Hajdemo u bioskop - Filmska kritika

Filmovi: „Ana Karenjina”, režija: Džo Rajt, uloge: Kira Najtli, Aron Tejlor-DŽonson, Džud Lou...,
trajanje: 130 minuta, proizvodnja: Velika Britanija, 2012, „Gangsterski odred”, režija: Ruben
Flajšer, uloge: Šon Pen, Rajan Gozling, Ema Stoun, Džoš Brolin..., trajanje: 113 minuta,
proizvodnja: SAD, 2012.



Poslednja u nizu mnogih ekranizacija, filmski večno primamljive, Tolstojeve „Ane Karenjine” nije savršen film, ali mu se može priznati doza inovativnosti u savremenom, zapadnjačkom čitanju ovog velikog realističkog romana. To se pre svega ogleda u tome što se gotovo sve u filmu događa u pozorištu, a zatim i u vizuelno-tehničkoj savršenosti i bliskosti raskošnom muzičkom videu, što je primamljivo mlađoj bioskopskoj populaciji.

Akcenat je stavljen na vizuelni izgled i celokupan imidž, a ne na supstancu koja stoji iza svega toga. Verzija Džoa Rajta odbacuje mnogo toga sa stranica Tolstojeve knjige (izostaju tematska širina i esencijalne slike političke i društvene klime, rodoljublje i hrabrost Rusa...) i fokusira se na ključna pitanja. Na ljubav i dvostruke standarde u visokom ruskom društvu. Na prezentaciju ljubavi u mnogim oblicima: destruktivno-romantična, (u filmu) prečesto i neurotična strast Ane prema Vronskom, srećno-amoralna zaljubljenost Aninog brata Oblonskog, nežna i suzdržana ljubav Ljevina prema Kiti, hladno-posesivna Alekseja Karenjina. Naravno, sve to bez suštinskog poznavanja i razumevanja kompleksne i senzibilne slavenske duše.



Imajući očigledno u vidu da je još jedna konvencionalna verzija poznatog književnog klasika poslednja stvar koju može da traži ozbiljna bioskopska publika, majstor adaptacija literature za veliko filmsko platno – scenarista Tom Stopard, traga za nečim „do sada neviđenim” i organizuje priču o nesrećnoj sudbini Ane Karenjine oko carskog ruskog pozorišta 1870. godine.
To može da zaseni, ali i da odbije gledaoce. Sve što se dešava u filmu pod svetlošću je višenamenske, zamršene pozornice, na kojoj se (na i iza nje) smenjuju stilizovane koreografije za grupu i solo „igrače”. Pozorište kao simbol umetničke forme, apsurda i sujete, simbol mesta na kojem su i norme i licemerstvo javnog života najupadljiviji.

Reditelj Džo Rajt u glumačkoj podeli igra na sigurnu kartu, na glumicu Kiru Najtli koja, nažalost, nije sasvim adekvatna za lik Ane Karenjine. Njena Ana povremeno liči na Elizabet Benet, koju je Najtlijeva tumačila u Rajtovoj verziji „Gordosti i predrasuda”, a najčešće na ledi Džordžinu iz Dibove „Vojvotkinje”. Aron Džonson Tejlor je žustar grof Vronski, više vizuelno nego glumački privlačan, dok je Džud Lou, kao sredovečni Anin muž Aleksej Karenjin koji odobrava i slabosti drugih i svoju prinudnu toleranciju, podario inteligentan i ubedljiv performans...

.....

Glasno najavljivani „Gangsterski odred” Rubena Flajšera, jedan je od sijaset filmskih naslova nadahnutih istorijom američkog kriminala u 20. veku, koji se temelje na zanimljivim istinitim događajima (i ličnostima), ali su retko i sami zanimljivi. Flajšer ne nudi nikakvo savremeno unapređivanje nekada veoma popularnog filmskog podžanra – gangsterskog filma, koji je vladao Holivudom pre Drugog svetskog rata (što tada i jeste odgovaralo društvenoj stvarnosti).
Njegov film deluje kao zbirka ponavljajućih klišea koji čine i svo vezivno tkivo priče o gangsterima, potkupljivim političarima i pravosuđu, fatalnim lepoticama, nepotkupljivim policajcima koji se bore protiv korumpiranog sistema. Sve sama opšta mesta, „pokupljena” iz filmova, od Lirojevog „Malog Cezara” (1931) do De Palminih „Nesalomivih” (1987). Gledaocima se ne nudi ništa sveže ni novo, osim nekoliko prizora grafički prikazanog nasilja.

Na delu je dobar, a neshvaćen momak (Rajan Gozling kao Džeri Voters), koji se bori protiv lošeg momka (Šon Pen kao Miki Koen). Nagrada za trud stiže u vidu Koenove devojke Grejs (Ema Stoun) i to je, uglavnom, sve. Iz šupljeg u prazno, sa statičnim, nerazrađenim i prilično nezanimljivim likovima.
Reditelj Flajšer i scenarista Vil Bil, nisu mogli da se odluče da li da naprave satiru ili ozbiljnu dramu. Pokušali su oboje, a rezultat je šuplja maskarada i demonstracija mačizma od skoro dva sata. Šteta za Šona Pena.

Dubravka Lakić
politika.rs

Jadnici: Čujte Francusku kako peva

Doduše peva na engleskom, ali ne mari, jer smo svi mi jadnici
podjednako jadni na svim meridijanima.




Mjuzikle uglavnom ili volite ili ne. Sredine tu retko ima i retko je zlatna. Ili uživate u natpevavanju i raskošnim scenama plesa ili u svemu tome vidite neke pesme koje nikako da se završe. Ako spadate u grupu prvih, nova ekranizacija „Jadnika“ u režiji Oskarovca Toma Hupera (Kraljev govor), oslonjena više na popularnu pozorišnu verziju mjuzikla nego na originalno delo Viktora Igoa, verovatno će zadovoljiti vaša očekivanja. U suprotnom, očekuju vas duga dva sata i kusur minuta.

Izgleda da postoji nešto zajedničko za (relativno) mlade birtanske reditelje koji se nemilice bacaju na ekranizacije književnih klasika. Poput kolege Džoa Rajta, Huper je odličan zanatlija sa vidno umetničkim potpisom. U njegovoj priči sve je divno, ušminkano i ispeglano kad treba, jadno i gadno kad mora. On tačno zna koja boja treba da dominira kojim kadrom, iz kog ugla treba snimiti junaka, zna koliko crnog ispod nokta moraju imati jadni radnici i koliko je suza potrebno na licu svakog junaka. Svestan je i epskih razmera svoje zamisli, pa u vizuelnom smislu nudi raskošan, neretko i kitnjast, spektakl za zaista sva čula.

Međutim, za razliku od Rajta, Huper je okupio briljantnu glumačku ekipu o kojoj svaki reditelj može da sanja. Iako u sporednoj ulozi, glumačku podstavu predvodi En Hatavej, bez sumnje jedna od najtalentovanijih (khm, i najlepših, khm) glumica mlađe generacije.




Njeno tumačenje nesrećne Fantin naišlo je na tolike hvalospeve da je maltene bespotrebno o tome ponovo govoriti. Ako vas ne ugrize za srce maestralnim izvođenjem pesme „I Dreamed a Dream“, onda zaista treba da se zapitate imate li srce uopšte? Da Huper zna šta i kako da radi sa glumcima dokazuje u ta četiri minuta, puštajući Hatavej da se komad po komad lomi pred kamerom.

Hvale vredan je i Hju Džekmen u ulozi Žan Valžana kojem se može zameriti samo to što je svoje najbolje trenutke dao već na početku prilikom izvođenja numere „Valjean's Soliloquy”, ne uspevajući da ponovi sličan trijumf do kraja filma. Nasuprot tome Rasel Krou u ulozi Žavera, kada se naviknete na to kako zvuči dok peva, postepeno gradi svoj lik do tragične završnice.

Njeno tumačenje nesrećne Fantin naišlo je na tolike hvalospeve da je maltene bespotrebno o tome ponovo govoriti. Ako vas ne ugrize za srce maestralnim izvođenjem pesme „I Dreamed a Dream“, onda zaista treba da se zapitate imate li srce uopšte? Da Huper zna šta i kako da radi sa glumcima dokazuje u ta četiri minuta, puštajući Hatavej da se komad po komad lomi pred kamerom.

Hvale vredan je i Hju Džekmen u ulozi Žan Valžana kojem se može zameriti samo to što je svoje najbolje trenutke dao već na početku prilikom izvođenja numere „Valjean's Soliloquy”, ne uspevajući da ponovi sličan trijumf do kraja filma. Nasuprot tome Rasel Krou u ulozi Žavera, kada se naviknete na to kako zvuči dok peva, postepeno gradi svoj lik do tragične završnice.


Primetno je da mlađi deo glumačke ekipe koji se pojavljuje u drugom delu filma, ipak ne može da parira starijim kolegama pa film upada u mali problem jer većinu najboljih glumačkih momenata otkriva u prvih sat vremena. Imajte na umu da ostaje još devedeset minuta filma. Jadnici – siguran favorit za Oskara

PROČITAJTE:
Jadnici – siguran favorit za Oskara



Jedno od najprijatnijih iznenađenja predstavlja Saša Baron Koen koji pokazuje raskošan talenat u komičarskoj bravuri, dokazujući da i u lakrdijaškim scenama ima mesta za umetnost. S njim pod ruku odlična je i Helen Bonam Karter, mada ne nudi ništa novo što nismo videli u njenih prethodnih deset filmova.

Da Huper još jednom zna šta radi, govore i dva zanimljiva podatka. Odlučno se suprotstavio namerama producenata da film snimi u 3D verziji, tvrdeći da bi to samo odvuklo pažnju sa melodrame. Što je još važnije, zahtevao je od glumaca da uživo pevaju tokom svake scene, naknadno dodajući orkestarske deonice. Tako je postignuta dodatna verodostojnost, pa čak i kada vokalno nisu nadmoćni, glumci pružaju maksimum u interpretaciji. Zbog toga ni ne čudi što je album sa muzikom iz filma despeo na vrhove top lista najprodavanijih albuma sa obe strane okeana.

PROČITAJTE:
„Jadnici” postali i muzički hit

Rediteljski potezi mnogo su pametnije vučeni u masovnim scenama nego kada je u centru zbivanja samo jedan junak. Kompozicije poput „At the End of the Day“, „Lovely Ladies“ i „ABC Café / Red and Black” to najbolje pokazuju. Huperovo oko za detalje i fotografiju češće dolazi do izražaja u takvim savršeno orkestriranim scenama nego kada je „na meniju“ samo jedan lik.



Ipak, koliko god da volite mjuzikle i pesmu, zasmetaće vam insistiranje na neprestanom pevanju i pevanju i pevanju. Iako je izbacio nekoliko numera iz originalnog pozorišnog mjuzikla i znatno skratio pojedine koje su ušle u uži izbor, Huper jednostavno – preteruje. Svega nekoliko prosto proširenih rečenica u filmu nije izrečeno kroz pesmu, pa je prilično naporno ići iz scene u scenu, iz pesme u pesmu, bez predaha.

Uz to, nekoliko izvedenih numera nerazumljivo se našlo u filmu jer je radnja bez problema mogla biti ispričana i bez njih. Primera radi, divna balada „On My Own“ u odličnom izvođenju Samante Barks samo usporava priču, jer za njen odnos prema mladom Marijusu ionako nema dovoljno prostora. Scena izvedbe te pesme u filmu više deluje kao spot namenjen televiziji, nego kao funkcionalna scena u mjuziklu.




