.............

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ovaj rad je izlagan više puta. Prvo u galeriji Singidunum, u okviru Noći muzeja,
 Muzeju Primenjenih umetnosti u Beogradu, zatim u Ustanovi kulture Vuk 
Kradadžić i na Pančevačkom filmskom festivalu 2014. godine.


..............

Scenografija daje pečat predstavi

Dobar pozorišni komad čini više segmenata, a da bi se urezao u pamćenje onih koji ga gledaju neophodno je do perfekcije dovesti priču, glumačku igru, kostime, ali i scenografiju.

"Kod scenografije je bitno da nam prikaže mjesto igranja, da prati mizanscenske zadatke glumaca i da ukaže na neku metaforu. Svaka druga raskoš nije obavezna, ali ni štetna", ukratko je značaj scenografije opisao Aleksandar Pejaković, pozorišni režiser iz Banjaluke.

Za dobar komad bitan cijeli tim: Dobra scenografija dočaraće ulicu, enterijer, pejzaž, pa će gledaoci imati utisak kao da se nalaze ili gledaju u pravu, bogato opremljenu prostoriju, posmatraju snijeg ili kišu kroz prozor...

Scenografi se slažu da dobar pozorišni komad zavisi od cjelokupnog tima koji radi na istom, a scenograf mora biti u dogovoru s režiserom, dizajnerima svjetla, kostimografom.

Dragana Purković-Macan, scenograf Narodnog pozorišta RS, pojasnila je da je nastanak scenografije složen stvaralački proces koji prolazi više faza.

"Prvo se scenograf upoznaje sa djelom koje radi, zatim razmjenjuje svoje utiske s rediteljem i onda pristupa izradi skica. Nakon usvojenog rješenja od strane reditelja predstave, kreće se u realizaciju, odnosno izradu scenografije. Kada se scenografija postavi na scenu, radi se dizajn svjetla, koji je veoma bitan da bi sve izgledalo kako treba", opisala je Purković-Macanova faze u nastanku scenskog izgleda.

Nije lako biti scenograf: Ona je trenutno jedini scenograf u RS sa završenim Fakultetom primijenjenih umjetnosti, Odsjek scenografija.

Istakla je da je biti scenograf izuzetno lijep posao, ali nimalo lak, jer osoba koja se bavi ovim poslom mora da vlada arhitekturom, slikarstvom, vajarstvom, dizajnom i generalno svim granama primijenjene umjetnosti.

"Scenografija je prvo što gledalac ugleda kada se podigne pozorišna zavjesa i ona je ta koja ostavlja prvi utisak. Scenografija da bi bila dobra mora da ima svoju dramaturgiju, koja prati radnju predstave. Likovnost je takođe veoma bitna", istakla je Purković-Macanova.

Njoj su posebno drage dvije predstave koje je radila u NP RS.

"Jedna je 'Porodične priče', koja je bila jedna od mojih prvih scenografija i izuzetno dobra predstava u svakom segmentu. Posebna mi je i predstava 'Radnička hronika', koja je još na repertoaru i za koju sam dobila nagradu za najbolju scenografiju", rekla je Purković-Macanova.

Reditelj na vrhu hijerarhije: Scenograf Pozorišta Prijedor Vladimir - Vanja Vlačina kazao je da je kreiranje pozorišne predstave, prije svega, timski rad, sa rediteljem na vrhu hijerarhijske ljestvice.

"Reditelji svoju ideju realizuju u koordinaciji sa scenografima i kostimografima, dizajnerima svjetla, multimedijalnim umjetnicima, kompozitorima. To znači da scenograf svoju ideju usklađuje sa stilskim i vizuelnim identitetom projekta i njegov kreativni rad je u startu uslovljen. Realizacija njegove ideje, opet, zavisi od tehnoloških i finansijskih mogućnosti, što je za naše uslove, danas, veoma važno. Nažalost", rekao je Vlačina.

Smatra da razlog male potražnje za profesionalnim scenografima kod nas treba tražiti u činjenici da imamo veoma malo profesionalnih pozorišta, što je i razlog malog interesovanja mladih za taj poziv.

"Osim toga, mi živimo u vrijeme kad argument ne znači ništa, mnogi standardi su devalvirani, pa i umjetnost ima sve manje konzumenata, kao i onih koji je serviraju. Sa druge strane, scenografija je u kontekstu likovne umjetnosti, pa smo imali, a imamo i danas, bezbroj odličnih scenografa - akademskih slikara", rekao je Vlačina.

