|
| Žene koje su menjale svet | |
| |
Autor | Poruka |
---|
wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Žene koje su menjale svet Uto 29 Mar - 7:41 | |
| ISKUŠENICE VLADARSKIH SLABOSTI
Kroz istoriju je prohujalo mnoštvo žena čvrste volje čije je glavno oružje bila zavodljivost. Primera ima mnogo: Frines, bludnica koja se spasla smrtne kazne pokazavši pred sudijama svoje nago telo; grofica od Kastiljonea, koja je posle jedne strasne noći s Napoleonom III uspela da ga ubedi da podrži ujedinjenje Italije; Rokselana, robinja koja je postala nemilosrdna savetnica najvećeg turskog sultana...Iako su prestoli, komandovanjem vojske, propovedi u crkvama i katedre u školama milenijumima bili nedostupni za ženski pol, nesumnjivo je da su žene zahvaljujući svom uticaju na muškarce mogle da unište vojske, prestole, predikadionice...No, razne priče koje su doprle do današnjih dana govore da za to nije bilo dovoljno samo lepo lice i telo, već i pamet. Milosnica bogova Primer je Grkinja Frines, koja je ostala upamćena po sudskom postupku koji se vodio protiv nje. Bila je prostitutka, ali prefinjena i duhovita, prava hetera koja je osim savršenog tela prodavala i druge sposobnosti, divno je svirala, igrala i umela da vodi mudre razgovore. Nadimak joj je bio Žabica, a zapravo zvala se Mnesarete, "ona koja poziva na vrline". Rođena je u prvoj polovini 4.veka pre naše ere u Tespi, gradiću u Beotiji. Nije bila robinja već slobodna žena, ali je u mladosti radila teške seljačke poslove. U Atini je bila veoma tražena družbenica: zarađivala je dovoljno da može da plati školovanje, pa je postala prijateljica uticajnih političara, visokih državnih službenika, umetnika i pisaca. Bila je to prava retkost za tadašnju Grčku, kada žene gotovo da nisu izlazile iz kuće. Bila je i ljubavnica i muza velikog vajara antike Praksitela, ali i najslavnijeg slikara Apelijusa koji ju je naslikao kao Veneru koja se rađa iz vode. Kada je negde između 350. i 340. godine pre naše ere izvedena pred atinski sud pod optužbom da je uvredila božanstva, njen branilac Hiperid obnažio ju je pred porotom uzvikujući:"Kako jedna ovaka lepotica može da uvredi bogove?!" I dobio je slučaj. Sudbina Žabice se ne zna, ali je ipak ostalo zapisano da se, budući izuzetno bogata, ponudila da obnovi zidine Tebe (presotnice Beotije), koje je 335.godine pre naše ere razrušio Aleksandar Veliki. Za uzvrat je tražila jednu spomen-ploču koja će na nju podsećati: "Aleksandar ih je razrušio, Frines ih je obnovila." Rukovodstvo Tebe ponudu je s gnušanjem odbilo.
Jedna druga miljenica muškaraca po imenu Taida odlučila je da se osveti Persijancima koji su 480.godine pre naše ere razorili Atinu. Kad je 150 godina kasnije Aleksandar Veliki izvršio napad na Malu Aziju, sa sobom je, uz ogromnu vojsku, poveo i grupu prostitutki. Taida je bila jedna od njih. Kao sledbenica boga Pana, svirala je na flauti i bila je igračica. Upravo plesom uspela je da napravi poduhvat zbog kojeg je ušla u istoriju: zapalila je persijski dvor u Persepolisu.
Na papskim dvorovima Aleksandar je bio zadivljen lepotom grada koji je osvojio i nije nameravao da ga poruši. Da bi ga ubedila, Taida je održala jedan govor, koji je grčki istoričar Plutarh vekovima kasnije ocenio kao "suviše učen za osobu kakva je bila Taida". Ali, mnoge bludnice tog vremena bile se veoma obrazovane, pohađale su škole za "eros i poeziju" kojih je u Grčkoj bilo mnogo. Tako da je jedne noći posle slavlja uz mnogo pića i plesa Aleksandar odlučio da udovolji Taidi.
Slavu koju su stekle neke od grčkih bludnica pronela se sve do renesanse, a ceremonijalmajstor pape Aleksandra Bordžije čak im je dao ime "poštene kurtizane". Veronika Franko, najpoznatija i najuticajnija međi njima, rođena je u Veneciji 1546.godine. Iako iz plemićke porodice, i sama je bila ćerka bludnic, kasnije i njene podvodačice. Posle jednog neuspelog ugovorenog braka, upoznala je Đakoma di Babalija, najbogatijeg trgovca iz Raguze (Dubrovnika) i prvog u nizu njenih zaštitnika. U jednom od pedeset pisama koje je sama objavila 1580.godine, Veronika je napisala da bi svoje vreme provodila u studiranju na akademijama kad bi joj to bio dopušteno. Iako je bila pesnikinja i zaštitnica umetnosti, u istoriji je upamćena zahvaljujući ljubavnim veštinama. Zarad uspeha Venecije, bila je ljubavnica Anrija de Valoa, budućeg kralja Francuske. To je ipak nije spaslo inkvizicije s optužbom za veštičarenje, što se prostitutkama često događalo. Kao i Frines, spasla se zahvaljući dobrim društvenim poznanstvima, a možda i svojoj lepoti.
Početkom 20. veka sa bel epokom, Pariz je postao prestonica grandes horizontales, bludnica druge vrste. Najslavnija je bila Karolina Avgustina Karason, poznatija kao Lepa Otero. Pričala je da je andaluzijska Ciganka, kćerka nekog Grka koji je poginuo u dvoboju, ali je istina bila manje romantična: rođena je u Galiciji (severna Španija), i bila je ćerka prostitutke. Majka ju je tukla kao i sedmoro ostale dece, sve od različitih i nepoznatih očeva. Pri tom je u jedanaestoj godini bila silovana pa nije mogla da rađa decu. Pobegla je od kuće u osamnaestoj i u Parizu je postala zavodnica. Umela je lepo da igra i to joj je donelo sreću, a vitak stas, zelene oči, crna kosa, divne grudi prosto su opčinjavale muškarce. Od pozornica na kojima je plesala do postelja najmoćnijih ljudi tog doba put je bio kratak: poželeli su je belgijski kralj i ruski car, milijarder Vanderbilt, inžinjer Ajfel, arhiktekta Gaudi. Doživela je dugu i tužnu starost. Živela je 96.godina.
Prve u haremu I u muslimanskom svetu, gde su bogataši i vladari imali velike hareme, žene su ponekad igrale presudnu ulogu. Na primer, Arapkinja Hajzuran iz 8. veka, bez koje ne bi blio priča iz "Hiljadu i jedne noći". Ova lepa ljubavnica bagdadskog kalifa uspela je da posle njegove smrti na tron dovede prvo starijeg pa mlađeg sina i da godinama vlada umesto njih. Osam vekova kasnije još jedna robinja ljubavi stekla je moć u Otomanskom carstvu. Zvala se Rokselana, "Crvena", mada je njeno pravo ime bilo Aleksandra Lisovska. Rođena je između 1506.i 1510.godine u današnjoj Ukrajini. Zarobljena, prodata je na pijaci robova u Istanbulu. Kupio ju je veliki vezir Ibrahim-paša, i poklonio je prijatelju Sulejmanu Veličanstveom.
Sulejman je imao četiri zvanične žene, dakle majke naslednika prestola. Iako je u haremu sa 300 konkubina, Rokselana je uspela da se nametne ne samo zbog svoje riđe kose i lepi, svetlih očiju, nego i zbog svog duha i sposobnosti da lepo priča. Prilikom javnih nastupa Sultan ju je sve češće vodio sa sobom, a 1534. se s njom i venčao. Rokselana je bila vrlo okrutna i hladna žena: osvetila se Ibrahim-paši tako što je izdejstvovala njegovo ubistvo, a požar u haremu iskoristila je da se sa svim ženama preseli na dvor Topkapi u Istanbulu. Naterala je Sulejmana da ubije svog najstarijeg sina Mustafu i tako je obezbedila presto njenim sinovima Bajazitu i Selimu. No, ova dvojica su se posle majčine smrti okomili jedan na drugog.
Ljubavnice s platom Poput istočnjačkih harema, i francuski vladari imali su u 17. i 18. veku nešto slično: maitresses en titre, zvanične ljubavnice koje su dobijale lepu kuću za život i mesečnu platu. Jedna od najmoćnijih bila je madam Bari, čija je majka takođe bila poznata ljubavnica. Mari-Žan Beku, kako joj je bilo pravo ime, bila je frizerka, ali je ubrzo otkrila i svoje druge sposobnosti. Upoznala je Gaskonjca Žana di Barija, svodnika poznatog po tome što je svoje brojne ljubavnice terao na prostituciju. No, ovaj razvratni grof imao je i izvesnih zasluga jer je svojim devojkama plaćao časaove iz književnosti i filozofije kod najboljih profesora. Pošto je izvesni vreme provela u kućama nekih plemića, ponudio ju je 1768.godine kralju Luju XV umesto obožavane madam Pompadur koja je umrla četiri godine pre toga. Madam Bari je ljubavnu vezi sa kraljem platila životom, jer je posle Francuske revolucije optužena za kontrarevolucionarno delovanje. Završila je na giljotini 1793.godine.
Kineska madam Bari živela je gotovo 2300 godina ranije. Zvala se Ksi Ši, a rođena je oko 5. veka pre naše ere u jednom selu kraljevstva Jua u provinciji Zedžijang, jednom od mnogih u tada podeljenoj Kini. Kralj Jua dospeo je zarobljeništvo susednog Vu kraljevstva, ali je ipak posle mučenja oslobođen. Sa svojim ministrima smislio je osvetu: da kralju Vua pokloni prelepe devojke koje su bile i odlične ratnice. U naredne tri godine Ksi Ši i ostale devojke podučavane su pevanju, igranju, lepom ponašanju i umetnosti zavođenja, ali jeziku i kulturi neprijatelja. Ksi Ši se pokazala kao najbolja, pa je poklonjena kralju Vua Fu Čaju. Zavela ga je toliko da je naterala na samoubistvo neke ministre, a kralja da napadne kraljevstvo Ki, što se pretvorili u iscrpljujući rat. Kralj Jua je to iskoristio, napao je i pobedio Fu Čaja, koji se krajem 473.godine ubi. Ksi Ši je ušla u legendu: vratila se u zemlju, ali se ne zna kako je završila život.