Film ipak vrlo dobro odslikava složenost Igoovog dela, nastojeći da sažme neverovatno širok spektar tema kakav se retko viđa na velikom platnu. To se najbolje vidi kroz numeru „One More Day“ kada cela glumačka ekipa uz rediteljsku asistenciju briljira u dramatičnoj, uzbudljivoj izvedbi, pri čemu svako istom melodijom potcrtava svoje probleme, mešajući različita lica ljubavi sa jedne i politčke motive sa druge strane.

Osim toga, nemoguće je ne primetiti aktuelnost „Jadnika“ i danas dok nas malo drugačija ekonomska kriza još uvek potresa. Kada maleni, pritom odlični Gavroš peva o tome kako su sa nadom ubili jednog kralja a potom je došao drugi i sve je ponovo isto, jasno vam je da se Francuska iz devetnaestog veka ne razlikuje mnogo od današnjeg sveta.



Režija: Tom Hooper
Uloge: Hugh Jackman, Russell Crowe, Anne Hathaway, Amanda Seyfried…
Scenario: William Nicholson, Alain Boublil, Claude-Michel Schönberg, Herbert Kretzmer
Trajanje: 158 minuta
Distribucija: Taramount film
Domaća premijera: 23. februar, Sava centar (FEST)



b92.net
13.02.

Film "Let "

Denzel Woshington kao pilot na kokainu




U filmu “Brodolom života” redatelj Robert Zemeckis prvi put je inscenirao zrakoplovni udes.
Scena je bila kratka i žestoka, mala letjelica raspala se u trenu, a jedini preživjeli Tom
Hanks završio je na pustom otoku, gdje je ostao godinama. Ukoliko ste ikad gajili iluzije
da imate šanse u takvim prigodama, Zemeckis je pokazao da ste u krivu: metal koji se
raspada pod zračnim udarima poguban je poput visine s koje padate.

U filmu “Let” nesreća zadesi veliki putnički zrakoplov : već pri polijetanju vrijeme je gadno,
zrakoplov se trese, stvari ispadaju iz odjela za prtljagu, no ono što nas najviše plaši jest
činjenica da je glavni pilot ( Denzel Washington) supijan i na kokainu. Kada ipak uspije
pronaći sigurnu zonu iznad oblaka, on si nazdravi s tri votke i narančinim sokom. Tek
poslije uslijedi prava drama, jer je očito da sa zrakoplovom nešto ne štima, a junak koji
se ne trijezni jedina je uzdanica putnicima da će možda preživjeti let.




Da ne bude zabune, Zemeckisovo intrigantno djelce nije nikakav film katastrofe nego psihološka
drama u čijem je središtu slom američkog macho muškarca. Ovdje je on iznimno sposoban
individualac, izveo je podvig koji nije uspio ponoviti nijedan od njegovih kolega na kasnijim
rekonstrukcijama nesreće, ali nešto s njim ne štima jer se doslovno ubija alkoholom. Sa
suprugom se razveo, sin tinejdžer odbija s njim komunicirati, a u sjećanjima na oca, zbog
kojeg je postao pilot, također ima nešto po svoj prilici mračno: je li odabrao taj poziv da
zadovolji pokojnika ili da se s njime nadmeće, to se u filmu ne eksplicira.




Vrlo spretan scenarij Johna Gatinsa, nominiran za Oscara, vješto navodi kakve se sve nedoumice
otvaraju nakon ovakvog udesa. Zrakoplovna kompanija u vlasništvu tajkuna koji bi se najradije
bavio nekom drugom djelatnošću voljela bi za sve okriviti osoblje a ne svoje letjelice, rijetko kad
servisirane kako spada, zrakoplovni sindikati imaju svoju vizuru, a osiguravajuća društva svoju.
U tom sukobu interesa postaje najmanje važno je li glavni pilot uopće smio zakoračiti u zrakoplov.

Uvjerljivost toj priči ponajprije osigurava Zemeckis, danas jedan od ponajboljih hollywoodskih filmaša.
Način na koji on postavlja scene je efektan i funkcionalan: obratite samo pažnju na sekvencu u kojoj
Denzel Washington (i on je nominiran za Oscara) očekuje završno suđenje i pod strogom je zabranom
da ne uzme ni kap alkohola. Sada čuje svaki i najmanji šum, što prije nakon litre votke ne bi bio u stanju,
a jedan od tih šumova odvest će ga u provaliju. Zemeckisova je zasluga i to što najkrhkiji dio filma,
romanca pilota i ovisnice o heroinu (engleska glumica Kelly Reilly), koju je upoznao u bolnici, ne
smeta cjelini.

Osim toga, kada ste posljednji put vidjeli da se Washington ljubi s bjeloputom partnericom?
Juliju Roberts i Angelinu Jolie nije smio ni dotaknuti, no sada mu se valjda već fućka za
hollywoodsko licemjerje.

jutarnjilist.hr

"Amour/Ljubav" Mihael Haneke

Premda počinje smrću, film “Ljubav” Mihaela Hanekea, veliča upravo tu veličanstvenu,
tajanstvenu i strašnu reč: ljubav. Uprkos smrti, uprkos patnji.



Povećani intenzitet govora o smrti u našem vremenu, predstavlja pre put ka otupljivanju osećaja za posebnost poslednjeg čina, nego što doprinsi osećanju njegove svetosti. Jer, ni u ljubav ni u smrt ne može se ući više nego što se može ući u Heraklitovu reku. Oni su zaista sami sebi glava i rep, i oni zapostavljaju i odbacuju sve drugo. Ljubav i smrt će udariti kada za tokucne čas; samo što nemate nagoveštaja kada će to vreme doći. Kada god dođe bićete zatećeni. Ljubav I smrt će ući ab nihilo – ni iz čega u vaše dnevne preokupacije.

Ne vidimo li to u filmu Mihaela Hanekea „Ljubav“ („Amour“, 2012)? Naime, nakon najavne špice, mi vidimo Žorža (Žorž Trentinjan) i Anu (Emanuel Riva), sofisticirani pariski par u devetoj deceniji života (koji je zajedno toliko dugo da znaju ritam otkucaja srca onog drugog), izvan njihovih apartmana po prvi i jedini put. Tom prilikom, oni posećuju klavirski koncert Aleksandra Taroda (Aninog učenika), pijanističke zvezde u stvarnom životu, koji igra sebe u filmu. Kada se vrate kući oni otkrivaju da je neko pokušao da obije bravu na vratima i provali u njhov stan.

Onda, za vreme tipične jutarnje konverzacije, Ana se ukipi i zuri u prazno i, odjednom, kao da nije više tu. To je početak dugog, sporog poniranja u ambis, mesto gde se Haneke, austrijski filmmejker, koji se efektno kreće između filmova na nemačkom i engleskom govornom području, oseća najudobnije.



Emocionalno neustrašiv, psihološki precizan I formalno ozbiljan, Haneke je poznat da zaranja duboko u pukotine ljudskog stanja i po pronošenju svojih likova kroz živi pakao. „Ljubav” radi nešto od toga ali je nešto nežniji u svojoj srži. Jer, ovo je najsuptilniji od svih Hanekeovih filmova, što ipak ne znači da nas Haneke, reditelj takvih filmova kakvi su “Bela traka” I “Zabavne igre”, neće i ovoga puta poštedeti svake sentimentalnosti.

Hanekeov vizuelni stil je nepopustljiv. Snimljen gotovo potpuno u Aninom I Žoržovom apartmanu “Ljubav” vas suočava licem-u-lice sa bolnom krhkošću ljudskog života, i to kroz duge I statične kadrove tako da nemate gde da se sakrijete.

Ovakvim rediteljskom postupkom, Haneke zagušuje protok informacija, terajući nas da mislimo i osećamo sa filmom, umesto da ga jednostavno konzumiramo. Takođe, film je tipičan za Hanekea i po samom početku filma koji podseća na „Skriveno“, gde takođe voajerski ulazimo u svakodnevicu građanskog para koji se u Hanekeovim filmovima uvek zovu Žorž i An.

“Ljubav” takođe nudi nežan mada ambivalentno izveden oproštaj za određenu klasu I generaciju Evropljana – kulturnih, srednjoklasnih buržuja tako savršeno zarobljenih u Žoržu I En – koji sada odlaze u sećanje I istoriju. Time se, po britkoj oštrini svoje vizije, Mihael Haneke, još jednom potvrđuje kao vrhunski „razbijač“ svih iluzija privilegovanih klasa.



Riva, poznata ljubiteljima filma kao glavna junakinja klasika Alana Renea, „Hirošima, ljubavi moja“, je zadivljujuća. Ana preskače prethodni prkos i kreće se ka kratkom prihvatanju, potom bolnoj monotoniji, i, kako se njeno stanje pogoršava, neartikulisanom besu zbog činjenice da ostaje živa.

Trentinjan, još jedan div internacionalnog filma („Konformista“, „Z“), je isto tako usmeren na svoju nedetaljnu ali zahtevnu ulogu. Žorž je odgovoran za nadgledanje Aninih narastajućim potreba, zadatak koji sputava njenu žestoku nezavisnost koliko i njegovo saznanje da bi ona umrla odmah, a ne sporo sagorevala. Trentinjan je poznat kao gospodar ‘potcenjivanja’ emocionalne patnje, veštine koju koristi u velikoj meri ovde. Ali on takođe dopušta Žoržu milost da popusti da bi sagoreo.

Jer, ljubav, ako je zaista prava, ona podrazumeva ulazak u nemoguću uzajamnost, koja u jednom trenutku izaziva i ono osećanje proždiruće praznine - “koje može ispuniti jedino toplota tvog tela pripijenog uz mene”.

I, zbog svega toga, ljubav u Hanekeovom filmu jeste činjenična sila koja se izdiže iznad zakona, čineći nas hipersvesnim ne samo našeg fizičkog ovde-i-sada, već i našeg vremena, u kojem se čini da i ako smrt jednom dođe treba samo „pritisnuti dugme i promeniti kanal“.

A, u epohi tržišne opscenosti kada sve - uključujući smrt i ljubav - postaje rentabilna investicija, to je više nego dovoljno.

"Amour/Ljubav"

Režija: Mihael Haneke
Uloge: Žan Luj-Trentinjan (Žorž), Emanuela Riva (An), Izabel Iper (Eva)
Trajanje: 127 minuta

b92.net

Grad strasti, farse i apsurda




„Rimu, s ljubavlju“ nastavlja niz započet filmom „Viki Kristina Barselona“, koji na prvi pogled deluje kao serija razglednica iz popularnih turističkih destinacija. No, poseta svakom gradu ili zemlji imala je smisla i najbolje je funkcionisala upravo na tom mestu.

