Umetnost je najsuptilniji oblik ljudske prakse, čiji je cilj stimulisanje ljudskih čula, ljudskog uma i duha. Uobičajena je podela umetnosti na 7 vrsta: arhitektura, vajarstvo, slikarstvo, muzika, književnost, pozorište i film. Iako su sve one u velikoj meri zastupljene, muzika odudara od svih ljudskih delatnosti, kako zbog svoje sveprisutnosti, tako i zbog svoje drevnosti. Nijedna poznata ljudska kultura, ni danas niti bilo kad u do sada zabeleženoj istoriji, nije bila bez muzike. Stari narodi su muzici pridavali izuzetan značaj. Prema starim Kinezima, muzika, odražava harmoniju između neba i zemlje. Heleni su bili duboko uvereni da muzika utiče na slušaočevu dušu moralno i vaspitno, dok se u Palestini i na području Mesopotamije, muzika smatrala sredstvom za dobijanje božje naklonosti. O muzici starih naroda saznajemo sa reljefa na zidovima palata, grobnica i hramova. U ovo doba se javljaju prve teorije muzike, ali nije bilo notacije, pa su se melodije prenosile usmeno s kolena na koleno. Tek u hrišćanskom periodu muzika dobija uže značenje kao čisto tonska umetnost. Ona zvucima izražava osećanje, raspoloženje, stavove i predstave o događajima. Dopire u našu svest pomoću čula sluha.



Sam pojam muzike potiče iz Stare Grčke (mousike - grčka reč). Kako su u staro-grčkoj mitologiji muze bile boginje i zaštitnice umetnosti i lepih veština, pojam muzika obuhvatao je sve one umetnosti koje su uticale na obrazovanje duha i srca.

Šta je muzika? Odakle potiče? Zašto nas neki nizovi zvukova toliko pokreću, dok drugi kao što je lavež psa ili škripanje kočnica- u mnogima izazivaju neprijatna osećanja?Kako muzika nekom lako ide od ruke dok drugima ne ide? Odakle potiče kreativnost? Zašto nas neke pesme toliko pokreću, a druge nas i ne dotiču? A kakva je u svemu tome uloga percepcije? Razumevanje zbog čega volimo muziku i šta nas to u muzici privlači jeste prozor u suštinu ljudske prirode. Svako novo pitanje otvara vidike i um ka razumevanju složenosti muzike, sveta, iskustava i doživljaja. Kao što je filozof Pol Čerčland primetio, ljudi oduvek teže da spoznaju svet, kroz čitavu poznatu istoriju. Naša znatiželja je otkrila mnogo toga što je priroda skrivala od nas: dimenzije prostora i vremena, strukturu materije, mnoštvo oblika energije, poreklo svemira, prirodu samog života zahvaljujući otkriću DNK. Ipak jedna misterija nije otkrivena - to je misterija ljudskog mozga i njegovog stvaranja misli i osećanja, nada i želja, ljubavi i doživljaja lepote, plesa, likovne umetnosti, književnosti i muzike. Psihologija  je nauka koja ima odgovore na neka od tih pitanja - o muzici, percepciji, ličnosti, kreativnosti i o jedinstvenom instrumentu koji pokreće sve to: ljudskom mozgu.

MUZIKOTERAPIJA


Očigledno je da muzika utiče na nas hteli mi to ili ne. Kako objasniti ovako snažan uticaj muzike na čoveka? Istraživanjem uticaja koji muzika ima na ljudsko telo najviše se bavi grana medicine pod imenom muzikoterapija čije su osnove postavljenje sredinom 20. veka u SAD-u. Još 1944. godine u Vašingtonu je osnovana ustanova Music Research Foundation sa ciljem da istražuje i razvija nove metode kontrole ljudskog ponašanja i emocija. Ovaj projekat je pokrenula američka vlada zbog potrebe za novim metodama psihijatrijskog tretmana veterana iz Drugog svetskog rata. Tokom istraživanja naučnici su brzo došli do zaključka da muziku registruje onaj deo mozga zadužen za osećanja i čulne doživljaje. Zapravo, muzika zaobilazi moždane centre upravnog dela mozga, odgovornih za razum i inteligenciju i ulazi preko hipotalamusa, raskrsnice emocija i čulnih doživljaja. Istraživači opisuju: "Kad draž stigne do hipotalamusa, upravni deo mozga automatski je osvojen." Dakle, čovek koji sluša muziku izložen je uticaju čak i ako to ne želi. Zato lekari smatraju da je muzika izvanredan put do uma retardiranih i duševno bolesnih. Čak i autistična deca reaguju na nju, jer ne moraju  voljno da odlučuju – muzika jednostavnim slušanjem dopire do uma. Reči možda deci ne znače ništa, ali je senzorni nivo otvoren za melodiju, omogućavajući tako pristup svesti.