Priča ove Kineskinje slična je jednoj iz Italije, ali iz 19. veka koja je isto tako rodoljubiva. Virdžinija Oldoni rođena je 1837. godine i bila je gotovo bolesna lažljivica, što je moda poslužilo njenim ciljevima, ali joj je narušilo istorijski ugled. Njeni roditelji bili su ugledni ljudi, mada joj je biološki otac izgleda bio Jozef Ponjatovski, osiromašeni kralj Poljske. Virdžinija je svoje slobodoumno ponašanje prema muškarcima pokazala kao veoma mlada. Već u sedamnaestoj godini udala se za grofa Kastiljonea, ali ga nije volela. Ipak, brak joj je doneo preseljenje u Torino i mogućnost prisustvovanja svetkovinama na dvoru Savoja. Kao da je začarala kralja, on je počeo da je obasipa poklonima, a čuveni političar Kamilo Kavur, iako zgrožen njenim nemoralom, primetio je da b mogla biti od koristi. Naime, osim šo je bila lepa i slobodoumna, odlično je govorila francuski. Kavur je predložio kralju da Virdžiniju iskoriste da zavede francuskog cara Napoleona III i navede ga da podrži ujedinjenje Italije. Virdžinija se s mužem preselila u Pariz 1856. godine. Napoleon nije odoleo njenim čarima, a kratkotrajna ljubav urodila je plodom - car je podržao ujedinjenje Italije.
U međuvremenu Virdžinijin muž zatražio je razvod zbog njenog neverstva, a ona počela da živi između Francuske, Italije i Engleske. Postala je odličan "insajder" i obogatila se na račun poverljvih podataka koje je dobijala primajući u postelju važne ljude. Nastavila je i s patriotskim radom, ali joj je život prepun intrig narušio duševno zdravlje, te je počela da pati od manije gonjenja. Umrla je u Parizu 1899. godine sama i progonjena raznim uspomenama.
Izvor: Politikin zabavnik |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Sub 28 Maj - 13:59 | |
| 408 godina od kraja Zlatne elizabetanske ere Njeno 44-godišnje kraljevanje dovelo je do porasta engleske moći i uticaja u svijetu. [You must be registered and logged in to see this image.] Elizabeta I, rođena je 7. septembra 1533., a umrla je na današnji dan 24. marta 1603. godine. Bila je kraljica Engleske i Irske, a vladala je kao šesti i posljednji monarh iz porodice Tudora. Izuzetno popularna u narodu, nazivana je Djevica Kraljica, Gloriana (“slavljena”) i Dobra kraljica Bess. Nakon kratkih vladavina polubrata i polusestre, čiji se način upravljanja zemljom razlikovao u svakom pogledu, njeno 44-godišnje kraljevanje dovelo je do porasta engleske moći i uticaja u svijetu. U trenutku kada je došla na tron, primjeri dviju prethodnih žena koje su vladale Engleskom nisu obećavali mirnu i uspješnu vladavinu nove kraljice. Čak i oni koji su je podržavali nadali su se da će se udati i vlast prepustiti mužu, ali Elizabeta je imala druge planove. Ona je jednom zauvijek vratila Englesku protestantizmu. Vrijeme njene vladavine prozvano je “Zlatnom Elizabetinom erom“, u kojoj je rasla ekonomska moć Engleske, cvjetala nauka, filozofija i kultura. Tokom njene “zlatne vladavine” započinje kolonizacija Sjeverne Amerike i osniva se Britanska istočnoindijska kompanija. Opisivana je kao stroga i razdražljiva vladarica. Za razliku od mnogih drugih monarha, bila je škrta na dodijeljivanju titula i časti; samo je sedam ljudi zaslužilo njeno odlikovanje. Elizabetina strategija, koju najbolje opisuje njen moto “video et taceo” (vidim, ali šutim), često ju je spašavala od pogrešnih političkih odluka i onih vezanih za udaju, koja se nije nikada desila Puna suverenska titula Elizabete I glasila je Milošću Božijom, kraljica Engleske, Francuske i Irske, branitelj vjere, vrhovni poglavar Crkve Engleske i Crkve Irske. Elizabeta je, kao i svi engleski vladari počevši od Edvarda III, naslijedila titulu francuskog vladara, ali nije nikada vladala kraljevinom Francuskom. Za krunisanje Elizabete bio je zadužen Owen Oglethorpe, biskup od Carlislea. Nadbiskup od Canterburya, koji je inače zadužen za krunisanje monarha, umro je na isti dan kao i Elizabetina prethodnica, Marija I, a nadbiskup od Yorka i biskup od Durhama, koji su bili iznad biskupa od Carlislea u ranku, našli su način da izbjegnu krunisanje protestantske kraljice. Biskup od Carlislea je bio katolik, a sama ceremonija zbunjujuća mješavina protestantskih i katoličkih običaja. Elizabeta I je okrunjena 15. januara 1559. u svojoj dvadeset i petoj godini. Mnogi katolici, posebno oni evropski, smatrali su Elizabeti heretikom. Godine 1570. papa Pio V ju je ekskomunicirao, nazivajući je “navodnom kraljicom Engleske”. Ova sankcija, koja je faktički oslobodila katolike od pokoravanja Elizabeti, postigla je samo zbližavanje Crkve Engleske i Krune. Pio V ovim potezom nije nimalo popravio stanje katolika u Engleskoj, nasuprot; njihov položaj postao je samo težim zbog njihove upitne odanosti kraljici. Godine 1571. parlament je zabranio proglašavanje kraljice heretikom i dovođenje u pitanje njenog prava na krunu, a pošto se taj čin smatrao veleizdajom, kazna je bila smrt. Kasnije je, nakon nekoliko zavjera protiv Elizabete, veleizdajom proglašeno i obraćanje na katoličanstvo, a katolički svećenici su bili protjetrani iz Engleske. Razlozi zbog kojih je Elizabeta odlučila ostati usidjelica i danas su nepoznati, a nagađanja o njima oduvijek su bila zanimljiva romantičarima. Neki misle da joj je Thomas Seymour, četvrti muž Katherine Parr i čovjek u čijoj je kući živjela kao mlada djevojka, svojim napastvovanjem odvratio od seksualnih odnosa. Drugi smatraju da je Elizabeta znala da je i ona, baš kao i njena sestra, neplodna. Iako je je možda mogla roditi sebi nasljednika, najvjerovatniji razlog zbog kojeg je redom odbijala sve prosce bio je strah da bi njen muž mogao poljuljati njen status vladarice, kao što se desilo Mariji I, i preoteti joj moć. Nedugo nakon smrti Marije I, njen udovac, španski kralj Filip II, želio je oženiti Elizabetu i tako zadržati titulu engleskog kralja, koja mu je bila zagarantovana samo za vrijeme Marijinog života. Ovaj plan je bio odmah osuđen na propast, ne samo zbog Elizabetine nevoljkosti da se odrekne protestantizma, već i iz istog razloga iz kojeg je valjanost braka između Henrika VIII i Katarine Aragonske bila upitna; crkveni zakoni sprječavali su osobu da sklopi brak sa muževim bratom ili ženinom sestrom, što je bio slučaj sa Filipom i Elizabetom. Bez obzira na nevoljkost da se uda, Elizabeta je tajno flertovala sa svojim mladim savjetnicima, pogotovo oženjenim Robertom Dudleyem. Dudley je bio njen prijatelj iz djetinjstva, a kada se između njih počela javljati romansa 1559. godine Dudley je već bio oženjen. Veliki skandal izbio je kada je Dudleyeva supruga, Amy Robsart, pronađena mrtva pod sumnjivim okolnostima 1560. godine. Danas se smatra de je umrla od raka dojke, ali u trenutku njene smrti mislilo se da ju je ubio Dudley kako bi oženio kraljicu. Tokom nekoliko mjeseci Elizabeta je ozbiljno razmišljala o udaji za Dudleya, ali je na kraju tu pomisao ostavila po strani. Dudleyu je dala titulu grofa od Leicestera, a njihov odnos se vremenom vratio na nivo snažnog i trajnog prijateljstva. Dudley je umro 1588. godine, a nakon Elizabetine smrti petnaest godina poslije, kod nje je nađena njegova poruka označena kao njegovo posljednje pismo. Kako je mogućnost njene udaje umirala, tako se mijenjala i javna slika o Elizabeti; sada se naglašavala njena djevičanska čistoća. Na portretima je prikazivana mnogo mlađa i ljepša nego što je tada bila – oćelavila je, a boginje su joj uništile kožu. Što je više njena ljepota nestajala, to su je njeni dvorjani i dvorski slikari više hvalili. Sama Elizabeta bila je obuzeta melanholijom, postala je cinična i potpuno se osamila. Zdravlje joj je bilo zadovoljavajuće sve do jeseni 1602. godine, kada pada u depresiju zbog naglih smrti bližih prijatelja. Tuga uzrokovana gubitkom prijatelja dosegla je svoj vrhunac u februaru, kada joj umire rodica i vrlo bliska prijateljica, grofica Catherine Carey. Povukla se u palaču Richmond gdje je provela svoje posljednje dane. Šezdesetdevetogodišnja kraljica umrla je u ranim jutarnjim satima, između dva i tri sata nakon ponoći, dana 24. marta 1603. godine, nakon 44 godine na tronu. Njeni ministri počeli su se pripremati da Jakova VI Škotskog proglase kraljem Engleske. Dok se kočija sa Elizabetinim tijelom vozila kroz London prema Westminsterskoj opatiji, gdje je Elizabeta sahranjena 28. aprila, ljudi su, prema opisu Johna Stowa, sa nevjericom izlazili na ulice i prozore posmatrati kraljicu na njenom posljednjem putovanju. Elizabeta I sahranjena je u Westminsterskoj opatiji. Na grobu koji dijeli sa svojom sestrom, Marijom I, zapisano je na latinskom: “Zajedno na tronu i u grobu, ovdje ležimo mi, dvije sestre, Elizabeta i Marija, nadajući se uskrsnuću”.Proglašenjem Jakova VI Škotskog Jakovom I Engleskim, sa historijske i dinastičke scene u Engleskoj sišla je dinastija Tudor, a englesko prijestolje zauzeli su članovi dinastije Stuart. Izvor:BH Reporter |
| | | Princess Elita
Poruka : 1160
Učlanjen : 12.05.2011
| Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Uto 31 Maj - 10:37 | |
