Ако се "одлепим" од Вранића, изузетно добри. Затичем себе у том амбијенту и после тога закључим да живим изван реалног света. Вранићев монолог о Косовском боју и српским јунацима ме опседа, притиска.
Интервју: ГЕНЕРАЛ ЈОВАН МИЛАНОВИЋ, стварни пуковник Вранић из серије "Мој рођак са села"
НЕДОСТАЈЕ САМО БРИСЕЛСКА "ноћ српске судбине"
Те ноћи проживео сам три живота. Први, кад је официр НАТО-а донео документа о агресији у мој стан. Други, кад сам у поноћ кренуо са папирима према амбасади. И трећи, кад је пред зору последњи ред депеше послат у Београд
У Београду живи прави Миломир Вранић, само што није пуковник већ - већ генерал. Доскоро је, као већина гледалаца са занимањем пратио серију "Мој рођак са села". Али, са нешто јачим емоцијама од осталих. Пензионисани генерал-потпуковник Јован Милановић (1942), српски обавештајац из времена бомбардованја НАТО-а, инспирисао је сценаристу Радослава Павловића за лик пуковника Вранића, а да сам није знао да ће се епизоде из његовог живота наћи на екрану.
Рођен је у околини Куршумлије. Војну академију и највише војне школе завршио је у Београду. Радио је у Управи за ратно планирање Генералштаба до 1985. а након тога био је војни аташе у Алжиру и Тунису. По повратку у земљу још неко време је радио у Управи за ратно планирање, затим бива именован на функцију шефа кабинета начелника Генералштаба. Од 1995. године постављен је на место министра саветника у мисији СРЈ при ЕУ док га нису у октобру 1998 год. открили као војног обавештајца.
Од пролећа до јесени 1998. године у време када се разбуктавао рат на Косову и Метохији, прикупио је и доставио Београду око 1.000 страна информација и око 2.000 страна докумената. Поред осталог, ту су били и планови бомбардовања, за чије је циљеве, каже сазнао током лета те године, а за координате и друге детаље у септембру те године. Финални документ са циљевима, фазама и временом трајања агресије доставио му је мајор Пјер Анри Бинел, француски официр, који је због тога у децембру 2000 године у Паризу осуђен на велеиздају. Милановић је, кад је откривен у Бриселу, био у кућном притвору 49 дана. По повратку у земљу био је заменик шефа војне обавештајне службе.
Радослав Павловић кроз питку причу провукао је стварна дешавања. Многи нису знали, док су гледали серију, да је вранић стварни лик, по узору на Вас. Шта је аутентично у серији "Мој рођак са села"?
Признајем да сам био веома збуњен када сам у некој од првих епизода серије у лику пуковника Вранића видео трагoве из свог живота. Аутор сценарија Радослава Павловића упознао сам на крају првог дела серије. Између Вранића и мене нема суштинске разлике, али ми је тешко да ту паралелу правим, а да небудем субјективан. Хајде да покушам. Обојица школовани, високообразовани официри, обавештајци са предходним војнодипломатским искуством. Обојица пензионисани више пута, неприлагођени и неприхваћени ни од једне власти.
Милошевић више од шест месеци неће да чује за обавештајца из Брисела и његове информације о припреми агресије НАТО -а на СРЈ. Срећом, војска, као и увек, радила свој посао. Затрпан информацијама о оружаној угрожености земље (Европа бруји да је откривен српски шпијун у НАТО-у), он одлучује да нас остави тамо - "остајете до даљег јер је интерес земље виши од личног". Тако дословно гласи депеша која му је упућена. Постоктобарска власт сматра да Вранић и ја не можемо радити у систему одбране коме је НАТО постао пријатељ, па нас више пута пензионише и враћа у активну службу. За сваки празник, понеки пут и ванредно, зависно од тога која је странка на власти. И Вранић и ја одлазимо у "избеглиштво". Ја повремено, он стално. Он у родну Шумадију, а ја у родну Топлицу. Садимо воћке, косимо траву, реновирамо запуштене родитељске куће и посећујемо гробове, разговарамо са мртвим родитељима и осталим прецима. Исповедамо се. Једино нисам запазио да је Вранића прогонио Шојићева "есенција" Вилијам Монтгомери, амбасадор САД. Мене јесте. "Замолио" је Савезну владу да ме удаље са места саветника у СДПР-Југоинпорту јер сам био сметња за преузимање пројеката инфраструктурних објеката које је наша земља градила у њима непријатељским земљама. Вранићу у биографији недостаје "ноћ српске судбине", како је то рекао један страни новинар. Та ноћ у мени траје непрекидно. Те ноћи проживео сам три живота. Први кад је официр НАТО-а донео документа о агресији у мој стан. Помислио сам хоћемо ли обојица бити ликвидирани, или само ја. После два сата је изашао, видео сам да је прешао улицу и нестао. Други кад сам у поноћ кренуо са папирима према амбасади, потпуно сам и незаштићен, и трећи када је пред зору последњи ред депеше отправљен за Београд.
Јесу ли акције у којима је учествовао Вранић аутентичне и јесте ли Ви у свим главни актер?
Нисам питао аутора сценарија ко му је био консултант. Претпостављам да је информације добио из круга људи који ме добро познају. Мислим да је изградио лик универзалног српског обавештајца. И управо тај лик може да буде српски Џејмс Бонд. Догађаји и акције су реални, али нисам ја увек главни актер. Павловић ми је поклонио телевизијски роман "Мој рођак са села" са посветом....јунаку нашег времена". Био сам толико узбуђен да сам једва дошао до куће. Идеја о мемоарима сазрева у мени. Неке моје колеге, обавештајци, мисле како би о томе требало да пишу неки други људи кад се отворе архиви. Они се вероватно позивају на историјску дистанцу. Али, у архивима су само голе чињенице. Истина о којој ћу сведочити је на мојој страни, а не на Соланиној, Кларковој, Џејмија Шеја и Алистера Кембела. Зар ћу прећутати модел како стране службе ликвидирају такве као што смо Банел и ја? Наређење без потписа, само меморандум и број... Или план "Алфа С" НАТО-а са списком за ликвидацију 30 Срба међу којима сам био и ја, или план тајних служби у Бриселу да останем без дипломатског имунитета, а потом да ме препусте албанској или босанској мафији...
Јесте ли тада или до данас себи поставили питање да ли је исправно бранити земљу по сваку цену, или може бити исправно предати се?
Никад себи нисам постављао питање целисходности одбране земље. Српски официр тако не размишља. Одбрана земље је историјска и митолошка категорија и никад није била дилема српског војника. Српска војска није поражена током агресије НАТО-а. Поражена је политика.
Какви су ваши коментари на завршетак серије?
Ако се "одлепим" од Вранића, изузетно добри. Затичем себе у том амбијенту и после тога закључим да живим изван реалног света. Вранићев монолог о Косовском боју и српским јунацима ме опседа, притиска. Поручујем младим официрима да размишљају о томе. Војин Ћетковић је сјајно одглумио улогу. Немам замерке ни са стручне стране једног обавештајца.
Јавност је упозната да је недавно у старом Генералштабу, у седишти ВБА и ВОА, отворена историјска поставка развоја војне службе безбедности. Има ли Вас тамо?
Има. Са текстом посвећеним делу које сам учинио завршава се историја обавештајне службе 19. и 20 века. Ево последњег пасуса: "Ангажовање пуковника "тада већ генерала" Милановића у Бриселу значајно је допринело очувању борбене способности Војске Југославије и смањењу губитака током дејства ваздухопловних снага НАТО-а.
Србин, врхунски обавештајац ОСС који је спасао 512 америчких пилота морао деценијама да ћути
Све донедавно његова улога у операцији „Халијард“, највећој спасилачкој мисији са окупираних територија, чувана је као најстрожа тајна војске САД.
Тек 2010. некадашњи агент тајне војне службе ОСС (претеча ЦИА) добио је од Конгреса званично признање за своје подвиге – Орден бронзане звезде. После 66 година обелодањено је да је скромни трговац Џорџ из Квинса током Другог светског рата био мајор Вујновић који је из Барија руководио спасилачком мисијом „Халијард“. Ради добрих односа Титове Југославије и САД није било пожељно помињати да су током 1944. припадници Југословенске војске у отаџбини спасли 512 америчких пилота, које је немачка артиљерија оборила изнад Србије, и да је генерал Михаиловић због тога добио орден Легије части од председника Трумана. Ту медаљу је тек 2005. Гордани Михаиловић уручио управо Вујновић, што је побудило пажњу америчких историчара.
ЧЕРЧИЛОВ МИЉЕНИК
ВУЈНОВИЋ је тражио да и сам оде на мисију у Србију, али Вашингтон му није то дозоволио уз јасно образложење да је то лични захтев Черчила, који безрезервно промовише и подржава, до тада на Западу потпуно непознатог Тита.
Ђорђа Вујновића, мајора ОСС војна служба поставила је за команданта операција у Барију 1943. у тренутку када из Италије почињу налети америчких бомбардера на румунска нафтна поља из којих се снабдевала немачка ратна машинерија. Многе летелице су биле обаране, али зачудо није било никаквих података о њиховим посадама, иако је на терену било много британских обавештајаца. Мистерију је решила Вујновићева супруга Мирјана која је радила у Југословенској амбасади у Вашингтону. Она је открила радио-поруке које су из Михаиловићевог штаба успеле да стигну до Вашингтона, у којима Дража обавештава савезнике да је успео да спасе неколико стотина америчких пилота. Вујновић обавештава штаб ОСС и клупко се размотава: Британци, који контролишу све Михаиловићеве комуникације и подржавају Тита, скривају податке о спасеним Американцима!
ОСС кријући од савезника покреће мисију „Халијард“ под командом Вујновића који обучава агенте и шаље их у Србију. Српски народ који је чувао Американце ризикујући немачку одмазду сад прави и импровизоване аеродроме са којих у септембру 1944. амерички пилоти полећу пут Италије.
– Вујновићева прича годинама је држана у тајности због политичких односа – рекао је на тој свечаности конгресмен Џозеф Краули. – У тој причи су сви, шпијунажа, интриге, Рузвелт, Тито, Черчил, Стаљин.
Вујновић је тада први пут јавно говорио како су се амерички пилоти месецима од нацистичких потера скривали по сеоским имањима уз помоћ четника Драже Михаиловића.
– Касније је све већа подршка САД Титу отежавала акцију спасавања и због тога је цела акција деценијама била скривана од јавности. Правила службе у ОСС су налагала да се о тим стварима не сме говорити. Мисија је скривана од почетка до краја.
KAPETAN Đorđe Vujnović je bio komandant vojne operacije "Vazdušni most", koja je ušla u američku istoriju kao jedna od najuspešnijih tajnih misija armije SAD. Danas mi je čast da ovu prestižnu Bronzanu medalju uručim kapetanu koji je sve nas Amerikance učinio ponosnim.
