog originala. Ona je pisana sa primesama učenog jezika (vertlog, proča, vzire itd), kao i sa aluzijama iz grčke mitologije, što pruža osnove gledištu da je njen pisac, odnosno sastavljač prepeva, bio književno obrazovano lice, a to upravo ne isključuje Lukijana.

ZLATNO RUNO

Svi za picom alču ljudi
K'o za zemljom mušicice,
Svak se doba svakog trudi
Za komadić mile pice.
ZASTARELE REČI I OBLICI:

(h)alakati = vikati, drečati
truditi se = mučiti se
vertlog = vrtlog
proci = drugi
ponosni = uobražen
počitovati = poštovati
ljubov (gen. ljubve) = ljubav
ukrociti = ukrotiti, umiriti
goniteljstvo = gonjenje, neprijateljstvo
baviti = boraviti
oskorbljavati = ožalostiti
velmožami (instr.) = velmožama
derži = drži
izvinuti = osloboditi se, umaći
branu (3. pl. praes.) = brane
dostojnstvo = društveni položaj, dostojanstvo
vzriti = obazirati se
čto = što
ostrožni = ugledan, mocan
tušta = vrlo mnogo
brucav = koji ima stidne dlake

Sve nam brige, tuge sladi,
Radosti je vertlog, čaša;
Miluju nju stari, mladi,
Sva i proča braća naša.

***** našu ćud izmeni,
Upokori ponosnoga;
Počituje nju i ceni
Svak od cara do prostoga.

Upliv ima u družbinu,
Ljubvu, srodstvo, prijateljstvo;
Upravljati zna sudbinu
I ukročit goniteljstvo.

*****, gdi god hoće, bavi,
A gdi hoće, oskrobljava;
Najvećoj je povod slavi,
Velmožami upravljava

Kog u sudu derži stranu
Cjelo će se izvinuti -
Hodatajstva njena branu,
Zaštitnik njen prav će biti.

Na dostojnstvo, čin ne vzire,
Mudrog ona ludim pravi,
S bogatog jer svlači, zdire
Da na golog metne, spravi.

***** zlatno runo bjaše,
Čto kolhidski car ostrožni
U Lavirint zabravljaše
Ne da b' ukrast bilo možno.

Jason tušta zbog nje podneo -
More sinje prebrodivši,
Pobjedu je rad nje odneo
Kćer i cara prevarivši.

Blagorodni, svi gledajte
Brucavu i rujnu picu,
Pak ju sebi predstavljajte
Ljudskog roda k'o rodicu.

Car, vojnici, poglavari,
Pa po zemlji svi čto hodu,
Velicaju toj u stvari
Dol iz kog se ljudi rodu.

LEPO DRUŠTVO

Sastalo se lepo društvo pa se razgovara,
Mladi momci i devojke kojim' nema para:
*****, kura, kurčekanja i malo kurčence,
*****, pizda, pizdurina i dve male pice,
Debeli kum krivi *****, pizdurina kuma,
Dva devera dva kicoša, ***** i kitica;
Oni sede za astalom, pak provode šalu.

U ovim dvema pesmama prepoznajemo, rekli bismo, "karnevalski doživljaj sveta", kako je to formulisao ruski teoretičar M. Bahtin (27), ili preciznije "karnevalizovano pisanje". To je pisanje koje je usvojilo duh karnevala, karnevalsku, vašarsko-panađursku kulturu smeha, narodsku po svom ishodištu (koja se često suprotstavlja (raznim tekstualnim strategijama) ozbiljnoj, represivnoj visokoj kulturi. Karnevalska kultura pripada jednoj tradiciji kritičkoj prema dogmama, normama i kanonskim tekstovima, u svojoj suštini antitotalitarnoj, čije forme srećemo još od sokratovskih dijaloga i menipske satire i koja traje sve do najnovijeg doba. Jedan od rodova te tradicije je i parodija, upravo onakva kakvu sadrže ove pesmice.