| Koko Šanel [You must be registered and logged in to see this image.]Bolne uspomene iz detinjstva Rođena 1883. godine, Gabrijel je bila ćerka uličnog prodavca u Auvergneu. Gabrijeli Šasnel su prva iskustva u životu bila bolna; rano ostavši bez majke i ne poznajući oca, odrasla je u sirotištu. Majka, koja ju je rodila van bračne zajednice, lagala je druge da je u braku i maloj Gabrijeli nadenula očevo prezime. No, greškom crkvenog službenika, koji je izostavio slovo „S” iz njenog prezimena, nastalo je ime kraljice „male crne haljine” – Chanel. Počeci Sa svega 16 godine je otišla u Pariz gde je radila kao krojačica, a potom i u klubovima kao igračica i pevačica. Kasnije je postala modistkinja zahvaljujući savetima i podučavanju Lusijane Rabute. Veoma brzo je napredovala i otvorila nekoliko butika širom Francuske. Imala je za cilj da oslobodi ženu i da modernizuje odeću. Pokazala je kako žena može biti lepa u tvidu i sa kratkom frizurom. Jednostavne i elegantne kreacije Koko Šanel odredile su modu dvadesetih godine 20. veka. Njena slava je išla uzlaznom putanjom i pokrenula je parfem koji će postati njen zaštitni znak – Chanel n°5. Medjutim, buknuo je II svetski rat i morala je da prekine svoj rad sve do 1954. kada se vratila u velikom stilu predstavljajući svoju novu kreaciju – kostim od tvida. Ljubavi modne divecoco_chanel Ljubavne veze u kojima je bila trajale su, uglavnom, veoma kratko. Budući da je i sama bila „krem”, njeni ljubavnici su bili vrlo imućne i uticajne osobe. Oženjeni finansijer Artur Kapel je bio jedan od njih, ali on ubrzo gubi život u saobraćajnoj nesreći. Hugo Ričard i vojvoda od Vestinsmera takođe su bili deo njenog ljubavne priče, a svojevremeno su je viđali i u društvu ruskog plemića Dimitrija Pavloviča. Poslednji dani S obzirom da je svakodnevno bila okružena velikim brojem ljudi, nije bila naviknuta na tamu, noć, samoću, te je taj svoj strah suzbijala provodeći vreme u Ritzu, odakle su joj, kada je ona to želela, slali osoblje da joj pravi društvo, bilo u kući ili u ateljeu. Radila je vredno zašavši u godine duboke starosti, pa snaga počinje da je izdaje, te ona odlučuje da se povuče sa svetske modne scene i prepusti mladim ambicioznim talentima da iskažu svoje afinitete prema ovoj vrsti umetnosti. U toku pripremanja svoje oproštajne kolekcije, Koko umire u 87. godini. navidiku.rs |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Mata Hari Ned 13 Nov - 23:09 | |
| U zaraćenom svetu ljubavni ples je bio njeno oružje [You must be registered and logged in to see this image.]Bila je žena senzacija početkom 20. veka; visoka, tamnije puti, crne kose, idealno građena za plesačicu. Pokazivala je svoje telo na opušten, provokativan i zavodljiv način. Za vreme Prvog svetskog rata Francuzi su je optužili za špijunažu u korist Nemaca i pogubili je 1917. godine
[You must be registered and logged in to see this image.]Egzotična plesačica, kurtizana, žena špijun, Mata Hari, plenila je pažnju svojom lepotom, zavodljivošću, harizmom, intelegencijom. Bila je žena senzacija početkom 20. veka; visoka, tamnije puti i crne kose, idealno građena za plesačicu. Pokazivala je svoje telo na opušten, provokativan i zavodljiv način. "Ona ne igra, ona se svlači na poseban način i pokazuje svoje lepo i vitko telo, zapisala je o njenoj predstavi Kolet, čuvena francuska spisateljica. Njenim ženskim čarima mnogi nisu odoleli. Imala je pregršt ljubavnika, očaranih njenom provokativnom i mističnom pojavom, od kojih su mnogi dolazili iz redova vojske. Bila je u vezi sa političarima i uticajnim ljudima iz mnogih zemalja, ponajviše iz Francuske, Rusije i Nemačke. Za vreme Prvog svetskog rata Francuzi su je optužili da špijunira za Nemce i pogubili je 1917. godine. Postala je sinonim žene špijuna. [You must be registered and logged in to see this image.]Margareta Gertruda Zele, kako joj je pravo ime bilo, rođena je 7. avgusta 1876. godine u malom holandskom mestu Leuvarden. Šestočlana porodica Zele živela je od izrade šešira njenog oca. Majka joj umire 1891.godine, a otac uskoro bankrotira. Porodica se nakon toga preselila u Amsterdam gde se otac ponovno oženio. Margareta nije više živela s ocem, bila je kod ujaka koji se brinuo za njeno odrazovanje. U Hagu se obučavala za vaspitačicu. Prekinula je školovanje kada se sa 19 godina udala za 39-godišnjeg kapetana holandske vojske Rudolfa Mek Leoda. Sa njim nakon venčanja odlazi u holandske kolonije Javu i Sumatru. Nekoliko godina braka je bilo ispunjeno neslaganjima i sukobima. Margareta je rodila sina i kćer. Sin Norman joj je umro od trovanja. Smrt sina je dodatno zahladila odnose među bračnim partnerima. Suprug je 1900. godine otpušten iz vojske i sukobi se pojačavaju. Mek Leod traži razvod braka i starateljstvo nad kćerkicom Luisom. Par se 1902. vraća u Holandiju, nakon čega se razilaze. [You must be registered and logged in to see this image.]Izvor:Paunpress |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Sre 16 Nov - 11:21 | |
| Crnogorske princeze koje su zavele Evropu
"KUD ĆU JADAN SA OVOLIKIM KĆERIMA?"
Kćeri crnogorskog kralja Nikole - Jelena, Zorka, Milica i Anastasija, više su doprinijele slavi malene kraljevine u Evropi nego svi njeni slavni muški predstavnici
Kralj Nikola - "tast Evrope"
Pri pomenu istorije Crne Gore uvijek se pomisli na Njegoša, Marka Miljanova, knjaza Nikolu, čojstvo i junaštvo, tek na kraju ljestvice, negdje u zapećku, stoje likovi četiri ćerke knjaza Nikole Petrovića Njegoša. Njih cetiri, Milica, Anastasija, Zorka i Jelena više su doprinijele slavi ove malene kraljevine i dinastije u Evropi nego svi njeni slavni muški predstavnici. Četiri kćeri knjaza Nikole zaposjele su srpski, ruski i italijanski dvor i na njima ostavile svoj pečat za sva vremena. Mnogi su skloni da tvrde da su one presudno uticale na istoriju Evrope.
Kneginja Jelena
Kneginja Zorka
Njihova slava i vrijednost nikako se nisu uklapale u sliku crnogorske žene zatvorene u kuci iza šporeta. Njihovi likovi pripadali su savremenom svijetu i savršeno su se uklapali u sliku o slobodnoj ženi koja sama bira svoj put.
"Ženske" tajne u Smoljnom
U liceju u Smoljnom školovale su se gospodice plave krvi sa svih evropskih dvorova. U strogom manastirskom režimu, po kome je škola radila, gospodice su učene lijepom ponašanju, pobožnosti i raznovrsnim naukama. Medutim, davane su im i druge lekcije, važnije od pomenutih, kako se tada smatralo. Učene su kako da zavedu i natjeraju muškarca da ih zaprosi, a da on pri tom misli da je sve to u stvari njegova inicijativa.
Četiri žene, princeze i majke, živele su onako kako su htjele, borile se za ono u šta su vjerovale ne osvrćući se na laganja i ogovaranja kukavica. U tome su na sreću imale podršku svog mudrog i savremenog oca kralja Nikole Petrovića. Njihov život, patrijarhalni Crnogorci su gledali sa negodovanjem. Ono što su radile bio je za njih skandal, nedolično i nemoralno ponašanje.
Anastasijino kršenje društvenih kodeksa i vjenčanje za brata muža svoje sestre, pa zatim razvod u 40. bili su "grijesi" koje tadašnji čuvari morala nijesu željeli ili htjeli da prihvate ili makar oproste.
Kneginja Anastasija - Stana
Kneginja Milica
Slicno je bilo i sa Milicom i njenom inicijacijom u ezoterijske evropske krugove i veze sa magovima toga vremena.
Treća sestra Jelena skrenula je pažnju na sebe prelaskom u rimokatoličku vjeru, što je dovelo da konflikata i na međunarodnoj sceni, a što ni jedan slavni potomak junaka sa Cetinja nije mogao da shvati. Ali ono što je posebno uzbudivalo Evropu bio je tajanstveni odnos sa Musolinijem.
Najstarija Zorka žarko je željela da postane kraljica. Uspjela je, medutim, da postane žena prestolonaslednika Srbije Petra i majka osnivača Kraljevine Jugoslavije, Aleksandra Karadordevića.
Medutim, prije nego što su zaposjele najuticajnije evropske dvorove zadale su mnogo glavobolje ocu Nikoli.
"Kud cu jadan sa ovolikim kćerima", pitao se kralj Nikola kada je shvatio da mu je kuca puna ženske djece, a naslednika niotkuda. Zabrinut, kuda ce i kako zbrinuti Zorku, Milicu, Stanu, Jelenu, Mariju i Anu nije ni slutio da ce umjesto velikog i nerješivog problema, njegova ženska čeljad postati nepobjedivo oružje njegove diplomatije.
Upravio zato se u Crnoj Gori dugo prepricavala anegdota prema kojoj je jedan strani diplomata kralja Nikolu pitao: "Šta vi uopšte možete da izvozite iz ove siromašne zemlje?" na šta mu je on odgovorio: "Vi potcjenjujete moje kćeri".
Tajnoviti manastir
Svoj naum da izgradi manastir, a pogotovo svrhu u koju ga gradi, knjaz Nikola je brižljivo cuvao. Tako je usred jezera i vazduha punog vlage i komaraca, nicala kula kojoj se narod čudom čudio. Godine su prolazile i Nikola je postao sve zabrinutiji i svoju muku je jedino uspjeo da podijeli sa "sinom", najstarijom kćerkom Zorkom.
Potcjenjivao ih je i on. Tokom 1882. godine, zabrinut nad nerešivim pitanjem gdje da nade toliko dostojnih muževa za knjaževske kćeri, Nikola Petrović je u najvecoj tajnosti smislio plan da na usamljenom ostrvu Vranjina na Skadarskom jezeru, sagradi crkvu i pored nje kulu i konak u kome su trebale da budu smještene princeze i život provedu kao monahinje.
O ovom planu knjaza Nikole Petrovica znalo je svega nekoliko njegovih saradnika. Ni rijec o tome nijesu znale ni kćerke ni majka Milena, koja mu je podarila ukupno 12 dece, ne racunajuci mrtvorodene i umrle odmah po rodenju.
U jurnjavi za prijestolonaslednikom, muškim djetetom koje ce nastaviti lozu Petrovića, rodile su se prvo četiri čuvene kcerke. Knjaz je bio sklon da povjeruje da je u pitanju prokletstvo. On je čak umislio da do naslednika prijestola nije došao zato što je sa ženom živeo u čuvenoj Biljardi. Mislio je da mu je kuća ukleta, pa je riješio da sagradi novu gdje mu je Milena zaista i rodila sina Danila. Ali kćeri su se i dalje radale.
Sudbonosni korak u životu knjaževske porodice bilo je slanje Zorke, Milice, Stane, Marije i Jelene u elitni licej u Smoljnom u Rusiji. Mnogi istoricari tvrde da je ovo ostavilo trajne posledice u njihovim životima, da bi njihove sudbine i dogadaji na evropskim dvorovima tekli potpuno drugacije bez uticaja ruskog obrazovanja.
"Blago od Boga"
Sve ono što su naučile u Smoljnom dovelo je do izražaja i spojilo njihovu ljepotu i inteligenciju naslijedenu od predaka iz krševite Crne Gore. Napravio je od njih najfatalnije zavodnice s početka 20. vijeka kojima se klanjala cijela Evropa. Kada su se prefinjene, uzdignuta čela, u lijepim haljinama i šeširima okićenim perjem iz Petrograda vratile na Cetinje njihov otac je zapao u tešku muku i dilemu kako i za koga da ih uda.