Ovim rečima je u srpskoj crkvi Sveti Sava na Menhetnu kongresmen Džozef Krovli, pred nekoliki stotina zvanica, Đorđu Vujnoviću iz Njujorka uručio 2009. godine visoko američko priznanje. Kongresmen je pre toga pisao kabinetu predsednika Obame, tražeći da 94-godišnji Vujnović dobije odlikovanje.
- Medalja našem Đorđu Vujnoviću je priznanje američkog Kongresa heroju, koji je ceo život posvetio brizi za ljude, humanitarnom radu i učvršćivanju veza Srbije i Sjedinjenih Država - napisao je u obazloženju kongresmen Den Barton.
Bila je to američka zahvalnost za herojstvo i značaj akcije u kojoj su četnici Draže Mihailovića 1944. godine i članovi američke tajne vojne misije spasli 512 američkih pilota u zoni sela Pranjani. Kako je napisao "Njujork tajms", bila je to najveća akcija spasavanja američkih vojnika iza neprijateljskih linija u Drugom svetskom ratu. Komandant te složene tajne operacije bio je Đorđe Vujnović. Tada je imao 29 godina. Rođen je 1915. godine u Njujorku, a kada je izbio Drugi svetski rat bio je beogradski diplomac. Imao je sreću da se kao američki državljanin, kako kaže, ubaci u poslednji avion SAD koji je iz Srbije sa diplomatama leteo u Tursku.
- U Istanbulu sam mobilisan i postao sam oficir za vezu u američkoj bazi u Gani. Moja žena Mirjana je dobila posao u jugoslovenskoj ambasadi u Vašingtonu. Kasnije sam prebačen u vazduhoplovnu bazu u Egipat, pa u Nigeriju, gde sam regrutovan u vojnu tajnu službu OSS, preteču CIA. Premešten sam 1943. u Bari, odatle sam i rukovodio operacijom "Vazdušni most" - pričao nam je o vojničkoj karijeri Đorđe Vujnović.
Podsećao je da su Amerikanci neposredno pre ulaska u rat formirali jaku službu za tajne vojne operacije, u kojoj je radio Srbin i američki državljanin major Nikola Stepanović. Najpre se zvala Služba za koordiniranje informacija, a od jula 1942. godine Služba za strateške poslove.
- U ovim vojnim službama radili su Amerikanci srpskog porekla, pa se zato i može reći da su naši ljudi dali svoj doprinos formiranju CIA - otkrio je Vujnović.
Major Stepanović je angažovao više od 30 američkih Srba za rad u SOI i OSS. Mnoge je poznavao iz Srpskog narodnog saveza, a o nekima je saznao iz amerikanskog "Srbobrana". U toj grupi bili su Đorđe Gov Musulin iz Pitsburga, Eli Popović iz južnog Čikaga, zatim Nikola Nik Lalić, Mirko Rajačić, Đorđe Vujnović, Stiv Bižić, Nik Dragaš, Džon Milodragović, Džo Veselinović iz Sent Luisa i drugi.
U Kairu je Vujnović našao posao u PAN AM-u, ali je ulaskom SAD u Drugi svetski rat mobilisan u ratno vazduhoplovstvo. Završio je obaveštajni kurs u Kairu i kao nebeski špijun leteo nad Balkanom fotografišući ratni region. Prilikom seobe vojne tajne službe OSS iz Kaira u Bari, radi lakše kontrole jadranske obale Jugoslavije, Albanije i Italije, major Đorđe Vujnović se primakao otadžbini.
- Bio sam prvo oficir za vezu kod predsednika Ruzvelta, zatim oficir za vezu sa štabom Draže Mihailovića, a potom rukovodilac OSS u Bariju i komandant aerodroma Brindizi. Na aerodromu i u Bariju imao sam zadatak da opremam i ispraćam američke letelice koje su išle za Rumuniju i Jugoslaviju sa tovarima vojne i humanitarne pomoći Draži Mihailoviću i Josipu Brozu. Tokom rata oko 1.000 američkih pripadnika vazduhoplovnih snaga oboreno je iznad okupirane Jugoslavije, najviše u Srbiji - kazivao nam je Đorđe Vujnović.
Radio je tada u Odseku koordinacija informacija kao ekspert za slovenska pitanja, SSSR i Balkan. Kao Srbin je u više navrata angažovan na izradi posebnih studija OSS o Jugoslaviji. Njegov zadatak je bio da na osnovu obaveštajnih informacija, prikupljenih od agenata OSS, ali i kroz intervjue sa izbeglicama sa Balkana, sačini preciznu studiju o trenutnim i narednim dešavanjima na prostorima Jugoslavije i Balkana. Kasnije je kapetan Vujnović bio vojni ataše SAD kod Draže Mihailovića. Tada je postao komandant tajne operacije.
U selu Pranjani kod Gornjeg Milanovca u avgustu 1944. godine počelo je spasavanje savezničkih pilota. Pored kapetana Vujnovića, učestvovali su major Nik Lalić i još desetak američkih Srba, mobilisanih u vojnu službu OSS.
- Naš prvi zadatk je bio da nađemo 50 nestalih pilota, koji su iz Italije leteli u Jugoslaviju sa vojnom pomoći. Kada smo mi izbačeni iznad Gornjeg Milanovca i sleteli padobranima u Pranjane, otkrili smo da se u selu nalazi čak 250 naših pilota i izviđača. Susreli smo se sa komandantom Dražom Mihailovićem koji nam je garantovao bezbednost i uspešno okončanje naše tajne misije. U narednih nekoliko meseci, do 27. decembra sa seljanima smo podigli aerodromsku pistu na padinama Suvobora, i započeli evakuaciju. Tajno su iz Italije doleteli američki avioni, a sve se odvijalo tokom noći da nas Nemci ne bi otkrili. U međuvremenu, srpski seljaci su čuvali i hranili pilote, rizikujući svoje živote, jer je nemačka komanda glasila: streljati sve porodice koje štite Amerikance - seća se Đorđe Vujnović.
U međuvremenu, američki piloti i Srbi toliko su se zbližili da su, na odlasku, vojnici poklanjali seljacima cipele - ništa drugo nisu imali - i bosonogi ulazili u transportere. O drugim detaljima operacije "Vazdušni most" Đorđe Vujnović je ćutao do smrti 2011. godine, jer je to, kaže, državna tajna SAD.
SRPSKA CRKVA NA MENHETNU
VUJNOVIĆ je bio vlasnik firme "Aero spejs", utemeljivač crkve Sveti Sava na Menhetnu i predsednik crkveno-školske opštine u Njujorku 1952/53. Osnovao je Američko-srpski komitet i organizovao demonstracija protiv Tita 1961. Koristeći svoj oficirski ugled često je pomagao srpskim novopridošlim iseljenicima da se snađu u Americi. Kao patriota bio je član SKK "Sveti Sava", SNO i Kongresa srpskog ujedinjenja. Poslednji put Đorđe Vujnović je bio u selu Pranjani 2004. godine kada se sreo sa svojim starim i ratnim prijateljima.
Lilith
Master
Poruka : 8935
Lokacija : Srbija
Učlanjen : 12.07.2017
Naslov: Re: Heroji iz senke Sub 16 Mar - 22:33
ISTINA Ko je Dejan Berić, odlikovani proruski dobrovoljac iz Putinaca
Dejan Berić je srednju školu završio u Zemunu. U mladosti je bio golman Teleoptika, a nakon fudbalske karijere, posvetio se lovu i bio je reprezentativac Srbije u sportskom ribolovu.
U Putincima su mu žena i sin, koji se izdržavaju od penzije njegove majke. Otac mu je nekoliko godina ranije poginuo u Rusiji, na gradilištu na kom je radio.
Berić je na ratištu u Ukrajini snajperista. Ratno iskustvo je stekao tokom sukoba na prostoru bivše SFRJ jer je bio vojni izviđač. Ruski mediji nedavno su objavili i da je Berić za „iskazanu hrabrost u borbama protiv ukrajinske vojske“ odlikovan najvećim priznanjima Novorusije.
Ova samoproklamovana federacija, u čijem su sastavu Donjeck i Luganska republika, odlikovala ga je dosad sa šest puta, a među odličjima je Herojski krst koji je dobio „za izvanredan rad snajperom i uništavanje šest protivničkih snajpera“.
- Berić je univerzalni vojnik, odličan je snajperista, ali i izviđač i strelac - navodi se u obrazloženju za dobijanje Herojskog krsta.
Pročitajte više na sledećem linku:
RAT DRUGIM OČIMA: Intervju DEJAN BERIĆ – Snajperista Deki
Lilith
Master
Poruka : 8935
Lokacija : Srbija
Učlanjen : 12.07.2017
Naslov: Re: Heroji iz senke Sub 16 Mar - 22:42
Uspomena na heroja Sikija
6. marta navršilo se se 24 godine od pogibije Dragana Simijonovića Sikija na bosanskom ratištu. Tim povodom je u njegovom rodnom selu Rakitovu (pored Jagodine) , u njegovu čast, bilo organizovano dobrovoljno davanje krvi i evocirane uspomene na ovog heroja.
Da njegov grob, kao u većini slučajeva kada su u pitanju junaci iz poslednjih ratova, ne ostane samo mesto sa hladnom mermernom pločom oko koje će se na parastosima i godišnjicama okupljati uža rodbina, pobrinula se i ove, kao i ranijih godina, delegacija Boračke organizacije Republike Srpske kao i nekoliko ratnih drugova iz brigade „Panteri“.
Vreme, kažu, donosi zaborav i bledi uspomene. Ali ne i u ovom slučaju. Svaki susret ratnih drugova na jednom od ovakvih mesta budi i uspomene i sećanja. To su ona mesta koje je pesnik nazvao „svetlim grobovima“ i na kojima se za poginulim može reći „imao se rašta i roditi“. Takav je bio i naš Siki.
U čitavoj srpskoj istoriji bilo je velikih ljudi i velikih dela a, hvala Bogu, bilo je i onih koji su ta dela znali i umeli da opišu. Neka ovaj mali prilog velikom junaku i mom ratnom drugu bude rekvijem za sve poginule u poslednjim ratovima. Ako ih se država, u našoj potresnoj stvarnosti odrekla – narod neće.
„Kolonu vozila što je pratila Sikija na njegovom poslednjem dolasku u rodni kraj zaustavila je tuga i jecaj mnoštva ljudi ispred njegove kuće. Bio sam sa njima. Kiša je lila kao iz kabla. Sanduk je otvoren tu pred kućom, pod slabom svetlošđu ulične bandere, da se odmah uverimo. Siki je to. Nema sumnje. Dobovala je kiša po autu, poklopcu od sanduka, po njemu… Uniforma se kvasila dok su niz bele obraze klizile krupne kapi kiše. Tada sam ga prvi put video da plače. Ne znam da li od tuge za nama koji ostajemo na ovom svetu ili od sreće što odlazi u Carstvo nebesko da se sretne sa Goranom, Brankom, Bosancem, Vasom ili poginulim „panterima“ iz Bjeljine. Ne znam. Na kraju te tužne povorke, koja se teškim korakom pela na sprat njegove kuće noseći mrtvački sanduk, išao je vižljasti momak noseći u rukama dve plastične kese. U jednoj su bile Sikijeve čizme a u drugoj veš. To je bilo sve od imovine koju je stekao za tri godine ratovanja u Bosni.“ (Odlomak iz romana „Licem ka vetru“ posvećenom Sikiju i svima koji su ratovali sa verom u Boga.)