„Viki Kristina Barselona“ bila je krajnje depresivni rad sa porukom da možete putovati i seksualno se istraživati koliko god želite i uvek ćete ostati nedovoljno ispunjeni, prepušteni sami sebi i svojoj ličnoj borbi da ovo malo vremena koliko imamo iskoristite na najbolji mogući način; filmovi snimljeni u Engleskoj polazili su od istraživanja klasnog sistema i načina na koji on utiče na ljudsko ponašanje i donošenje odluka; „Ponoć u Parizu“ nije mogao da se dogodi nigde drugo jer se, verovatno, samo na tom mestu i u periodu nakon I svetskog rata okupio toliki broj inspirativnih umetničkih imena.
„Rimu, s ljubavlju“, donekle, igra na granici pitanja „zašto baš taj grad?“. Ipak, kada se malo promisli o tematici četiri kratke priče koje sačinjavaju ovaj, recimo, pošto priče ni na jedan direktni način nisu povezane, omnibus, primetićemo da je reč strast nešto što provejava kroz najmanje tri priče (bila to ljubavna strast ili strast prema umetnosti). A, je li, za strast nema mnogo boljih mesta na ovoj planeti nego što je Rim (istina, lično ne bih mogao da posvedočim jer sam tamo bio sa devet godina, kada je jedina strast koju sam mogao osećati verovatno bila ona prema igračkama). Istina, ponekad je zabavno načiniti kontrast pa film o strasti postaviti u Helsinki, gde su ljudi, kao, hladni i ne razumeju južnjačku ili balkansku nesputanu dušu, no, dobro...
Priča u kojoj Roberto Beninji igra činovnika koji odjednom, jednog dana postaje slavna ličnost, bez da je išta uradio da bi se to dogodilo je, naravno, komentar besmisla slave i odnosa medija prema poznatima koji su stalno u poziciji da ili imaju mišljenje o sa njima potpuno nepovezanim svakodnevnim događajima ili moraju da odgovaraju na pitanja o svojoj banalnoj svakodnevici („imam dva psa...“). U pitanju je pajtonovsko-bunjuelovski skeč proširen na dimenzije kratkog filma, nepretenciozno društveno angažovan i vrlo, vrlo smešan.



Priča o sveže venčanom paru provincijalaca koji dolaze na medeni mesec sa idejom da mladoženja uspostavi poslovni kontakt sa bogatim ujacima, nakon prihvatljivo konstruisane zamene identiteta poprima odlike farse u slučaju mladoženje i istraživanja seksualnih fantazija u slučaju mlade koji se odvajaju jedno od drugog da bi se na kraju priče ponovo sastali kao malo zabavnije osobe nego što su to bili na početku.
Američka priča je, uslovno, najslabija, jer ponajviše reciklira puno puta upotrebljenu situaciju o mladom paru normalaca i njenoj konfuznoj drugarici koja će nesrećnom šonji pomutiti pamet (zabavno je, ipak, što je gledalac sve vreme za korak ispred glavnog lika i uživa u njegovoj nesvesnosti prvo strasti, a zatim razočarenja koje mu se sprema).





Konačno, najpotpunija priča je ona u kojoj razočarani reditelj opera koji je, zbog preterane konceptualnosti svojih ideja („namerno biraš stvari koje su osuđene na neuspeh“, kaže mu žena u jednom trenutku) proveo život kao urednik muzičko-izdavačke kuće, tokom posete rimljanskoj porodici budućeg muža svoje ćerke otkriva da njegov otac pod tušem peva operske arije kao urođeni, osećajni genije. Tu kreće umetničko ludilo u kojem naš junak rizikuje da upropasti brak svoje ćerke, novog poznanika koji je savršeno srećan pevajući pod tušem izloži javnoj poruzi, a sebe ponovo dovede do razočarenja izazvanog nerazumevanjem publike i kritike. Ipak, tokom prvog nastupa, sa tuš kabinom na sceni jer mučenik jednostavno ne ume da peva drugačije, prelazeći preko lica ljudi u publici vidimo da su oni dotaknuti emocijom koja se odvija pred njima, čak i ako se (ili baš zbog toga) dešava u okviru apsurdne situacije golog čoveka u tuš kabini sa vodom koja teče. Dakle, vredelo je insistirati i ponašati se potpuno manijakalno zarad male šanse da će umetnost, opet, nekome spasiti život, ili barem dan. To vas, istina, da upotrebim opasku iz jednog drugog Alenovog filma, može dovesti do želje da osvojite Poljsku. Od golosti, sa druge strane, niko nije nastradao.





AUTOR: PAVLE SIMJANOVIĆ
danas.rs

Na putu: Film ili knjiga?

Iza mene ništa, preda mnom sve, kao što je to uvek na putu.



Tačno 55 godina od objavljivanja (6 godina pre toga napisana prva verzija) bit klasika, Keruakovog romana Na putu, reditelji Volter Sejls i producentske kompanije MK2 i American Zoetrope na čelu sa F.F.Kopolom odlučili su da ovom romanu udahnu život na platnu. Nije slučajnost da se filmska adaptacija ovog romana pojavila u eri hipsterizma, kada se imitira stil života bitnika i hipika, ali bez ideološkog i društvenog utemeljenja, već mode radi. Birajući epizode iz romana tako da one koketiraju sa strujama i prilikama XXI veka, reditelj i scenarista ponudili su jedno osrednje ostvarenje od kojeg, oni koji poznaju i vole Keruaka, dobiju ospice pre nego uživaju.

Zajedno sa Berliozom i Ginzbergovim Urlikom koji je odjeknuo Amerikom i Evropom pedesetih, Keruak predstavlja pionira kontrakulture, budeći američko društvo i usmeravajući američku književnost ka „filozofiji puta“. Njegovi junaci i životne okolnosti sa kojima se susreću osnov su za opustošeni svet Makartijevog Puta, nastalog 50 godina kasnije. Keruakov roman, napisan 1951. godine komunicira sa prilikama u svetu, konkretno sa Drugim svetskim ratom i društvenom klimom koja se posle njega rađa, pruža opis stanja u društvu posle pustoši rata, daje likove koji u svemu tome pokušavaju da nađu smisao života.

Za razliku od knjige, film se dosta površno bavi temama izgubljenog sveta, društva i junaka i nastoji da prikaže radije simpatične dogodovštine dva mladiće koji putuju, a ne izgubljene ljude. U filmu likovi odlaze na put zato što je to moderno i zato što ih zanima šta sve krije Amerika, a sve to zaodenuto je motivacijom glavnog junaka, Sal Paradajza, da napiše knjigu, dok u Keruakovom romanu oni putuju zato što tragaju za svojim izgubljenim očevima i braćom, za svojom otadžbinom i tradicijom i konačno zato što tragaju za sobom. Sejlsova verzija Na putu sramno pokazuje glavne junake kao moderne „hipstere“, simpatične mladiće, idole tinejdžerki, a ne kao idole generacija, genije modernosti, fizički i duhovno izgubljene u prostranstvu koje se pred njima otvara.



Ne samo što je ideja Keruakovog romana blesnula, nego i forma koju nudi, od prvobitnog svitka bez interpunkcije i pasusa, tako da roman grafički odgovara slici puta, predstavljala inovaciju na polju književnosti. Na putu je svojevrsna odiseja po putevima Amerike i književnosti data kao simbolična slika puta po sopstvenoj unutrašnjosti – mislima, emocijama i znanju. Keruak nas void kroz pomeren um svojih likova uz pomoć unutrašnjeg monologa, fragmentarne i zbunjujuće rečenice. Zakoni filma umnogome različiti od zakona književnosti zahtevaju drugačije tehnike prikazivanja sadržaja i vođenje priče. Otuda je, kada je o adaptaciji književnosti reč, pogrešno držati se knjige i slepo prenositi književne tehnike na film.

Na putu Voltera Sejlsa sadrži unutrašnji monolog i perspektivu glavnog junaka, Sal Paradajza, pa nas kroz priču vodi njegov narator koji se čuje iz off-a. Kao što jedan od najvećih scenarista današnjice, Čarli Kaufman kroz svoje likove progovara, „Neka vam Bog pomogne ako koristite glas iz off-a“, tako je potpuno pogrešno da film koji se bazira na experimentalnom književnom delu koristi istrošenu filmsku tehniku kao što je naratorski glas. Ono što je Keruaka privlačilo, „način na koji svest zaista provaljuje sve što se događa“ gubi se u viđenoj formi, ne ostavljajući nam razlog da ovaj film ne izbrišemo iz pamćenja odmah nakon gledanja.

Glumci koji tumače glavne junake, ni emotivno ni fizički ne odgovaraju stvarnim likovima na kojima se roman bazira. Oni su pre simpatični dečačići, ne oštri i očajni ljudi bez ikakve budućnosti u svetu koji im se nudi. Sal Paradajz kao oličenje nihilizma sudara se sa vitalističkom energijom Dina Morijartija. Suprotstavljenih filozofija, veza koja se stvara između njih dvojice postaje nosilac filma na uštrb samog puta koji je zapravo glavni junak romana. Takođe se gubi apokaliptična atmosfera koja vlada romanom. To je ona atmosfera koju je i Ginzberg urezao u svoju poeziju i koja obeležava kompletnu bit književnost i stil života.


Film je zapostavio da nam prikaže drugačiju sliku Amerike, izgubljenih svetova, nedostatka autentičnosti, uspavane svesti gde jedini budni postaju naši likovi i njihovi mrtvi i izgubljeni očevi. Budni su dakle ludaci, narkomani, pijanice i skitnice, oni koji se ne uklapaju u društvo, ne zato što ne mogu, već zato što ono nema šta da im ponudi. Međutim, ono što je reditelj sjajno uspeo da uhvati jeste emotivna fuzija koja se između likova javlja. Homoseksualna veza između Karla i Dina održana je u granici naslućivanja, ali ta seksualna želja isijava iz njihovih očiju i pokreta tela isto onako kako ih glavni junak, Sal doživljava. Emotivna neispunjenost koja tera Dina da upada iz jedne veze u drugu, njegova težnja za dodirom koja će svoju kuliminaciju doživeti u jeftinom motelu odlično je oslikana u filmu iz Salove perspektive. Mnoštvo subjektivaca iz Salovog ugla daju nam mogućnost da kao gledaoci zavirimo u Dinovu dušu i postanemo svesni praznine koja iz njega zjapi.

Ako zanemarima labavu strukturu, ono što je glavni nedostatak filma jesu slike opustošene zemlje, društva, svega onog što likovi posmatraju sa asfaltiranog puta. Din, Sal, Karl, svi oni se u njima gube, privučeni silom puta poput magneta ne bi li tako osetili život i njegovu snagu. Knjiga počinje i završava se likom Din Moriatrija. U sredini stoji put, opasan i pust kao njegova duša. „N.K., - tajni heroj ovih pesama, jebač i Adonis iz Denvera“, u filmu postaje još jedan šmeker koga ćemo brzo zaboraviti zajedno sa filmom, ali će zato njegov prototip živeti u književnosti bitnika koja kao oblak i dalje bdi nad nama.

Na repertoar srpskih bioskopa film "Na putu" dolazi od 21. marta.

b92.net
15.03.2013.

Vojvodkinja -The Duchess (2008)




Nemoguće je utvrditi genealogiju kraljevskih porodica, s obzirom na sve intrige i preljube koje se dešavaju na dvoru i van njega. Većina voli ovu tematiku na filmu, svu tu napetost koja tinja iza vela uglađenosti i prikladnosti. „The Duchess“ nije inovativan film ali je definitivno jedinstven. Glavni apel verovatno leži u tome što je priča relativno nepoznata i na nižoj vladajućoj instanci. Navikli smo na inspirativne priče o kraljevima, praćene himničnom muzikom, rastrgane između dužnosti i privatnog života. Sol Dibov (Saul Dibb) film više obraća pažnju na sitne nego na krupne detalje.