Kako da u siromašnoj Crnoj Gori za ove ponosne i razmažene djevojke pronade Crnogorce dovoljno razumne da ih zadrže u kuci, poštuju i ispunjavaju njihove želje.
Bolestan od brige da ce mu ukoliko ostanu usjedelice uništiti budžet i istovremeno biti ogroman teret državi, knjaz Nikola je tek poslije nekoliko godina shvatio da mu je Bog podario neprocjenjivo blago. Udaje njegove četiri kćeri slavljene su sa više pucnjave i radosti nego najslavnije crnogorske bitke i pobjede. Četiri princeze pronosile su Evropom slavu predaka i potpuno izludjele kraljeve, prinčeve, grofove, predsjednike i sveštenike.
Paradoksalno, ali istinito, u Crnoj Gori u kojoj se smatralo da nije muško ko bar jednog Turcina nije posjekao i gdje se plakalo kad se rodi žensko dijete, kneževina u kojoj djevojka koja rodi vanbracno dijete ili prevari muža biva čerečena sa četiri konja, poslala je u Evropu četiri princeze, dame koje su svojom umnošcu u njoj zauzele mnogo viša mjesta nego svi njihovi slavni muški sunarodnici. Izvor:Vc |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Sre 16 Nov - 11:26 | |
| SUDBINA NESUDJENE SRPSKE KRALJICE Kako su se upoznali Petar Karađordević i najstarija ćerka kralja Nikole Princeza Zorka željela da vidi sebe i muža na srpskom prijestolu, ali je on postao kralj Srbije 13 godina poslije njene prerane smrti Ljubav iz Pariza: Zorka i Petar Karađordević Kneginju Zorku Petrović istorija je zapamtila po, za tadašnje vrijeme, skandaloznom braku sa Petrom Karadorđevićem, ali i kao majku kralja Ujedinitelja Aleksandra Karađordevića. Savremenici su sa druge strane pamtili visprenu Zorku po nastojanjima da njen muž postane kralj Srbije, a zabiljeleženo je i da je Zorka stalno bila u drugom stanju i na kraju umrla na porodjaju. Petoro djece Zorka i Petar Karađordević su imali petoro djece. Na Cetinju 1884. godine rodjena je kneginja Jelena njihovo prvo dijete. U aprilu 1886. rodena je Milena, ali je poslije nešto više od godinu dana umrla. Krajem 1887. dobili su prvog sina Djordja, a sledece zime i Aleksandra. Peto dijete bio je mali Andrija, koji je preminuo neposredno poslije fatalnog porodaja. Poslije majcine smrti sve protokolarne dužnosti pale su na najstariju ćerku Jelenu. Kneginju Zorku rodila je 1864. godine Milena Petrović sa svega 16 i po godina. Iako je očekivao sina, knjaz Nikola je dostojno proslavio rodjenje svog prvog djeteta, pa čak i pozvao slavne pisce i pjesnike da opjevaju taj dogadaj. Svoje djetinjstvo do 11. godine, Zorka je provela na Cetinju i bila očeva miljenica. Često se dešavalo da je otac od milja zvao "tatin sin". Zorka je od sve djece najviše licila na oca. Bila je visoka, tamne kose i očiju i blijedih usana, pomalo neuobičajeno za Crnogorku. Kuca Zorke i Petra na Cetinju Susret u Francuskoj Po povratku sa školovanja u Rusiji, Zorka je noći na Cetinju provodila mašatajuci o danu kada ce sresti svog princa. Želja joj se ispunila u 18. godini kada je upoznala Petra Karadjordevića. Te godine Nikola je svoje tri najstarije kćeri i ženu Milenu poslao u Viši u Francuskoj. U Parizu je u to vrijeme boravio 39-godišnji naslednik slavne loze Karadjordevića. Umoran od želje da se sa krunom na glavi vrati u otadžbinu, bio je obradovan susretom koji mu je sama sudbina podarila. Imao je čast da upozna kćeri knjaza Nikole, a u srcu mu je bila potajna nada da bi mogao da se oženi nekom od njih i tako pride bliže srpskom prijestolu. O prvom susretu Zorke i Petra nema puno podataka, jer svjedoka nije ni bilo. Samo se zna da je Petar bio očaran crnogorskom kneginjom i prosto poludeo za njenim očima. Odmah po susretu odlučio se da zatraži njenu ruku. Zorka se pomalo podsmijevala zbunjenosti i nespretnosti Petrovoj prema kojem, ipak, nije bila ravnodušna. Ubrzo posle susreta u Parizu, gonjen vrelim osjećanjima za Zorkom i velikom željom da bude bliže Srbiji, Petar je knezu Nikoli poslao svoje bracne ponude za ćerku. Otac je bio zapanjen uspjehom svoje mezimice kod srpskog princa, ali i zatecen ponudom i delikatnošcu situacije u kojoj se našao. Sa jedne strane, Zorkina udaja za unuka Karadjorda pogoršala bi odnose za Obrenovićevskom Srbijom, a samim tim i sa Austrougarskom koja je podržavala tadašnju vladajucu dinastiju u Srbiji. Sa druge strane, brižni otac je znao da ne može odbiti udvarača svoje ćerke za koga se pouzdano moglo tvrditi da vrlo brzo može postati kralj. Posle besanih noći knjaz se povjerljivo savjetovao sa svojim prijateljima i državnicima u Biljardi. Problem je bio i to što se vidjenim Crnogorcima više dopadao Petrov brat Arsen. Posle tajnog savjetovanja kojem su prisustvovale crnogorske vojvode i ministri odlučeno je da se da pristanak za ovaj brak koji je prijetio da izazove skandal o kojem je u Evropi "brujalo". Budući zet potom je pristigao na Cetinje. U namjeri da sa Zorkom pristupi svetom braku nije ga omeo ni duboki snijeg u koji je upadao do struka gazeći ka crnogorskoj prijestonici. Sa njim su na Cetinje pristigli i pripadnici mnogobrojnih tajnih obaveštajnih službi i novinari. Oni su u stopu pratili pripadnike knjaževske porodice i Petra i o svemu senzacionalisticki izveštavali svoje poslodavce. Petar je dostojanstveno izvršavao sve svoje obaveze i po ciči zimi obilazio okolna brda i poselima sa seljacima razgovarao o svom slavnom djedu. Noci je provodio u dvoru na Cetinju, a sa Zorkom samo razmjenjivao poglede, jer je sve ostalo bilo zabranjeno. Za vrijeme njegovog boravka na Cetinju, knjaz Nikola je došao do spasonosne ideje kako da izade iz ovog politickog ćorsokaka u kojem se našao. Ponudio je kumstvo Milanu Obrenoviću. Koliko je ova ideja bila suluda govori i činjenica da je jedva pronašao posrednika koji je pristao da Milanu Obrenoviću odnese ponudu. Ima nekoliko verzija kako je "kum" reagovao, a svi se slažu u jednom - bilo je mnogo nepriličnih rijeci, bijesa i vike po srpskom dvoru. Na Cetinju su se ipak odvijale pripreme za svadbu. Vjenćanje je bilo u crkvi Cetinjskog manastira u avgustu. Umjesto Milana Obrenovića, kumstva se prihvatio ruski car, a zastupao ga je grof Orlov Denisov. Svadba je bogato proslavljena ručkom za 2.000 zvanica. I ovaj dogadaj kao i skoro sve značajnije dogadaje na Cetinjskom dvoru opjevali su pesnici po nalogu knjaza Nikole. Porodica Karadjordević naselila se na Cetinje, a Zorka i Petar su se otisnuli u svijet tražeci podršku za povratak u Srbiju. Istoričari i hronicari tadašnjih prilika su zabilježili da je mnogo više ambicioznosti i akcije u ovoj namjeri ispoljavala Zorka nego Petar. Najstariju Nikolinu ćerku pokretala je želja da mužu rodi što više djece, ali i da sebe i njega vidi na prijestolu Srbije. Nimalo nije licila na svoje sunarodnice iz Crne Gore, nikada nije sjedela u zapećku svog muža, kuvala ručak i čuvala djecu. Dugo je skrivan skandal po kome je Zorka godinama organizovala odrede Crnogoraca za upad u Srbiju. Iz noći u noć, iako stalno u drugom stanju, Zorka je bila budna i kovala planove kako da elitnu crnogorsku jedinicu ubaci u Srbiju i svrgne Obrenoviće. Nekoliko puta zamalo je u svom naumu i uspjela, ali je akciju u poslednji čas spriječio knjaz Nikola. To Zorku nije sprečavalo u daljem djelovanju. Oko sebe je okupila srpsku opoziciju i većinu njih nastanila na Cetinju. Danonoćno je sa njima pravila planove najrazlicitijih akcija i intriga, a po Crnoj Gori se širio glas da se u njihovoj kući Petar ništa ne pita već o svemu odlucuje mlada kneginja. Istina, Petar je sa vremena na vrijeme uspijevao preobučen da ode u Šumadiju, ali time je samo izazivao bes i ljubomoru svoje žene. Dvije verzije Zorkine smrti Nijedan od svojih velikih planova Zorka nije uspjela da ostvari jer je u tome sprijecila prerana smrt. Umrla je neposredno po porodaju od zapaljenja trbušne maramice. Istorija, ipak, još nije uspjela da razriješi šta je pravi razlog njene smrti. U Crnoj Gori su se ispredale različite priče o ovom dogadaju, a do danas su "preživjele" dvije. Po jednoj, Zorka je zaista umrla usled komplikacija izazvanih porodajem, a po drugoj, Petar je udario nogom u stomak i gurnuo niz stepenice. Ovaj Petrov potez objašnjava se svadom sa suprugom. Naime, posle Milanove abdikacije, kada se srpska opozicija vratila u Beograd, za dobre odnose izmedu Cetinja i Beograda bilo je potrebno suzbiti djelovanje Karadjordevića. Nikola je ovo djelimicno poštovao rukovoden samo njemu poznatim tajnim taktikama i planovima. Zorka je to znala i bila na njegovoj strani, ali Petar nije mogao da suzbije bijes i neprestano sa svadao sa ženom. Poslije porodaja Zorki više niko nije mogao da pomogne, pa ni skupi lekari pozvani iz Beča. Zorka je preminula 1890. godine, a bolja sudbina nije zadesila ni novorodjenog sina Andriju koji je otišao za majkom posle dvadesetak dana. Ostalo je zabilježeno da su Zorkine poslednje rijeci, koje su se odnosile na Petra, bile -"bice Kralj". I bio je, ali 13 godina kasnije. Inspiracija za Holivud Mnogobrojni istoričari, medu kojima i poklonici Zorkini, tvrde da je njena smrt bila inspiracija za nekoliko scena čuvenog holivudskog hita "Prohujalo sa vihorom". To se odnosi na priču o udarcu i padu niz stepenice posle koje je usledila smrt. Kako tvrde, naime, Viktor Fleming je putovao po Evropi kao pratilac predsednika SAD Vilsona tokom Prvog svetskog rata. Tada je čuo ovu potresnu priču i prema njoj izgradio pricu sa Skarlet O'Harom. Zahladnjeli odnosi Posle Zorkine smrti Petar je otišao sa Cetinja i dugo putovao po Evropi. O djeci se brinula baka Milena. Odnosi izmedu zeta i tasta nikada nisu potpuno izgladeni. Zvanicno pomirenje je došlo u junu 1903. godine kada je Nikola Petrović, zetu Petru Karadjordeviću cestitao dolazak na prijesto Srbije. Poslije toga, kosti kneginje Zorke prebačene su sa Cetinja na Oplenac. |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Sre 16 Nov - 11:27 | |
