Na početku je bilo i rukama i nogama

**Učlanjen** : 04.01.2012

Na početku je bilo i rukama i nogama

Od početka školske godine u Srbiji nastavu pohađaju i osnovci iz izbegličkih porodica
zaglavljenih na Balkanskoj ruti. Reporterka DW je posetila na kraju polugodišta centar
za migrante u Divljani i školu u Beloj Palanci.

Na početku je bilo i rukama i nogama 42385650_303

Dečaci iz Avganistana u školi u Beloj Palanci

Fudbalska utakmica na školskom igralištu u Beloj Palanci: Avganistan je pobedio Srbiju 4:3 iako sa par igrača manje. Ekipu Avganistana čine desetogodišnji dečaci Šoai Jusufi, Ilijas Asefi i Halil Šarifi, a nešto brojniji tim Srbije dečaci iz Bele Palanke. Svi skupa pohađaju četvrti razred Osnovne škole „Ljupče Španac“.
Nasmejani i ponosni zbog pobede, gurkaju se u koloni koju učiteljica vodi u učionicu. Fudbal obožavaju da igraju, ali vole i još po nešto: „Matematika, my favorite class. I fizičko, fizičko!“, kaže Ilijas, malo na srpskom, malo na engleskom. „A srpski?“, pitam. „Srpski difficult“, odgovara on. Halil i Šoai odgovaraju uglas: „Priroda difficult too.“
Dečaci i devojčice iz Bele Palanke ne vole toliko matematiku, a pošto nisu zadovoljni najsvežijim rezultatom u fudbalu, već mole učiteljicu da sledećeg časa igraju ponovo. Napravili su zajedničku koračnicu o drugarstvu koju pevaju i kažu da se lepo druže sa novim drugarima.
Na početku je bilo i rukama i nogama 42385640_401

Na početku je bilo i rukama i nogama 42385640_401

Nije bilo protesta
[size=15]Tri dečaka iz Avganistana međusobno pričaju na farsiju, a sa ostalima malo na engleskom, malo na srpskom. „U početku je bilo teško jer engleski nije moja jača strana, bilo je putem ruku, nogu, mimikom, gestikulacijom, pomoć moje dece koja uče engleski mi je bila najznačajnija“, kaže učiteljica Biljana Mitić. „Sada se već nastava odvija malo na srpskom, malo na engleskom i sve postižemo.“
[/size]
Za male Avganistance kažu da su „motorički sposobni i zaista odlični u matematici“, ali da problemi dolaze tamo gde ima teksta. „Problem su tekstovi iz srpskog jezika iako su naučili i azbuku i abecedu, i mada zaista znaju dobar broj srpskih reči i odlično napreduju, teško je zbog stručnih termina pričati i raditi sa njima lekcije iz prirode i društva.“

To je ujedno bio i najveći strah za učiteljicu Biljanu Mitić, da neće moći da se sporazume sa decom, a za ostalo se kako kaže, nije plašila jer deca uvek lepo prihvataju druge. Zato su na početku školske godine kao pomoć na časovima bili prisutni ljudi iz organizacija koje rade u Centru za migrante u Divljani, u blizini Bele Palanke.

dw
.....................

**Učlanjen** : 04.01.2012

..............

Na početku je bilo i rukama i nogama 42385610_401

Učiteljica Biljana Mitić se odlično snalazi

Osnovna škola „Ljupče Španac“ je jedina škola u Beloj Palanci. Od nešto manje od 700 đaka, osamnaestoro njih su deca migranata. Direktorka škole Danijela Ćirić kaže da, osim straha zbog sporazumevanja, nije bilo drugih strahova niti u školi niti u gradu.
„Mi smo pripremili nastavnike, učenike i roditelje da će nam doći deca migranti. Objasnili smo im da oni imaju tamo i redovne lekarske preglede, da nemaju oko čega da brinu“, kaže direktorka. „Zaista nije bilo nekog otpora, niko se nije bunio. Deca su lepo prihvaćena i brzo su se privikli na našu decu i učitelje. Zaista su dobra deca. Ne propuštaju nastavu, ne odbijaju zadatke, učestvuju u svim konkursima, na svim manifestacijama.“
Na pitanje kako objašnjava to da se roditelji nisu bunili – dok je recimo u Šidu i drugim mestima bilo oštrih protesta – direktorka Ćirić odgovara: „Ne znam, valjda smo mi takav gostoljubiv narod i želimo da izađemo u susret svakome. Zaista nisam čula nikakav otpor, čak ni komentare bilo koje vrste protiv njih.“
Ima i drugačijih primera
To uglavnom kažu i roditelji dece migranata u Centru u Divljani. Jedna od majki, Marija B. (39), koja ima troje školske dece, ipak napominje da je lakše kad su deca manja. Njeni sinovi imaju 8 i 9 godina i tu je sve u redu. Ali dvanaestogodišnja ćerka već ide u viši razred, ima nastavnike, poteškoće u učenju i povremena zadirkivanja od strane školskih drugova.
Na početku je bilo i rukama i nogama 42385630_401

Na početku je bilo i rukama i nogama 42385630_401

U nižim razredima deca odlično prihvataju jedna drugu

Ona nije baš zadovoljna, izgubila je volju da ide u školu“, priča ova majka. „Takvog su i uzrasta, deca tu budu malo nezgodna, govore joj da ne pripada ovde, da treba da ide odavde. I šta mi možemo? Znate i sami da nas iz Avganistana trenutno drže ovde i da nam ne dozvoljavaju da pređemo granicu. Ali moraju da idu u školu jer se pre svega bave nečim, imaju obaveze, ponešto nauče. Ja sam obrazovana žena i pokušavam da ih bodrim da izdrže i da uče što više mogu“, dodaje ona.
Zato njena ćerka vredno uči i u Centru. Imaju i dodatne aktivnosti za koje su zadužene Komesarijat za izbeglice i organizacije koje rade sa njima. U Srbiji se u zvaničnim smeštajima nalazi oko 4.200 migranata, a u Centru za migrante u Divljani ima oko 80 migranata od čega su čak polovina školska deca. Osamnaest njih svakodnevno organizovanim prevozom ide u školu u Palanci, dok srednjoškolska deca za sada ne idu u školu, već uče kroz neformalno obrazovanje.

dw

» Sveti Vasilije Ostroški Čudotvorac
» Sve je u nogama
» Kako su izgledali na početku karijere?
» Zanimljivosti iz sveta fudbala
» Jezik uvredljivih gestova