Parodisanje epske i klasične poezije u obema pesmama, daje im snažan efekat. Od mnogih primera, navešćemo nekoliko. Sam naslov druge pesme Zlatno runo predstavlja inicijalno parodisanje klasičnih tradicija, koje su u Lukijanovo vreme bili stožer i ključ svake visoke obrazovanosti. I kolhidski "car" i Jason otimaju se oko ovog osobitog zlatnog runa, koje u visokoparnim stihovima podriva raspodelu socijalnih uloga i položaja u jednom represivnom društvu (jer "*****", naime, "na dostojnstvo, čin ne vzire"). Pesma Lepo društvo obiluje formulaičnim izrazima narodne poezije: društvo koje se "sastalo pa se razgovara", devojke "kojim' nema para", ili zaključni, izuzetno čest, obrt "pak provode šalu" (up. Ženidba kralja Vukašina: Pak zasjedni u gori zelenoj; Ženidba Dušanova: Pak otide bijelu Prizrenu; Uroš i Mrnjavčevići: Pak doziva Jevrosimu majku; Marko Kraljević i Musa kesedžija: Pak posjede Šarca od mejdana, Pak poteže svoju sablju naglo, Predrag i Nenad: Rasrdi se mladani Nenade, Pak udari na triest junaka itd. ).

Činjenica da je pesme skupio, ili napisao, u svakom slučaju distribuirao jedan arhimandrit i učeni pesnik-klasicista, pokreće zanimljiva pitanja. Prva misao bi bila da je subverzivni efekat tim jače izražen što dolazi iz centra represivnog poretka, uglednika moćne Stratimirovićeve crkve koja uz to predstavlja stožer okupljanja srpskog naroda u Ugarskoj. U tom smislu, smatramo da Lukijanovu delatnost treba pre svega videti kao izvanredno značajan slučaj u istoriji srpske književnosti, da se onaj glas drugog jasno čuo, kitnjasto ispisan u graždanskoj pesmarici ili odštampan u Vukovoj zbirci (tim ironično potvrđujući svoju prirodu scriptible teksta, jedne neprestane savremenosti kojoj nijedan naredni govor neće biti nadređen (33)), ili metaforično izgovoren sa šišatovačke predikaonice, što je nosilo jak kritički potencijal, jedini tolerisan u društvu represije, pod izgovorom "šaljivog" i "neozbiljnog". Važno je podvući da je ovakvih primera bilo vrlo malo ili nimalo u to vreme, ili da se za njih slabo zna kao i za Mušickog, što samo uvećava njegov značaj.

AngraMaina

Gost

Genitalije bez roda

U pesmi Lepo društvo zatiče nas, u izvesnom smislu, rableovski ''groteskni realizam'': umesto ''klasičnih'', za astalom sede ''groteskna tela''; personifikovani polni organi, usled efekta (asindetonskog) gradacijskog nizanja (*****, pizda, pizdurina i dve male pice) se podižu, pomeraju, transformišu, spuštaju. Na ''družičalo'' su došli polovi i proporcije. Za astalom niko ne predsedava - groteskna tela (Debeli kum krivi *****), kaže Bahtin, nisu kefalocentrična (28). Ovo ''društvo'' nije statično, zvanično, ozbiljno, hijerarhizovano, ono je vitalno-anarhično, veselo, telesno, pesnik kaže prosto ''lepo''. Sam sto (astal) je jedan od najvažnijih toposa karnevalesknog, mesto privremenog transfera u utopijski svet zadovoljstva i obilja. Groteskni realizam bi se mogao protumačiti kao vrsta umetničkog postupka (u slučaju Mušickog - alegorijske strategije) koji se spušta sa viših na niže nivoe biloškog tela i sa neba na zemlju (29). Estetičko fokusiranje na groteskno telo i njegovu reprezentaciju, odvija se otuda na zemlji, i to u javnoj sferi, među kumovima (Debeli kum... pizdurina kuma) i deverima (Dva devera dva kicoša), dakle unutar (šire) društveno-rodbinske zajednice. Groteskno telo nije privatno telo buržoaskog subjekta - respektabilno, zakopčano, deerotizovano, pravilno. Ono je ekscesivno, hipo/hiperdimenzionirano i degradirano (pizdurina, kurčekanja, kurčence, debeli kum krivi *****). ''Esencijalni princip grotesknog realizma je degradacija'' kaže Bahtin (30). Ali, to nije samo negativni proces, ističe; degradacija koja se nekad odvijala u srednjevekovnom i renesansnom karnevalu, kasnije u karnevalizovanom pisanju, neprestano podsećajući da smo svi mi stvorenja od mesa, od hrane, da izlučujemo, izmećujemo, da imamo polne organe (*****...*****), da smo materijalni, čulni, da se sparujemo, jeste istovremeno i afirmacija tela i njegovih životodavnih funkcija. Karnevalizovani jezik, oslobođen svih normi pristojnosti u opticaju, tiče se pre svega tela, seksa, jela, *****, plotskih manifestacija, smrti. On se, poput Plotina, a potom i čitave telomrzačke hrišćanske civilizacije ne ''stidi tela''. ''Nekada je duša s prezirom gledala na telo: i u to doba je taj prezir bio nešto najviše: - želela je da ono bude mršavo, grozno, izgladnelo. Tako je smerala da umakne njemu i Zemlji. Oh, ta duša je sama još bila mršava, grozna i izgladnela: a svirepost je bila naslada ove duše!'' kaže Nietzscheov Zaratrusta (31). Duša je uz pomoć hrišćanstva postala tamnica tela, kako je Foucault preformulisao jednu drugu Plotinovu izreku o telu kao tamnici duše.