| MILICA I STANA DOVELE RASPUCINA Milica i Stana su žarile i palile ruskim dvorom. Mišljenja istoricara vezana za Raspucina su podijeljena - jedni tvrde da je bio ljubavnik crnogorskih sestara, a drugi da su sa njim samo obavljale okultne rituale.Istina o Raspucinu 1951. godine, otišla u grob sa velikom kneginjom Anastasijom Velika kneginja Milica i kneginja Anastasija-Stana, ćerke kralja Nikole Petrovica, obelježile su život ruskog dvora do Oktobarske revolucije, a njihova imena vezana su i za mnogobrojne mistične i okultne radnje i "okrivljene" da su u carsku porodicu dovele jednu od najkontroverznijih licnosti ruske istorije - Raspucina. Milica i Stana su još od najranijeg djetinjstva pokazivale sklonost ka magiji, okultizmu, ezoteriji i misticizmu. Svoja interesovanja ispoljile su za vrijeme boravka u internatu u Smoljnom, a pratio ih je glas da umjesto haljina i šešira, kao sve druge gospodice, skupljaju knjige "sumnjivog" sadržaja. Mnogi njihovi savremenici skloni su da tvrde da su ove dvije Crnogorke tajnim radnjama uspjele da dodu do slavnih muževa. Ovo potvrduje cinjenica da je Milicina veridba sa velikim knezom Petrom Nikolajevicem Romanovim došla prakticno niotkuda. Telegrami iz najvecih dvorova Iako je Milena putovala sa svojim kćerima po evropskom prijestonicama i predstavljala ih mladoženjama plave krvi, nije bilo najava da ce Milica postati supruga brata od strica cara Aleksandra Trećeg. Crna Gora je bila u delirijumu od sreće. Danima se pucalo i slavilo na sve strane, kao da je dobijena neka važna bitka u ratu. U dvor na Cetinju stizali su telegrami sa cestitkama Franca Jozefa, kraljice Viktorije, ruskog carskog para i drugih krunisanih glava. Sa druge strane, po evropskim dvorskim salonim pricalo se da je Milica buduceg muža omadijala vradžbinama. U avgustu 1899. godine bila je svadba uz prisustvo brojnih krunisanih glava. Samo dan pred vjenčanje objavljena je još jedna nevjerovatna vest - kneginja Anastasija-Stana, vjerila se sa knezom Georgijem Maksimilijanovicem Lajhtenberškim Romanovskim. I ova vjeridba u Crnoj Gori je proslavljena kao dobijena bitka u kojoj je hiljade Turaka izgubilo glavu. Predbracni ugovor Malo je poznato da je dan prijed vjencanje napravljen predbračni ugovor izmedu Milice i Petra Nikolajevića, koji je potpisao sam car. Velika kneginja Milica dobila je pravo na godišnje korišcenje kamate od 100.000 rubalja koje daje car, 50.000 rubalja koje daje muž i doživotno pravo na 20.000 rubalja u gotovom novcu. Ugovorom su dalje regulisane apanaže za djecu. Po vjencanju Anastasija je dobila titulu imperatorskog visočanstva. Bogate, priznate i obožavane od svojih muževa, sestre su se iz sve snage okrenule svojoj opsesiji - misticizmu. Bile su u prsinim vezama za poznatim medijumima. Tajne seanse, prizivanje duhova i razliciti obredi redovno su se održavali u njihovim odajama. Uspjele su da se zbliže sa ruskom caricom Aleksandrom i obecale joj pomoc kako bi na svijet donijela naslijednika. Da li njihovom zaslugom ili zaslugom brojnih mistika koje su dovodile, tek ruska carica je 1904. rodila carevica Alekseja. Smatra se da je za ovaj srecni dogadaj zaslužan jedan od šticenika dveju sestara, mistik Filip - covjek neverovatne energije koji je lijecio molitvom i pred smrtnicima izvodio cuda. Radost u carskom dvoru nije dugo potrajala. Ubrzo je otkriveno da mladi Aleksej boluje od hemofilije. Uz caricine skute, opet su se našle Milica i Anastasija, tvrdeci da ce naci nekog ko ce izlijeciti prijestolonaslednika. Tako je u carske dvore ušao osporavani i hvaljeni Grigorij Raspucin, seljak iz ruskih zabiti. Ogovaranja Mnogi iz aristokratskih krugova su otvoreno kod carskog para ogovarali Milicu i Anastasiju i upozoravali ih da su opasne. Primjedbe su išle od onih da se carica mora osloboditi "tih seljanki koje ne znaju ni da se ponašaju", do onih da imaju fatalne moci pa su ih nazivali "vješticama i ludacama". Treci su tvrdili da su one prosto sebicne i proracunate. Milicu i Anastasiju osvojio je svojim glasom i energijom koja je izbijala iz njega. Vrlo brzo postao je glavni gost njihovih cajanki. Nikad nije do kraja razjašnjeno u kakvom su odnosu njih troje zaista bili. Istoricari su podjeljeni. Sa jedne strane, se smatra da su mu bile ljubavnice i zajedno ucestvovale u organizovanju i sprovodenju pijancenja i orgija u njegovim odajama. Sa druge strane, tvrdi se, da su s njim obavljale samo okultne radnje, ali i da je zahvaljujuci njima, kroz Raspucinov krevet prodefilovalo nevjerovatno mnogo plemenitih gospoda. Raspucin je, navodno, bio stalno pod prismotrom petrogradske policije, a zajedno sa njim, u tajnim dokumentima cesto su pominjane i dve Crnogorke. Vecina ovih spisa je nestalo ili po nalogu carice Aleksandre ili tokom revolucije. Čuvene sestre dovele su Raspucina i do odaja prijestolonaslednika Alekseja i carice Aleksandre, tvrdeci da ce on biti spas za njihovu muku. I zaista, Raspućin je na neobjašnjiv nacin uspjevao da ukloni bol i patnju malog Alekseja, da ga oporavi i postavi na noge. Zahavljujuci njemu, kako se tvrdi, Aleksej je bio nemirno i živahno dijete koje je predvodilo izvidace i pratilo oca na front. U meduvremenu još jedan skandal vukao se za imenima dvije sestre. Anastasija se razvela od muža i nikome nije bilo jasno kako je za to dobila saglasnost Svetog sinoda i samog cara. Ovaj razvod ostao je jedna od najvecih enigmi ruskog dvora. Nema odgovora na to kako je ćerka Nikole Petrovica uspjela da izdejstvuje razvod uprkos cinjenici da je u tom braku imala dvoje djece. Bjekstvo na Zapad Bilo kako bilo Anastasija je poslije jednog skandala vrlo brzo "utrcala" u drugi. Udala se za svog kuma sa prvog vjenacanja, najveceg ruskog heroja i vojskovodu tog vremena Nikolaja Nikolajvica Romanova, rodenog brata supruga njene sestre Milice. Ostalo je nejasno kako je ovo odobreno, s obzirom da po ruskom pravoslavnom kodeksu dvije setre ne mogu biti udate za dva brata. Za to vreme Raspucin je i dalje pravio "zabave", lijecio malog Alekeseja i postavljao i smjenjivao vojskovode i ministre. I tako sve do dana kada je to dosadilo Anastasijinom mužu. Vodena crnogorskim instinktom ona je ostala vezana za muža i okrenula leda mistiku. Ubrzo nakon toga ubijen je Raspucin. Da li su ubice bile povezane sa Nikolajem Nikolajevicem - nikada nije bilo otkriveno. Enkosovi duhovi Prvi u nizu iscelitelja koje su Crnogorke dovele na ruski dvor bio je doktor Enkos, koji je bio poznat po "kontaktima sa duhovima". Oni koji su imali prilike da prisustvuju seansama kleli su se da su se duhovi zaista pojavljivali i Enkosu prenosili tajne ovog i onog svijeta. Pojavljivali su se mrtvi kraljevi i pogubljene kraljice i odgovarali na željena pitanja. U isto vrijeme kada je narod na ulicama slavio smrt Raspucina, došla je Oktobarska revolucija. Osvetu boljševika izbjegle su Milica i Anastasija pobjegavši na Zapad. Prvo su boravile na Krimu, a potom prebjegle u Pariz. Jedno vrijeme sestre su sa porodicama živjele u Egiptu i Parizu. Milica je imala troje djece, sina Romana i kcerke Marinu i Nadeždu. Njen muž Veliki knez Petar umro je na Kap D'Antibu. Velika kneginja Milica umrla je 1951. godine u Aleksandriji i sa sobom u grob odnijela tajnu Grigorija Raspucina. O životu Anastasijinog muža, velikog ruskog heroja Nikolaja objavljeno je nekoliko knjiga u kojima se pominje njegov život na Krimu, a potom i u Francuskoj. [You must be registered and logged in to see this image.] Velika kneginja Anastasija-Stana umrla je 1935. godine |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Sre 16 Nov - 11:34 | |
| SVI SKANDALI JELENE OD SAVOJE • Za naklonost princeze Jelene borili su se mnogi evropski plemići vrlo često i u dvobojima • Najveći skandal za Crnogorce bio je kada je Jelena prešla u katolicku vjeru da bi se udala za italijanskog prijestolonaslednika Vitorija Emanuela • Majka joj nikad nije oprostila promenu vjere Italijanska kraljica Jelena od Savoje Najveci skandal, ali i najbolju udaju svakako je postigla Nikolina ćerka Jelena. U mladosti su je pratile price o dvobojima za zaštitu njene časti, a onda je pravu buru u Evropi izazvala udajom za italijanskog prijestolonaslednika Vitorija Emanuela Treceg i prelazak iz pravoslavlja u katoličanstvo. Poput ostalih ćerki knjaza Nikole i Jelena se školovala u internatu "Smoljni" u Rusiji. Medutim, za razliku od sestara, Jelena nije bila oduševljena školom. Stalno je bježala sa časova i sanjala svoje Cetinje. Nije pomagao ni poseban status koji je ona u ovoj školi imala, ni pridike sestre Milice i oca. Poseban problem predstavljao joj je ruski jezik, ali i francuska gramatika. Ona je više vjerovala u praktican duh, medicinu, a posebno vještinu poznavanja trava koje je još u Crnoj Gori upoznala. Okružena kavaljerima Jelena je imala najviše uspjeha kod kavaljera tog vremena, pa je ostalo zabjeleženo da je njena kartica za igre na balovima uvijek bivala prepuna dok su Milica i Anastasija ostajale bez pratilaca. Iz tog doba postoji i priča o dvobojima u kojima su plemići ostajali izrešetani braneći Jeleninu cast. Postoji cak i romantična priča po kojoj je jedan od njih Mark fon Manenhajm, ostao Jeleni vjeran do smrti. On je tokom cijelog svog života, pa i onda i kada se oženio i