Svetli grobovi
Jedne zimske noći, pre 23 godine vodio sam poslednji razgovor sa ratnim drugom Draganom Simijonovićem Sikijem koji tek što je pristigao na kratko odsustvo sa bosanskog ratišta. Na kraju mi je, kroz tužan osmeh, rekao ono čega se često setim u ovakvim prilikama: videćeš ko je bio Siki. Sada znam.
Sa njim sam se upoznao u ranoj mladosti osamdesetih godina. Bili smo nerazdvojni drugovi, ne samo po kafićima i zabavama, već i po brojnim mitinzima i demonstracijama u vremenu „dešavanja naroda”. Zajedno smo, kada je za to došlo vreme, otišli u rat. Bili smo dobrovoljci. Došli smo na međe srpskih sela da ih branimo od ustaškog noža, u kraju gde nismo znali ni da žive Srbi.
Proređivali smo obroke i trpeli ratne strahote s meštanima sa kojima smo se srodili kao sa najrođenijima. Tamo sam postao i svedok njegovog neviđenog junaštva. Kada je u jesen 1991. sam pretrčao prugu Osijek – Vinkovci i uleteo u ustaško selo da ,,izvidi stvar”, ostavio me je zauvek sa druge strane pruge da mu se divim i zavidim na tolikoj hrabrosti.
Posle Hrvatske otišao je u Bosnu da ratuje hrabro i živi skromno. Od mnogobrojnih priča i anegdota zauvek će mi ostati u sećanju ona s početka sukoba u Bosni kod Brčkog kada je u nekoj ulici, gde su opkoljeni muslimani čekali u strahu srpske dobrovoljce, prvi stigao Siki. Pošto je uspostavio kontakt, hrabro je prišao i započeo živahan razgovor sa predstavnicima muslimana.
Ta nestvarna scena za njegove saborce protumačena je kao Sikijeva predaja i započelo se panično dovikivanje, ali nije bilo mesta za brigu. Siki je želeo da po svaku cenu spreči moguću tragediju, pa je u znak dobre volje odložio pušku i nazdravljao rakijom sa okolo okupljenim muslimanima na opšte iznenađenje saboraca. Tako su izbegnute nepotrebne žrtve. Bio je borac specijalne brigade ,,Panteri”. Tamo je, u Bijeljini, proveo najlepše dane svog života bez obzira na rat. Bio je poštovan od meštana, ali i od neprijatelja. Poginuo je pred sam kraj rata. žrtvovao je sve i izgubio sve ne tražeći ništa zauzvrat.
U petak, šestog marta, navršilo se tačno 23 godine od pogibije Dragana Simijonovića Sikija. I ove, kao i svake prethodne godine, na groblju u selu Rakitovu, okupilo se, pored rodbine i prijatelja, i njegovi ratni drugovi iz Republike Srpske da Sikijev grob ne ostane samo humka što samuje na ledini pored Lugomira, već mesto na kome se okrepljuje i uzdiže, mesto koje je pesnik nazvao ,,svetlim grobovima”. Pričaće se neke nove priče i ponavljati one stare. Te priče su stvorile mit.
O Sikiju je ispevana jedna guslarska pesma i posvećena mu je jedna knjiga. U centru rodnog sela podignut mu je i spomenik. Po njemu je jedna ulica dobila ime, kao i Društvo dobrovoljnih davalaca krvi. U Republici Srpskoj odlikovan je Zlatnim ordenom za hrabrost. Osim što se isticao hrabrošću u ratu, pamtimo ga i kao izuzetno dobrog čoveka i odanog prijatelja, prostodušnog, plemenitog i poštenog. Ponikao je u čestitoj i patrijarhalno vaspitanoj porodici koja svoje poreklo vodi sa Kosmeta.
Dvojica rođene braće danas su ugledni sveštenici SPC. Ime Dragana Simijonovića Sikija samo je jedno od onih kojima treba da se ponosimo. Neka je slava i hvala svima koji su dali svoje živote za slobodu i jedinstvo srpske otadžbine. Bog da im dušu prosti.
Udruženje Davalaca Krvi ''Dragan Simijonović - Siki
Jagodina - Rakitovo
Predsednik izvršnog odbora: Likić Saša
069/58-82-010
035/882-000 - Tel/Fax
Član izvršnog odbora: Zoran Stanković
064/36-129-27
zos53@yahoo.com
35219 Rakitovo
Dom kulture
Društvo godišnje organizuje 3 redovne akcije:
I je 4. Marta - Sikiju u čast - na dan pogibije
II je 28. Juna - Vidovdanski susreti davalaca krvi
III je 17. Oktobra - Susreti davalaca krvi povodom oslobođenja Garada Jagodine od fašizma
Ovo društvo broji oko 400 članova od čega je oko 70% davalaca krvi. Udruženje je registrovano 1997. godine. Društvo je osnovano u čast poginulom borcu srpskih odbrambenih ratova u Hrvatskoj i Bosni - Draganu Simijonoviću - Sikiju, tada meštaninu sela Rakitova, koji je bio istaknut član Gradskog pozorišta i radnik Industrije kablova.
Siki je rođen 04.Jula 1964. godine u porodici Pokojnih Milenka i Vere Simijonovića. Otišao je leta 90-tih godina u Slavoniju, kao dobrovoljac učestvovajući u borbama za Republiku Srpsku krajinu i Republiku Srpsku. Poginuo je 06. Marta 1995. godine u okolini Velike Kladuše. Proglašen je za narodnog heroja Republike srpske.
Pored samostalnog organizovanja akcija, Društvo učestvuje i na akcijama u okviru jagodinskog Crvenog krsta, kao i na akcijama petnaestak gradova iz tri države, Srbije, Republike srpske i Crne gore, (Bjeljini, Ugljeviku, Magnohrom Kraljevu, Prigrevici, Rači, Koceljevi, Zastava iz Kragujevca, Modriča, Prvo Petoljetka Trstenik, Organizacije Crvenog krsta Fabrike Kablova Jagodina, Rekovac, Morović, ŽTP Lajkovac, ŽTP Niš . . . ) a i po pozivu.
Prosek starosti davalaca je oko 45 godina, što ne daje nadu za ispunjenje svih potreba u krvlju za potrebe medicinskih centara.
Po evidenciji, ovo Društvo godišnje obezbedi za bolnice u Jagodini, Ćupriji, Institutu za transfuziju krvi u Nišu, i za bolnice gradova sa kojima sarađujemo oko 800 jedinica krvi, a sve to za kvalitetno lečenje najteže obolelih ili povređenih naših meštana, rođaka, komšija, prijatelja . . .
Društvo nema svojih prihoda pa se izdržava donacijama pre svega Opštinske uprave Grada Jagodina, kao i ostalih zainteresovanih firmi (Jagodinska Pivara, Žitomlin, Alfa, Feman . . .) i pojedinaca, kao i ličnim donacijama svojih članova.
Sarađujemo i sa Istorijskim arhivom, Gradskom bibliotekom, Kulturnim centrom kao i Kulturno prosvetnom zajednicom opštine Jagodina.
Četvorostruki tajni agent: Vera Pešić, snajka u centru špijunskih igara
Sa samo 19 godina došla je u Beograd nakon propalog braka. U sledećih par meseci Vera Pešić, Leskovačka lepotica, kako su je zvali, postala je četvorostruki tajni agent i odlučivala o tome ko će biti streljan u Beogradu, sve vreme se krijući iza "sanjalačkih očiju iz kojih nije izbijalo zlo koje je u njoj sakriveno", kako su savremenici govorili o njoj. Vera Pešić živela je pod parolom "živi brzo, umri mlad i budi lep leš". Bila je član Centralnog komiteta komunističke partije, radila za ozloglašeni Gestapo, rovarila protiv četničkog pokreta, posećivala balove, imala brojne udvarače… Ali, sve je bilo kratkog daha. Vera Pešić je streljana sa 25 godina, a njena poslednja želja bila je "da joj meci ne nagrde lice".
Potekla iz dobre kuće
Te 1919. godine Vera Pešić je rođena u Sijarinskoj banji na Badnje veče. Deda joj je bio sudija Velikog Crnogorskog suda na Cetinju, a otac sreski načelnik, pa nije bilo sumnje da će Vera imati dobro obrazovanje.
Buduća špijunka godine odrastanja i školovanja provela je u Leskovcu. Lepa, zgodna i veoma inteligentna slamala je mnoga srca, a sugrađani je prozvaše Leskovačka lepotica.
Nije poznato šta se tačno dogodilo, ali Verini roditelji su ostajali bez novca. Izlaz su videli u pronalaženju muža za svoju ćerku koja je tada imala tek 16 godina. Dok jedni izvori tvrde da je Vera Pešić bila udata za izvesnog policijskog pisara Mila Krčedinca, drugi navode da je njen muž bio neki Nemac.
Kako bilo, samovoljna i odlučna Vera nije dugo izdržala u braku. Razvela se posle samo dve godine i, sa 19 godina odlučila da se dalje kroz svet probija sama. Spakovala je kofere i krenula za srpsku prestonicu.
Foto: Pinterest / Arhivska fotografija - Beograd je tridesetih postao velegrad koji je magično privlačio one u potrazi za boljim životom
Ambiciozna u Beogradu
Čim je kročila na beogradsku kaldrmu, Vera Pešić potražila je posao. Valjalo je od nečega živeti, pa se prihvatila rada u firmi koja se bavila trgovinom. Ovde se nije dugo zadržala. Naime, ubrzo upoznaje majora Slavka Radovića, iskusnog oficira Generalštaba Jugoslovenske kraljevske vojske, koji u Vesni prepoznaje ubitačnu kombinaciju lepote i pameti – kvaliteta koji krase dobrog operativca.
Po kratkom postupku, Vera upisuje i završava kurs za obaveštajce. Uči nemački, engleski i francuski, dobija praktičnu obuku i upoznaje se sa strogo poverljivim dokumentima među kojima se nalazio i "Elaborat o kontraobaveštajnom radu" u kome je izložena čitava kontraobaveštajna mreža na tlu tadašnje Kraljevine. Pored ovoga, učila je ples u školi Marije Mage Magazinović, što će joj kasnije biti od velike koristi.
Paralelno, u potpunoj tajnosti, Vera Pešić postaje član Komunističke partije (kasnije i Centralnog komiteta KPJ) i zapravo, već od prvih dana u tajnoj službi, postaje dvostruki operativac.
Život na visokoj nozi
Od svojih nadređenih Vera je dobila jasan zadatak – infiltracija u špijunsku mrežu Britanaca, Francuza i posebno Nemaca koji su operisali po Beogradu pod šifrom "Jupiter" i organizovali Kulturni savez folsdojčera – Kulturbund, preko koga su naoružavali svoje ljude.