Šta je to uopšte telo? Ono nije prosto materijalno, fizičko, deistorizovano prisustvo, muška i ženska tela su tekstovi u koje su upisane idelogije, religije, diskursi (u smislu istorijskih materijalizovanih praksi povezanih sa znanjem i moći) i u laganom kruzingu kroz ove tekstove odmah ćete se naći na teritoriji sa njenim privilegevanim sferama, zabranjenim zonama i izvesnim ''negativnim centrima'' u odnosu na koje zavisi aksiologija ostalih delova, u odnosu na to da li se centrifugalno ili centripetalno pozicioniraju. Ovi ''negativni centri'' (odn. ''slabe tačke od kojih nam preti zlo'') su ono što nas ovde najviše zanima u razumevanju razloga poricanje i omalovažavanja i (hrišćanskog) straha od tela. Predeo bedara je prema antičkom i srednjevekovnom medicinskom znanju epicentar u kojima se rada seksualna želja, genitalijama pripada sramna uloga njene eksplikacije i finalizacije (Budući, dakle da je bio prorok, i znajući da mu se Bog zakletvom zakleo da će od ploda bedara njegovih po tijelu podignuti Hrista da sjedni na prijastolu njegovu, Dela Apost, 2, 30 et passim ). Tek moderna medicina izmešta izvorište seksualne želje u glavu, odn. u mozak (kaluđeri i danas simbolično markiraju bedra kao takva jednim pojasom oko njih). Zajedno, bedra i genitalije su snažni, tamni ''negativni centri'' koji u svakom momentu mogu podrediti sebi i zloupotrebiti ostale delova tela (uključujući i glavu). Taktike ove unutartelesne borbe (koja se izliva i na socijalno polje) najplastičnije se može pratiti počev od 4. veka, sa nastankom monaštva kao socijalne kategorije. Dušepogubne, opasne centre treba najpre izolovati od ostalih delova tela i od drugih tela, tela se kompletno pokrivaju, zatvaraju. Telima se ukida hrana, koja ulazi kroz oči i na usta, telo se slabi, ispošćuje, umanjuje, budući da od hrane (kobasice, viršle, frikadele) najviše profitiraju ti centri, neće nabreknuti ruke, obrazi ili vrat, nabreknuće genitalije. Strah od dominacije i genitalne apsorpcije reguliše život pojedinačnog tela i ''Hristovog tela'', odn. crkve, što se svuda očituje, naročito u njenoj apstinentskoj hijerarhijskoj strukturu. Još gore, panseksualna hrišćanska optika, uticala je na to da se ''vekovima naslućivalo u seksu skrivena istina o čoveku'', da je tajna orgazma ključna misterija organizma. Telesni greh, ili prosto greh, jeste genitalni greh. Genitalije su tako dominantan simbol tela, te se prosto nije mogla izbeći identifikacija sa njima (zemaljsko, plotsko, materijalno, niže, smrtno itd.). Iz antičke književnosti znamo za sve moguće metamorfoze tela, u trske, u magarce itd. Ali metamorfoze tela Lepog društva su sui generis. To je košmar hrišćanskog rigorizma, to je postvarenje zloslutne vizije o sudbini ljudskog tela, pa otuda i duše, koju je crkva uvek naslućivala. To je apokaliptična vizija, nikad verbalizovana niti vizualizovana, samo posredno nagoveštavana, o konačnoj pobedi genitalija koje će apsorpcijom i prožderavanjem ostalih delova tela povećati svoju telesnu masu, da će se kompletno telo konačno redukovati na njenu genitalnu suštinu (u koju nikad nije sumnjala) i monstruoznu i sramnu formu. Scenario Lepog društva je najgori mogući: transformisana ljudska bića u kurce, kurčekanje i pizde, pizdurine koja su usisala sve ostalo (zadržavši neke važne strateške funkcije od drugih delova tela - od nogu pokretnost (Sastalo se...), od usta i jezika moć govora i komunikacije (...razgovara ... pak provode šalu), nasledili su i mogućnost sedenja (...sede za astalom)), zaposedaju javni prostor i slave neku vrstu praznika preobraženja. Oni ne samo što se ne stide tela, nego ni onoga najružnijeg u njemu i na njemu, najdušegubnijeg, samog antisotiriološkog jezgra (otuda je ova pesma i teološka pesma). Lepo društvo, nulta tačka groteskne degradacije, sluzavo, opsceno, krivo (come as you are), provodi pak šalu, afirmišući i slaveći genitalno i zemaljsko, ali prevedeno na jezik karnevalske poetike - došlo mu je da povraća. ''Osobite pesme'' su porno antibiotici koji su se gutali zbog osobite seksualne represije, oni su reakcija na strana tela kao što je hrišćanska pesimistička seksualna i telesna etika, jer ne zaboravima da je hrišćanstvo bilo možda samo još u Palestini u 1. veku narodno, one se svuda drugde uvozi i u Srednjem veku se nameće širim narodnim slojevima od strane društvenih elita. Lepo društvo, ukoliko je po ishodištu narodna pesma (što po formi nije), jeste redak i dragocen zapis o odbijanju klerikalnog mapiranja tela, pripisivanju njegovim delovima dramatičnih metafizičkih narečenja, poricanje njegove nemilosrdne telesne simbolizacije i antiseksualne propagande. Narodna uobrazilja s početka 19. veka ne bi se npr. tako lako sprdala sa narodnom, paganskom verom u mogućnost preobražavanja tela u vukodlake.

