Većina ljudi kada ih partner napusti, iz opravdanog ili neopravdanog razloga, zbog druge osobe, ili bez reči – počinje da veruje u sledeću stvar “ja sam manje vredan/a” jer me je partner napustio. Naime, pronalazimo duboku povezanost sa napuštanjem i našom ličnom vrednošću. “Ako vredim, ako sam dovoljno dobra – zašto bi me ikada napustio. To što me je napustio govori da nisam dovoljno dobra.” Nažalost, ili bolje reći na sreću – ova formula je apsolutno netačna. Niko ne može definisati našu vrednost, MI SMO VREDNI JER POSTOJIMO.

Hajde da napravimo jedan misaoni eksperiment, zamislite osobu koja je u svom adolescentnom periodu počinila zločin, na primer nanošenje teških telesnih povreda. Zamislite da je ista ta osoba izašla iz zatvora nakon odležane kazne i potpuno promenila način života, i počela da se bavi humanitarnim radom. Da li bismo za ovog čoveka rekli da je jedno bezvredno biće? Mnogi od vas će se spotaći i reći “da”, sudiće ovom čoveku iako mi ljudi, nemamo adekvatan aparat kojim bismo mogli da sudimo, jer imamo uvid samo u deo životnih okolnosti i ponašanja osobe. Stoga bi svako ko bi rekao DA, pogrešio. Zašto? Da bismo mogli razgovarati o ljudskoj vrednosti, mi bismo trebali biti neka uzvišena bića koja imaju uvid u prošlost, sadašnjost i budućnost, i samo tada bismo mogli napraviti presek da li određena osoba više naginje lošoj ili dobroj osobi. Međutim ono što je važno upamtiti je sledeća stvar, svaki put kad kažemo “On je loš čovek”, “Ja sam bezvredna osoba” i slično, mi vršimo grešku preterane generalizacije, jer su ljudi previše kompleksna bića kako bi se ocenila jednom ukupnom ocenom. Kad god krenete sebe ili nekog drugog da obezvredjujete setite se ovog crteža:

Dakle svi mi predstavljamo kompleksan skop dobrih i loših osobina i ponašanja, ali ne možemo se svoditi na jednu osobinu. Stoga je važno zapamtiti da čak i činjenica da vas partner više ne voli, da vas je ostavio, prevario – vas ne čini manje vrednom osobom, jer vašu vrednost ne mogu definisati spoljni faktori.

Jako je važno da ste vi ti koji prihvatate sebe sa svim svojim vrlinama i manama, stoga, biti izložen situaciji napuštanja jeste bolno, ali ste vi i dalje ono što jeste – a to je osoba koja je vredna.

Takođe, što više budete sebi govorili dobro poznatu rečenicu: “ja ovo ne mogu da podnesem” znajte, da samo sebi pogoršavate stanje. Ova rečenica je pre svega netačna. Ne moći podneti znači ili umreti ili doživeti nervni slom – da li ste vi to nekada doživeli? NISTE. Promenite jezik koji koristite jer on jako utiče na naša razmišljanja i emocije. Tačnije je da kažete, “ostavljen/a sam, i to mi jako teško pada, ali ja to mogu da podnesem – podneo/la sam i gore stvari u životu, i ovo je samo jedna neprijatna situacija koja će proći” (jer sve prođe). Zapamtite – čak i najsnažnije emocije su kao talasi, one dođu, imaju svoj vrhunac, i prođu.

Ako čujete sebe kako govorite “užasno”, “katastrofa”, “ovo je nešto najgore što je moglo da mi se dogodi”, budite uvereni da ni ova formulacija ne doprinosi tome da se osećate bolje, štaviše sigurno povećava vašu anksioznost kosmičkom brzinom. Pored toga je i netačna. Stvari uvek mogu biti gore nego što jesu. Možda će ovo zvučati hladno, ali svakako je otrežnjujuće i mnogima pomaže. Zamislite listu životnih događaja i pokušajte da napravite skalu od 1 – nije loše do 99%- najlošije što može da mi se desi… Obično ljudi na te najviše procente stave sopstvenu smrt, smrt članova porodice, teška sopstvena bolest, teška bolest članova porodice, invaliditet… i slično… zapravo kada sa ovim stvarima uporedite raskid, on svakako ne predstavlja “najgoru” stvar koja je mogla da vam se dogodi, nego jednu lošu životnu situaciju, i sigurno lošiji period. Ali isto tako valja ne smetnuti sa uma i činjenicu da ste živi, zdravi i da na ovom svetu ima oko sedam i po milijardi ljudi. To se zove decentracija, posmatranje sostvenog problema iz druge perspektive.

Zamislite da stojite u divnoj prirodi, i stavite ruku par milimetara ispred svojih očiju jedino što ćete videti je mrak sopstvenog dlana, ukoliko taj dlan udaljite na 10 centimetara, oko njega videćete videćete tu prirodu, sunce, oblake, …

Biti ostavljen ne znači umreti. Biti ostavljen može biti prilika za pronaći i izgraditi nove lične kapacitete. Svaka pa i najteža situacija može biti prostor za razvoj, sve zavisi od odnosa koji prema njoj zauzmemo. To što vas partnerviše ne voli, ne znači da ste vi osoba koju je nemoguće voleti ili koja ne zaslužuje ljubav. Važno je da zauzmete negujuć stav prema sebi, i da sebe prihvatate kao kompleksno biće koje ima i svoje “pluseve” i svoje “minuse”. Ukoliko ste prema sebi grubi i osuđujući, setite se sledeće metafore, zamislite da ste se nevoljno povredili, i da imate otvorenu ranu, i da uzmete namerno i udarate sebe po toj rani, sipate so na nju, i slično. Ta rana mora polako da zaraste i što je dublja to će sporije zarastati, ali će u jednom trenutku potpuno zaceliti ako se prema njoj pravilno odnosite. Isto je i sa bolom posle raskida veze/braka, to je rana koja boli, ali koja vremenom polako, kroz proces tugovanja – zaceljuje.

Stoga, budite svesni da je tuga u ovoj situaciji zdrava emocija, i da je u redu da je osećate. Ali kvalitet i trajanje patnje zavise od vas. Što bi čuveni pisac Haruki Murakami rekao “Bol je neizbežan, ali patnja je izbor”. Dakle od nas zavisi da li i kako ćemo dalje. Pustite da “rana” polako zarasta, a uz nju nastavite da živite, budite nežni i prihvatajući prema sebi. Svako iskustvo može biti dragoceno za bolje upoznavanje sebe, kao i prilika za izlazak iz zone komfora i razvijanje novih kapaciteta.

Hvala.

klinički psiholog Olivera Novaković