Kako bi se ubacila u kružok agenata i upoznala svoje mete, Vera je postala redovan gost prestižnih zabava, popularnih hotela i restorana poput Mažestika, Balkana, Dadanela, lokala u Skadarliji... Tu je drugovala sa diplomatama, različitim uticajnim ljudima i reprezentima inostranih kompanija skupljajući informacije i kujući planove.
Pešićeva se uvek predstavljala kao zaposlena u Generalštabu vojske. Ovo je bio lukav plan koji joj je omogućio da njene mete zapravo pokušavaju da vrbuju nju kao svog insajdera, dajući joj novac, čineći usluge i pružajući joj prednost u špijunskim igrama.
Vera Pešić, zahvaljujući ovoj taktici, upoznala je britanskog majora Juliusa Hana (šifrovanog imena Cezar), prvog čoveka takozvane Sekcije D britanskih obaveštajaca u Beogradu, a potom i Rišara Deperea, vođa francuskih agenata, sa kojim je 1939. godine letovala u Marseju. Obojica su joj ponudili saradnju i bogato je plaćali.
Foto: Arhiv NBS - Terazije noću tridesetih godina 20. veka
Volela i muškarce i žene
Napredujući u špijunskom svetu, Vera Pešić uspela je da upadne i u redove nemačkih agenata. Vera je imala neobičnu ulaznicu – Elizabetu fon Maltzan, zvanu Lepa Lili, suprugu nemačkog ambasadora koja se i sama bavila špijunažom.
Lepa Lili i Leskovačka lepotica upustile su se u ljubavnu avanturu tokom koje je iskusna Nemica podučavala Veru veštinama zavođenja. Njih dve bile su česte gošće noćnih klubova, barova sa striptizom i putenih zabava okupanih šampanjcem i novcem, a nije im bilo strano ni pokazivanje emocija u javnosti.
Informacije koje je marljivo prikupljala, Vera je redovno raportirala jugoslovenskoj službi, dok je britanskim, francuskim i nemačkim partnerima servirala birane stvari.
Vrhunac Verine infiltracije bio je 1939. kada je dobila direktnu ponudu da pristupi Gestapou i nemačkoj tajnoj službi BSD. Tada je stupila u vezu sa majorom Karlom Lotarom Krausom, šefom 6. odeljenja Gestapoa u Beogradu i ustoličila se na mestu najvažnijeg nemačkog agenta u Jugoslaviji.
Upoznala Adolfa Hitlera
Pred početak Drugog svetskog rata, zbog saradnje s Nemcima, Vera Pešić biva izbačena iz jugoslovenske službe, a odmah potom je hapsi beogradska policija. Nad Verom se sprovodi fizička tortura i ispitivanje pod optužbom za špijunažu, međutim, Kraus i knez Pavle brzo su intervenisali te je srpska Mata Hari puštena na slobodu, a zatim prebačena u Beč gde se oporavljala i dodatno edukovala u špijunskim igrama.
U to vreme Vera Pešić čak upoznaje Adolfa Hitlera. Iako nije poznato da li je sa njim napravila neki dogovor, činjenica je da se Vera potom vraća u Beograd i radi kao novinarka, dopisnik nemačkih novina.
Sa ove pozicije stalno putuje u Grčku, Tursku i Bugarsku, podnosi izveštaje nemačkoj službi i Krausu, ali nastavlja da radi i sa Francuzima, jugoslovenskom službom i komunistima.
Svom ljubavniku Vera obezbeđuje i kontakt sa Kostom Pećancem, četničkim vojvodom i herojem prethodnih ratova. Operacija je nazvana "Hanibal". Vera je sa Pećancem ostvarila kontakt preko Đorđa Roša, zajedničkog prijatelja i takođe ratnog heroja. Napravljeni su dogovori i, godinu dana kasnije, Pećanac sa Verom i Krausom odlazi u Sofiju gde se, februara 1941. sastaje sa rajhsmaršalom Hrmanom Geringom i dobija 200.000 rajhsmaraka da se ne upušta u borbu sa nemačkom vojskom.
Foto: Arhiva NBS - Posle ulaska Nemaca u Beograd, razrušeni grad je postao centrala Gestapoa
Novo hapšenje
Nakon Martovskog puča 1941. vlasti naređuju da Vera Pešić bude uhapšena kao špijun koji radi za račun Nemaca i prebačena u zatvor u Lebanu. Ipak, Vera uspeva da se izmigolji i odlazi u Sijarinsku banju gde sa majkom dočekuje aprilsko bombardovanje i početak rata.
Već 14. aprila Kraus je vraća u Beograd i postavlja u centralu ozloglašenog Gestapoa sa zadatkom da radi na suzbijanju komunista i praćenje četnika, a posebno u Leskovačkom kraju koju je dobro poznavala.
Oktobra 1941. gubi se svaki trag majoru Krausu, a Vera završava u naručju generala Paula Badera, komandanta okupirane Srbije, a paralelno se viđa i sa Dragomirom Jovanovićem, šefom Specijalne policije u Beogradu. Pored njih, bila je ljubavnica i prvog čoveka Gestapoa u Leskovcu, ali i Ratka Sotirovića, agenta Jugoslovenske vojne službe.
U novembru 1942. Vera ulazi u ljubavnu vezu sa Tanasijem Tasom Dinićem, novopostavljenim ministrom unutrašnjih poslova u vladi Milana Nedića. Isti taj Dinić će 1945. biti streljan od strane OZNA-e, kao blizak saradnik britanskih obaveštajaca.
Iste godine, Vera Pešić otkriva da četnici rade sa Britancima, a njen obaveštajni rad rezultirao je hvatanjem, mučenjem i streljanjem požarevačkog vođe četnika Milana Kalabića. Inače, Vera je ranije bila u vezi sa Kalabićem (naravno predstavila mu se lažnim imenom) i ovaj njen postupak bio je zapravo osveta za događaje iz 1924. Naime, Kalabić je tada, kao pripadnik Žandarmerije, bio umešan u ubistvo braće Mijušković u Nikšiću, koji su bili Verini rođaci i akteri terorističkih akcija protiv jugoslovenskih vlasti.
Odlučivala o životu i smrti
Na jedan mig Vere Pešić ljudi u logorima Banjica, Jajinci, Sajmište… mogli su biti likvidirani ili oslobođeni. Veruje se da je veliki broj komunista iz zarobljeništva pušten zahvaljujući Veri Pešić, ali i da su hiljade nacionalista i četnika bili ubijeni po njenom nalogu.
Iz zatvora u Leskovcu je, 1943. izvukla 120 komunista samo na osnovu toga što je tvrdila da su oni"oklevetani da su saradnici NOP".
Sa druge strane i partizani su pokušavali da od nje doznaju šta spremaju četnici i Nemci, a "sedenje na više stolica" dovelo je do toga da joj je glava bila ucenjena od strane Britanaca na 300.000 funti.
Vera je stalno bila na oprezu. Koristila je lažna dokumenta, prerušavala se, a zahvaljujući, malo sreći, malo informacijama, izbegla je nekoliko atentata.
Ipak, u leto 1943. godine dolazi u Gornju Jablanicu da prikupi podatke o delovanju stranih službi na ovom prostoru. Međutim, četnici joj postavljaju zasedu, hvataju je i sprovode u Gorski štab 110 gde je osuđena na smrt.
Kako bi je sačuvali, reagovali su i Nemci i general Nedić, ministar Dinić i mnogi, mnogi drugi. S druge strane Vera je tražila samo jedno, da nasamo razgovara sa majorom Radoslavom Đurićem, poznatijim kao Kaplar Mića, koji je komandovao Gorskim štabom 110.
I razgovarali su. Celu noć. Izjutra presuda je bila suspendovana jer "svedočenje Vere Pešić posle rata može doprineti razotkrivanju mnogih izdajnika i zločinaca".
Jasno, Vera je postala Đurićeva ljubavnica i brzo se rešila konkurencije. Lekarku Mariolu Berđajevuprijavila je Gestapou koji ju je uhapsio kao Jevrejku i streljao, a sve je predstavljeno kao splet nesrećnih okolnosti.
Paralelno, preuzimala je komandu nad Đurićem i uticala na smenjivanje i postavljanje komandanata brigada i korpusa, povećavajući mržnju koju su prema njoj gajili pripadnici vojske.
Situacija je u jednom trenutku postala alarmantna do te mere da novembra 1943. general Draža Mihajlović šalje depešu Đuriću da reši situaciju i ukloni Pešićevu iz štaba. Tako i bi.
U narednih 7 meseci, Vera je za Đurića operisala na teritoriji Kosova i Metohije završavajući različite zadatke. Valja spomenuti da je Đurić bio spreman da prebegne u redove partizana i, kako će se kasnije pokazati, bio je krtica Josipa Broza Tita u četničkim redovima.
Povratak Vere u Štab 1944. propraćen je negodovanjem koje je preraslo u prevrat.
Rihard Zorge — obaveštajac koji je promenio tok Drugog svetskog rata
Rihard Zorge, poznatiji kao Ramzaj, čuveni je sovjetski obaveštajac i novinar, koji je svojim delovanjem promenio tok Drugog svetskog rata.
Pored toga što je bio jedini obaveštajac koji doznao tačan datum kada će Vermaht sprovesti invaziju po zapadnim republikama Sovjetskog Saveza, Zorge je obavestio Kremlj i da je Japan odustao od otvaranja fronta prema Sovjetskom Savezu, što je omogućilo Staljinu da prebaci vojsku sa japanske granice na Moskovski front.
Operacija „Barbarosa“
Zorge je u nekoliko navrata pokušao da upozori Kremlj da se Nemci pripremaju za veliku ofanzivu, te da će se operacija „Barbarosa“ zasigurno dogoditi sredinom juna 1941. godine. Postavlja se pitanje — zašto Staljin nije verovao Zorgeu? Kao jedan od razloga mnogi istoričari navode to da je Zorge u nekoliko navrata spominjao 15. maj 1941. godine kao dan kada će Hitler napasti SSSR. To se, međutim, nije dogodilo. Ofanziva se nije dogodila ni 20. maja, a ni 10. juna, s obzirom da je i te datume navodio Zorge u svojim dopisima. Istoričari navode da je moguće da baš zbog toga Staljin nije poverovao da će se početak operacije „Barbarosa“ dogoditi tog 22. juna, koji je Zorge dojavio nedelju dana ranije. Pored toga, Staljin je smatrao i da su to sve dezinformacije i pokušaji Zapada da se izazove rat između Nemačke i SSSR.
Zorgeov obaveštajni put Rihard Zorge je rođen u Sabunčiju u Bakuu u carskoj Rusiji (danas Azerbejdžan), kao najmlađe od devetoro dece u porodici nemačkog rudarskog inženjera i njegove žene Ruskinje.
Nakon Prvog svetskog rata, zbog političkih gledišta, pobegao je u Moskvu gde je postao mlađi agent Kominterne, a samim tim i obaveštajac za Sovjetski Savez, dok mu je posao novinara poslužio kao pokriće.