Narodna kultura, istini za volju, ovde i ne vidi neku demonsku metamorfozu - polni organi su delovi koji zamenjuju celinu, pars pro toto sinekdoha. Ako je junačka glava ili muška glava najčešći deo tela koji zamenjuje celinu u ozbiljnoj epskoj pesmi, vašarsko-narodsko koristi metaforiku donjih delova tela da bi tako, svesna njihove kulturne simbolizacije, pak provodila šalu, ismejavala, provocirala izuzetno šokantnom slikovnošću (treba se samo setiti razarajućih efekata i mnogo blažih prizora, čak i na kraju dvadesetog veka, gde ugledane genitalije imaju efekat freudovske ''Meduzine glave'' - mogu da skamene. Recimo, nesretnog adolescentog subjekta koji iz nekakvog pastoralnog settinga - šipražje, šaš, slučajno ugledao na kupanju, golu ''lepu protinu kći.'' Sav njegov budući emotivan život biva tim zastrašujucim prizorom paralisan, upropašćen, obuzet vaginalnom opsesivnom fiksacijom). Međutim, da li se ovde izvesni subverzivni potencijal ove pesme iscrpljuje, ako je u stanju da ''ubije'' puritanca, šta je sa preživelim? Da li je ''Lepo društvo'' skriveno iza pornografske opscenosti ipak samo ''konzervativno društvo'', da li ono reflektuje i zagovara iste socijalne relacije kao realno društvo ili je ono simulakrum bez originala? Ako u ovom društvu vidimo jasnu biološku podelu polova na muške i ženske, red je da se zapitamo šta je socio-kulturnom, rodnom podelom, šta se dešava sa muškošću i ženskošću ovih tela i njihovim međusobnim odnosom.