Stupajući u brak, u svojoj sedamanestoj godini, sa znatno starijim vojvodom od Devonšira (Ralph Fiennes), Džordžijana Spencer(Keira Knightley) na dobrom je putu da ispuni sve ciljeve zbog kojih je rođena. Ponešena osećajem ponosa i majčinim blagoslovom, nova vojvotkinja od Devonšira odlazi da živi u raskošnoj palati. Njen suprug ima dva zahteva – odanost i muškog potomka. Njen brak, za nju je razočarenje jer vojvoda ne pokazuje nikakvo interesovanje za nju.

Ona je liberal, veruje u ljudska prava i podržava razne revolucije koje potresaju svet. Brzo postaje popularna u narodu zbog svoje harizme. Društvo je zapaža kao modnu ikonu, nekoga ko koristi šarm, inteligenciju i veze da progura budućeg premijera Čarlsa Greja i njegovu partiju, na političkoj sceni.



Kako godine odmiču, a Džordžijana dva puta rađa „samo devojčicu“, njena sve veća netrpeljivost ka vojvodinoj hladnokrvnosti i sve češćim preljubama, navešće je na aferu sa Grejom.

Istorijska pozadina je jasna, vidimo sliku žene koja se ne plaši da kaže šta misli, voli da se kocka sa novcem i stavovima, definitivno nije najpoželjnija kandidatkinja za plemićku suprugu sedamnaestog veka. Sve to ima svoju cenu. Kira Najtli je ponovo sjajna, ovog puta nam je do najsitnijih detalja oslikala unutrašnji raspad jedne žene i njenu nemogućnost da kontroliše događanja oko sebe. Ralfa Fajnsa je zadovoljstvo gledati! Njegov izraz lica se skoro uopšte ne menja, ali očima nam jasno pokazuje šta njegov lik misli i oseća.

Oskarom nagrađena kostimografija Majkla O’Konora, pokriva se nivoe upadljivosti, od potpuno ekstravagantih kreacija najrazličitijih boja sve do diskretnih haljina, u zavisnosti od doba dana i broja ljudi pred kojima će glavna protagonistkinja morati da odigra svoju ulogu.

„The Duchess“ je film koji ću sigurno pogledati ponovo, ne kako bih otkrio nešto novo u radnji, već zbog čistog užitka koji film pruža na vizuelnom planu, sa diajlozima koji su inteligentni i dramatični, tačno u pravim trenutcima.

ocena 8/10

kakavfilm.com

Svidja mi se opis,i ja bih ga rado pogledala

Ustanička ulica (2012)




Film “Ustanička ulica” je veliki broj ljudi kupio u startu pomoću svog zbilja spektakularno trejlera koji odiše ozbiljnošću i profesionalizmom na nivou sa kojim se na ovim prostorima baš tako često i ne srećemo. Moram priznati da sam se sam našao u gore pomenutoj grupi jer ova izuzetno izmontirana dvominutna prezentacija je obećavala jedan zaista interesantan krimi triler.

Priča filma prati mladog asistenta tužioca za ratne zločine Dušana Ilića, koji posle godinu dana staža napokon dobija svoj prvi slučaj, ali mora da ga drži u strogoj tajnosti. Predmet koji je uručen Dušanu je naizgled zatvoren i smatran kao zastareli slučaj, ali ono što će naš protagonista ovde pronaći će mu zauvek promeniti život. Dušan ubrzo uočava da su dokazi nepotpuni i da su velike zavere ovim paravanom zataškane. Spletom okolnosti, Dušan nailazi na čoveka koji pored toga što je smatran mrtvim, predstavlja ključni deo slagalice koji će mu otvoriti oči kakvi se sve ulozi i igrači kriju iza ove zavere.

Ono što mi je već na samom trejleru upalo u oko jeste to da je ovaj projekat produkcijski dosta napredniji od onoga na šta smo navikli da vidimo u domaćim filmovima. Tehnički je solidan, “Ustanička ulica” je vrlo kvalitetno snimljen i izrežiran film, imajući u sebi mnoštvo odličnih kadrova.
Sam scenario iako je prilično lepo napisan, bez nekih lucidnih i iritantnih propusta, ipak nekako previše vuče na američke trilere, imajući mnošto okreta i segmenata koje smo navikli da viđamo u Holivudskim ostvarenjima. Svaki malo iskusniji filmofil koji poseduje solidno znanje o američkim krimi trilerima olako će prepoznati te klasične postavke i sigurno će mu većinski deo filma biti izuzetno predvidiv.

Drugi veći problem filma kod većine posmatrača može da bude njegov spor tempo, pogotovo u prvoj trećini celokupnog trajanja. Meni konkretno ovako nešto ne smeta jer smatram da praćenje likova u obavljanju nekih trivijalnih aktivnosti dosta pomaže pri dubljoj karakternoj studiji i prezentovanju istih, ali primetio sam da je određeni broj ljudi iz bioskopske sale negodovao ovaj izbor reditelja.

Kvalitet glume je impresivan. Pored toga što nikako nisam fan Gordana Kičića i opet nije uspeo u potpunosti da me ubedi da je on pravi izbor za ovu ulogu, moram reći da su mu ovo jedni od najboljih momenata na filmu. Kičić ima odličnu podršku u Radetu Šerbedžiji i Uliksu Fehmiu, čiji odlični performansi definitivno kupe svu pažnju publike. Dodatno bih želeo da istanem i Petra Božovića koji je opet izvanredan u epizodnoj roli.

“Ustanička ulica” je jedan izuzetno emotivno težak i napet triler, koji iako ne nudi neku posebnu inovativnost u priči i narativu, daje projekat vredan gledanje ako ni zbog čega drugog, onda zbog izuzetnih dramatičnih performansa glumačke ekipe.

“Ustanička ulica” je svakako trijumf i veliko osveženje za domaću filmsku scenu.

ocena 7/10






kakavfilm.com

U čemu je tajna uspeha ovog filma?


Film „Nedodirljivi“ o neobičnom, ali iskrenom prijateljstvu između teškog invalida Francuza
i njegovog negovatelja Alžirca, bio je veliki bioskopski hit širom Evrope. Filmska priča
zasnovana je na istinitom događaju, kao i knjiga.




Filip Pozo di Borgi izgleda prilično sveže, iako iza sebe ima dug let iz Maroka za Keln. On čak kaže da se oseća dobro, kao i uvek. Međutim, svako ko je pročitao knjigu „Najbolji prijatelji“, vrlo dobro zna da temperature ispod nule, za tetraplegičare znači pakao. Dovoljno je samo da padne kiša, pa da imaju užasne bolove. Abdel Selu, negovatelj iz Alžira gura teško hendikepiranog Filipa do mesta gde ga intervjuišemo. Obojica su se pojavili na festivalu književnosti u Kelnu „Lit Kolonj“, prenosi Dojče vele u tekstu pod nazivom „Manifest društva solidarnosti“.

Deset godina bili su nerazdvojni. Među njima se primećuje nešto poput nežne rutine. U trenucima kada bivši negovatelj pri ruci ima slamčicu, kako bi je dao Filipu da može da pije, gestovi poput tog jednostavno se urežu u pamćenje ljudi. Oni jasno pokazuju koliko je neko zavistan kada je hendikepiran od vrata na dole.

Život u luksuznom zatvoru

Filip (61) je poreklom aristokrata. U svojoj autobiografiji koja je u Francuskoj, objavljena još 2001. godine, pod naslovom „Drugi uzdah“ (Le second souffle), on detaljno opisuje svoje poreklo. Potiče iz francuske plemićke porodice, živeo je po zamkovima i kao menadžer imperije šampanjca, živeo na visokoj nozi, u pravom džet-setu. Sve dok se nije teško povredio 1993. godine, prilikom skoka s padobranom.




Sa 42 godine, za njega počinje drugi život, vezan za kolica. On zaista ne mora da se brine o novcu, kao što to nikada nije ni morao. Ali to je sada zaista ono jedino što podseća na njegov prethodni život. Poslednjih 18 godina bile su na više načina veoma teške.

Tri godine posle nesreće, od raka umire njegova žena Beatris. Udarci koji su ga naveli da razmišlja o životu. Dijagnoza je mračna.

Egoistički sistem

„Naše društvo se nalazi u krizi. Ljudi su nesigurni, jer ne znaju kakva će im biti budućnost. Finansijska kriza samo je dodatno ojačala taj osećaj“, kaže Filip. Čovek prosto oseća kako bi rado gestovima pojačao neke svoje reči. Međutim, njegove ruke bespomično leže na kolicima. Tim više se kreću njegove oči, iz jednog ugla u drugi. Skreće pogled ka Abdelu koji sedi pokraj njega. Njegove poruke zvuče banalno: „Ljudima je potrebna ljubav bližnjih. Moraju više da se brinu jedni o drugima.“




On ne pravi nikakvu razliku između hendikepiranih i nehendikepiranih. „Svi ljudi su zavisni jedni od drugih. Nepokretni bi mogli da igraju ulogu čuvara. Oni podsećaju da život nije beskonačan, jer mi nismo uvek lepi, sportski, besmrtni. Sve smo ranjiviji, što smo stariji.“

Ako čovek malo bolje pogleda, primetiće sve više ljudi sa hendikepom. De Borgo smatra da se time može objasniti veliki uspeh filma, u kojem je reč o ljudima, koji su nevidljivi u društvu, a koji su istovremeni upućeni na pomoć okoline. On zna koliko je važna pomoć drugih. Bez njih on više ne može da živi.

Prijateljstvo na obostrano zadovoljstvo

I Abdelu Selu, kojeg u filmu glumi francuski glumac Omar Si, takođe je bila potrebna pomoć. Međutim, isprva nije napravio bog zna kakvu karijeru u društvu. Od prestupnika do negovatelja. On je tada imao dvadesetak godina i nalazio se na dnu društvene lestvice. Sitni kriminalac koji tek što je izašao iz zatvora. Di Borgo mu je pomogao da postane bolji čovek. „Ranije sam se bavio samo sobom. Egoista i beskrupulozan. Ukratko bio sam normalan.“
Prijateljstvo je promenilo sve, priča Selu, u retkim trenucima kada je ozbiljan. Zapravo najviše voli da se šali. „U kuće, kao u ono u kojoj živi Pozo, ranije nisam ulazio kroz vrata, već kroz prozor.“ Ni u snu nije sanjao da će dobiti posao. DI Borgo kontrira: „Da sam Abdela zamolio da me ubije, on bi to uradio.“




U međuvremenu je 55 miliona ljudi u 60 zemalja videlo dirljivu ekranizaciju prijateljstva Abdela i Filipa. Potpuno neočekivano film „Nedodirljivi“ postaje najuspešniji francuski film svih vremena. Abdul Selu više ne živi u zloglasnom predgrađu Pariza. Postao je privatnik, gaji kokoške u Alžiru. Napisao je i jednu knjigu: „Ima ljudi, koji umeju da pišu divna pisma zahvalnosti. Za nekoga ko u svom životu, nije pročitao nijednu knjigu, ’Najbolji prijatelji’ predstavlja pismo zahvalnosti na 250 strana.“

Čovek koji je u stanju da druge obraduje

I Filip je u međuvremenu napisao još jednu knjigu: „Prilično ranjiv, prilično jak“. Knjiga je manifest društva solidarnosti. On se angažuje za ljude koji se nalaze u sličnoj situaciji kao i on. Zaradu od filma namenio je institucijama za paralizovane, u kojima su hendikepirani i njihovi negovatelji zajedno pod istim krovom i danju i noću.