Jedno vreme je radio u Engleskoj, zatim u Kini, a maja 1933. godine otišao je u Berlin pod šifrom „Ramzaj“, da obnovi kontakte u Nemačkoj kako bi se inflitrirao kao nemački novinar u Japanu. U Berlinu se družio sa nacistima, posećivao pivnice i ostvarivao poznanstva. Službeno je postao član nacističke partije, da bi 1936. najzad otišao u Japan, gde je napravio obaveštajni prsten koji su činili oficir Crvene armije Maks Gotfrid Fridrih Klauzen, radio-operater Hocumi Ozaki, kao i dva agenta-novinara Mijagi Jotoku i Branko Vukelić, jugoslavenski obaveštajac pri Kominterni, koji je radio kao dopisnik Politike.
Zadatak te grupe je bio da se saznaju vojni planovi Nemačke i Japana. Kada Eugen Oto postaje ambasador Trećeg rajha u Japanu, Zorge postaje savetnik za štampu u ambasadi, a mnoge informacije saznaje od samog Ota, koji mu je ujedno bio i prijatelj. Ambasadu Trećeg rajha je koristio da bi proverio informacije do kojih je dolazio, a pristup telegramima je imao u kancelariji samog ambasadora.
Kraj Zorgeovog prstena
Zorgeov prsten je probijen 1941. godine, kada su Japanci počeli da sumnjaju u Zorgea primetivši pojačanu aktivnost radio-prenosa. Japanska tajna služba već je presrela mnoge njegove poruke i krug je počeo da se zatvara. Zorge je tada načinio kobnu grešku bacivši na ulicu poruku u kojoj je pisalo da smesta napusti Japan, umesto da je spali. Policajac koji ga je pratio je uzeo bačenu poruku što je dovelo do njegovog kompromitovanja. Uhapšen je 18. oktobra 1941. godine, zajedno sa celom grupom, iako je Zorge pokušao da opovrgne učešće Vukelića i Ozakija. Zorge je obešen u novembru 1944. godine, dok je Vukelić dobio doživotnu robiju i umro u zatvoru 13. januara 1945. godine. Svi članovi Zorgeove grupe bili su posthumno odlikovani 5. novembra 1964. godine Ordenom Otadžbinskog rata prvog stepena od strane prezidijuma Sovjetskog Saveza.
Lilith
Master
Poruka : 8935
Lokacija : Srbija
Učlanjen : 12.07.2017
Naslov: Re: Heroji iz senke Ned 24 Mar - 21:18
HEROINA IZ UŽICA Učiteljica koja je pomogla proboj Solunskog fronta
Danas smo imali jedno veliko iznenađenje na našem frontu, a na odseku 4. pešadijskog puka naše divizije. Na frontu našeg puka prešli su na našu stranu četiri naša Srbina dobrovoljca i s njima jedna devojka, učiteljica Čakarević iz Užica, moja zemljakinja.
Ove rečenice, na položaju Miletina kosa, u jeku borbi na Solunskom frontu, zapisao je u ratni dnevnik Stevan Tucović, rođeni brat Dimitrija Tucovića, opisujući podvig žene koja se iz Srbije, pored bugarskih rovova, sa grupom komita probila do srpskih snaga i dala doprinos pobedi u bici koja je opredelila ishod Velikog rata. Tog 28. avgusta 1918. godine, pod kojim je Tucović zaveo belešku, štab srpske vojske od neočekivanog pojačanja dobio je važne podatke sa suprotne linije fronta.
[You must be registered and logged in to see this image.] Punih 27 dana pešačili su ka Solunskom frontu, odlučni da pomognu u presudnoj bici, među njima i Ljubica Čakarević
A junaštvo za koje su je Mišić i Stepanović nazvali "prvim vesnikom slobodne Srbije", a regent Aleksandar Karađorević odlikovao Medaljom za hrabrost "Miloš Obilić", Ljubica Čakarević (1894-1980), rođena Užičanka, nije dokazala samo na Solunskom frontu, nego i prethodnih ratnih godina. Tokom Cerske bitke ova učiteljica je napustila školu u Mačkatu i pridružila se vojnoj bolnici u Užicu. - Nije me napuštala misao otići na front, pronaći oca i braću, pridružiti se borcima, učestvovati u oslobođenju zemlje - zapisano je u njenim memoarima. Proleća 1917. dobila je pismo od oca Jevrema, takođe učitelja. Pisao joj je da je iz Grčke sa delom vojske prebačen u Francusku i da radi kao vaspitač omladine. Odluka Austrougara da odbace Ljubičin zahtev da preko Crvenog krsta ode u Francusku i obiđe oca još više je podstakla njen inat da se pridruži vojsci. Negde oko 1. avgusta 1918. šestoro Srba, među kojima su bili Ljubica Čakarević i Dragutin Jovanović Lune, narednik u 4. pešadijskom puku Drinske divizije, sa Goča krenuli su na Solunski front. Pešačili su 27 dana preko Zvečana, gde su saznali da je za njima raspisana poternica, i Prilepa, uzmičući zasedama. - Dok su mi previjali rane na nogama, govorila sam o stradanjima u otadžbini, o okupatorskim vojnicima koji pale srpska sela... Činilo se da svaka moja reč u njima izaziva nestrpljenje da već jednom krenu u proboj. Tu se našao i Mališa Stefanović, učitelj koji se nije odvajao od fotoaparata, slikao nas je kraj rovova. Te fotografije su ubrzo obišle sve naše položaje - zapisala je Ljubica po dolasku na Solunski front. - Pričaju da im je bilo najgore, kada su prišli našim linijama, jer je tada naša artiljerija bombardovala neprijateljske položaje i oni su morali za celo to vreme ostati u zaklonima i sačekati prekid našeg dejstva. I oni su nam posvedočili o strašnom dejstvu naše artiljerije, prilikom koga svi bugarski vojnici povlače se u rupe i ne smeju glave da pomole. To im je dosta i pomoglo da se približe neopaženo našim rovovima, prolazeći kroz bugarske prednje linije... Za svaku pohvalu je ovaj korak ovih pribeglica, u čemu je najjasniji primer gđica Čakarevićeva, koja je pokazala ovim kuraž najhrabrije čoveka, što je za čestitanje i poštovanje - originalni je zapis iz Ratnog dnevnika pukovnika Stevana Tucovića koji su priredili dr Aleksandar V. Savić i Đorđe Pilčević, a izdao Istorijski arhiv u Užicu. Tri godine po oslobođenju Ljubica Čakarević se udala za Nikolu de Sarna, sina italijanskog konzula, sa kojim je dobila ćerku Idu. Ljubičini posmrtni ostaci preneti su u rodno Užice pretprošle godine.
Lilith
Master
Poruka : 8935
Lokacija : Srbija
Učlanjen : 12.07.2017
Naslov: Re: Heroji iz senke Uto 26 Mar - 22:06
Pade mi nešto na pamet što nema puno veze sa ovom temom, al' nije ni da nema.
Zemlja je puna tihih heroja, u konstantnoj borbi za egzistenciju...
Sa nekim čudnim osmehom na licu, mrakom u očima i zgužvanim srcem.
Ide im, navikli su da ne žive.
Horus
Super Član
Poruka : 596
Godina : 49
Učlanjen : 04.05.2018
Naslov: Re: Heroji iz senke Pet 29 Mar - 17:20
Lilith ::
Pade mi nešto na pamet što nema puno veze sa ovom temom, al' nije ni da nema.
Zemlja je puna tihih heroja, u konstantnoj borbi za egzistenciju...
Sa nekim čudnim osmehom na licu, mrakom u očima i zgužvanim srcem.
Ide im, navikli su da ne žive.
Ima ih, život su posvetili tome da drugima bude dobro, ne misle o sebi. Ali srećni su što mogu da pomognu drugima, i ne traže ništa za to.
SVE TAJNE CRNE RUKE: Apis je bio MOĆNIJI OD KRALJA, ali ga je jedna GREŠKA koštala svega
Na tokove istorije uticale su i ličnosti koje po svojoj ulozi u društvu nisu zauzimale najviše pozicije u hijerarhiji. Jedna od njih bio je pukovnik Dragutin T. Dimitrijević Apis koji je odigrao značajnu ulogu u Kraljevini Srbiji na početku 20. veka.
Politički su ponekad bili u savezu sa Dvorom, a protiv radikala Nikole Pašića, a ponekad su bili sa radikalima protiv Dvora. Već tada se nazirao neizbežan obračun između ta tri centra moći.
– Početkom 1914. godine, zbog zaoštrenih odnosa između “Crne ruke” i radikala, verovatno bi došlo do vojnog udara da se nije dogodio atentat u Sarajevu posle kojeg je Srbiji zapretio rat sa Austrougarskom – smatra istoričar Srđan Graovac koji je ovaj stav izneo na nedavno održanoj tribini “Crna ruka i Solunski proces 1917. godine” u klubu “Tribina mladih” Kulturnog centra Novog Sada.
Tokom Velikog rata, “Crna ruka” i njen neformalni vođa Apis, podelili su sudbinu srpske vojske sa kojom su prešli na Krf, a potom u Solun, gde se i odigrao završni čin Apisovog burnog života.
Pad To što su ih mnogi percipirali “moćnijima od države”, a Dragutina Dimitrijevića opasnijim i od samog kralja “Crnu ruku” je na kraju koštalo svega. U decembru 1916. godine, Apisa su uhapsile srpske vojne vlasti pod optužbom da je pokušao atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića.
– Mladi regent, nespreman da moć i politički uticaj podeli sa Apisom, odlučio je da ga eliminiše iz daljeg političkog života Srbije – kaže Graovac.
Apis je optužen da je održavao tajne kontakte i vodio konspirativne razgovore sa austrougarskim diplomatom Sajsom Inkartom, te da ga je on uveravao da će Austrougarska odmah zaključiti primirje sa Kraljevinom Srbijom pod uslovom da se “Crna ruka” prethodno obračuna sa regentom Aleksandrom.
Odlučeno je da se cela grupa sa Dimitrijevićem na čelu uhapsi i izvede pred Vojni sud zbog veleizdaje. Apis je tada bio pomoćnik načelnika Štaba Treće armije, a vojska ga je razoružala i uhapsila u Štabu Treće armije 28. decembra 1916. godine.
Zajedno sa njim, uhapšeni su i pripadnici “Mlade Bosne” Rade Malobabić i Muhamed Mehmedbašić što ide u prilog teoriji da je Apis skoro izvesno znao za spremanje atentata u Sarajevu ako ga nije i organizovao.
Proces je održan pred Velikim vojnim sudom u kasarni Treće armije u Solunu. Suđenje je vodio general Miroslav Milisavljević, a tužilac je bio pukovnik Ljubomir Dabić. Interesantno je da su tokom procesa na klupi svedoka defilovale neke kasnije jako značajne istorijske ličnosti.