Kako smo se nadali, dobro smo se udali. Svakodnevni ''doing gender'' proces je ovde je rudimentalan, praktično nepostojeći, a scena sedenja oba pola za istim stolom koji provede šalu je valjda jedinstvena u srpskoj kulturi tog doba (žena je eventualno mogla da stoji u muškom društvu tako što je kao klisurina držala luču). Međutim, to su omogućili neki drugi faktori, pre nego neka progresivni, pro-feministički nazori. Percepcija polnih ograna je bila ''egalitaristička''. Sve do 19. veka je vladao tzv. ''model jednog pola'', na koga je pre desetak godina ukazao Thomas Laqueur i koji se nazire čak i kod Freuda. Muški i ženski reproduktivni organi, jos od vremena Aristotela i Galena, nisu viđeni u medicini i anatomiji kao suštinsko različiti organi, ženski polni organi su samo nesavršenija, obrnuta verzija muških polnih organa i polne razlike nisu bile jasno određene telom. Ako je Filip Kor definisao kemp između ostalog i kao ''genitalitalije bez roda'', ove dame i gospoda (zagledajte se male bolje u one što sede u trećem i četvrtom redu pesme) su izgleda neki kemp-prototipovi. Sa strogih gender-studies pozicija, uzgred da pomenemo, u pesmi se strogo kategorijalne podele na biološki pol i društveni rod pokazuju kao problematične. Ovde imamo zanimljivu situaciju odn. primer, nekakvih čistih bioloških polova, a koji ipak ne mogu postojati izvan socijalnog, oni su ipak, kako kaže Butlerova, uvek samo dostupni preko kulturnih simbolizacija, koje su se ovde odigrale još u prvom stihu, time što se lepo društvo sastalo pa se razgovara, odnosno - ušlo u simbolički poredak, ''ologocentriralo'' se, dobivši time status (živih i vremenitih) subjekata.

Karneval na trgu, (a delimično kasnije i karnevalizovana književnost ili film (32)) je bio jedan od retkih locus-a gde se mogla izraziti reakcija na stanje represije i regulacije tela od strane ''duše'' reprezentovane u crkvi, državi i visokoj kulturi, i to pre svega aktivacijom tela - plesom, travestijom, parodiranjem, jedenjem, pevanjem, smehom itd. (Nešto od tog mehanizma, odn. želje za revalorizacijom tela reflektuje se u gej paradama (upravo onakve kakve su one od kraja osamdesetih u Zapadnoj Evropi, usled omasovljenja i apokaliptične pretnje AIDS-a ), gde prezreno homoseksualno telo kao obnaženo i aktivno protestuje i samoafirmiše se. Od svih savremenih demonstracija sa elementima karnevalesknog (transvestizam, venčavanje svetog i profanog, krunisanje-dekrunisanje, kršenje pravila pristojnosti, parodija, muzika, ples, preuveličavanje, opscenost itd.) gej prajd je jedan od najredih čiji motivacioni zamajac ne podmazuje pijetet prema tradiciji ili puka turistička mogućnost zarade (ili barem ne presudno), već se direktno napaja i inspiriše nepovoljnom društvenom stvarnošću po gej ljude, koja ga iz godine u godinu regeneriše. Heteroseksualci nemaju prajdove iz istih onih razloga zbog kojih društveni uslovi nisu podsticali recimo belce da kao belci protestuju za vreme aparthejda, da muškarci kao muškarci protestuju u Saudijskoj Arabiji, da kapitalisti protestuju u USA, itd. Heteroseksualno telo je privilegovano telo). Humor, koji je potka i ove pesme, takođe je telesan, senzualan, regenerativan, često u funkciji oponiranja visokom, dominantnom i hrišćanskom. Patrijarhat u smehu vidi pre svega podsmevanje njemu samom i njegovoj neprikosnovenosti, besmrtnosti i dosadi. U srpskoj epskoj, muškocentričnoj poeziji nema radosti i smeha. Smeh u karnevalizovanom govoru postaje često forma slobodne i kritičke svesti koja se izrugava moralnom poretku, dogmatizmu i fanatizmu. Teško je poverovati da on i kod Mušickog iskričavo ne igra tu ulogu. Hiperboličko parodiranje i preuveličavanje su ujedno i subverzivne strategije kempa. Smeh će tek kasnije Zaratustra proglasiti ''svetim''.