Najnovija istraživanja potvrđuju veliki uticaj muzike i na bebe, i to na upravo pretkonceptualnom nivou. Značaj muzike u prenatalnom stadijumu veći je od značaja drugih zvukova. U prošlosti su žene širom sveta pevale uspavanke svojim još nerođenim bebama, što su moderna istraživanja ocenila kao značajno jer prve lekcije iz jezika dete dobija još u materici. Glas koji peva obuhvata bogatiji spektar frekvencija nego glas koji govori i zato vrši snažniji uticaj. Neki elemeti muzike, posebno visina, boja, intenzitet tona i ritam jesu elementi koji se koriste i pri govoru. Zbog toga muzika priprema sluh, telo i mozak da sluša, prima i proizvodi zvuke govora, tj. da govori. Muziku stoga možemo smatrati predlingvističkim jezikom. Četvoromesečni fetus reaguje na veoma specifičan način na muziku: ako ga izložimo glasnoj muzici njegovo će srce kucati ubrzano.

Čak i stariji ljudi reaguju pozitivno kad slušaju muziku svoje mladosti, što je fenomen koji se može korisno upotrebiti u muzikoterapiji za stare ljude. Muzikoterapija ima široko polje primene zbog toga što podrazumeva korišćenje verbalnih i neverbalnih tehnika. Muzikoterapija koristi muziku (zvuk) u dijagnostičke, terapijske i profilaktičke svrhe. Primenjuje se u svim granama medicine i defektologije, kod dece i odraslih, od najranije dobi do starosti, individualno i u grupi, u bolničkim i vanbolničkim uslovima. Može se primenjivati kod zdravih osoba u cilju podsticanja rasta i razvoja i u profilaktičke svrhe. Muzikoterapija je pridružena zdravstvena struka i predstavlja nezavisnu profesiju, a primenjuje je edukovani terapeut – muzikoterapeut.
Nakon postavljene indikacije, muzikoterapeut primenjuje neku od tehnika muzikotarepije koje su prihvaćene u svetu, uz prospektivno praćenje i evaluaciju dobijenih rezultata.

Postoje dve velike oblasti muzikoterapije:
-receptivna muzikoterapija- u kojoj subjekat sluša odabrani muzički komad koji mu pomaže da postigne željeni psihološki efekat i
-aktivna muzikoterapija - gde terapeut i pacijent komuniciraju glasom ili instrumentom i ostvaruju komunikaciju kada je verbalna komunikacija otežana ili potpuno onemogućena.

Muzika ima i manipulativnu moć i svakodnevno je slušamo bez naše volje. Zbog toga je malo TV i radio reklama koje nemaju muzičku pratnju. Cilj većine reklama je da kupovina postane emocionalna, a ne logična akcija. Često reči i nemaju mnogo smisla, ali uz odgovarajuću muziku i slike u pozadini, reklama će delovati na emocije slušalaca. Muzika je najrazgovetniji, najartikulisaniji jezik nesvesnog. Muzički sadržaj je najjači čulni stimulans za koji se zna. Ona deluje na naše emocionalne sposobnosti jače i brže nego proizvod bilo koje druge aktivnosti.

MUZIKA I EMOCIJE

Dokazano je da muzika utiče na ljude, i pozitivno i negativno. Ovi uticaji mogu biti prolazni i dugotrajni. Muzika povezuje sve emocionalne, duhovne i fizičke elemente univerzuma. Ona može menjati raspoloženje osobe. Utvrđeno je i da izaziva fizičke reakcije kod mnogih ljudi istovremeno, takođe ima sposobnost da ojača ili oslabi emocije. Muzika je organizovan zvuk, ali ta organizacija mora da sadrži elemente neočekivanog - inače je emocionalno prazna i robotizovana.
Svako je nekad u životu iskusio jake telesne doživljaje slušajući muziku. Žmarci niz kičmu, naježenost, suze, ''treperenje'' u stomaku ili smeh. To su samo neke od reakcija koje se javljaju kad nas muzika duboko dirne, ''uradi'' ili ''razbije''. U slučaju muzike koja se najbolje uklapa u situaciju, pojedinac će verovatno imati najveću predispoziciju da na nju emocionalno reaguje.