– U statusu svedoka optužbe, izvedeni su mnogi pripadnici vojske, oficiri i podoficiri koji su potvrdili nalaze optužnice. Oficiri Milan Nedić, Dušan Simović, Milutin Nedić, Draža Mihailović i Mustafa Golubić odbili su da učestvuju u procesu – navodi istoričar.
Presuda Vojnog suda doneta je 23. maja 1917. godine. Njom su na kaznu smrti streljanjem osuđeni Apis, Rade Malobabić i artiljerijski major Ljubo Vulović, dok je ostalim osuđenicima na najtežu kaznenu meru, a nakon završenog žalbenog postupka, smrtna presuda preinačena u zatvorsku. Osim pomenute trojice, naknadno su svi oslobođeni.
Čuvar uhapšenih zaverenika, izvesni Protić, pričao je da mu je pred sam kraj, kada je svima postalo jasno da će Apisa streljati, pukovnik Čedomir Popović, takođe jedan od uhapšenih, pričao o svom vođi.
“E, MOJ POBRATIME! APIS SE SMEJE, JER JE TAKAV, JER JE DIV, JER JE HEROJ, JER JE LAV. APIS SE SMEJE, JER ZNA DA ĆE GA STRELJATI! ZNAM JA NJEGA JOŠ IZ 1903. TAJ SE SMEJAO ONO VEČE U OFICIRSKOJ KASINI KAO DA IDE NA SVADBU… A JOŠ JE PRITOM TVRDIO DA ĆE I POGINUTI UBIJAJUĆI ONOG ALEKSANDRA (OBRENOVIĆA) I ONU PROFUKNJAČU MAŠIN. NE ZNAŠ TI TAKVE LJUDE: KAD SE SMEJU, ONDA SU NAJGORI”
Apis, Malobabić i Vulović su streljani 26. juna 1917. godine, a organizacija “Ujedinjenje ili smrt” zvanično je tada prestala da postoji mada je do današnjih dana ostala priča o njenom obnavljanju i delovanju koje seže do svih događaja u novijoj srpskoj istoriji.
Pre streljanja, Apis je, ispisao svoju poslednju volju.
– Neka Srbija bude srećna i neka se ispuni naš sveti zavet ujedinjenja celog srpstva, pa ću i ja posle svoje smrti biti srećan i blažen.
Na obnovljenom sudskom procesu, posle Drugog svetskog rata, 1953. godine u Beogradu, Dragutin Dimitrijević Apis je rehabilitovan.
Lilith
Master
Poruka : 8935
Lokacija : Srbija
Učlanjen : 12.07.2017
Naslov: Re: Heroji iz senke Ned 20 Okt - 19:04
Пуниша Рачић (deo 1.)
Пуниша Рачић (12. јула 1886. године, Слатина[1] - октобар 1944. године, Београд) је био српски политичар из Црне Горе, који је као народни посланик у скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 20. јуна 1928. године убио групу хрватских народних посланика на челу са Стјепаном Радићем, оснивачем Хрватске сељачке странке.
Пуниша Рачић је био поријеклом из племена Васојевића, из братства Јелића. Његова породица је носила презиме Радојевић, по Пунишином дједу Радоју. Од родоначелника овог братства, чији је познат само надимак Рача и име оца, Богдана Никечева, формирале су се укупно пет породица: Јелићи, Дукићи, Асановићи, Зековићи и Вукићи. Пуниша се родио у Радојевић-Јелићима.
Дјетињство и младост
Пуниша (по рођењу Јелић) је рођен као други син Радисава Радојевића Јелића и његове жене Марије, рођене Бабовић. Разграничењем Црногорско-брдске књажевине и Османске Турске, 1858. и 1859. године, које су захтијевале Велике силе, васојевићко племе је подијељено на Горње Васојевиће унутар црногорске границе и Доње Васојевиће унутар Турске. Православно свештенство је у турском дијелу било најутицајније код српског народа. Свим отоманским поданицима је било стриктно забрањено да иду у Србију на образовање, па су тако свештеници фалсификовали крштенице код источно-православних хришћана, као да су рођени у црногорским Доњим Васојевићима. Тако је Пуниша Радојевић-Јелић крштен као Пуниша Рачић, по свом претку Рачи.
По завршетку основне школе у слатинском крају, Рачић је са неколицином својих другова из школе отпутовао у Београд, у јуну 1903. и уписао београдску гимназију. У Београду се још као младић заинтересовао за политику, проводећи крај 1903. и почетак 1904. године у политичким круговима. Упознао је лично и лидера Народне радикалне странке Николу Пашића.
У то време постаје члан Црне руке, која је под слоганом „Уједињење или смрт“ покушала терористичким акцијама да убије црногорског кнеза Николу и подрије независност књажевине Црне Горе. Пунишу Рачића су црногорски судови осудили на затворску казну од две године у Бомбашкој афери, а у Колашинској афери (1909) у одсуству на смрт стрељањем.
Ратне године
Пуниша Рачић је од 1911. регрутован у српску војно-обавјештајну службу за коју обавља повјерљиве мисије у Македонији и на Косову, тада под османском влашћу. Борио се у балканским ратовима и Првом свјетском рату, а био је и четник-комита у вријеме борбе против аустроугарске окупације.
Учествовао је у Првом свјетском рату, бранећи Краљевину Црну Гору од снага Аустро-угарске двојне монархије од 1914. до 1916. године. У вријеме повлачења српске војске преко Црне Горе и Албаније, Рачић је био задужен за пребацивање злата из Народне банке Краљевине Србије. По поразу Црне Горе и распуштању војске, одлази у комите, где се изјашњава против династије Петровић Његош и за присаједињење Краљевини Србији, заједно са осталим комитама се борећи као бјелаш по свршетку рата 1918. године.
По конституисању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и гушењу свих покрета присталица црногорске самосталности, почев од божићне побуне, почео је да се бави политиком. Учланивши се у Народну радикалну странку и зближивши се са угледним чланом српске Народне радикалне странке др Миланом Стојадиновићем, два пута је биран за народног посланика на његовој листи, на парламентарним изборима 1925. и 1927. године, у андријевичком срезу. Прије посланичке дужности у Београду, живио је у Скопљу, гдје је и засновао породицу, добивши два сина и једну кћерку.
Народна радикална странка је подстицала оснивање супарничких четничких удружења која би била противтежа Удружењу четничка за слободу и част отаџбине које је било под утицајем пројугословенске Демократске странке. Две радикалске организације Удружење српских четника за слободу и част отаџбине и Удружење српских четника Петар Мркоњић су се јула 1925. ујединиле у Удружење српских четника за слободу и част отаџбине Петар Мркоњић, чији ће Рачић бити стварни вођа све до 1928.
Немири у скупштини
Већ до 1928. године у народној скупштини Југославије су вођени оштри сукоби. Озбиљне дискусије су замијењене увредама, пријетњама, па чак и псовкама. Посланици су неријетко лупали по столовима посланичких клупа, не дозвољавајући говор на подијуму, а неријетко су се разбијале и клупе. Водећи хрватски политичар Стјепан Радић, предсједник Хрватске сељачке странке, претио је како се Хрватска већ спрема на отцјепљење од остатка државе (што се касније испоставило као неистина). Својим жустрим говорима је изазивао неред, због чега га је предсједник скупштине Нинко Перић укупно 10 пута удаљио са сједнице. Врхунац сукоба је био када посланици више нису ни негирали да подржавају насиље у законодавном тијелу; наиме, један посланик Савеза земљорадника је изјавио како он из парламента без крви и не излази. Сједница је била прекинута, а полицијски комесар Драги Јовановић је упао у њу са шест жандарма, с намјером да уведе ред и изнесе силом посланике који су били кажњени удаљавањем, а нису хтјели да изађу. Избацивање посланика силом неки политичари су прихватили са великим негодовањем; предсједник Самосталне демократске странке Светозар Прибићевић је тврдио да „чак ни Мађари нису тако поступали према посланицима који су легитимно опструирали рад народног представништва“, док је Стјепан Радић тврдио да је то кључни чин почев од којег више не може бити икаквог подилажења србијанској хегемонији. Све је ово довело до заоштравања односа у Народној скупштини међу посланицима.
Народни посланик и предсједник клуба ХСС, као један од лидера опозиције, на сљедећој сједници је оптужио посланике владајуће већине да долазе у парламент само ради гласања, а остатак времена проводе „само у ракијашницама“. У том духу је једном приликом посланицима владајуће већине са клупе довикнуо „Хајде, стоко, час горе, час доле!“. Када је неко из већине споменуо велики рат и јунаштво у борбама „за краља и отаџбину“, Павао Радић је гласно упитао „Колико кошта та ваша српска крв? Колико кошта Кајмакчалан? Да платимо - па да будемо мирни!“
Poslednji izmenio Lilith dana Ned 20 Okt - 19:33, izmenjeno ukupno 1 puta
To da su Crnogorci junaci i veliki borci danas je nadaleko poznato. Jedan od ljudi koji su doprineli širenju ove slike, a dobrim delom je i samostalno zacrtali svakako je Aleksandar Lekso Saičić. Njegova hrabrost još za njegovog života bila je legendarna, mačevalačka veština tolika da je ušla i u narodne pesme. Ipak, Saičić nije samo legenda! Ovo je istinita priča o tome kako je, u rusko-japanskom ratu porazio do tada, nepobedivog samuraja.
Aleksandar Lekso Saičić živeo je krajem 19. veka. Osim što je ostao upamćen kao vešt, okretan i hrabar vojnik, poznat po velikom umeću rukovanja sabljom, iz njegovog života je zabeležena i neverovatna priča o tome kako je jednom, u dvoboju porazio samuraja.
Odakle samuraj u priči o Crnogorcu i gde su njih dvojica uopšte mogli da se sretnu?
Aleksandar Saičić je na početku svoje karijere bio ađutant vasojevićke brigade. Ipak, Balkan mu je uskoro postao mali. Prvo je otišao u Istanbul, a zatim u Mandžuriju gde se priključio ruskoj vojsci i dobio čin potporučnika. Tu ga zatiče rusko-japanski rat 1904. godine.
Priliku da se još jednom dokaže i pokaže Aleksandar Saičić je dobio pred kraj rata u dalekoj Mandžuriji. Tamo ga je sačekala vest o tome da japanski car traži nekoga ko bi izašao na megdan čuvenom i nepobeđenom samuraju.
Ruski generali bili su u šoku. Bio je to 20. vek! Zar je još neko poštovao tu davno zaboravljenu i, smatralo se, prevaziđenu tradiciju? Ipak, odbiti zahtev značilo bi priznati poraz. A opet, koga poslati u dvoboj protiv iskusnog i u mačevanju sigurno nadmoćnijeg samuraja?