Jedan drugi važan i prepoznatljiv elemenat karnevalskog postupka je seksualna ambivalentnost. Suspenzija društvenih zabrana, ograničenja, heteronormi, čini se najefikasnijom u atmosferi karnevalskog (tekstualnog ili stvarnog) orgijastičkog egalitarizma. Lepo društvo provodi šalu, ali raspored sedenja nije posve jasan. Da li Debeli kum krivi ***** i pizdurina kuma sede nasuprot Dva devera dva kicoša, pice i kitica, ili pored njih? Da li Dva devera dva kicoša (!), dve male pice i ***** i kitica - prave uopšte nekom drugom društvo? ili su kao parovi dovoljni sami sebi? Lepo društvo se nije uhvatilo u kolo, u tu pokretnu traku rada socijalizacije i produkcije rodnih razlika, na kojoj se nepogešivo između dva muškarca pakuje žena i između dve žene trpa muškarac. Za Mušickog, čini se, ovo pitanje pravoseksualnosti je pseudo-problem, važno je pre svega učestvovati. I biti u lepom društvu.

Nicodemus

PS: Ne raspolažemo u ovom momentu pisanim izvorima o tome da li je Lukijan Mušicki bio homoseksualac ili ne. Međutim, ova stranica je inspirisana usmenim predanjem crkve koje je do nas došlo sa prominentog mesta u SPC, da je Mušicki bio: ''veliki, veliki homoseksualac''.

Gost

Pesme Lukijana Mušickog najpoznatijeg srpskog klasicističkog pesnika sada se prvi put objavljuju u redovnom Kolu Srpske književne zadruge. Značaj poezije ovog pesnika nije samo književnoistorijski i kulturni već u nekim slučajevima može biti i aktuelan s obzirom na vrstu poezije koju je pisao. S jedne strane Mušicki je standardni pesnik klasicističkog obrazovanja i klasicističkih pesničkih tema autor najboljih oda u srpskoj književnosti dok je s druge strane preteča romantičarskih usmerenja u srpskoj poeziji naročito u svojim mladalačkim stihovima i u kraćim pesmama koje ga prikazuju kao veoma složenu pesničku ličnost. Njegove ode su posvećene najznačajnijim ličnostima ondašnje srpske književnosti kulture crkvenog života politike prosvete kao i značajnim pojavama u društvu i kulturi srpskog naroda prve polovine XIX veka. Preko njegovih oda i njihovog konteksta može se rekonstruisati čitava istorija srpske književnosti i kulture njegovog vremena što je takođe važna komponenta njihovog ukupnog književnog značenja. Iako je ode pisao prema standardnim principima klasicističke poetike u kojoj je svaki književni elemenat unapred predviđen one imaju i izrazito naglašenu subjektivnu notu u izboru tema i u ličnom autorskom odnosu prema njima. Zahvaljujući poeziji Lukijana Mušickog srpska poezija njegovog vremena u poetičkom i u književnoistorijskom smislu povezana je sa poezijom ostalih evropskih književnosti na početku XIX veka posebno s ruskom i nemačkom.