Da li su emocije koje doživljavamo dok slušamo muziku iste one emocije koje doživljavamo u realnim životnim situacijama. Poznato je da osećanja imaju veliku moć i da, iako mnoge ljudske aktivnosti deluju kao svesno i razumski pokrenute, zapravo glavnu snagu crpe iz osećanja. Za svoja najveća dela čovek biva pokrenut osećanjima koja se u njemu bude. Pitanje je da li i osećanja koja doživljavamo uz muziku imaju istu takvu pokretačku moć. U psihologiji se osećanja definišu kao specifična ponašanja koja se javljaju kao odgovor na neke procese oko nas ili u nama samima. Kako su osećanja zapravo reakcija na nešto, ona su uvek po pravilu orjentisana prema situaciji ili osobi koja iz nekog razloga značajna i uspeva da ih provocira. Za javljanje osećanja potrebno je da postoji nešto što će ih pokrenuti, da je pri tom to nešto osobi značajno i da je zbog toga u tom trenutku osoba kognitivno usmerena na to. Ipak, ova definicija se ne može primeniti na osećanja izazvana muzikom. Muzika može biti pozadinska i ne mora biti u centru pažnje slušaoca, ali ipak može uticati na njegovo emotivno stanje. Realna stimulacija, koja je inače okidač za javljanje emocije, u slučaju muzike takođe izostaje. Sve ovo dovodi do pitanja da li, ukoliko se način nastanka ovoliko razlikuje, to neminovno dovodi i do razlike u kvalitetu emocije?

Emocije izazvane muzikom zapravo su samo odbljesak realnih osećanja koji se vraćaju onda kada nas neka melodija podseti realnih životnih situacija. Mnoge ljude neka pesma može, kao po pravilu, uvek rastužiti, dok ih druga može oraspoložiti i to sve samo zbog toga što ih podseća na neke prošle trenutke. Ipak, ne možemo sve doživljaje koje muzika izaziva u nama objasniti time što nam ona zapravo pomaže u buđenju nekih uspomena. Ukoliko bi moć muzike zaista bila u tome, onda bi načini na koje reagujemo na različite pesme bili uslovljeni našim prethodnim iskustvima i u zavisnosti od toga se i razlikovali. Iako se ovo ponekada dešava, ipak najveći broj ljudi na istu muziku reaguje na sličan način, najčešće zbog ritma. Samo telo sadrži ritmove, u radu srca, hodu, disanju itd. Muzika takođe utiče na: brzinu disanja, električni otpor kože, zenice, krvni pritisak i puls.
Klasična muzika iz baroknog perioda opušta srce i puls, u ritmu muzike. Kad telo postane opušteno i budno, um se laše skoncentriše. Barokna muzika smanjuje krvni pritisak i poboljšava sposobnost učenja.

U savremenoj muzici možemo primetiti da se u nekim žanrovima, kao što je tehno, koristi samo ritam bez melodije i harmonije, dok melodija nema smisla bez ritma. Ritam najviše deluje na naš organizam. Reakcije na muziku lako se mogu primetiti u ljudskom telu. Srce u toku jednog minuta obavi između 60 i 90 otkucaja, dok se za vreme slušanja neke hevi metal pesme puls poveća čak i do tri puta. Međutim, ne menja se samo puls, već i radna sposobnost. Problem se povećava kada se taj ritam stalno ponavlja jer to može da ima hipnotički efekat i može da dovede do stanja sličnog histeriji. Isti  je problem i sa muzikom istog ili sličnog žanra, koja u kombinaciji blage i spore muzike, i u elementu sa depresivnim tekstom, utiče na osobe koje slušaju i time povećavaju mogućnost pojave nekih depresivnih stanja. To je isto jako opasno, iako muzika nije agresivnog karaktera. Najbolji primer je pojava novih  ''Emo '' pokreta, čiji su poklonici učestalo skloni samoubistvu.

Slušanje tužnih ljubavnih pesama nesrećno zaljubljene osobe upravo podseća na njen neuspeh, ponavlja osećaj bola i time ga urezuje u dušu. Čak i ako slušalac trenutno nije nesrećan u ljubavi, ovakve pesme predodređuju njegovo ponašanje u prvoj takvoj prilici. Bilo da peva o ljubavnim jadima ili o žudnji za voljenom osobom, pesma poistovećuje slušaoca sa iskustvom opisanim u pesmi, koje je često izmišljeno ili prekrojeno, ili samo standardni šablon u muzičkoj industriji. Pa ipak, u povodljivom umu slušalaca, takva "ljubav" postaje stvarni doživljaj, kao kod elektrostimulacije određenih centara u mozgu, i ojačava sa svakim novim slušanjem. S druge strane, muzika koja šalje čoveku poruku ohrabrenja, ljubavi, nade, pobede, može od slabog da napravi jakog, od gubitnika – pobednika.
Muzika u čoveku stvara ona osećanja i nameće mu one misli koje dotad nisu bile njegove. Međutim, nije verovatno da će slušanje bilo kakve muzike, samo po sebi, izazvati agresivnost, ali kod osoba koje već imaju predispoziciju za nasilje i koje su već usvojile poglede koje izražava dotična muzika, ona može biti podrška za određeno delovanje. Jedna studija percepcije slušaoca otkrila je da je tek nekoliko njih verovalo da je muzika stvarno uticala na njihovo ponašanje.