Dio odgovornosti za kvalitet: Činjenica je, dodao je, da scenograf kao dio tima preuzima na sebe dio kolektivne odgovornosti za kvalitet i uspjeh predstave, ali uvijek, kao umjetnik, nosi ličnu odgovornost za svoje djelo.

Scenografija, ako je dobra, smatra Vlačina, neće smetati i biće u funkciji predstave, a ako je odlična, ostaviće na publiku pozitivan i jak utisak, impresioniraće je i opet će biti u funkciji predstave.

"Pozorište Prijedor ostvaruje uspjehe s predstavom 'Djelidba' Skendera Kulenovića, koju je režirao Marko Misirača. Scenografija koju sam predložio za tu predstavu bila je šlagvort reditelju za pojedina, mogu reći i suštinska, rješenja u procesu njegovog kreativnog rada, koji je, ipak, najvažniji za koncept čitavog projekta", istakao je Vlačina.

Predstava, pak, može biti postavljena tako da neki drugi vizuelni elementi, svjetlosni i multimedijalni, umanje ili potpuno potisnu potrebu za klasičnom scenografijom.

Kao komad koji je njemu izuzetno drag zbog scenografije, Vlačina je istakao "Srpsku dramu" Siniše Kovačevića, u režiji Darka Cvijetića, na kojoj on međutim, nije radio scenografiju.

Bitna kreativna sloboda: "Dizajnirao sam svjetlo imajući potpunu kreativnu slobodu, uradivši, praktično, dio rediteljskog posla. Bilo je tu mnogo scena - odlično komponovanih slika i bio je to dobar timski rad, gdje smo za rezultat imali kultnu predstavu prijedorskog pozorišta", kazao je Vlačina.

Takođe, izdvojio je i dječji mjuzikl "Crvenkapa" Petra Jovanovića, na kojem je sarađivao sa Cvijetićem kao rediteljem.

"Sa veoma malim budžetom smo napravili izuzetnu predstavu. Za 'Crvenkapu' sam osmislio i realizovao kompletan vizuelni identitet predstave. 'Vlast' Branislava Nušića ima divan uvod, opet moj rad sa Cvijetićem uz blagoslov reditelja", istakao je Vlačina.

Režiser Aleksandar Pejaković smatra da kod nas nema nekog posebnog sistema koji štiti segment scenografije, jer se on još "potpuno pogrešno smatra manje važnim činiocem u pozorištu".

Inostrani scenografi: "Zato smo uvijek imali sreće da nam kao kućni scenografi u NP RS budu angažovani ljudi od autoriteta, kao što su to nekada bili Sava Šandorov i Živorad Pećarić, a danas je to Dragana Purković-Macan", istakao je Pejaković.

Prema njegovim riječima, kada su u pitanju inostrani scenografi, najveće uspjehe kod nas je ostvarila Svila Veličkova iz Bugarske, koja je uspješno stvarala u Dječijem pozorištu RS.

"Kada kažem da se ne poklanja pažnja tu, prije svega, mislim na čitav sistem koji treba da bude funkcionalan: od same izrade, preko postavke, pa sve do skladištenja scenografije. A, kod nas tog sistema uopšte nema", pojasnio je Pejaković.

Istakao je da NP RS zbog nedostatka prostora nema gdje adekvatno da skladišti kulise i rekvizite. Takođe, nema ni dovoljan broj dekoratera koji postavljaju i skidaju scenografije, tako da je situacija po tom pitanju katastrofalna.

"Dakle, pojedinac ne može sam da se izbori ako država ne želi da izgradi sistem. Buni me i činjenica da se Akademija umjetnosti Banjaluka još oglušuje o dobronamjerne prijedloge da otvori smjer scenografije, što bi,  sigurno, stvorilo kritičnu masu za rješavanje mnogih problema vezanih za segment scenografije na našim prostorima", zaključio je Pejaković.

Scenografija
Scenografija je vrsta primijenjene umjetnosti, koja se bavi uređenjem scene u pozorištu ili na filmu i stara je koliko i samo pozorište. Scenograf ograđuje pozorišnu binu (pozornicu) kulisama, koje treba da dočaraju prostor ili ambijent u kojem se radnja predstave događa.

Osim kulisa, koje se rade od različitih materijala, papira, kartona, platna ili dasaka, scenograf uređuje i dijelove namještaja, tepihe, slike i slično.