postao predsjednik Finske, slao Jeleni buket svježih ruža na dan Svete Jelene. Vrlo brzo, najljepša od Nikolinih ćerki krenula je da "traži" svog princa po evropskim dvorovima. Ne zna se kako, ona je za svog životnog saputnika odabrala italijanskog princa i pored svih teškoca i odvraćanja tvrdila da ce biti na italijanskom dvoru. Ništa joj nije išlo u prilog - mala domovina sa samo 150.000 podanika, miraz od samo 100.000 lira, ali i činjenica da je na spisku princeza poželjnih za Vitorija Emanuela bila na poslednjem mestu. Inteligentna i vješta Jelena tjerala je po svom. Prvo je za sebe pridobila kraljičinog povjerenika, koji je upućen u Crnu Goru da "osmotri" princezu, a onda je pri susretu sa Vitoriom u Veneciji uspjela da ga potpuno očara. Njen uspeh je bio potpun kada je mesec dana poslije vidjenja, na Cetinje stigao zlatnik kao znak naklonosti. Sledeci susret dvoje budućih mladenaca bio je, i pored protivljenja Nikole i Milene, na krunisanju Nikolaja Drugog. Za dvadesetak dana, Jelena je, koristeci savjete starijih sestara i uz pomoc sitnih trikova, uspela da italijanskom princu stavi do znanja da želi njega, ali i njegovu krunu. Princ na hoklici Jedan od kamena spoticanja za sklapanje braka izmedu Jelene i Vitorija bila je njena visina. Italijanski prestolonaslednik je bio visok 153 centimetara dok ga je kršna Crnogorka premašivala za citava 24 centimetara. Pricalo se zatim da je na vjencanju princ stajao na hoklici ne bi li "stigao" Jelenu. Italijanski princ nije mogao da ostane ravnodušan prema Jeleni. Taman kada se učinilo da sve ide po Jeleninom planu isprijecio se veliki problem - njena vjeroispovijest. Italijanska kraljica, vatrena katolikinja, je zahtevala da Jelena prede u katolicanstvo. Sa druge strane, stizali su protesti iz Rusije. Kneginja Milena nikako nije željela da njena ćerka pristane na ovaj uslov, dok je Nikola vrlo dobro znao koliko bi dobio ovim vjencanjem. Jedino je Jelena bila mirna i staložena. Ona je vjerovala da je Bog jedan i da nije bitno da li se krsti slijeva nadesno ili obratno. Detaljna studija U izveštaju povjerenika italijanske kraljice koji je trebalo da ostavi podatke o potencijalnim snajama - Jeleni i Ani, stoji: Imaju krupne i vrlo lijepe oči, izrazito crne, dugu kosu, gustu i talasastu. Vrlo su tamne kože, srednjeg rasta i skladne grade. Sklad fizionomije i izraza, ako nije ljepota, privlačan je, dopadljiv, simpatican. Princeza Jelena nadmašuje sestru u prefinjenosti crta lica i nježnosti izraza. Neznatno je viša od Ane, a nedavno se ona koja je bila vitka i prilicno mršava - ugojila. Uslijedila je vjeridba na Cetinju poslije koje je Vitoriju pozlilo od jakog mesa i kajmaka. Vjenčanje je održano u Rimu gdje je Jelena prvo morala da promeni vjeru. Pokrštavanju i vjenčanju prisustvovao je i knjaz Nikola, dok kneginja Milena nikada sa ovim nije mogla da se pomiri. U znak protesta, odbila je da prisustvuje velelepnom vjenčanju, a svjedoci tvrde da je u trenutku sudbonosnog "da" bila u Vlaškoj crkvi u kojoj je njena Jelena krštena i da se molila Bogu. O svadbi Jelene od Savoje i Vitorija Emanuela pričao je ceo svijet. Pisalo se i pricalo o njenoj prelepoj vjenčanici od teškog bijelog satena izvezenog srebrom i narandžinim i limunovim cvjetovima, kojima je bio prekriven pod bazilike Svete Marije Andeoske u Rimu. Od toga dana Jelena je postala prava Italijanka i katolikinja koju je obožavala cijela Italija. Princžčevski par bio je pod opsesijom dobijanja naslednika, a u Crnoj Gori se pricalo da postoji predbracni ugovor koji predvida raskid braka u slucaju da do tri godine ne dobiju potomke. Upravo na isteku tog perioda Jelena je na svoje veliko razočaranje rodila ćerku Jolandu. Potom je na svijet došla još jedna ćerka, pa se tek sa trecim djetetom ispunio njen san o rodenju prijestolonaslednika. Strast prema lovu Jelena i Vitorio imali su svako svoje strasti. Za princa se pričalo da je više zainteresovan za numizmatiku nego za žene. Jelena je, sa druge strane, bila strasni pecaroš i imala kolekciju od 20.000 udica. Pored pecanja opsesija joj je bila medicina i travarstvo. Kraljevski par zajedno je dijelio strast prema lovu. Zabjeleženo je da su za vrijeme "pravljenja" svog prvog djeteta - pobili 50 irvasa, šest foka, polarnu lisicu i oko 1.000 ptica. Smrt u bijedi Život Jelene Savojske i njena dobročinstva bila su poznata cijelom svijetu od trenutka kada je njen suprug proglašen za kralja. Uradila je mnogo za svoju novu otadžbinu i svoj novi narod. Ostalo je zabjelježeno da je "trošila" previše novca na siromašne. Dosta stvari u njenom životu ostala je tajna. Jedna od najvecih misterija je njen odnos sa fašistickom vlašcu Benita Musolinija. Iako su pozdravili njegov dolazak pretpostavlja se da mu Vitorio i Jelena nisu bili potpuno odani. Kraljevski par je voljeo Benita jer ga je narod voleo, kada je to narod zatražio oni su ga smijenili i izdali. Ipak voda fašista je bio umiješan u mnoge značajne dogadaje kraljevske porodice. Bio je tu da savjetuje po pitanjima brakova kraljevskih kćeri, a kada je njegova ćerka oboljela, Jelena od Savoje poslala joj je jedan od najljepših darova koje je dobila. Jelena je mislila da je dovoljno da cio svoj život da svom narodu i porodici, da povremeno peca i da ce tako biti dobro. Vitorio je željeo samo da osluškuje strasti svog naroda i da se bavi numizmatikom. U odnosu prema Musoliniju oni su jednostavno podržavali zanos koji je obuzeo Italijane. Jelena je, najvjerovatnije, u to vjerovala i kada je protjerana u Egipat. Bila je mirna, jer je znala da se za nju moli hiljade italijanskih nesrećnika kojima je godinama pomagala. Pri kraju svog izgnanstva bivša kraljica Italije bila je vrlo siromašna. Konfiskovana joj je sva imovina. U 77. godini otkriveno je da ima maligni tumor. Vodena vjerom u izlijecenje Jelena je preminula u Langdoku. U grob je nisu ispratili Crnogorci i Italijani vec 5.000 Francuza koji su je neizmerno voljeli i poštovali. Preuzeto sa net-a |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Sre 16 Nov - 11:38 | |
| Na dvorovima uzdisali za njom Jelena, ćerka crnogorskog kralja Nikole Petrovića, važila je u svoje vreme kao dobra prilika za sve naslednike evropskih prestola. Otišla je preko Jadrana u Rim, gde se sad raspravlja da li da joj na glavu, umesto nekadašnje krune, stave sveti oreol [You must be registered and logged in to see this image.]Kraljica Jelena Savojska Kad je Crna Gora pre desetak godina odlučila da na Cetinje, posle sedam decenija, vrati posmrtne ostatke prvog crnogorskog kralja Nikole Prvog Petrovića i njegove supruge Milene, u Italiji su počeli otvoreni prigovori zašto se tako ne postupi i sa njihovim poslednjim kraljevskim parom čije kosti takođe počivaju u tišini. Pri tom je posebno isticana kraljica Jelena, crnogorska princeza, koja je krajem pretprošlog veka stupila u italijansku kraljevsku kuću i ostavila širok i svetao trag - dotle da se lako može desiti da ona uskoro, uz blagoslov svete papske stolice, bude proglašena za katoličku sveticu. I do posebni biskupski tribunal prikuplja podatke o humanim delima i dobročinstvima, smernosti, čovekoljublju i požrtvovanju ove plemenite žene, u Crnoj Gori vaskrsavaju sećanja iz starih knjiga i onovremenih novina, iz požutelih dvorskih albuma sa Cetinja, iz jednog perioda crnogorske istorije kad je u maloj podlovćenskoj prestonici, u kući tadašnjeg crnogorskog gospodara knjaza Nikole odjednom stasalo sedma princeza, sedam lepotica oko kojih su se počeli rojiti prosci i provodadžije sa evropskih dvorova - kad je on postao suveren sa najviše krunisanih zetova u Evropi. Knjaz Nikola se oženio Milenom, ćerkom tada najuglednijeg crnogorskog vojvode Petra Vukotića sa Čeva, čim je, posle pogibije strica knjaza Danila, kao devetnaestogodišnjak seo na crnogorsku prestonu stolicu, iako ona nije imala ni četrnaest godina. Ispoštovao je tako volju svog oca velikog vojvode Mirka Petrovića, koji ga je još kao dvanaestogodišnjeg prestolonaslednika zaručio sa šestogodišnjom ćerkom Petra Vukotića. Poslušao je njegov savet da onaj ko rano ruča i rano se oženi nikad se ne pokaje. Četiri godine posle skromne svadbe i venčanja obavljenog u najužem krugu vladarske porodice, Milena je rodila prvo dete, ćerku Zorku, a potom još osam ćerki i tri sina - Milicu, Anastasiju (Stanu), Mariju, Danila, Jelenu, Anu, Sofiju, Mirka, Kseniju, Vjeru i Petra. Zanimljivo je da je najmlađeg Petra rodila u četrdeset i trećoj godini, 1889, kada je već imala tri zeta, odnosno četvoro unučadi od najstarije ćerke Zorke, udate za Petra Karađorđevića. Dve od devet ćerki knjaza Nikole, Marija i Sofija, umrle su veoma mlade (Marija u 16. godini, Sofija kao beba), a dve najmlađe, Vjera i Ksenija, nikada se nisu udavale. Ostalih pet se školovalo u Ženskom institutu "Smoljni" u Petrogradu i stasale su u prave lepotice. Vojvoda Gavro Vuković, tadašnji ministar inostranih dela Crne Gore i jedan od najodanijih službenika crnogorskog knjaza, u svojim "Memoarima" ih opisuje kao veoma obrazovane, duhovite, vrlo lepe, prikladnog stasa i uzrasta i izrazitih crta lica, vaspitane po bontonu ruskog carskog dvora na kojem su imale pristup u svakoj svečanoj prilici i bile uvažavane kao vladarske kćeri. Rečju, zaključuje Vuković, "one više nijesu bile za Crnu Goru". Kralj Viktor Emanuel Savojski Za siromašni crnogorski dvor bio je to veliki, pre svega finansijski teret i briga. Valjalo je ispuniti prohteve pet stasalih princeza i udomiti ih kako valja i dolikuje vladarskoj kući. Među njima se posebno