MUZIKA I LIČNOST


Muzički ukus govori o nama više nego što mi mislimo. U istraživanju  koje su 2003. godine sproveli Džejson Rentfrou i Samuel Gosling  korišćeni su testovi ličnosti koji nam daje, ne samo informacije o osobinama ličnosti već i mnogo više od toga. Korišćenjem testa autori ispituju brojne parametre i njihovu povezanost sa muzičkim ukusom, na primer koliko su saosećajni, iskreni, kritični, otvoreni za nova iskustva i savesni ljudi koji slušaju različite muzičke pravce. Tu nije reč samo o ispitivanju osobina ličnosti već i o tome kakve su naravi, sistema vrednosti, stavova, kao i emocija i motivacije ljudi koji slušaju određenu vrstu muzike.
Intervjuišući američke tinejdžere o tome koju muziku slušaju, sačinjena je lista od 16 muzičkih žanrova, a zatim su oni svrstani u četiri kategorije:
-refleksivna/kompleksna (bluz, džez, klasična i kantri muzika),
-intenzivna/buntovnička (rok, alternativna i hevi metal muzika),
-optimistična/konvencionalna (religiozna, pop i muzika iz filmova) i
-energična/ritmična (rep, hip-hop, soul, fank, elektronska i dens muzika)

Posle toga je proučavano kako su ove muzičke dimenzije povezane sa dimenzijama ličnosti. Ispostavilo se da su oni koji slušaju refleksivnu/kompleksnu, kao i intenzivnu/buntovničku muziku, otvoreniji za nova iskustva u poređenju sa preostale dve grupe. Dok su oni koji slušaju optimističnu/konvencionalnu muziku najmanje otvoreni za nova iskustva, ali su zato ekstrovertni i pokazuju visok stepen saradnje i savesnosti. Oni koji vole energičnu/ritmičnu muziku, su ekstrovertni i spremni na saradnju. U skladu sa tim, ljudi vole određenu vrstu muzike jer poseduju određene karakteristike ličnosti koje ta muzika zadovoljava. Ekstroverti najviše vole muziku koja inicira socijalne interakcije, na primer dens muzika. Osobe koje su veoma otvorene za iskustva vole "teške i mračne" tipove muzike, recimo hevi-metal. Smireniju muziku radije slušaju osobe koje su rezervisane, tihe i oprezne. Tipičan introvert strogo kontroliše i pokušava da izbegne uzbuđenje, promene i većinu socijalnih aktivnosti, pa je laganija muzika njegov logičan izbor. Sa druge strane, one koji vole bučniju muziku, odlikuje druželjubivost, energičnost i optimizam, to su pričljive i aktivne osobe, koje vole velike skupove ljudi i uzbuđenja.

Druga važna linija razlikovanja osoba koje vole laganiju od onih koje vole bržu i "težu" muziku jeste stepen otvorenosti za iskustva. Opšta tendencija je da su oni koji slušaju smireniju muziku u većem stepenu zatvoreni za nova iskustva, neretko imaju konvencionalan izgled, ponašanje, stavove, više vole poznato u odnosu na novo, i imaju umerenije emocionalne reakcije. Nasuprot njima, ljubitelji "težeg" zvuka su otvoreni za nova iskustva, karakteriše ih intelektualna radoznalost, potreba za promenom i nezavisnost mišljenja.

Muzički izbor i tip ličnosti u neposrednoj su vezi sa ponašanjem pojedinca. Muzički izbor se uglavnom stvara u adolescenciji. Adolescencija je životni period kada je izuzetno važna samostalnost, kritičko preispitivanje stavova odraslih, borba protiv autoriteta i buntovna orijentacija. Rok muziku sluša tip ličnosti koji voli različitosti, pokazuje otpor, dovodi u pitanje uobičajena mišljenja i ideje, pokazuje nezavisnost u mišljenju i sklon je formiranju originalnih stavova. Sa izlaskom iz adolescencije gasi se potreba za otporom prema autoritetima i nastupa adaptacija na preovlađujući sistem vrednosti.

Nalazi brojnih studija širom sveta svedoče o tome da je povezanost između sklopa ličnosti i izbora muzike čak fiziološki, tačnije neurološki uslovljena. Za to je zadužena specifična nervna struktura smeštena u centralnom delu moždanog stabla. Ova struktura zove se retikularni aktivacioni sistem (RAS) i njegova glavna funkcija je da održava mozak na optimalnom nivou budnosti. Smatra se da su RAS ekstroverta i introverta različiti. RAS ekstroverta je hiposenzitivan, nedovoljno osetljiv prilikom prijema stimulacije koja dolazi iz spoljašnjeg sveta. Zato je ekstrovertima potrebna dodatna, intenzivna stimulacija da bi RAS bio aktivan. Oni tako imaju potrebu za brzom i bučnom muzikom, jer bi u suprotnom doživeli efekte dosade i pospanosti. RAS introvertnih je hipersenzitivan, aktivira se i na veoma blage draži. Sa druge strane, intenzivnije draži za introverte mogu biti čak i bolne, pa oni biraju mirniju i laganiju muziku.
Osim što sklop ličnosti diktira našu putanju kroz svet muzike, isto tako je i naše životno putovanje u velikoj meri moguće predvideti na osnovu muzike koja nas pokreće.