Gost

K SAMOM SEBI

Muѕіѕ amіcuѕ, trіѕtіtіam et metuѕ
tradam protervіѕ in mare Cretіcum portare ventіѕ.
Horatіuѕ

Pijeride! dajte lek!
Napregnu vražja ruka ljutu strelu,
Iznenada jazvi nas.
Zar misli da ću pasti žrtva zlobe?
Čija nosi bronju grud
I danju, noću, v domu, polju, radnji?
Kakva vojna, oko nas?
Polk černi nek’ se množi; v sram će pasti.
Čista sovest nama štit.
Trpenje krepko grudi našoj oklop.
Pijeride! lek vaš skor.
Glas lire vaše balzam nežnom serdcu;
S pesnom vašom jači duh.
Pri tihoj noćci brige s rizom svlačim;
Vašom celbom san mi lak.
Na novi podvig um već spremam sutra.

4. novembra 1816.

Gost

Mušicki je bio jedan od najobrazovanijih pisaca svoga vremena. Pored grčkog i latinskog, on zna nekoliko evropskih jezika i poznaje skoro sve veće pjesnike antičkog i novog doba. Njegovi omiljeni pjesnici su: Fridrih Gotlib Klopštok, čuveni njemački pjesnik, pisac „Mesijade“, David „psalmopjevac“ i naročito Horacije, čiju je poetiku (Ars poetica) znao naizust. On od Horacija uzima metričke oblike, hvalbenu i svečanu rječitost i prvi među Srbima počinje da stvara umjetničku poeziju u duhu i ruhu pseudoklasične evropske poezije. On sam kaže da podražava „Flaku“ i smatra kao veliki uspjeh što može na srpskom jeziku pjevati po latinskim metričkim obrascima.

Gost

Napisao je četiri knjige lirskih pjesama rodoljubivog, moralnog i didaktičkog sadržaja. To je učeno stihotvorenije vrlo učenog i dobronamjernog rodoljuba i crkvenog čovjeka, stihotvorstvo lišeno pravog pjesničkog zanosa i ljepote. On pjeva o karakteru, narodoljublju, blagonaraviju i dobrodjetelji i daje moralne pouke mladom naraštaju. Njegove programske pjesme „Glas narodoljupca“ i „Glas harfe šišatovačke“ bile su čuvene u svoje doba i školska omladina ih je znala naizust. Ta njegova poezija je cijenjena u svoje vrijeme zbog snažnog i iskrenog rodoljublja i predstavlja zanimljiv pokušaj umjetničke versifikacije po ugledu na latinske metričke oblike i ujedno kao karakterističan obrazac hladne i ukočene „objektivne lirike“. Održavao je prijateljsku vezu sa Mihailom Vitkovićem, srpskim pjesnikom iz Pešte kome je Mušicki posvetio i odu.

Gost

Vrlo učen i obrazovan književnik, Mušicki pokušava da arhaični staroslovenski jezik, koji nije imao književne tradicije, prilagodi pseudoklasičnoj disciplini forme, u vrijeme kada se ta disciplina preživjela kao i sam jezik. On je pokušao da nezavisno od narodne pjesme stvori nove ritmičke oblike i dao je nekoliko virtuoznih obrazaca, ali je njegov pokušaj propao zbog odsustva talenta i zbog arhaičnog jezika.

Gost

NA SREDI SINJA MORA

Grigoriju Geršiću

Druže! ja sam ti već na sredi sinja
Mora. Burja mi čun koleba strašno.
Ja t’ ne ostavljam vesla
Odgoni talase duh.

Morski različan gad sve pokraj mene
Pliva; uzdiže vrat; čeljust otvara;
Grozno skrežeće zubi!
Al me progutat ne sme.

Zar mu ne da Neptun; da il mu s’ čini,
Da je duh moj sam Bog. I slaba mišca
Ljudska jača u bedi:
Seče i prepone duh.

Tome služi sav svet, dobija, gubi;
Svemu pričina on. Gde jači život
Tamo i pobeda speši.
Drema u miru i lav.

» Bratislav Leonid Mušicki