On nije tužan čovek, stalno to naglašava. Sreća za njega ima drugu definiciju. Uspeh u poslu ne igra nikakvu ulogu. Više ne živi u Parizu, već u Maroku, sa svojom drugom ženom. Svakodnevno dobija mnoštvo elektronske pošte – ljudi od njega traže savete. Postao je simbol čoveka koji je u stanju druge da obraduje. Odgovara na svako pismo.


AUTORI: SABINE ELCE / JAKOV LEON / ODGOVORNI UREDNIK: IVAN ĐERKOVIĆ/ DW.DE

b92.net

Ovo je nečiji život


Film: „Kad svane dan”, režija Goran Paskaljević, uloge: Mustafa Nadarević,
Predrag Ejdus, Nebojša Glogovac, Meto Jovanovski... Trajanje 90 minuta,
proizvodnja Srbija, 2012.



Penzionisani profesor muzike 72 godine je mislio da je Miša Brankov da bi ga slučajno otkopavanje stare, omalene kutije sa fotografijom i notnim papirom nedovršene kompozicije, zateklo potpuno nespremnog za iznenadnu spoznaju da je čitav njegov prethodni život bio neka vrsta opsene.

Dete odraslo na vojvođanskom salašu, okruženo ljubavlju roditelja i brata, koji su ga odhranili, odškolovali i poslali u veliki grad da se bavi umetnošću, skroman i voljeni profesor koji je nalazio vremena i da muzikom podučava talentovanu romsku decu, suočava se sada sa bolnom istinom da nije ono što je mislio da jeste. I da nije od roda Brankovih, već da je Jevrej, usvojeno siroče Vajsovih – bračnog para stradalnika u nacističkom logoru na Starom sajmištu na početku Drugog svetskog rata...

Ovo je, u najkraćem, siže filmske priče „Kad svane dan”, Gorana Paskaljevića, sa scenarističkim potpisima Filipa Davida i samog reditelja. Iako je reč o fikciji, ovo je zaista mogao da bude nečiji život. Intima i sudbina neke od žrtava holokausta. I zato „Kad svane dan” može i da dirne i da gane.

Može i da poduči i nauči, jer ovo u osnovi i jeste edukativno-didaktički film koji iz specifičnog ugla osvetljava jedan deo strašnog istorijskog perioda. Može i da probudi uspavanu savest. To negde i jeste namena ovog Paskaljevićevog filma. Da implicitno stavi na znanje da je prostor nekadašnjeg sabirnog centra, u kojem se testirala i „dušegupka”, već decenijama i neadekvatno obeležen i zapušten i kao takav utonuo u zaborav, ali i da ukaže i na to da se danas u 21. veku u poziciji građana „drugog reda” nalaze Romi...

Po rediteljskom postupku, „Kad svane dan” je najjednostavniji Paskaljevićev film. U zaplet se „uskače” gotovo odmah, bez velikog uvoda, bez odlaganja, bez kompleksnih karakterizacija, paralela ili alegorija. Odmah napred, sa punom ozbiljnošću svake, gotovo, statičke scene, u kojoj je sve predstavljeno jasno, bez ulepšavanja i bez otvorenih mogućnosti za interpretaciju ili eventualno gledaočevo domaštavanje. U slučaju ovog Paskaljevićevog filma, naracija je doslovna. Nema iznenađenja ili neočekivanog. Sve je onako kako je zadato da vidite pred sobom na velikom ekranu.

Sa tom svesno odabranom jednostavnošću, baš kao i sa svesno odabranim sporim (ali ne i tromim) filmskim ritmom, Paskaljević ipak postiže gotovo istovetan krajnji rezultat koji je postizao i u svojim prethodnim filmovima – a to je emocija. Ona se u slučaju filma „Kad svane dan” rađa i raste pre svega zahvaljujući upečatljivoj izvedbi glumca Mustafe Nadarevića.

Na Nadarevića je Paskaljević „svalio” dobar deo filmskog tereta, stavljajući njegov lik u poziciju da gotovo neprestano, jedan na jedan, komunicira sa ostalim likovima dok se okolo ništa ne dešava. Nadarević je gotovo u svakom kadru. Svojim licem, na kojem se smenjuje čitava skala i najtananijih emotivnih stanja, on uspešno popunjava i svaku (povremenu) narativnu prazninu filma, pa se gledalac za njegov lik dirljivog, toplog i nadasve duševnog starca, sa lakoćom veže.

Emotivnom korpusu filma „Kad svane dan” snažno doprinosi i fotografija Milana Spasića Papija, vernog Paskaljevićevog saradnika, koji je sada svojim snimateljskim majstorijama i besprekornim stilom uspešno pokazao i svu izolaciju Nadarevićevog lika, okruženog maglovitom i sumornom okolinom. Gradnji emocija doprinosi i dirljiva i pamtljiva originalna muzika Vlatka Stefanovskog koji je otelotvorio onu, nedovršenu kompoziciju iz slučajno otkopane metalne kutije na prostoru nekadašnjeg logora smrti, na čije se pretvaranje u Memorijalni centar još čeka...

Dubravka Lakić

politika.rs

Dobro da bolje ne moze biti

As Good as It Gets (1997)




„As Good as It Gets“ se završava uz Hans Zimerovu (Hans Zimmer) kompoziciju „The Greatest Woman on Earth“. Nema veće satisfakcije za filmskog gledaoca nego da posvedoči emocionalnom i psihološkom razvoju likova na ekranu. Od početne tačke, gde stoje zarobljeni u nekom segmentu životne nezrelosti, prevazilaze sopstvena ograničenja i međusobno nerazumevanje kako bi konačno, zaista uvideli pravu osobu u sebi i onu koja stoji ispred njih. Taj proces sve ređe se izvodi sa doslednošću, posvećenom pažnjom i vremenom onom realnom pre nego nelogično ubrzanom. Stoga, treba se vratiti ostvarenjima poražavajuće nepoznatim i shvatiti šta znači kada vam jedan film nametne standarde.

Spremite se za Melvina, možda najzastrašujuću ličnost moderne kinematografije. Pod tim ne mislim na jezivost, već prostu činjenicu kako jedna persona koristi svoju impoznatnu inteligenciju i veštu retoriku da bi uspešno terao ljude oko sebe razjašnjavajući im, u svega nekoliko rečenica, kako su bezvredni.

Za scenario i režiju, bio je zadužen Džejms L. Bruks (James L. Brooks). Ako želite primer savršene karijere, njegov je idealan. Jedan od tvoraca serije „The Simpsons“, trostruki oskarovac u čije stvaralaštvo spada „Broadcast News“ kao i neprevaziđeni „Terms of Endearment“. U tonu sa ostatkom njegove karijere, „As Good as It Gets“ funkcioniše iz dva razloga. Bruks je dao svojim likovima slatko- ironični dijalog gde, kroz ono negativno, postepeno uviđamo suštinsko i pozitivno. Te iste reči uvek izgovara sjajna glumačka postava!

Melvin (Jack Nicholson) je oličenje negativnosti. Ne voli baš nikoga, što mu sredina uzvraća istom merom. Samotnjak sa čudnim navikama, tikovima i strahom od bakterijskih zaraza i pored svega, ostaje dopadljiv u neku ruku. Zašto?

Džek Nikolson, zvezda među svim filmskim zvezdama, ovde je po nekima pružio „već viđenu“ ulogu. Možda lik Melvina nije dramatičan u klasičnom smislu , ali je neosporno slojevit. Potrebna je veština i uložen veliki trud da bi se neko toliko antipatičan, prikazao kao čovek. Zahvaljujući ogromnom iskustvu, statusu, respektu koji zaslužuje, kao i svojoj neprevaziđenoj obrvi, Nikolson daje jednu od najboljih uloga. U svakoj narednoj sceni, otkriva nam da se iza Melvinove negatvnosti i garda, krije čovek koje se boji da bi mogao ponovo da bude povređen.



Dve osobe bude u njemu humanost. Kerol (Helen Hunt), konobarica u restoranu u koji redovno agresivno dolazi, privlači njegovu pažnju. Ima bolesnog sina, njeno finansijsko stanje joj ne dozvoljava da mu pomogne. Melvin joj izlazi u susret, bez očiglednog razloga. Ovde većini promiče poruka, stoga se ovo tumači neverodostojnim. Moći ćemo da se složimo da način na koji biste prišli nekome, nije uvek sasvim logičan.

Helen Hant je divna u svakom momentu, iskrena do srži. Kerol je najlepše odglumljen ženski lik koji sam video. Portret umorne i nemoćne majke, stvorila je glumica koja oseća potpuno razumevanje i empatiju prema karakteru koji tumači. Možete je gledati bezbroj puta, uvek ćete primetite neku novu osobinu njenih likova.


As Good as It Gets (1997)

„As Good as It Gets“ se završava uz Hans Zimerovu (Hans Zimmer) kompoziciju „The Greatest Woman on Earth“. Nema veće satisfakcije za filmskog gledaoca nego da posvedoči emocionalnom i psihološkom razvoju likova na ekranu. Od početne tačke, gde stoje zarobljeni u nekom segmentu životne nezrelosti, prevazilaze sopstvena ograničenja i međusobno nerazumevanje kako bi konačno, zaista uvideli pravu osobu u sebi i onu koja stoji ispred njih. Taj proces sve ređe se izvodi sa doslednošću, posvećenom pažnjom i vremenom onom realnom pre nego nelogično ubrzanom. Stoga, treba se vratiti ostvarenjima poražavajuće nepoznatim i shvatiti šta znači kada vam jedan film nametne standarde.

Spremite se za Melvina, možda najzastrašujuću ličnost moderne kinematografije. Pod tim ne mislim na jezivost, već prostu činjenicu kako jedna persona koristi svoju impoznatnu inteligenciju i veštu retoriku da bi uspešno terao ljude oko sebe razjašnjavajući im, u svega nekoliko rečenica, kako su bezvredni.

Za scenario i režiju, bio je zadužen Džejms L. Bruks (James L. Brooks). Ako želite primer savršene karijere, njegov je idealan. Jedan od tvoraca serije „The Simpsons“, trostruki oskarovac u čije stvaralaštvo spada „Broadcast News“ kao i neprevaziđeni „Terms of Endearment“. U tonu sa ostatkom njegove karijere, „As Good as It Gets“ funkcioniše iz dva razloga. Bruks je dao svojim likovima slatko- ironični dijalog gde, kroz ono negativno, postepeno uviđamo suštinsko i pozitivno. Te iste reči uvek izgovara sjajna glumačka postava!

Melvin (Jack Nicholson) je oličenje negativnosti. Ne voli baš nikoga, što mu sredina uzvraća istom merom. Samotnjak sa čudnim navikama, tikovima i strahom od bakterijskih zaraza i pored svega, ostaje dopadljiv u neku ruku. Zašto?

Džek Nikolson, zvezda među svim filmskim zvezdama, ovde je po nekima pružio „već viđenu“ ulogu. Možda lik Melvina nije dramatičan u klasičnom smislu , ali je neosporno slojevit. Potrebna je veština i uložen veliki trud da bi se neko toliko antipatičan, prikazao kao čovek. Zahvaljujući ogromnom iskustvu, statusu, respektu koji zaslužuje, kao i svojoj neprevaziđenoj obrvi, Nikolson daje jednu od najboljih uloga. U svakoj narednoj sceni, otkriva nam da se iza Melvinove negatvnosti i garda, krije čovek koje se boji da bi mogao ponovo da bude povređen.