MUZIKA – MOĆAN UTICAJ


Nikada u istoriji čovečanstva nije postojalo toliko različitih vrsta muzike kao danas, istovremeno lako dostupnih tako velikom broju ljudi. Razvoj elektronskih medija u drugoj polovini 20. veka predstavljao je revolucionaran korak kada je u pitanju prisustvo muzike u našem svakodnevnom životu.
U prošlim vremenima muzika je bila dostupna samo ljudima koji su je neposredno izvodili ili koji bi prisustvovali određenim društvenim događajima i religijskim ceremonijama. Sada je muzika dostupna svakome i u svakom trenutku – možemo koristiti muziku da bismo uticali na lično raspoloženje, aktivnosti i osećanja, ili da stvaramo atmosferu koja će uticati na ponašanje i osećanja drugih ljudi. Ona je uobičajeni background svakidašnjice modernog čoveka – uz nju učimo i radimo, odmaramo se i veselimo, nezaobilazna je u svakom filmu i televizijskom programu. Kao takva ona se stapa sa atmosferom i našim aktivnostima, i postaje gotovo neprimetna, a vrlo retko se dovodi u pitanje mišljenje da je njen uticaj potpuno bezazlen. Većina ljudi i ne razmišlja o uticaju koji muzika ima na fizičko i mentalno zdravlje, na svest i podsvest. Nekritički stav prema onome što nam se nudi, bilo da su to informacije iz medija ili hrana u samoposluzi, pasivno povođenje za reklamama, kao i druge bolesti savremene potrošačke civilizacije, odražavaju se i na naš izbor muzike.
U ovom tekstu cilj nam je da ukažemo na moćan uticaj muzike na fizičko i mentalno zdravlje, koji je bio dobro poznat još narodima Starog veka. Razmotrićemo i neka najnovija istraživanja koja govore o uticaju koji muzika ima na razne sposobnosti, inteligenciju i kreativnost čoveka, analizirajući neke osnovne osobine same muzike, kao i fiziologiju procesa slušanja.

Kroz istoriju

Narodi Starog veka su smatrali da muzika utiče na zdravlje i moral, a posebno u staroj Kini i Grčkoj muzičkom obrazovanju se poklanjala naročita pažnja.
Biblija je jedan od najranijih tekstualnih izvora koji svedoče o korišćenju muzike u lečenju, a tek u 18. veku su ovakve pojave zabeležene u profesionalnoj literaturi kao angedote, dok su u 19. veku zabeleženi i prvi ekseprimenti u toj oblasti.
U 20. veku otpočelo je intenzivnije korišćenje muzike u lečenju stresa i neuroza nastalih usled urbanog stila života modernog čoveka, kao i za lečenje bolesnih ili ranjenih u ratovima.

Stara Kina

Koliki značaj je pridavan muzici u društvenom životu starih Kineza zaključuje se po njihovom shvatanju da je dobra muzika ona koja utvrđuje poredak, dok loša muzika utiče na to da čovek prestaje da vlada sobom i da se povinuje gospodarima. Stari Kinezi su smatrali da muzika odražava harmoniju prirode, moralne osnove društva i da leži u osnovi zakona sveta, oblikujući dušu i karakter.
Jedna od prvih odluka svakog novog vladara koji bi došao na vlast u staroj Kini bile su izmene u muzici – jer, da je imala dobru muziku, smatralo se, prethodna dinastija ne bi propala. "Ako je kraljeva ljubav prema muzici vrlo velika, njegovo kraljevstvo će postati dobro", rekao je Mencije, kineski filozof i Konfučijev sledbenik.

.................

znakoviporedputa.com

.........

Muzika je najrazgovetniji, najartikulisaniji jezik nesvesnog... 
Muzički sadržaj je najjači čulni stimulans za koji se zna...
 ona deluje na naše emocionalne sposobnosti jače i brže 
nego bilo koja druga aktivnost.