Scenograf je obično likovni umjetnik, koji najprije uradi nacrt scene, potom napravi maketu, odredi kakve će biti kulise, te ih onda priprema, oslikava i prilagođava radnji predstave.

Carobna frula

.......................

Bilibin  je 1917. godine napustio Rusiju i lutao svetom, od Kaira i Aleksandrije do Pariza. Patio je, 
ipak, za "rodinom". Živeo je od dekorisanja privatnih kuća i pravoslavnih crkava, a nakon što je 
dekorisao i sovjetsku ambasadu u Francuskoj 1936. godine vratio se u Rusiju.


[You must be registered and logged in to see this image.]



Košej Besmrtni u ruskoj bajci "Marja Morevna", ilustracija Ivana Bilibina

Miljen Kljaković Kreka: Srpski scenograf koji je izuo najveće svetske zvezde

Slavni srpski scenograf, koji je, pored ostalih, sarađivao i drugovao sa Marlonom Brandom, Džonijem Depom, Donaldom Saderlandom i Fej Danavej, otkriva da decenijama sakuplja cipele poznatih filmskih zvezda

Scenograf Miljen Kljaković Kreka (66), jedan od naših najcenjenijih i najpoznatijih filmskih stvaralaca, slavu je stekao ostvarenjem “Delikatesna radnja” koje mu je donelo nagrade “Cezar” i “Feliks” i brojne projekte u Americi. Snimajući sa Džonijem Depom, Marlonom Brandom, Fej Danavej, Benom Kingslijem, došao je na ideju da sakuplja obuću zvezda s kojima se družio i sarađivao.
Počelo je slučajno. Sa Džonijem Depom i Izabel Ađani bio sam u jednoj pariskoj diskoteci. Bilo nam je veoma prijatno i uz piće smo sedeli do jutra. U nekom momentu palo mi je na pamet da od Izabel, kao uspomenu na to lepo veče, zatražim da mi pokloni jednu cipelu. Uradio sam to iz štosa, da vidim kako će da ode kući. Skinula je obe baletanke, i napisala mi posvetu: “Kreki, za uspomenu na divno druženje”, i bosonoga odšetala do taksija. To mi je bilo veoma simpatično i pomislio sam da bih i druge glumce mogao da zamolim za isto. Tako je krenulo. Za svaki film koji radite vežu vas brojne uspomene, pa mi se učinilo da bi obuća bila prava memorabilija na ljude i projekte. Na svakom paru cipela imam napisano koji umetnik ih je nosio, gde je i šta igrao. One imaju svoju priču, prošle su milje i milje. Sakupio sam mnogo obuće i imam ideju da se jednog dana, kad budem otišao u penziju, njome ozbiljno pozabavim, odnosno da je nekako uramim ili dizajniram specijalne kutije u kojima bi mogla da se izloži. Najverovatnije ću svoju kolekciju pokloniti Jugoslovenskoj kinoteci, jer je zaista jedinstvena.Nema osobe koja ga je odbila, a nekima je umesto cipela uzeo neki drugi odevni predmet. U kolekciji su cipele, čizme, sandale koje su, između ostalih, nosili Donald Saderland, Vilijam Hart, Maksimilijan Šel, Džeri Luis, Greta Skaki, Alan Rikman, Džon Kjuzak, Đankarlo Đanini, Hilari Daf, Lili Tejlor, Marisa Tomej.

Autor:Gloria magazin/Tanja Nikolić
Foto:Jakov Simović, Privatna arhiva

Denić na listi najboljih scenografa časopisa "Teatar hojte"

Poznati srpski pozorišni i filmski scenograf Aleksandar Denić dobio je veliko priznanje najuticajnijeg nemačkog pozorišnog časopisa "Teatar hojte"

BEOGRAD - Poznati srpski pozorišni i filmski scenograf Aleksandar Denić dobio je veliko priznanje najuticajnijeg nemačkog pozorišnog časopisa "Teatar hojte" .

Časopis je uvrstio Denića na godišnju listu najboljih scenografa sezone 2011-2012. godine, nakon njegove saradnje sa slavnim nemačkim rediteljem Frankom Kastorfom.

Ovo vredno priznanje za umetnički rad, kako je Denić izjavio Tanjugu, stiglo je za scenografiju predstave "Amerika" Franca Kafke, koju je Kastorf režirao u pozorištu "Šifbau šaušpilhaus" u Cirihu.