Dve osobe bude u njemu humanost. Kerol (Helen Hunt), konobarica u restoranu u koji redovno agresivno dolazi, privlači njegovu pažnju. Ima bolesnog sina, njeno finansijsko stanje joj ne dozvoljava da mu pomogne. Melvin joj izlazi u susret, bez očiglednog razloga. Ovde većini promiče poruka, stoga se ovo tumači neverodostojnim. Moći ćemo da se složimo da način na koji biste prišli nekome, nije uvek sasvim logičan.

Helen Hant je divna u svakom momentu, iskrena do srži. Kerol je najlepše odglumljen ženski lik koji sam video. Portret umorne i nemoćne majke, stvorila je glumica koja oseća potpuno razumevanje i empatiju prema karakteru koji tumači. Možete je gledati bezbroj puta, uvek ćete primetite neku novu osobinu njenih likova.

Tu je još i Greg Kinir (Greg Kinnear), kao Sajmon, propali umetnik, izgubljeni homoseksualac ali iskrena ličnost. Kinir je vešto izbegao bilo kakvu vrstu promovisanja i držao fokus na Sajmonovom karakteru.

Nisam siguran zašto ovoliko volim ovaj film, pogledao sam ga bezbroj puta, i dalje nemam jasan odgovor. Verovatno mi se dopada ideja koliko su ljudi sposobni za lično i međusobno napredovanje menjanjem sebe, u bilo kom periodu života. Ili je možda u pitanju nada da nikada nije kasno da pronađemo „onu pravu“ osobu za nas.

Biće onih koji tvrde da je film predvidiv, “vidi mu se kraj”. To je dosta površna konstatacija, rasplet kod ovakvog žanra je unapred poznat a put do razrešenja treba da bude predmet vašeg vrednovanja. „As Good as It Gets“ je u tom pogledu toliko dobar da bolji ne može biti! Istina, rezrešenje se vidi već na polovini radnje, predvidećete kraj bez velike dileme ali nećete zažaliti. Naprotiv!

Ocena: 10/10





kakavfilm.com

" Pisac iz senke" – " The Ghost Writer " (2010)






Svakako jedan od boljih trilera koje sam u poslednje vreme gledao. Ovaj film može se nazvati pravim “koketiranjem” talenta u oblasti režije koje poseduje Roman Polanski. “Pisac iz senke” je napet, stilski veoma poktkovan politički triler, koji uvlači glavnog aktera u opipljivu priču, baziranu na neizvesnosti, brojnim obrtima i korupciji, ne dozvolivši mu da oseti i uoči enormnu opasnost u koju se polu-svesno uvlači. Neizvesnost i sumorna atmosfera se provlače kroz čitav film.
Ne postoji niti jedan momenat koji čini priču “prozirnom” niti “prepucanom”. Bez udaljavanja od krajnje svrhe čitave radnje, bez suvišnih momenata.




Kvalitet scenarija je ništa manje od impresivnog. Nema jeftinih poteza, niti kakvih drugih nepotrebnih ometanja koji bi razvodnili ili udaljili od samog skeleta dela….nikakvih manipulacija koje bi vas navodile na jednu ili drugu stranu.
Ovaj misteriozni triler “miriše” malo na dela velikana ovog žanra kao što je Alfred Hičkok, plus što je i urolan u politiku, daje mu još veći šmek “sumljivosti”.
Zanimljiva činjenica je da je ovaj film montiran iz zatvorske ćelije Romana Polanskog, koji služi svoju kaznu zbog slučaja pedofilije za koji je optužen u prošlom veku…pa ipak i pored svih tih pehova ovaj film uspeva da osvoji nagradu na Berlinskom Festivalu, u kategoriji za najbolji film.
Stvarno fantastičan politički triler, ko voli ovaj žanr neka pogleda obavezno, odnosno: “ko voli nek’ izvoli”.

Ocena: 8/10

kakavfilm.rs

TAJNA U NJIHOVIM OČIMA
– Juan Jose Campanella

Ljubav je najteži slučaj

U Tajni u njihovim očima, krimi i ljubavna priča jedna drugoj pozajmljuju pokisle mantile, pa se čovek pita
– da li velika ljubav jedina otkriva istinu, ili prosto ubija onog ko voli.

Kristina Đuković





Originalni naziv: El secreto de sus ojos
Scenario: Juan Jose Campanella, Eduardo Sacheri (prema romanu Eduarda Sacherija)
Uloge: Ricardo Darin, Soledad Villamil, Pablo Rago, Guillermo Francella, Javier Godino, Carla Quevedo
Žanr: triler, drama
Trajanje: 129 min
Proizvodnja: Argentina, Španija, 2009.






Dbitnik Oskara za najbolji film van engleskog govornog područja za 2007. godinu, pokazao je zavidan nivo osetljivosti na privatne, lične živote spram okrutnih evropskih, diktatorskih političkih sistema. Argentinski Tajna u njihovim očima, kao i nemački Život drugih, na zgodan način (za englesko govorno područje) apstrahuje suprotstavljenost pojedinca obezličenom političkom sistemu, kombinujući triler i ljubavni film.

U ovoj epizodi, nalazimo se u Buenos Airesu, u 1974. godini, u vreme kada veliki broj ljudi, u rasponu od samo par godina, nestaje ispod žita. Glavni junak, mali detektiv Esposito kome na sto stiže slučaj kojim ne želi da se bavi, ali mora jer je zaposlen u birokratskom pravosudnom sistemu, nakon prvog pogleda na mesto zločina, ostaje zarobljen u naizgled nerazrešivom slučaju za narednih 25 godina.

Reditelj Juan Jose Campanella, koji je ranije stekao iskustvo u krimi žanru režirajući Red i zakon, kao i u drami malog kolektiva gde se ispod maski profesionalizma i poslovnog stresa razvijaju burne emocije (Doktor Haus), primenjuje obe ove veštine za stvaranje spoja koji na prvi pogled deluje nemoguć – strastvena ljubavna priča, sa efektom odlaganja prvog dodira nalik meksičkom Kao voda za čokoladu, koprca se kao ulovljen leptir u hladnoj, forenzičarskoj tegli mukotrpne krimi priče.

Veliki vremenski raspon u kojem se priča odvija (od 1974. do 2000), te stalne skokove iz sadašnjosti u prošlost, Campanella rešava neprestanim izvlačenjem paralele između ljubavne i krimi priče.

Kao što sam naziv filma kaže, to se pre svega čini preko detalja, odnosno pojedinih motiva koje Campanella gaji tokom filma - pogledi u kontekstu istrage (fotografije pokojne Lilijane Coloto, glavni su dokazni material u Espositovoj istrazi) i pogledi koje godinama razmenjuju Esposito i njegova nadređena, šefica odeljenja, Irene. Campanella, tokom filma, krimi priču pretvara u ljubavnu uspostavljajući Lilijaninog supruga kao uzor večne ljubavi za Esposita, dok se ljubavna priča između Esposita i Irene odvija gotovo na birokratskom jeziku, uslovljavana obrtima u istrazi. Campanella insistira na dramatici koja potiče od činjenice da Esposito nije u stanju da, mimo ljubavi koju Lilijanin muž postojano gaji 25 godina, uoči i kanališe ljubav prema Irene.

Problem je što su u Tajni u njihovim očima i previše insistira na znakovitosti tih pojedinih motiva (pogleda i paralela između Espositove i ljubavi Lilijaninog supruga), umesto da su porinuti dublje u strukturu trilera koji se prečesto, kada je potrebno pomeriti istragu napred, zasniva na gotovo neverovatnim i proizvoljnim rešenjima. Tako scena hvatanja osumnjičenog na milionskom fudbalskom stadionu od zanetosti metaforom masovnosti zločina i kafkijanske izgublenosti dva mala detektiva u sivim ukišeljenim odelima velikog sistema, ne vidi da je takvo hvatanje malo verovatno.


popboks.com





Ako zelite da pogledate ovaj film veceras je ne programu
TV RTS2 u 21.50.

Koga je briga za Supermena?


Nova inkarnacija najpopularnijeg i najdugotrajnijeg superjunaka američke popularne
kulture, na 75. godišnjicu postojanja ”čoveka od čelika”.





Na polovini juna, u vreme kad đaci završavaju školu, u Americi počinje letnja bioskopska sezona. Zna se tačno koji su sadržaji namenjeni letnjoj zabavi uz neverovatgno velike količine kokica i još veće kartonske čaše koka kole sa mnogo leda: oni u kojima je mnogo jurnjave i pucnjave, priče o vampirima i njihovim ljubavima, ili one o superjunacima koji se stalno recikliraju.

Prašina je upravo otresena sa najjačeg, najpopularnijeg i najdugotrajnijeg među njima: Supermena. Ovdašnja premijera ”Čoveka od čelika”, filma od 2 sata i 23 minuta održana je 14. juna, po davno uspostavljenom običaju u petak, a prvi vikend je doneo dobre vesti studiju ”Vorner braders”: na blagajnama i Americi i Kanadi i na nekoliko inostranih tržišta na koje je već stigao, ubrano je skoro 200 miliona dolara, što je kažu blizu nekih rekorda, a u svakom slučaju obećavajuće za filmsku priču u koju je uloženo čak 225 miliona.

Publici se dopao: učesnici u anketi ”Sinema skora” dali su mu prosečnu ocenu 5 minus. Za većinu kritičara je međutim potpuno razočarenje: od 230 kritika koje je prikupio sajt ”Rotn tomejto” (”Truli paradajz”), samo 56 su pozitivne. To je svakako udar na taštinu režisera Zaka Snajdera i koscenaristu i producenta Kristofera Nolana (ovog drugog naviklog na pohvale koje je dobijao za trilogiju ”Tamni vitez” o Supermenovom kolegi Betmenu), što one koji su uložili pare ne brine mnogo. Njima je bitno da se ”franšiza” održava, da je film dovoljno komercijalno uspešan da opravdava i nastavak, koji se inače već priprema i diskretno najavljuje za sledeće leto.

Ovog dopisnika, samo radoznalog filmskog gledaoca, kome je Supermen uspomena na mlađe dane, najnovija inkarnacija je ostavila prilično ravnodušnim, a projekcija na zaista velikom (”ajmaks”) platnu i još u tri dimenzije prilično i zamorila. Mnogo je bilo udara na čula. Priča je počela zanimljivo, ali je negde na polovini počela da biva dosadna. A tek kreščendo sa najmanje pola sata besmislene makljaže i rušenja bar pola Menhetna, pri čemu je prikazano šta se sve danas može napraviti uz pomoć kompjutera, potpuno je razočarao. Ništa u završnici nije bilo prepušteno mašti, sve je podsećalo na neku visokonaponsku kompjutersku igricu što će reći da je sve bio jedan opšti vizuelni haos. A na kraju je ostalo pitanje kako to da čovek koji je brži od metka jači od lokomotive i koji ”može da uradi stvari koje drugi ne mogu”, mora da upotrebljava pesnice: scenaristi kao da su zaboravili da je dobro i po pameti i domišljatosti superirnije od zla.

Nova verzija ide tragom starih u naraciji o svemirskom poreklu i zemaljskoj misiji Kal-Ela (kriptonsko ime glavnog lika), ali neke delikatnosti njegovog humanog bivstvovanja okreće na glavu. No, da ne otkrivamo mnogo i kvarimo ugođaj, pošto je ”Čovek od čelika” stigao i u naše bioskope. Supermen nije bitan zbog svojih pojedinačnih avantura, nego zbog njegovo ukupnog mesta u američkoj, pa prema tome i globalnij popularnoj kulturi, gde nesumnjivo prevazilazi i nacionalne i generacijske granice.