Stari Grci

Poput orijentalnih naroda, i Stari Grci su muziku posmatrali i prosuđivali sa etičkog stanovišta, nastojeći da ustanove koliko im donosi zla, a koliko dobra. U tome su znatno nadvisili svoje prethodnike, izgradivši čitav sistem moralne podobnosti ili štetnosti pojedinih napeva, odnosno lestvica na kojima su izgrađeni. Melodije izgrađene na pojedinim lestvicama imale su posebnu izražajnost, koja je zavisila od odnosa među tonovima u toj lestvici. Na toj izražajnosti temeljio se pozitivan ili negativan stav prema melodijama, pa tu treba tražiti temelje grčkog etosa u muzici. Stari Grci su smatrali da su dorski napevi muževni, ozbiljni, veličanstveni, prikladni za ostvarenje pune duhovne ravnoteže i za herojske ratničke poduhvate, da su frigijski izazivali uzbuđenja i strasti, lidijski bol, a miksolidijski navodili na raskalašnost. Platon je, isto tako, dorsku lestvicu okarakterisao kao muževnu, miksolidijsku i lidijsku kao raznežene, a frigijsku pogodnom za dovođenje do ekstaze.
Grci su čvrsto verovali da u muzici postoji sugestivna moć kojoj čovek mora podleći. Ta će moć u njemu razvijati odlučnost, muževnost, hrabrost, marljivost, ali ga može nagnati i na lenjost i mlitavost. Omladina mora da uči muziku i to dobru. Takva shvatanja kulminirala su u poznatoj izjavi grčkog filozofa Platona: "Što je u državi bolja muzika, bolja će biti i država!". Muzika, prema ovom shvatanju, ne sme služiti pukoj zabavi – njen cilj je skladno usavršavanje čovekovog duhovnog života, stišavanje i smirivanje zlih strasti i pobuda. Platon je smatrao da u prvih 10 godina obrazovanje treba da bude pretežno telesno, ali da bi samo atletske i gimnastičke vežbe učinile ljude jednostranim. "Nije li muzičko vaspitanje baš zato tako moćno što harmonija i ritam silaze u dubinu duše i vrše na nju najjači uticaj na taj način što unose u nju plemenito držanje, i tako stvaraju plemenitog čoveka...?" (Platon, Protagora). On u svom delu Republika naglašava da u vaspitanju mora postojati ravnoteža između muzike i fizičkog vežbanja. Previše muzike učiniće od mladog čoveka mekušca, mlitavca, neurotika, dok će ga preterano bavljenje fizičkim vežbama pretvoriti u prostaka, nasilnika i neznalicu.
Platonov učenik Aristotel u svojoj Politici objašnjava način na koji muzika deluje na volju. Prema njegovim rečima muzika neposredno oponaša (tj. predstavlja) strasti, odnosno duševna stanja: blagost, ljupkost, ljutnju, hrabrost, umerenost. Ako dakle neko sluša muziku koja oponaša neku strast, ta će strast i njega obuzeti; pa, ako duže vreme bude redovno slušao muziku koja rasplamsava niske, sramotne strasti, sva će njegova narav biti prožeta baš takvim strastima. No, bude li slušao drugačiju muziku, koja oplemenjuje, postaće i on plemenitiji.

Saul i David – depresija i muzika

Jedan od najranijih izveštaja o snažnom uticaju muzike na ljudsko zdravlje nalazimo u biblijskom izveštaju o Saulu i Davidu.
David je još od najranijeg detinjstva bio obdaren izuzetnim muzičkim darom, tako da su njegova pesma i sviranje na izraelskom kinoru (vrsta lire, slična grčkoj kitari) impresionirali ljude koji su ga slušali. David je bio pozvan na Saulov dvor da sviranjem kinora i pevanjem pomogne u borbi protiv demonske bolesti koja je obuzela Saula. "I kad bi zli duh Božji napao Saula, David uzevši liru udarao bi rukom svojom, te bi Saul odahnuo i bilo bi mu bolje, jer je duh otišao od njega."*
Poznati primer dejstva muzike na čovekovo psihičko zdravlje je i priča o italijanskom kastratu i njegova dva depresivna pacijenta na španskom dvoru.
Glavnu ulogu u ovoj priči ima jedan od najčuvenijih operskih pevača svih vremena, Karlo Broski poznatiji kao Farineli (1705-1782). Farineli je bio oprski pevač, kastrat, veoma popularan širom Evrope. Vrhunac njegove karijere bio je od 1734. do 1736. godine, kada je nastupao u opera "Artakserks". Njegov glas, koji je u opsegu imao više od 3 oktave, sa jakom osećajnošću i jednostavnošću lako je doticao srca širokog auditorijuma.