isticala Jelena, peto knjaževo dete po redu, kumče ruskog cara Aleksandra Drugog, koji joj je i dao ime Jelena. Sa samo deset godina otišla je sa starijim sestrama na školovanje u Petrograd. Nije, izgleda, bila neki "vrući" đak, ali je to nadoknađivala izuzetnim talentom. Izvanredno je naučila nekoliko evropskih jezika, bila izraziti talenat za slikarstvo (jedno njeno platno se čuva u ličnoj zbirci turskog sultana Abdul Hamida) i imala smisla za likovnu umetnost uopšte. Ona je, pored ostalog, i autor idejnog rešenja za mauzolej rodonačelnika dinastije Petrovića - vladike Danila - na Orlovom kršu. Pisala je uz to i pesme i imala vanrednog dara i sluha za muziku. Uza sve to, plenila je izuzetnom lepotom i sa nepunih osamnaest godina mamila uzdisaje mladoženja sa pedigreom koji su se okupljali na balovima i svečanostima na ruskom carskom dvoru. Još kao desetogodišnju devojčicu, kada se pojavila u učionici Instituta "Smoljani", jedna njena školska drugarica ju je opisala kao veoma visoku, skladnu, "ima bujnu kosu tamniju od noći, i retko lepe oči, oči ranjene srne..". Lepota mlade crnogorske princeze nije promakla ni oku mladog naslednika ruske carske stolice velikog kneza Nikolaja Drugog Romanova. To je u stasitoj Crnogorki probudilo san da će jednog dana svoju lepu glavu okititi ruskom carskom krunom. Bog zna kako bi se sve i odigralo, da se tada zbog nje nije desio jedan nemio događaj. Naime, na jednom balu kod kneževa Jusupovih u Petrogradu, 1890, došlo je do mučnog incidenta zbog princeze Jelene. Karl Gustav Manerhajm (kasnije će postati finski premijer) i Arsen Karađorđević, brat Petra Karađorđevića, odnosno dever najstarije Jelenine sestre Zoke koja se sedam godina pre toga već bila udala, posvađali su se oko plesa sa princezom Jelenom. Sevnule su grke reči i sve se okončalo dvobojom u kojem je Finac bio teško ranjen. Ni krivu ni dužnu, Jelenu su od tada počeli popreko gledati čak i u ruskoj carskoj kući i ona je uskoro morala da napusti Petrograd, vrati se na Cetinje i čeka da je pohode njoj ravni prosci sa evropskih dvorova. Potrajalo je to pune četiri godine. Tri njene starije sestre, Zorka, Milica i Anastasija (Stana), već su bile udate i našle su mladoženje sa pedigreom, iz evropskih vladajućih kuća - Zorka u Beogradu za kneza i budućeg srpskog kralja Petra Prvog Karađorđevića, Milica u Petrogradu za velikog kneza Petra Nikolajeviča Romanova i Anastasija u Petrogradu za Đorđa, kneza Romanov-Lajhtenberga. Crnogorska kraljevska porodica prilikom krunisanja kralja Nikole na Cetinju, 1910. godine (sa njegove leve strane su ćerka Jelena i zet Viktor Emanuel, a tu su još i dva zeta, dva ruska kneza, kao i unuk, prestolonaslednik Srbije, Aleksandar Karađorđević - leži u prvom planu) Knjazu Nikoli i kneginji Mileni brigu su potom zadavale za ono vreme već stasale Jelena i Ana i nastojali su na sve načine da ih nekako udome poput tri njihove starije sestre. Ali, takve se prilike nisu ukazivale. Tek u novembru 1894. godine, kada se vratio iz Rusije sa sahrane svog velikog prijatelja i dobrotvora cara Aleksandra Trećeg, knjaza Nikolu je ogrejala nada da bi mu se sreća još jednom mogla osmehnuti. Ne samo da usreći dete, nego i da pribavi malo vajde za sebe i svoju siromašnu državicu. Njegov najpoverljiviji čovek vojvoda Gavro Vuković u strogoj tajnosti mu je ispričao da se italijanski diplomatski predstavnik pri crnogorskom dvoru grof Sanminijateli, koji je, inače, stolovao u Dubrovniku, jer se, navodno, nije mogao priviknuti na cetinjsku klimu, diskretno interesovao da li je princeza Jelena možda zaručena i kako bi reagovala na eventualnu bračnu ponudu budućeg naslednika italijanskog prestola. Gavro Vuković zaključuje da je "italijanski dvor došao na srećnu misao da potraži jednu grančicu, u jednoj gorštačkoj, potpuno svježoj lozi i da je nakalemi na staru savojsku kvrgu". Zadugo potom nije bilo nikakvih novih signala iz palate Kvirinale prema Cetinju, ali knjaz Nikola nije zaboravljao prvobitnu priču niti se tako lako odricao makar i tračka nade da bi se mogao oroditi sa vladarskom kućom još jedne moćne i uticajne evropske sile. Posebno nije skrštenih ruku sedeo njegov ministar inostranih dela, a u sve se umešala i kneginja Milena. Tako je ona u zimu 1895. godine krenula u Italiju, s namerom da se u Milanu sretne sa ćerkama Jelenom i Anom, koje su završavale zimovanje u Nici, a sa idejom da se nekako što više približe Monci gde su u to vreme boravili italijanski kralj Umberto i kraljica Margareta. U Trstu je, međutim, saznala da će italijanski kraljevski par za koji dan doći u Veneciju da otvori neku izložbu. Na brzinu je promenila maršrutu i obrela se u Veneciji, a ćerkama je javila da i one dođu. Dolazak crnogorske kneginje u Veneciju nije ostao nezapažen. Našao se ko će o tome obavestiti italijanskog kralja i kraljicu. Usledila je njihova poseta kneginji Mileni u hotelu, a potom je stvar krenula kako je ona i priželjkivala: poziv na večeru na koju su stigle i njene ćerke, a zatim i zajednički odlazak u pozorište. Jelena je, izgleda, u tim susretima prosto očarala stari italijanski kraljevski par i već tada je bilo jasno da je na pomolu novo prijateljstvo. Propalo je, međutim, potom više prilika da se sretnu i upoznaju nezvanični verenici, princeza Jelena i princ Viktor Emanuel, uprkos otvorenim i prilično nametljivim nastojanjima, i s jedne i s druge strane, da do toga dođe. Tako sve do maja 1896. godine kada je u Moskvi obavljeno svečano krunisanje mladog ruskog cara Nikolaja Drugog kojem je prisustvovao i crnogorski knjaz sa dva starija sina. Pošto se očigledno znalo da će svečanoj ceremoniji krunisanja prisustvovati i budući italijanski prestolonaslednik, u Moskvu je sa ocem i braćom, zvaničnom delegacijom crnogorskog dvora, nezvanično krenula i princeza Jelena, tobože da poseti sestru Milicu. Porodica Savoja, Viktor i Jelena sa decom U svoj svojoj lepoti se pojavila i pokazala na velikom balu u onoj istoj dvorani u Kremlju o kojoj je nekada sanjala i nadala se da će joj baš tu na glavu biti stavljena ruska carska kruna. Pred nesuđenim verenikom, sada već krunisanom glavom, odigrala je prvi ples, a odmah potom, bez ikakvih formalnosti i etikecije, bez posrednika i provodadžija, prišao joj je budući italijanski kralj Viktor Emanuel Savojski. Očaran njenom lepotom i njenim šarmom, bez uvijanja je zaprosio njenu ruku. Koliko je bio omamljen lepotom crnogorske princeze, zaboravio je čak i da se pozdravi i upozna sa njenim ocem i njenom braćom... Za razliku od njega, prelepa crnogorska princeza nije mogla biti oduševljena fizičkim izgledom i lepotom budućeg muža, ali je očigledno sve to zasenio blesak njegove vladarske krune i prevelika očeva želja da se sprijatelji sa velikim susedom preko mora. Udaja Jelene za princa Viktora Emanuela Savojskog je podrazumevala i njen prelazak u katoličku veru. Konačno, početkom avgusta 1896. godine, na Cetinje je, bez ikakve pompe i pratnje, banuo novi budući crnogorski zet Viktor Emanuel i zvanično ponudio prsten princezi Jeleni. Kralj Nikola je sa balkona svog dvorca na Cetinju odmah objavio veridbu svoje ćerke, što je izazvalo veliko oduševljenje mase koja se iskupila ispred dvorca. Ta vest je brzo dobila odjek u celoj Evropi. Dva i po meseca kasnije, tačnije 16. oktobra 1896. sa Cetinja je put Rima krenula svadbena povorka. Novoj italijanskoj kraljici je od luke Bari pa sve do Rima priređen veličanstven doček. I Rim je zanemeo pred njenom lepotom. Novinari onoga vremena su se prosto utrkivali ko će napisati veću i lepšu pohvalu mladoj budućoj italijanskoj kraljici, njenoj lepoti i njenom šarmu. Sam čin venčanja je obavljen 24. oktobra 1896. godine. Tog dana je crnogorska princeza Jelena stavila na glavu italijansku kraljevsku dijademu, a hroničari su zapisali da otkad je Rim prestonica Italije tolika masa nije viđena pred kraljevskom palatom. Čini se da niko u jednoj rečenici nije bolje odslikao novu italijansku kraljicu, buduću "Elenu ređinu", "majku Elenu", i kako je sve već nisu zvali njeni nebrojeni obožavaoci i savremenici, od njenog italijanskog biografa Renata Berneskija: "Prelepa tamnokosa princeza, ćerka vladara i pastira, imala je, pored dobrote, velikodušnosti i jednostavnosti, i svojstva prave, rođene kraljice..". U braku sa kraljem Viktorom Emanuelom Savojskim, Jelena je izrodila petoro dece: princeze Jolandu, Mafaldu, Đovanu i Mariju i princa Umberta. A kakav je to brak bio možda najviše govori jedan zapis iz poznate knjige dr Branka Bokuna "Špijun u Vatikanu". Reč je o najdramatičnijem i verovatno najtežem trenutku u poluvekovnom, beskrajnom ljubavlju i pažnjom ispunjenom zajedničkom životu poslednjeg italijanskog kraljevskog para. Zapis je datiran 1. septembra 1943. godine, a temelji se na kazivanju nekog Save, "crnogorskog obaveštajca koji radi za Italijane". On je sa tetkom, navodno, često posećivao kraljicu i provodio vreme sa tada već sedamdesetjednogodišnjom kraljicom Jelenom. Tih dana je bila veoma zabrinuta. Njen suprug je prvi put za četrdeset sedam godina braka propustio da joj ujutru nabere cveća iz bašte, pa je odmah pošla u njegov kabinet da vidi šta se dešava. Zatekla je muža, setnog i zabrinutog, kako se igra jednim starim rimskim novčićem iz svoje bogate numizmatičke zbirke, kojoj se vraćao čim bi ga skolila neka nevolja. Kazao joj je da je u velikoj dilemi da li da pošalje generala Kastelana na Siciliju sa ovlašćenjem da potpiše bezuslovnu kapitulaciju: " �Tvoja dilema je najteža koja može snaći kralja�, odgovorila mu je Jelena, �i u ovom trenutku treba da budeš sam. Bio si u pravu kad si rekao svojoj snaji, kad je sama pokušala da stupi u kontakt sa saveznicima, da će ženino mesto u savojskoj kući uvek ostati isto. Ne brini, nisam ovde kao kraljica, čak ni kao žena, jer moji saveti u tom svojstvu nikada ne mogu biti u interesu italijanskog naroda. Ovde sam kao majka. Ne smeš posmatrati svoj problem kao kralj, jer iza kralja uvek stoji senka monarhije, bilo ranija ili buduća, a ni jedna ni druga nisu značajne za sadašnjost. Moraš se suočiti s njom kao otac. U svakoj krizi otac će uvek na grudi priviti svoje najslabije dete, a ti, kao otac Italije, moraš prigrliti izgubljene, poražene i zastrašene, pre svih... Smatram da mi je dužnost da ti to kažem, jer je tvoja patnja moja patnja...