O tome je od njegove pojave u junu 1938, kao junaka stripa koji potpisuju Džo Šuster (crtač) i Džeri Sigel (pisac teksta), napisano mnogo knjiga i eseja. S dobrim razlogom, jer je teško naći neki lik koji je utolikoj meri naselio sve medije: bio je čak i junak serije na radiju između 1945. i 1951, glavni junak crtaća, a njemu su bile posvećene čak 104 epizode u ranom dobu televizije (”Avanture Supermena”, 1952-58.).

U poslednjih 35 godina posebno je sveprisutan: prva velika filmska verzija sa neprevaziđenim Kristoferom Rivsom u glavnoj ulozi iz 1978, Supermenu po prvi put daje globalnu popularnost.Usledila su tri nastavka – završni 1987 – iz kojih je ”spinovano” nekoliko TV serija, od ”Superboja”, preko ”Lois i Klark” do ”Smolvila”, obavezne TV literature za sve u tranziciji od puberteta ka nešto ozbiljnijem dobu.

U novom milenijumu na svoje postojanje podsetio je tek 2006, sa ”Povratkom Supermena”, koji je proglašen komercijalno neuspešnim iako je prihodovao 391 milion dolara. Ali nije u dovoljnoj meri osvežio mit, zbog čega je usledila još jedna pauza za promenu kostima (ovoga puta on je od primetno modernijeg materijala) i redizajniranje ”S” znaka, koji u ”Čoveku od čelika” ustvari nije početno slovo imena Supermen, nego kriptonski simbol za nadu. Nije nego!

.........................


Ima mnogo objašnjenja zašto je Supermen toliko popularan, ali jednim od najboljih tumačenja ovog fenomena smatra se esej Geri Ingla ”Šta Supermena čini tako stvarnim Amerikancem” iz 1987. (Gary Engle: What Makes Superman So Darned American?).

Ingl kaže da se je u srži američkog mita o Supermenu nekoliko osnovnih činjenica, koje ostaju nepromenjene uprkos mnogim načinima na koji je mit ispričan. Supermen je prvo siroče koje je raketom poslato na Zemlju neposredno uoči propasti njegove rodne planete, Kriptona. Raketa je sletela blizu varošice Smolviol u Kanzasu, a bebu usvaja sredovečni par bez dece, Džonatan i Marta Kent, koji će ga vaspitati u dugu vrednosti američke srednje klase.

Kad stasa, kao i mnogi Amerikanci, odlazi u potragu za sopstvenom srećom, u ovom slučaju u veliki grad, gde sa jednim delom svog identiteta (onog vanzemaljskog) brani Ameriku i Amerikance od mnogih propasti, dok u drugom, kao smotani Klark Kent radi na mestu fotografa u listu ”Dejli planet” i romatnično se spetljava sa novinarkom Lois Lejn, inače u profesionalnoj potrazi za Supermenom.

Ono što je Supermenovom liku najbitnije, i što je ključ za tumačenje njegove popularnosti kao američkog lika, po Geri Inglu je to što je imigrant i siroče. Imigracija je naime najbitnija činjenica američke istorije. Izuzev domorodaca, pogrešno nazvanih Indijanacima, svi Amerikanci su u nekoj generaciji imigranti koji su nekim brodom preko okeana stigli do Novog Sveta i time svoj prvobitni identitet pretopili u drugi.




Supermen je doduše imigrant sa druge planete, ali i on se pre svega ostvaruje kao čovek: u Supermena se presvlači samo kad neko veliko zlo ugrozi nekog dobrog čoveka, grupu ili celu Ameriku, pa i svet. Čak i u ljubavi, naklonost drage Lois Lejn nastoji da zadobije kao šonjavi reporter, a ne kao superiorni vanzemaljac.

I njegove supersposobnosti – letenje naprimer – metafora su za američku pokretljivost, jer, piše Ingl, ” fizička dislokacija u Americi je simbol socijalnog i psihološkog kretanja”. I svi imigranti su, od momenta prispeća u Ameriku, u nekoj trci: jedni su to bili da bi stigli do komada zemlje na američkom zapadu, drugi da bi se što brže uspeli uz ekonomske i društvene stepenice. A ono što je svima zajedničko, to je uverenje da ne treba da završe tamo gde su počeli. ”Supermen iskustvo američkog imigranta uzdiže do nivoa verskog mita”, zaključuje Geri Ingl.

Kristin Folč, profesorka antropologije na Veton koledžu, popularnost Supermena objašnjava međutim sklonošću za futurističkim i fantastičnim, koji su po njoj važni elementi američke kulture. Kao jedan od dokaza za to ona navodi da od 1980. samo desetak od nekoliko stotina najkomercijalnijih holivudskih filmova, za temu nije imalo neku vrstu fantastike: putovanja u budućnost invazije vanzemaljaca i sličnog. Ona ovu ”proizvodnju bajki za odrasle”, objašnjava potrebom da se u racionalni i gotovo sasvim objašnjeni zapadni pogled na svet unese nešto misterije i začaranosti.

Fenomenom Supermena bavili su se ovde i filozofi, tvrdeći da ispod površine njegovog dvostrukog lika, ima mnogo suštinskih pitanja koja zaslužuju prave odgovore. Ako je tihi momak iz Kanzasa suvišpe perfektan, suviše plemenit i dobar, kako to da tako često pribegava nasilju? Zašto laže da bi zaštitio svoj pravi identitet? Koja vrednosna merila primenjuje kada odlučuje koga treba spasiti u situaciji kad mora da bira?

I tako redom. Mahom mladi gledaoci sa kojima sam bio u jednoj od sala biskopskog ”multipleksa” u vašingtonskoj četvrti Džordžtaun, imaju drugačije dileme. Na internetskim forumima raspravljaju o temi – ko šiša i kako se brije ”čovek od čelika”, jer za kosu i bradu nekog ko leti brže od zvuka, iznad zemlje i kroz svemirsku tamu, sigurno nisu dovoljne obične makaze i žilet iz samoposluge?

Među mnogim odgovorima, počev od toga da on ”može sve što poželi”, preko kriptonita u njegovom priboru, najuverljivijim se čini onaj koji kaže: njegov berberin je Čak Noris.


MILAN MIŠIĆ


politika.rs

Hvala, Abo, volela bih da se jos neko pridruzi temi.. 

Dobri Vil Hanting – Good Will Hunting (1997)





Poslednjih decenija, u Holivudu se snima svašta. Bilo bi lepo da super genijalci  naprosto  niču iz siromašnih američkih naselja, gde je završena osnovna škola više opcija nego obaveza.  U režiji  Gas Ven Senta (Gus Van Sant), ‘’Good Will Hunting’’ je bio nagrađen sa dva Oskara.

Vil Hanting je dvadesetogodišnje  siroče, koji je proveo ceo život u južnom Bostonu, jednom od najopasnijih krajeva u SAD. Verbalno  buntovan  ali  u suštini defanzivan čovek, neverovatno visokog  koeficijenta  inteligencije, fotografskog pamćenja   i  posebnog dara  za prirodne nauke. Jednom rečju genije! Kada bude uhapšen po ko zna koji put i poslat u zatvor, jedina šansa su  mu  Džerald Lembo, profesor sa prestižnog ,,MIT’’ univerziteta, koji je otkrio njegov talenat  i  Šon Megvajer, profesor psihologije koji se jedini trudi da suštinski upozna Vila.

Glavno pitanje, koje je i korelativno sa onim da li će vam se film dopasti, jeste da li ste spremni da dovoljno „namaknete zavesu“ na svoju kritičku misao i poverujete u ono što vam je plasirano. Po mom mišljenju, ova priča zahteva naivnost petogodišnjeg deteta da bi se uspešno prošla kod  starijih  gledalaca. Sam scenario, a samim tim i razvoj radnje, su previše vidno mapirani. Ben Aflek (Ben Affleck) i Met Dejmon (Matt Damon), koscenaristi ovog filma,  hteli sa  da dostignu neku višu psihološku ravan ali  nisu u tome uspeli.  Hanting, suviše brzo, pobeđuje svoje unutrašnje demone i prevazilazi  psihičke teškoće, za šta je realno potreban mnogo duži period nego što ovaj projekat prikazuje.

Slamka spasa za ovo ostvarenje jesu individualni segmenti, prvenstveno zahvaljujući solidno napisanim dijalozima  i moćno odigranim pojedinm scenama. Delove koji prikazuju seanse,  između Vila i Šona, su vrlo dobro  dočarali Met Dejmon i Robin Vilijams (Robin Williams). Dejmon je fenomenalan  kao psihološki ruinirana osoba koja duboko u sebi želi samo da bude voljena, dok Robin Vilijams iznova potvrđuje da ne postoji uloga u kojoj on ne može da briljira. Od sporednih uloga treba izdvojiti Mini Drajver (Minnie Driver) i Kejsija Afleka (Casey Affleck) koji je vidno bolji glumac od svog starijeg brata ali još uvek nedovoljno cenjen. Najiritantnija pojava u ovom ostvarenju jeste Ben Aflek. U ulozi Vilovog druga Čakija, krajnje je neuverljiv!  Skoro svaki momenat, od naglaska pa do pokreta, je izveštačen i preglumljen. Ako se potsetimo filma  ,,The Town’’ , Aflekovog režiserskog  ,,poduhvata’’ ali i još jednog glumačkog promašaja,  da se zaključiti da bi  Aflek, bar za sada, trebao da se drži  samo jedne strane kamere.

Ovo nije loš film, obuhvata  bitne životne  teme i postavlja  bitna pitanja na koja daje dosta dobre odgovore. Ali kao celina ,,Good Will Hunting’’ je  manjkav u većini  segmenata,  što automatski anulira njegove šanse da bude svrstan u kategorije filmova koji se pamte.


autor recenzije: Bojan Gačic

kakavfilm.com

Hobit: Šta kažu kritičari?
IZVOR: TANJUG

Dugo očekivani film "Hobit: Neočekivano putovanje" dobio je pomešane kritike, i dok neki tvrde da je film dosadan i previše detaljan, drugi su razočarani novom tehnologijom primenjenom u filmu.



Prvi deo trilogije oskarom ovenčanog reditelja Pitera Džeksona rađen je prema romanu Dž.R.R.Tolkina više od deset godina. "Neočekivano putovanje" širom sveta počinje da se prikazuje iduće sedmice i procenjuje se da će na američkim blagajnama prvog vikenda zaraditi 137 miliona dolara.

Džekson je trilogiju "Gospodar prstenova", koja je snimljena od 2001. do 2003. pretvorio u blokbaster "težak" tri milijarde dolara.

Prvi film iz trilogije "Hobit" koji traje tri sata i devet minuta je za mnoge kritičare bio previše dug, piše Rojters.

Iako će fanovi knjige "bez sumnje voleti film" on je "ambiciozan i vizuelno inventivan ali nije ni približno uzbudljiv kao prvi deo 'Prstenova'", navela je Lia Rozen, kritičarka sajta TheWrap.com.

Piter Deburg iz "Varajetija" kritikovao je Džeksona što je dodao "mitološki komplikovan, kompjuterski stvoren prolog" koji nema veze sa Tolkinovim predloškom.

"Zarad spektakla ova nepotrebna sekvenca podseća na delove scenografije iz drugog i trećeg dela 'Gospodara prstenova'", naveo je on.

Kritičar "Holivud riportera" naveo je da je reditelj ispunio san svakog "čistunca" prevođenjem "svakog zareza, tačke i dvotačke iz prvih šest poglavlja knjige" u film.