Tako se dogodilo da je komandant ruske vojske tražio dobrovoljca koji bi izašao na crtu japanskom borcu. Aleksandar Lekso Saičić se prijavio među prvima. Dobio je dozvolu i naočigled velikih carskih vojski izašao na bojno polje. Priče očevidaca kažu da je dvoboj bio silan, a gledati ga skoro nestvarno! Oba borca su munjevito naletala jedan na drugoga, dočekivali udarce i naizmenično odbijali. Borba samuraja i Crnogorca bila je borba dva načina ratovanja, sukob dve tradicije kakav se danas viđa još samo u istorijskim filmovima. U jednom trenutku, samuraj je okrznuo lice Aleksandra Saičića. Pomislivši da je Crnogorac gotov, japanski borac je krenuo u otvoren napad. U tom trenutku, Saičić se izmakao, mahnuo sabljom i posekao samuraja.
Odlazeći sa bojnog polja, Aleksandar Saičić je odao poštu poginulom borcu, poklonivši se telu. Njegovom pobedom nanet je veliki moralni poraz japanskoj vojsci koja je megdan napeto posmatrala.
Sa druge strane, Saičić je dočekan kao veliki heroj, a u redovima ruske vojske je nastalo opšte slavlje i veselje. Čestitke na pobedi Saičiću su stigle od svih ruskih generala, ali i od admirala japanske flote Togoa koji je bio zadivljen veštinom i pokazanim viteštvom crnogorskog junaka.
Sablja kojom je Aleksandar Lekso Saičić savladao samuraja danas se čuva u Vojnom muzeju u Moskvi. A Saičić?
Posle rusko-japanskog rata u kome je, ironično, Rusija bila poražena, Aleksandar Lekso Saičić se vratio u rodnu Crnu Goru i u vojnu službu. Umro je 1911. godine od posledica skoka sa drugog sprata zapaljenog kraljevskog dvora na Cetinju. Priča kaže da je spašavao bogatu riznicu koja se tamo nalazila. Bio je vitez, borac i junak do kraja.
Oštra rasprava u Skupšini trajala je danima između srpskih, crnogorskih i hrvatskih poslanika.
Hrvatski poslanici su nekoliko poslednjih sednica redovno prekidali govore poslanika Puniše Račića neumesnim dobacivanjima: - Ma ćuti, Puniša, ne razumeš ti to. - Mani to, nego pričaj kako si obrstio manastirske šume. - Dosta već jednom s tim Kajmakčalanom, recite koliko to košta da platimo, pa idemo dalje. On je zbog učestalih uvreda uputio zvaničan predlog Skupštini, samo nekoliko dana pre ubistva, da se donese zakon o dvoboju, kojim bi se regulisalo pravo da onaj koga je uvredio drugi poslanik može da ga izazove, a zakon prinudi da izađe na megdan. Samo dan pre ubistva poslanika Račić je uputio još jedan predlog Skupštini, i to sa potpisima dvadeset i tri poslanika, a taj predlog je sadržao sledeće: "Poslanik Stjepan Radić da se hitno pregleda kod doktora i ustanovi njegovo mentalno stanje, ako se pak ustanovi da je Radić mentalno zdrav, poslanici koji su potpisali ovaj predlog zahtevaju da se on maksimalno kazni zbog onog što izgovara." Hitnost tog predloga obrazložio je željom da se izbegnu neželjeni događaji, koji inače mogu nastupiti usled ovakvog ponašanja gospodina Radića. Taj predlog je predsednik Skupštine odbio, ocenjujući da se ne zasniva na poslovniku. Konačno, 20. juna 1928. je sednica Skupštine otvorena u 9.40 i odmah počela raspravom koju su potegli poslanici HSS-a zbog pretnji od prethodnog dana da će padati glave. Sednica je prekinuta na deset minuta zbog žučne rasprave hrvatskih i crnogorskih poslanika. Kada je sednica nastavljena, za reč se javio Puniša Račić, počeo je da govori, ali je bio prekidan salvama uvreda. Najagresivniji je bio Ivan Pernar, koji je upadicama neprestano prekidao govornika. Račić u početku nije reagovao i nastavljao je da govori sve dok Pernar nije uputio najtežu uvredu. U jednom delu govora Račić je rekao: - Za ovu državu ja sam krv lio... Pernar mu je dobacio: - Pa dobro, onda kaži koliko si krvi prolio, pa da ti platimo u zlatu... Račić tada prekida govor i traži od Pernara da povuče reč. Prilazi govornici i zahteva od predsednika Skupšine da kazni Pernara ili će ga on kazniti. Predsednik Skupštine Ninko Perić u tom momentu prekida sednicu i izlazi iz sale. Račić vadi revolver i sav crven u licu viče: - Ko bude pokušao da se stavi između mene i Pernara, poginuće! A zatim Pernaru: - Ustani i izvini se! Ovaj to ne shvata ozbiljno i ćuti. Račić puca u Pernara, koji pada ranjen. Basariček prilazi Račiću da ga spreči i ovaj ga usmrćuje jednim metkom. Treći metak pogađa Stjepana Radića, koji je ranjen, a četvrti Ivana Granđu, koji je hteo da zaštiti svog predsednika. Pavle Radić prilazi razjarenom Račiću da ga zaustavi, a ovaj puca i u njega. Nastaje panika, poslanici beže iz sale, intervenišu lekari... U tom haosu i pometnji na Račića prosto više niko nije obraćao pažnju. Posle pucnjave, s revolverom u ruci, mirno je otišao sa govornice i uputio se u ministarsku sobu u koju se ulazilo pravo iz plenumske sale. Iz ministarske sobe prešao je u skupštinski bife, a odatle u malo dvorište iz koga je kroz prizemlje zgrade Ministarstva građevine izašao u Masarikovu ulicu i izgubio se u gradskom metežu. Račićev prvi susret bio je sa upravnikom grada Manojlom Lazarevićem i njemu je predao revolver kojim je usmrtio hrvatske poslanike. Lazarević ga je upitao hladno: - Puniša, zašto si uneo u Skupštinu pištolj? - Nosim ga od 1913. godine, još sa Bregalnice, a njime sam usmrtio jednog poručnika i dva redova. Ovaj revolver je za mene amajlija. Postoji jedno interesantno svedočenje koje se odnosi na prijem u bolnicu ranjenog Stjepana Radića, a radi se o doktoru Đorđu Pešiću, koji se u to vreme nalazio u bolnici, pripremajući se za ispit iz hirurgije. Dakle, bio je očevidac prilikom prijema, lečenja i otpuštanja pacijenata. Stvorio se odmah tu i kralj Aleksandar i upitao Radića kako se oseća. Radić je uhvatio kralja za ruku i plačući rekao: - Vaše veličanstvo, ja nisam ništa kriv, niti sam nešto rđavo učinio. Zašto se Crnogorac odlučio da puca u nas iz Zagreba, prosto mi ne ide u glavu. Kralj Aleksandar zadržao se duže u razgovoru sa doktorom Milivojem Kostićem u želji da što više sazna, koliko je rana smrtonosna. Ovaj je uvezao jednu sterilnu, tanku šipku i provukao je kroz otvor kuda je metak prošao i time pokazao gde je izašao, a da nisu trbušni organi povređeni. Doktor Đorđe Pešić je saopštio da je Radićevo lečenje trajalo nekoliko nedelja, da je stanje bolesnika sanirano i on je oporavljen otpušten iz bolnice. Izjavio je tom prilikom: Uzrok smrti Stjepana Radića nikako nije bilo ranjavanje u Skupštini, niti, kako se pričalo, da je izdahnuo na licu mesta. To je apsolutno netačno. Radić je umro kasnije, kao šećerni bolesnik. Analize su jasno pokazale da je bolovao od dijabetesa.
Суђење је коначно почело у првостепеном суду у Београду 27. маја 1929. године. Пуниша Рачић је привукао доста пажње, не само због обимности и важности судског поступка, већ је и добио групу симпатизера која је сматрала толико дугачак притвор, и то у затворској самици под најтежим условима, кршењем његових права као оптуженог који је и даље био законски невин. Бранила га је велика група правника — имао је укупно 35 адвоката, међу којима је било и неколико познатих лица Југославије, првенствено српске деснице — Света Панајатовић, Љубиша Трифуновић, Војислав Павловић, др Видан Благојевић, па и Димитрије Љотић. Како фотографисање није било дозвољено, било је четири столице за новинаре-цртаче. Суђење је имало велики публицитет; присуствовало му је укупно 25 новинара из земље и иностранства. Као саучесници у злочину оптужени су радикалски посланици војвода Драгутин Јовановић „Луне“ и Тома Поповић за подстрекивање против хрватских посланика, што је наводно довело до дизања страсти и навело Пунишу Рачића да изврши злочин. На суђењу је приказан револвер марке „Штајер“ број 3097 из 1915. године, којим је пуцано седам пута. Пуниша Рачић није негирао, већ признао и потврдио оптужбе, за сваки хитац, али је оспоравао мотиве. Док је тужилаштво тврдило да је свјесно извадио пиштољ у намјери да побије лидере опозиције, у првом реду хрватске сељаке, Пуниша је признао само намјерно убиство Ивана Пернара и тврдио да је то извршио јер је видио да се Пернар хвата за свој пиштољ. Објаснио је спор и како је Пернар увриједио његову част; Рачић је у скупштину пренио ратничко схватање чојства и јунаштва из црногорских братстава и племена у којима још није сасвим била искорењена ни крвна освета. Тврдио је да су народни посланици из опозиције у вријеме инцидента викали на њега да је Србија раније извозила волове, а сада Пунише Рачиће и како његова част није могла да издржи да прођу некажњено. За остале је тврдио да је пуцао у самоодбрани, мислећи да су кренули да га онеспособе. Како је поготово била тешка тачка оптужнице за убиство Радића, ту је било највише пажње. Рачић је тврдио да није имао никакве намјере да погоди Радића, већ да је метак случајно закачио њега, док је пуцао у Гранђу. Тврдио је да никада не би пуцао у слијепог човјека ни под каквим околностима.Као кључни доказ одбрана је представила чињеницу да је имао још укупно три метка у оружју и да је слободно могао убити Радића, да је хтио, док је излазио из скупштине, или да докрајчи Гранђу. Одбрана је изнијела детаље из његовог личног живота и као свједоке довела његове рођаке из Васојевића, указујући да долази из једне нервно нестабилне породице у намјери да смањи казну, али Пуниша је за говорницом оповргао све тврдње и рекао да је здравог ума. Током процеса је захтијевао само да детаљи буду тачно приказани, а за себе није тражио никакво оправдање и сматрао је да је прекршио закон.
Тужилаштво је, позивајући се на чињеницу да је владала шестојануарска диктатура у којој је и видовдански устав краљевине био суспендован, захтијевало смртну казну, тврдећи да би то била и добра порука и одговор власти. Смртна казна је ипак изузета из опције јер би то била најстрожа казна која је до тада примјењивана и зато што на суду послије мукотрпног и дугог процеса није доказано да је било завјере или сврсисходне намјере Пунише Рачића да уђе у парламент и убије три народна посланика, а рани два. 7. јуна 1929. године Варошки суд у Београду је изрекао пресуду. Ослободио је Јовановића и Поповића од оптужби, јер су тада сви на свакога викали разноразне увреде, тако да се не може говорити о подстријеку с њихове стране. Пронашао је Рачића кривим и осудио га на максималну казну по важећем праву у износу од 20 година робије. Он је прихватио пресуду и честитао слободу ослобођенима. По свршетку жалбеног поступка, Апелациони суд је донио коначну пресуду са образложењем по тачкама 2. октобра 1929. године.