Denić je rođen 1963. godine u Beogradu, gde je diplomirao je scenografiju na Fakultetu primenjenih umetnosti. Uradio je veliki broj scenografija, pođednako uspešno u pozorištu, na filmu i televiziji.

Сценографију не правим да буде лепа
На исти начин радим од шездесетих година до данас, без обзира с ким радим, дебитантом или искусним редитељем. Јер, то што радим, радим ради себе. То је мој печат. И мислим да је крајње једноставан. Не може кикс да се деси. Не може неко да ми донесе камион реквизита који ми не требају, прича познати сценограф Миленко Јеремић


Mожда је једна реченица коју је Миленку Јеремићу давних шездесетих година упутио другар, а касније и кум Бата Живојиновић, одредила животни пут овог познатог сценографа. А можда се у целу причу умешала судбина. Ко би знао. Након више од пола века иза Јеремића је рад у стотинак телевизијских и филмских пројеката, десетак позоришних представа, иако је планирао нешто сасвим друго.

– Уписао сам Академију примењених уметности, одсек ентеријер. И планирао тиме да се бавим. Сасвим случајно сам се нашао на филму. Ветар у леђа ми је дао мој друг Бата када ми је једном приликом, током студија, рекао: „Што ти не би завршио на филму?!” И ја сам се тада као асистент сценографа нашао усред пројекта званог „Човек није тица”. Бата ме је ту гурнуо. Али, нисам тада планирао да останем на филму. Отишао сам након војске у Немачку и тамо остао четири године. Бавио се адаптацијом локала, унутрашњом архитектуром. Стекао сам тамо пуно пријатеља али нисам могао да останем. Сваки пут када бих прелазио нашу границу, плакао сам. Овде је моје место – прича сценограф чије се име нашло на шпици бројних филмова од шездесетих година па све до данашњих дана када се недавно вратио са вишемесечног снимања телевизијске серије „Корени” рађене по роману Добрице Ћосића.

У свет филма Миленко Јеремић одлучио је да „уплови” тек након што је радио у остварењима „Моја луда глава” и „Валтер брани Сарајево” и тако, на неки начин, наставио пут свог оца, кинотехничара, који је први у Београду имао две „ернеман” машине, пројекторе.

Бесплатне пројекције

– У нашој кући на Булбулдеру приказивали смо филмове. Бесплатно. После рата тата је радио у „Београд филму”, био је један од његових оснивача – прича наш саговорник .

Да ће он касније завршити у свету филма и телевизије тада ни сањао није, а још мање да ће се тиме бавити и након пензије у коју је отишао само захваљујући колеги који му је својевремено, док је радио на филму „Живот је леп”, скренуо пажњу да је стекао право на њу.

Много пре тога Миленко је свој печат оставио у неким од култних југословенских и српских остварења попут „Мајстора и Маргарите”, „Вариоле вере”, филма за сва времена какав је „Маратонци трче почасни круг”, у филмовима „Лепа села лепо горе”, „Буре барута”, „Црна мачка бели мачор”, „Чудо невиђено”, „Сеобе”, „Балкански шпијун”, „Бој на Косову”, као и у серијама које су обележиле историју телевизије попут „Повратка отписаних”... А хтео је да се бави уређењем ентеријера и да слика аквареле.

Живот му је наменио другу причу коју он прича и даље. Са многих снимања носи успомене којих се и данас радо сећа и препричава са осмехом.

Нови пројекти
– Позиви за рад и даље стижу. Сада имам сценарија за три филмска пројекта – „Теслу”, редитеља Борише Симовића, „Госпођицу Десанку” Мирослава Мике Алексића и за „Мрак” Душана Милића.Допада ми се „Мрак”, прича о страдању Срба на Косову. Једна кућа и једна црква и једном засеоку у којем се врши притисак на Србе да се иселе... „Тесла” сам по себи говори о чему се ради а „Десанка” је прича из Првог светског рата. Болница у Ваљеву, пегави тифус, детињство Десанке Максимовић, једна топла филмска прича везана за њеног оца. Од та три пројекта „Тесла” је најзахтевнији. Мало излази из мојих уобичајених сценографских оквира. Треба да реконструишем ону његову чувену лабораторију у Аризони. Да помогнем да се реализује његова моћ рендгенског погледа да види кроз зидове. Наравно, ту ће се користити и компјутерски ефекти – каже Миленко Јеремић.
– Сећам се када смо снимали „Окупацију у 26 слика” и када сам на Сахат-кули у Херцег Новом морао да нацртам неке усташке симболе. Тадашњи председник општине је био ужаснут мојом намером јер се плашио да ће боја „ући” у камен па сам ја „диверзантски”, ноћу, лепио усташке пароле. Долазила је и полиција по мене. Наравно, ништа од боје није остало. Све је било под контролом, исцртано на цигарет-папиру и лепљено уз помоћ желатина. Сахат-кула је остала нетакнута – прича уз смех Миленко којем је током рада на филму „Валтер брани Сарајево” дошла у посету жена и једва га препознала када је га је видела скроз црног и запрљаног јер је копао по отпаду тражећи „нешто што му треба”.