U toku 1737. godine Farinelijeva karijera je doživela oštar preokret. Odgovornost za ovo nosi španska kraljevska kuća Burbona, dinastija opterećena naslednim duševnim bolestima, koje su se izražavale dubokom depresijom, a često i ranim i kompletnim ludilom. Prvi kralj iz dinastije Burbona Filip V došao je na presto 1713. godine.
Njegova snažna melanholija već se manifestovala u to vreme. Kao rezultat ovog poremećaja pao je u depresiju koja ga je činila nesposobnim za sve, pa je prepustio vladanje svojim ženama Mariji Lujzi Savojskoj i kasnije Elizabeti Farneze Parmskoj. Posle sinovljeve smrti Filipova depresija je kulminirala. Od tada je provodio dane u krevetu, pustio da mu porastu kosa i nokti, živeo u najdubljoj tišini i samo je noću ustajao da malo jede.
Godine 1737. njegova žena Elizabeta dovela je poznatog operskog pevača Farinelija na dvor da ga predstavi Filipu V. Početkom avgusta 1737. duševno stanje bolesnog kralja se popravilo. U sobi pored Filipove organizovan je koncert na kome je pevao Farineli. Jedva da je završio svoju prvu ariju, kralj je pokazao da je duboko dirnut. Posle druge arije pozvao je pevača u sobu, obasuo ga komplimentima i tražio treće izvođenje. Posle koncerta kralj je tražio od Farinelija da kaže šta želi kako bi ga nagradio. On je sve odbio, samo je tražio od kralja da ustane, brine se o sebi, zaboravi svoju depresiju i prihvati državničke obaveze. Na čuđenje svih, Filip V se ubrzo pojavio u državnom savetu.
Posle ovoga Farineli je prihvatio da se preseli u kraljevsku palatu. Nije prošao ni jedan dan da nije bio pozvan oko ponoći u kraljevske odaje. Pevao je arije 4 sata, praćen kraljevskim orkestrom i razgovarao sa Filipom V o različitim temama.
Kada je Filip V umro, 1746. godine, malo toga se promenilo u životu Farinelija. Filipov sin i naslednik Ferdinand VI (1713-1759.) ispoljio je iste psihičke simptome kao i njegov otac. I njemu je puno koristilo slušanje Farinelijevog pevanja, tako da nije bilo govora o tome da se prekinu njegove usluge.
Godine 1758. umrla je Ferdinandova žena i ubrzo zatim, kralja je obuzelo potpuno ludilo. Farineli je nastavio da ga posećuje do smrti 1759. godine. Tada se pevač vratio u svoju rodnu Italiju, gde je u seoskoj kući blizu Bolonje nastavio da glasom očarava brojne slušaoce.
Farineli je bio najstariji poznat muzikoterapeut koji se usudio da se bavi tretmanom depresivnog pacijenta.

.....................

...............

Muzikoterapija danas

Očigledno je da muzika utiče na nas hteli mi to ili ne. Kako objasniti ovako snažan uticaj muzike na čoveka?
Istraživanjem uticaja koji muzika ima na ljudsko telo najviše se bavi grana medicine pod imenom muzikoterapija čije su osnove postavljenje sredinom 20. veka u SAD. Još 1944. godine u Vašingtonu je osnovana ustanova Music Research Foundation sa ciljem da istražuje i razvija nove metode kontrole ljudskog ponašanja i emocija. Ovaj projekat je pokrenula američka vlada zbog potrebe za novim metodama psihijatrijskog tretmana veterana iz Drugog svetskog rata. Tokom istraživanja naučnici su brzo došli do zaključka da muziku registruje onaj deo mozga zadužen za osećanja i čulne doživljaje. Zapravo, muzika zaobilazi moždane centre upravnog dela mozga, odgovornih za razum i inteligenciju, i ulazi preko hipotalamusa, raskrsnice emocija i čulnih doživljaja. Šulijan i Šoen opisuju: "Kad draž stigne do hipotalamusa, upravni deo mozga automatski je osvojen". Dakle, čovek koji sluša muziku izložen je uticaju čak i ako to ne želi. Zato lekari smatraju da je muzika izvanredan put do uma retardiranih i duševno bolesnih. Čak i autistična deca reaguju na nju, jer ne moraju da voljno odlučuju – muzika jednostavnim slušanjem dopire do uma. Reči možda deci ne znače ništa, ali je senzorni nivo otvoren za melodiju, omogućavajući tako pristup svesti.
Najnovija istraživanja potvrđuju veliki uticaj muzike i na bebe, i to na upravo pomenutom pretkonceptualnom nivou. Značaj muzike u prenatalnom stadijumu veći je od značaja drugih zvukova. U prošlosti su žene širom sveta pevale uspavanke svojim još nerođenim bebama, što su moderna istraživanja ocenila kao značajno jer prve lekcije iz jezika dete dobija još u materici. Glas koji peva obuhvata bogatiji spektar frekvencija nego glas koji govori i zato vrši snažniji uticaj. Neki elemeti muzike, posebno visina, boja, intenzitet tona i ritam jesu elementi koji se koriste i pri govoru. Zbog toga muzika priprema sluh, telo i mozak da sluša, prima i proizvodi zvuke govora, tj. da govori. Muziku stoga možemo smatrati predlingvističkim jezikom. Četvoromesečni fetus reaguje na veoma specifičan način na muziku: ako ga izložimo glasnoj muzici njegovo će srce kucati ubrzano. U jednom istraživanju u Japanu otkriveno je da su trudnice koje su živele blizu aerodoroma u Osaki imale manje bebe od proseka. Hronična buka se takođe može povezati sa defektima novorođenčeta.