1. За покушај убиства др Ивана Пернара на 4 мјесеца робије
2. За убиство др Ђура Басаричека на 12 година робије
3. За покушај убиства Ивана Гранђе на 1 годину и 4 мјесеца робије
4. За убиство Стјепана Радића на 8 година робије
5. За убиство Павла Радића на 12 година робије
Свеукупно је добио 33 године и 8 мјесеци робије. У образложењу је додато да ће одслужити 20 година робије, јер је то максимална казна коју важеће кривично право у Србији дозвољава. Послије скоро године дана проведене у београдској самици у вријеме истраге и судског процеса, пребачен је у затвор у Пожаревцу, најпознатији југословенски затвор, гдје је требало да одслужи остатак своје казне. Његова породица се преселила у Пожаревац како би га могла редовно посјећивати. Послије одслужене једне деценије, сходно затворским прописима, а на основу доброг владања, добио је статус „слободњака“. Добио је бројне привилегије над осталим затвореницима и могао је слободно да се шета градом током дана, што му је нарочито одговарало због породице.
Смрт
Након свеукупно 13 одслужених година, пуштен је на слободу 27. марта 1941. године. Склонио се код свог пријатеља у Смедерево. По свршетку Априлскога рата, у којем Краљевину Југославију окупирају силе Осовине и противправно цијепају, сели се са породицом у Београд, престоницу окупиране Србије. Живи успјешно и мирно под нацистичком окупацијом у вријеме Другог свјетског рата, стичући и један млин као приватно добро. Живио је у Господар Јевремовој улици. Остаје неразјашњена прича око његове смрти. У вријеме ослобађања Београда од стране комунистичких партизана, посјећују га наоружана двојица 16. октобар 1944. године, тражећи експлицитно њега. Ништа се не зна, а претпоставља се да су га партизани тада извели и негдје убили. У питању су били војници из 21. српске дивизије Милоја Милојевића.[13] Још већу мистерију на судбину Пунише Рачића баца вијест према којој је виђен у Бањици 4. децембра 1944. године као још жив. Његова породица је безуспјешно покушавала да открије шта се догодило са њим. Недуго послије његовог нестанка, убијен је и његов старији син, Слободан Рачић, заједно са бројним Београђанима у партизанским чисткама које су извршене одмах по добитку рата.
Теорије о позадини
Чин Пунише Рачића често се, најчешће са хрватске стране, третира као смишљено дјело, како би краљ Александар добио разлог за завођење диктатуре. Момчило Зечевић је открио један документ, који свједочи о широј, па чак и припреманој завјери, у којој је учествовао сам Антон Корошец, као тадашњи министар унутрашњих послова. Ријеч је о дневнику шефа Корошечевог кабинета, Станка Мајцене, у ком је записано да је Пуниша Рачић био код Корошеца ноћ пред пуцњаву у Скупштини, и да му је после састанка са Рачићем, Корошец поверио да ће „бити несреће”. Кад је сутрадан полицијски комесар Скупштине, звао Корошеца телефоном, да му јави страшну вест о догађајима у Скупштини, Корошец је одговорио „Несрећа се догодила”. Ово упућује на мисао да је Корошец желио да тиме убрза процес консолидације државе, а имао је и своје рачуне са Радићем и био убеђен да се са њим не може „правити држава”. У створеној атмосфери која је сваки час требало да прсне, краљ је позвао Мачека и Корошеца и отворено их питао да ли желе да да независност Хрватској и Словенији.
Каснији утицај
За вријеме парламентарних избора у Србији 2008. године, након потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању Европској унији, „Фамилија српских навијача“ је полијепила по улицама Србије плакате са фотографијама предсједника Србије Бориса Тадића и потпредсједника владе Божидара Ђелића са натписом „Државни непријатељи“, скупа са фотографијама Стјепана Радића са натписом „Један је Пуниша Рачић“.
У јулу 2017. братство Рачића покренуло је иницијативу о подизању споменика Пуниши Рачићу у његовом родном мјесту, што су подржали мјештани Слатине и споменик је подигнут 13. јула испред Рачићеве родне куће. Подизању споменика оштро се противила Хрватска, која је тражила од надлежних органа да се споменик уклони.На захјтев надлежних органа, послата је механизација за уклањање споменика, коју су мјештани Слатине зауставили и пристали да сами уклоне споменик, што су и урадили 18. јула.
Српско историјско-културно друштво “Никола Васојевић“- Беране, као удружење које окупља већином историчаре али и правнике и друге угледнике културе Васојевићке области, оштро реагују на „оркестрирани напад државних органа Црне Горе, који очигледно не познају ову проблематику, односно не поштују уставно право да је лична имовина загарантована и неотуђива“, саопштено је из тог друштва поводом „буре“ око подизања споменика Пуниши Рачићу на његовом имању у селу Слатини код Андријевице. „Пошто је Пуниша Рачић убијен од стране комунистичке руке и није му познат гроб ни мрамор обавеза је била његових рођака да му на његовом имању подигну достојно спомен обиљежје које не вријеђа никог, напротив осветљава дио историје која је била крвава у минулим временима а улога Пунише Рачића у тим догађајима била је патриотска. Треба подсјетити да је велика улога Пунише Рачића била у ослобођењу Црне Горе од турског и аустроугарског окупатора што су неспорне историјске чињенице и што су његови рођаци Рачићи то истакли на споменику“, наводи се у саопштењу друштва „Никола Васојевић“- Беране.
„Зато стоп у рушењу споменика Пуниши Рачићу борцу за слободу Српскога народа и ослободиоцима Црне Горе у минулим ратовима, што говори и фотографија са војводом Гавром Вуковићем“, закључује се у саопштењу.
Подсјећамо да је споменик Рачићу откривен тек прије три дана, а од тада па до данас подигла се велика „бура“ у Црној Гори уз жестоке рекације хрватске и црногорске јавности.
Прво су реаговали из Министарства вањских послова Хрватске, одакле су оштро осудило откривање спомен плоче Рачићу, затраживши да се спорно обиљежје уклони. Поводом откривања спомен обиљежја позвали су амбасадора Црне Горе у Загребу Бора Вучинића, “којем је том приликом изражен најоштрији протест“. Из МВП Хрватске су такође истакли да очекују да се надлежне институције Црне Горе ограде од овог чина у духу „добросусједских“ односа.
Одмах потом, је и Министарство вањских послова Црне Горе, таман у духу „добросусједских“ односа најоштрије осудило откривање спомен обиљежја Рачићу, те поручили да ће предузети све неопходне, законом утврђене активности у правцу уклањања спомен обиљежја.
Врхунац „буре“ око спомен обиљежија је и експресно реаговање Инспекције за заштиту културних добара, која је наредила рушење споменика, који је, иначе, подигнут испред Рачићеве родне куће у селу Слатина код Андријевице. Сходно налогу Инспекције рушење би требало да обави локална управа за два дана. Није изостала ни реакција „сателита“ власти односно Либералне партија (ЛП) која је позвала надлежне органе да што прије спроведу Закон и уклоне споменик Пуниши Рачићу у Андријевици, и оцијенила да је подизање таквих обиљежија постало препознатлљива националистичка провокација и злоупотреба.
Предсједник Уједињеног равногорског покрета свих српских земаља и расијања Војвода Милета Павићевић – Чича истиче да захтјеви за рушење споменика Пуниши Рачићу долазе од доказаних зликоваца и србомрзаца.
„Поред оних захтјева за рушење споменика који већ долазе од стране доказаних усташких зликоваца и србомрзаца (чији су преци само у Јасеновцу побили око 800.000 људи, међу којима и 30.000 дјеце до 12 година) и који никада нијесу упутили ниједно извињење за та злодјела него су деведесетих година под вођством Титовог генерала Туђмана убијали и протјеривали преко 500.000 Срба, данас су добили појачање јер су им се видимо прикључили и њихови помагачи, носиоци и протагонисти дукљанске догме, укључујући и наследнике идеологије Стедимлије и несрећног Дрљевића, који се ни једном нијесу јавили ни да осуде НАТО зликовачко бомбардовање наше отаџбине Србије,
Црне Горе и Републике Српске 1999 године“, истако је Павићевић – Чича.
Сада су се тако дрско и безобразно јавили, каже он, да руше споменик који се налази у дворишту породичне куће Рачића у мјесту Слатина у Васојевићима?
„У међувремену подсјећам да актуелна црногорска власт подизала споменике у Црној Гори њемачким окупаторским војницима, који су убијали наш народ од 1941. до 1945. године. Такође подсјећам да су ти исти прије десетак година на приватном имању срушили постамент војводи Павлу Ђуришићу у Заостру код Берана, што показује да је данашња Црна Гора потпуно изгубила однос поштовања према својим честитим прецима, које иначе поштује читав демократски свијет„, подсјетио је он додајући да Пуниша Рачић као истакнути национални радник, близак сарадник Николе Пашића и краља Александра, родољуб и патриота, народни посланик и човјек који је уистину проливао своју крв у рату за одбрану своје отаџбине без икакве сумње „заслужујуе споменик и његови честити потомци су данас дужни да га бране свим дозвољеним средствима“, закључио је Павићевић.
Медојевић: Црна Гора да тражи рушење споменика Баришићу
„Принцип рецопроцитета је основ билатералних односа. Ако Хрватска тражи рушење споменика Рачићу,Црна Гора треба да тражи рушење споменика Баришићу. Не улазим у оправданост подизања споменика и потребе да се држава мијеша у начин како ће породица на приватном имању то урадити. Овде говорим о дигнитету и суверенитету државе. Реципроцитет. Али кад имаш режим који је уцјењен досијеима око Дубровника, онда се држава овако брука“, написао је Небојша Медојевић један од лидера ДФ-а и предсједник ПзП-а на свом фејсбук профилу.
Lilith
Master
Poruka : 8935
Lokacija : Srbija
Učlanjen : 12.07.2017
Naslov: Re: Heroji iz senke Sub 26 Okt - 10:51
Sa visine soko kliče pjeva pesmu o đetiću Srbinu iz Crne Gore o junaku, svom Račiću...
Nije obraz hteo dati zato pamte gorskog tića Nehte pretke da obuka iz roda Vasojevića...
Puniša je Srbin bio U ponos mu nehte dati da pogane srpske žrtve ološ silna, ti Hrvati...
Ka su hteli da nas gaze Puniša im nije dao Stao pred nji' sa ljevorom srpski obraz osvjetlao...
Komunisti i ustaše to mu nisu oprostili prvi puta kad su mogli oni su ga i ubili...
uzalud bi komunjare da oblate tog junaka kad se njemu gde je Srba divi duša srpska svaka...
Sub 16 Mar - 22:19
)