Film prati hobita Bilba Baginsa, koga igra Martin Friman, i koji igrom slučaja postaje deo družine patuljaka koji su krenuli da od zmaja Šmauga otmu svoje blago.



U filmu igraju i Ričard Armitaž i Benedikt Kumberbač, dok Ijan Mekelen, Kejt Blančet i Ilajdža Vud repriziraju svoje uloge iz "Gospodara prstenova".

Novinarka australijskog "Herald sana" Nila Džonson navela je da je komičar Friman "savršen Bilbo - istovremeno začuđen, uplašen i duhovit", Sa njom se složio i kritičar "Skrin kraša" koji je dodao da je Friman "šarmantno i efektno" odigrao Bilba.

Džekson je za "Hobita" odlučio da koristi novi 3D format snimanja 48 frejmova po sekundi umesto uobčajena 24 frejma po sekundi.

Posle svetske premijere na Novom Zelandu mediji su pisali da je mnogim gledaocima bilo muka i da im se vrtelo u glavi zbog ove inovacije.

Lia Rozen je navela da film deluje toliko "hiperrealistično da, ironično, čini da scene deluju lažno", dok je Piter Deburg ocenio da je drugačiji format snimanja dao "preterani, veštački kvalitet koji čini da kostimi i scenografija deluju veoma lažno".

malalila ::

Hvala, Abo, volela bih da se jos neko pridruzi temi.. 

Dobri Vil Hanting – Good Will Hunting (1997)





Poslednjih decenija, u Holivudu se snima svašta. Bilo bi lepo da super genijalci  naprosto  niču iz siromašnih američkih naselja, gde je završena osnovna škola više opcija nego obaveza.  U režiji  Gas Ven Senta (Gus Van Sant), ‘’Good Will Hunting’’ je bio nagrađen sa dva Oskara.

Vil Hanting je dvadesetogodišnje  siroče, koji je proveo ceo život u južnom Bostonu, jednom od najopasnijih krajeva u SAD. Verbalno  buntovan  ali  u suštini defanzivan čovek, neverovatno visokog  koeficijenta  inteligencije, fotografskog pamćenja   i  posebnog dara  za prirodne nauke. Jednom rečju genije! Kada bude uhapšen po ko zna koji put i poslat u zatvor, jedina šansa su  mu  Džerald Lembo, profesor sa prestižnog ,,MIT’’ univerziteta, koji je otkrio njegov talenat  i  Šon Megvajer, profesor psihologije koji se jedini trudi da suštinski upozna Vila.

Glavno pitanje, koje je i korelativno sa onim da li će vam se film dopasti, jeste da li ste spremni da dovoljno „namaknete zavesu“ na svoju kritičku misao i poverujete u ono što vam je plasirano. Po mom mišljenju, ova priča zahteva naivnost petogodišnjeg deteta da bi se uspešno prošla kod  starijih  gledalaca. Sam scenario, a samim tim i razvoj radnje, su previše vidno mapirani. Ben Aflek (Ben Affleck) i Met Dejmon (Matt Damon), koscenaristi ovog filma,  hteli sa  da dostignu neku višu psihološku ravan ali  nisu u tome uspeli.  Hanting, suviše brzo, pobeđuje svoje unutrašnje demone i prevazilazi  psihičke teškoće, za šta je realno potreban mnogo duži period nego što ovaj projekat prikazuje.

Slamka spasa za ovo ostvarenje jesu individualni segmenti, prvenstveno zahvaljujući solidno napisanim dijalozima  i moćno odigranim pojedinm scenama. Delove koji prikazuju seanse,  između Vila i Šona, su vrlo dobro  dočarali Met Dejmon i Robin Vilijams (Robin Williams). Dejmon je fenomenalan  kao psihološki ruinirana osoba koja duboko u sebi želi samo da bude voljena, dok Robin Vilijams iznova potvrđuje da ne postoji uloga u kojoj on ne može da briljira. Od sporednih uloga treba izdvojiti Mini Drajver (Minnie Driver) i Kejsija Afleka (Casey Affleck) koji je vidno bolji glumac od svog starijeg brata ali još uvek nedovoljno cenjen. Najiritantnija pojava u ovom ostvarenju jeste Ben Aflek. U ulozi Vilovog druga Čakija, krajnje je neuverljiv!  Skoro svaki momenat, od naglaska pa do pokreta, je izveštačen i preglumljen. Ako se potsetimo filma  ,,The Town’’ , Aflekovog režiserskog  ,,poduhvata’’ ali i još jednog glumačkog promašaja,  da se zaključiti da bi  Aflek, bar za sada, trebao da se drži  samo jedne strane kamere.

Ovo nije loš film, obuhvata  bitne životne  teme i postavlja  bitna pitanja na koja daje dosta dobre odgovore. Ali kao celina ,,Good Will Hunting’’ je  manjkav u većini  segmenata,  što automatski anulira njegove šanse da bude svrstan u kategorije filmova koji se pamte.


autor recenzije: Bojan Gačic

  kakavfilm.com

 

Može ovaj da napiše što želi, ali meni je ovaj u PET najdražih filmova.

Usamljeni osvetnik



Još jedna vesternska runda, nakon fenomenalnog animiranog vesterna 'Rango', redatelja Gore Verbinskog i glumca Johnya Deppa naletjela je na nož kritike. Čini se da filmskoj kritici, a to se posebno odnosi na američku, smeta ovaj opušteni pogled na nekad vrlo popularnog televizijskog vestern osvetnika i njegovog partnera Tonta. Vjerojatni razlozi negativnim kritikama leže u činjenici da je prevelik utjecaj na film imao producent Jerry Bruckheimer (Princ Perzije, Pirati s Kariba, Nacionalno blago, CSI). Suptilna humorističnost ove verzije 'Usamljenog osvetnika' u potpunosti je zasjenjena pretjeranom dužinom filma i prenatrpanošću specijalnim efektima zbog čega dolazi do konstantnog ispadanja iz ritma. A zbog čega pak gledatelj nije siguran pokušava li ovaj film biti kritika na američku povijest i tehnološki orijentirano društvo konstantnog napretka zatrovanog korporativnom ambicijom ili samo zabavan obiteljski western. Ukratko, zabavan scenarij pretvoren je u pretjerano ambiciozni hollywoodski spektakl. Da film nije režirao Gore Verbinsky i da uloga šenutog indijanca Tonta nije data osebujnom Jonyu Deppu, 'Usamljeni osvetnik' bio bi potpuno promašeni film.

Hi-Yo, Silver! Away!

Bez obzira na ipak malo prestrogu kritiku, u pitanju je zabavan film. Vestern s impozantnom akcijskom dimenzijom i inteligentnim humorističnim elementima. Naravno da je za glavne humoristične i ključne dramske dijelove filma zadužen "špicer" Johnny Depp u ulozi američkog domorodca (indijanca) Tonta koji se u društvu dječaka opčinjenog kaubojima prisjeća legendarnih dogodovština koje su pretvorile Johna Reida (Armie Hammer), čovjeka koji poštuje zakon, u maskiranog osvetnika pravde. U igri su izgradnja željeznice i netom postignut mir s ratnicima naroda Comanche. Dežurni negativac je Butch Cavendish kojeg igra skoro pa neprepoznatljivi William Fitchner. Njegova banda će presresti vlak koji ga prevozi na vješanje i slijedi set događaja koji će Reida spojiti s neobičnim indijanskim izopćenikom Tontom. Zbog predvidljivosti ovakvog lakopernog štiva publici nije potrebno previše da shvati kako iza svega stoji Željeznica, odnosno njen povjerenik za izgradnju Latham Cole. Solidan scenarij, na čelu kojeg stoji Justin Haythe (Put oslobođenja), unutar priče krije još jedan preokret koji spaja prošlost Tonta, Cavendisha i Hythea. Duet Depp/Hammer ima prolaznu koherentnost, čemu je vjerojatno zaslužan iskusniji Depp koji se posljednje dvije dekade takoreć' ukalopio u ulogama pomaknutih čudaka s dvostrukim motivom. Humorističnih epizoda u filmu, dakle, ne manjka a jedna uključuje i Tontovu ironiju na račun Reida kad uzvikne legendarni poklik svom konju - "Hi-Yo, Silver! Away!".

Akcijske scene su impresivne i produkcija tu ne štedi publiku od samog početka filma. No, kako je već napomenuto na početku teksta ne štedi je ni po pitanju minutaže filma, ali ni po pitanju filmskog nasilja. Što posebno čudi jer film dolazi iz produkcije Walt Disney Pictures. Dobra vijest za one koji se žele zabaviti uz ovaj (ili neki drugi) film je da ga mogu pogledati u Cineplexxu.

Hi-Yo, Cineplexx! Away!

Zašto u Cineplexxu? Filmska projekcija koja je prošli tjedan održana u kino dvorani Cineplexx Centar Kaptol dala je potpuni uvid u ono što jedna kino dvorana treba pružati kad je u pitanju spoj slike i zvuka. Projekcija je bila tradicionalna - dvodimenzionalna, ali je zvuk bio potpuni 3D. Što bi značilo da kad su vrata prostorije koja je u kadru smještena iza kamere, škripa otvaranja tih vrata čuje se publici s leđa a ne posvuda kao što je to čest slučaj u drugim kino dvoranama. Slika je fantastična, a poseban bonus je što praktički nema reklama. U cijenu karte je uračunat samo film a ne još dodatna promocija za nekog od telekom operatera.

Hi-Yo, Bruckheimer! GO Away!

Obzirom na Bruckheimerovu sklonost produciranju nastavaka uspješnih filmova, možemo se nadati da će ovaj puta nastavak izostati. Ovaj producent iza sebe ima stvarno impresivnu i slavnu filmografiju - Zbogom dragana moja (1975), Američki žigolo (1980), Ljudi mačke (1982), Flashdance (1983), Policajac s Beverly Hillsa (1984) i tako dalje do gusarske franšize 'Pirati s Kariba' i ranije spomenutih novodobnih blockbustera, ali ne treba baš svaki film imati svoj nastavak. Ionako već sprema još dva nastavka piratskih avantura, treću jurnjavu za nacionalnim blagom, novi 'Top Gun' i treći film o opakim i cool murjacima u režiji najomraženijeg hollywoodskog redatelja filmskog campa Michaela Baya.



(MojFilm)

Jackass Presents: Bad Grandpa



NAJNOVIJI dodatak uspješnoj "Jackass" franšizi razlikovat će se od prethodnih filmova. Riječ je o komediji "Jackass Presents: Bad Grandpa" koja je kombinacija pravog filma i pravih podvala. Ukratko, ako vam se svidio "Borat", vjerojatno će vam se svidjeti i novi "Jackass" jer radi se o sličnom konceptu.

Za scenarij se jednim dijelom pobrinuo poznati redatelj i tvorac Jackassa, Spike Jonze, a radnja prati 86-godišnjeg Irvinga Zismana (Johnny Knoxville) koji putuje Amerikom s osmogodišnjim unukom Billyjem, a skrivena kamera bilježi stvarne reakcije ljudi koje ovaj dvojac šokira.

Lik Zismana imali smo prilike vidjeti i u ranijim nastavcima, ali ovog puta on je centralni lik.

Vrijeme će pokazati radi li se o još jednom hitu, ali čini se da bi to mogao biti. Naime, trailer je u manje od 24 sata skupio preko milijun i pol gledanja, a to je, složit će se mnogi, jako dobar znak.




(Index.hr)