Neurološki aspekti slušanja muzike

Odgovor ljudskog tela na muziku je višestruk – muzika utiče na fiziološke procese (npr. puls), na motorne aktivnosti, raspoloženja, emocije i kognitivne procese (pamćenje itd.). Činjenica da muzika ovako višestruko deluje je možda i ključ njene moći. Dok životinje mogu da percipiraju razlike u zvuku, a neke čak i između muzičkih stilova, one nisu u stanju da zapamte obrise melodije i da percipiraju sve efekte muzike u potpunosti. Ipak, i one reaguju na muziku, što znači da su i neki jednostavniji moždani mehanizmi uključeni u bar neku od reakcija na muziku.

Muzika i osećanja

Muzika se često naziva jezikom ljudskih emocija. Kroz nju se lako izražavaju osećanja kompozitora i izvođača, ali ona može i da izazove ili produbi osećanja i raspoloženja slušalaca.
Zbog toga je malo TV i radio reklama koje nemaju muzičku pratnju. Cilj većine reklama je da kupovina postane emocionalna, a ne logična akcija. Često reči i nemaju mnogo smisla, ali uz odgovarajuću muziku i slike u pozadini, reklama će delovati na emocije slušalaca. Po mišljenju autora Šoena i Kuka "muzika je najrazgovetniji, najartikulisaniji jezik nesvesnog... Muzički sadrzaj je najjači čulni stimulans za koji se zna... ona deluje na naše emocionalne sposobnosti jače i brže nego proizvod bilo koje druge aktivnosti."*


.................

................



Naše telo ima niz unutrašnjih ritmova, koji mogu da se menjaju muzikom koju slušamo.Muzički ritam može da 
utiče na krvni pritisak, varenje, širenje zenica, moždanu aktivnost,stvaranje hormona, puls, disanje i električne
 impulse kože.

Ritam

Ritam predstavlja primarnu komponentu muzike. Za razliku od melodije, koja ne može opstati bez ritma, moguće je da postoji muzika koja sadrži ritam, ali ne sadrži melodiju. Ritam predstavlja simetrični raspored, pravilno pulsiranje naglašenih i nenaglašenih delova neke celine ili toka u vremenu (u muzici, u stihu, u fizici – frekvencija, biološki ritam...)
Od osnovnih elemenata muzike (melodija, ritam, harmonija) ritam najviše deluje na slušaoca. Naše telo ima niz unutrašnjih ritmova, koji mogu da se menjaju muzikom koju slušamo. Muzički ritam može da utiče na krvni pritisak, varenje, širenje zenica, moždanu aktivnost, stvaranje hormona, puls, disanje i električne impulse kože.
Na primer, u toku jednog minuta naše srce otkuca oko 60 do 90 puta, a u većini kompozicija rok muzike ritam je oko 3 puta brži, između 180 i 250 otkucaja. Kada slušamo takvu muziku i naše srce počinje da radi ubrzano.
Problem se povećava kada se takav ritam neprekidno ponavlja, jer to ima hipnotički efekat. A. E. Monsarrat u članku Music-Soothing, Sedative or Savage piše: "Sinkopirani visoki tonovi, iznova i iznova svirani levom rukom, pri čemu brzina raste sve do tačke ludila, mogu razorno da deluju na organizam i dovedu do stanja sličnog histeriji". Nasuprot ovome, dobro odabrana muzika povećava snagu mišića. U članku U.S.S.R.: Music and medicine Leonid Meljnikov objašnjava ovu činjenicu: "Tempo pokreta menja se sa tempom muzike, kao da muzika odlučuje o brzini pokreta. Drugi niz eksperimenata na studentima dokazao je da se pod uticajem muzike ne menja samo radna sposobnost, već i puls i krvni pritisak."
Videli smo da muzika može snažno da utiče na naša osećanja i raspoloženja, a na taj način i da posredno pokreće naše odluke. Slušanje muzike koja je previše glasna, koja obiluje brzim ritmovima i ritmičkim obrascima koji se neprekidno ponavljaju, ima hipnotički efekat i onesposobljava nas da donosimo racionalne odluke. Takva muzika nepovoljno deluje na rad srca i remeti rad žlezda sa unutrašnjim lučenjem. Već to su sasvim dovoljni razlozi da nas pokrenu da razmišljamo o karakteru zvukova kojima se svakodnevno okružujemo i da potražimo muziku koja će prijati kako našem ličnom ukusu tako i našem srcu i našem telu – muziku koja će podstaći naše umne i emotivne snage u pravcu pozitivnog razvoja.

Marija Pantic