– Тај филм је био велики пројекат. Сатове из сцене са Радетом Марковићем налазио сам по приватним кућама, а поред камере је прошло 40 тенкова које сам морао да „обучем у немачке униформе”. Да им нацртам немачке ознаке. За то сам користио историјску документацију, да не погрешим. Компјутер не користим, више волим да отворим књигу и видим слику. Имам своју библиотеку – прича Јеремић.

За протеклих пет деценија Миленко Јеремић је радио у више од сто пројеката, филмских, телевизијских, али, како наглашава, нису сви они и реализовани.

– Међутим, ја их сценографски јесам спремио. Дешавало се, као на пример, за трећи део „Балкан експреса”, да добијем текст, спремим тај трећи део... То је требало да буде прича о Гаги Николићу, Бори Тодоровићу и другима као јунацима који у овом делу бивају покрадени. Било је то пре пет, шест година. Ја одрадио свој део посла, цео елаборат спремио, али продуценти се више нису јавили – прича Јеремић и објашњава које су фазе у његовом сценографском послу.

– Цртате по сценама све што вам треба да би реквизитерима било јасно шта да вам набаве. После тога иде књига и то помоћнику режије. То је сценографска разрада. Онда ме реквизитер води на места где се реквизити налазе да бих одабрао оно што ми се свиђа. У сваком филму имам исти приступ. На исти начин радим од шездесетих година до данас без обзира с ким радим, дебитантом или искусним редитељем. Јер, то што радим, радим ради себе. То је мој принцип рада, мој печат. И мислим да је крајње једноставан. Не може кикс да се деси. Не може неко да ми донесе камион реквизита који ми не требају. И са истим жаром радим као на почетку каријере – прича Миленко Јеремић који је осмислио сценографију и за филмове „Сезона мира у Паризу”, „Бановић Страхиња”, „Игмански марш”, „Последњи круг у Монци”, „Три карте за Холивуд”, „Нечиста крв”, „Рат уживо”...

Некада се радило на поверење

На наше питање како је било радити на филму некада а како сада, кратко одговара:

– Некада је било много поштеније! Пара није било, не памтим када сам четврту рату добио. А она је увек долазила на крају филма. А сада долази време да се паре на почетку филма траже. Ја још увек нисам почео са том праксом, али... Ко зна.

Прича нам и како ни од кога није учио овај посао када је почињао.

– Ликовњак сам, систематичан. Код мене је у објекту и фигура и костим. Причу развијам градећи ликове, дајући допринос оном основном тексту. Ако, примера ради, имамо музичара као једног од ликова у филму, онда имам обавезу да њега и његов живот прикажем кроз простор у којем живи. Лик у филму је центар мог размишљања. Сценографију не правим да буде лепа већ сврсисходна, прича сценограф кроз чије руке прође апсолутно сваки реквизит.

– Не могу преко телефона да радим. Радио сам и за позориште, углавном Звездара театар, неких десетак представа и био сам све време са мајсторима током израде декора. Чак сам и патинирање контролисао – прича Јеремић и признаје да је често ван куће али да се не жали јер то има и својих дражи као што је упознавање нових простора, сусрет са новим људима.

Scenografija za pozorisnu predstavu " Na Drini cuprija "
Srpskog narodnog pozorišta, Novi Sad.

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]

Predstava Otpor, Gradskog pozorišta iz Bečeja i Udruženja
„Arteria“ iz Novog Sada

[You must be registered and logged in to see this image.]

„Anika i njena vremena“,
Srpskog narodnog pozorišta i BEOART-a iz Beograda

[You must be registered and logged in to see this image.]

"Korespodencija ", Zvezdara teatar

[You must be registered and logged in to see this image.]

" zimska bajka ", Crnogorsko narodno pozorište