� Pola sata potom kralj je pozvao generala Kastelana i naredio mu da ode na Siciliju i potpiše. Zatim je otišao u vrt, pa je odneo buket cveća u kraljičine apartmane, gde su, zagrljeni, oboje počeli tiho da plaču. Tetka mi je kazala da je to bio plač olakšanja roditelja koji su učinili dobro delo za svoju decu, ne očekujući njihovu zahvalnost..". Kraljica Jelena je umrla 1952. u Monpeljeu u Francuskoj, pet godina posle muža, u osamdesetoj godini, i nije dočekala satisfakciju i zahvalnost za dobročinstva i plemenitost kojom je celog života tako neštedimice obasipala svakoga ko je imao sreću da je sretne i da joj se približi. Budo SIMONOVIĆ (Ilustrovana politika) |
| | | Dinka
Poruka : 29514
Godina : 40
Učlanjen : 26.09.2011
| Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Uto 3 Jan - 20:06 | |
| DEZIRE KLARI Бернардина Ежени Дезире Бернадот (фр. Bernhardine Eugenie Désirée Bernadotte) је била жена краља Карла XIV, краља Шведске и Норвешке и неко време је била вереница Наполеона Бонапарте. Рођена је у Марсељу 8. новембар 1777, а умрла је 17. децембра 1860. у Стокхолмy. Preci Документа града Марсеља показују да је Жак Клари, син Антоана и Маргарите Канол, прави предак Кларијевих. Он се 24. новембра 1690. године оженио Катрин Барос у цркви Ст. Мартин у Марсељу. Њихов син звао се Жозе (1693-1748) и он се оженио 27. фебруара 1724. Франсоа-Ањес Аморик. Из овог брака родио се Франсоа Клари, отац Дезире. Detinjstvo Франсоа Клари је рођен 24. фебруара 1725. године. Он је био богати марсељски трговац свилом и власник брода, који се обогатио трговином. Породица Клари је зато уживала у Француској велики углед. Франсоа Клари се два пута женио. Његова прва жена звала се Габријела Флечон, којом се оженио 13. априла 1751. године. Из овог брака је имао четворо деце: Франсоа-Жозефа, Марију-Жану, Марију-Терезу-Катарину и Етјен-Франсоу. Габријела се развела од Франсое Кларија 3. маја 1758. године, четири месеца након рођења последњег детета. Већ следеће године, 26. јуна 1759. године, ушао је у другу везу са Франсоом-Росе Сомис, која му је у току брака родила деветоро деце: Николаса-Жозефа, Жозефа-Онора, Росуе, Луцију, Етјена, Онорина, Јулију, Басилу и Дезире. Најмлађе и тринаесто дете, Бранардин Ежени Дезире Клари, рођена је 8. новембра 1777. године у Марсељу. Дете је крштено дан након рођења у цркви Сен-Фереол. Кумови су били сестра њене мајке Бернардина-Катарина де Сомис и муж њене полусестре Жане, Луј Оноре де Жанс. Mladost i veridba sa Napoleonom О младости Дезире је мало познато. Претпоставља се да је Дезире васпитавана у марсељском манастиру. Касније је изјавила да се веома слабо сећа куће својих родитеља. Године 1793. Ежени је упознала Бонапарта, која је била са Корзике. Боље рећи, Ежени (касније ословљавана са Дезире) је покушала свог старијег брата Етјена да ослободи из затвора и тада је случајно упознала Жозефа Бонапарту. Она му је представила своју старију сестру Јулију којој је било време за удају. Касније се Жозеф оженио њеном сестром, између осталог и због мираза. Ежени се заљубила у Жозефовог брата Наполеона. У периоду од 1795. до 1796. Дезире је била верена за непознатог генерала Наполеона, касније цара Француске. У августу 1794. њена сестра се удала за Жозефа Бонапарту, касније краља Напуља, а потом краља Шпаније. Наполеон је тада знао тачно шта жели и једном је изјавио Ежени да ће ући у историју. Тада се фамилија Клари поставила против још једног Бонапарте у породици због Наполеоново сиромашног порекла, а Наполеон је отишао у Париз и тамо упознао утицајну и лепу Жозефину де Боарне и 1796. се оженио њом, тако да никад није дошло до брака између Дезире и Наполеона. Дезире је била веома разочарана Наполеоновим раскидом веридбе и зато је одлучила да изврши самоубиство и да се утопи у Сени, али ју је генерал Жан-Батист Бернадот спасао. Пошто се вратила у Марсељ, она и генерал Бернадот се нису видели неко време. За овај "излет" у Париз нико није знао осим Марије, њене дадиље која јој је била као друга мајка. Касније је много мушкараца долазило и молило за њену руку. Brak sa generalom Bernadotom i kraljica Švedske 17. августа 1798. године се удала за Жан Батиста Бернадота, пријатеља Лисијена и Жозефа Бонапарте, који су били кумови на венчању. 4. јула 1799. родио се Оскар, чије је кумство спорно. Дете је крштено док је Наполеон био у Египту, па је на крштење послао свог брата Жозефа, али касније је Жан Батист признао само Жозефа за кума (а не Наполеона који је детету дао име). 1810. године, након што је био маршал Француске (1804) и принц од Понте Корва (1806), Бернадота је усвојио краљевски брачни пар Шведске и дао му име Карл Јохан XIV, а Дезире је крунисањем њеног мужа 1818. године под именом Дезидерија (ону коју желе) постала краљица Шведске и Норвешке. Иако су њен син и муж у Шведској живели од 1810. године и 1813. и 1814, она је живела у Француској (у Паризу) великим делом под именом Грофица од Готланда. Као разлоге одласка из Шведске навела је здравље - није могла да поднесе северну климу - као и немогућност да се у хладној северној земљи на крутом хладном двору осећа као код куће. У Стокхолм је поново дошла тек на венчање свога сина 19. јуна 1823. са Жозефином од Лојхтенберга (унуком француске царице Жозефине). Дезире се крунисала тек 21. августа 1829. године. Њен син Оскар I је наследио свог оца и престо, а данашња шведска краљевска породица још увек припада лози Бернадот. Izvor: Wikipedija [You must be registered and logged in to see this image.] |
| | | LJUBAVNIK LEDI ČETERLI
Poruka : 3780
Učlanjen : 22.08.2011
| Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Sre 4 Jan - 21:24 | |
| Lukrecija Bordžija [You must be registered and logged in to see this image.]Lukrecija Bordžija, rođena 18 aprila,1480. , mecena umetnika i naučnika u vreme italijanske renesanse, vanbračna kćerka pape Aleksandra VI.je pripadala jednoj od najomraženijih porodica u istoriji, koje su se najviše plašili i oko koje su se pleli neizrecivi zločini, uključujući i Lukrecijin incest - ne samo sa bratom Čezarom, već i sa rođenim ocem, papom Aleksandrom VI. Bordžije su, bez sumnje, bile užasna loza, ali je pitanje da li sama Lukrecija zaslužuje ružnu reputaciju koja je vekovima prati. Živela je u doba kada se shvatanje pristojnosti i morala veoma razlikovalo od današnjeg. I sama činjenica da je njen otac, Rodrigo Bordžija mogao postati poglavar Katoličke crkve govori u prilog ovoj tezi. Istoriograf Gregorovius ističe: “Nije bila ni gora ni bolja od većine žena u njeno vreme. Bila je neopterećena i uživala je u radostima života.” U rukama svog oca i brata ona je postala i oruđe i žrtva njihove političke mašinerije, protiv koje nije imala dovoljno snage da se bori. „Impotentni” zet Lukrecija je rođena 1840. i odrasla je u kući svoje majke. Rodrigo nijedno svoje dete nije zvanično priznao sve dok nije postao papa i bio apsolutno siguran u svoju moć. Pre nego što je napunila 11 godina isprosili su je prvi prosci, a dva meseca kasnije pojavila su se novi, još poželjniji, ali su i jedni i drugi, čim je Rodrigo uzeo trostruku krunu, bili sklonjeni, ne bi li se našao neko mnogo podobniji za njegovu prelepu ćerku. Sa 13 godina Lukrecija je bila zlatokosa i prefinjena, belog vrata i bisernih zuba - sjajna prilika za Đovanija Sforcu, vladara Pezara. Priređeno je veličanstveno venčanje, kojem je prisustvovalo pola Rima. Brak nije dugo trajao, a tome su kumovale Bordžije. Ubrzo su shvatili da su Lukrecijinu ruku mogli mnogo bolje upotrebiti, dajući je, recimo, potomku Aragona. Odlučili su da se otarase nesrećnog mladoženje. NJihov metod nije mogao biti gori. Svetu su objavili da je Sforca impotentan i da je njegova mlada žena i dalje devica. Sforca se zakleo da će se osvetiti Bordžijama, ali je njihova moć bila toliko jaka da je na kraju morao da potpiše priznanje da je impotentan i da napusti Rim, da mu se ne bi dogodile još gore stvari. Lukrecija se u međuvremenu povukla u manastir, ne bi li tako stekla, bar prividno, devičanski oreol i pripremila se za novi brak. Opatice su žalile što ih je morala napustiti jer je manastir vrlo brzo pretvorila u mesto ugodnog užitka. Ko je pravi otac? Uskoro su se Rimom proširile priče da je Lukrecija trudna i da je njen ljubavnik španski gospodin sa papskog dvora Pedro Kalderon, znan kao Peroto. Čezare Bordžija je Perota bacio u zatvor, a ubrzo nakon toga telo su mu našli u Tibru. Tada su počela govorkanja da je dete koje je Lukrecija očekivala plod incesta i da je otac, zapravo, Čezare. Dete nazvano Đovani kasnije je proglašeno vojvodom od Napija, a za sve je njegov nastanak ostao misterija. Sledeća partija za Lukreciju takođe je bila smišljena iz političkih razloga. Na meti je bio Alfonso, nećak napuljskog kralja. Lukrecija je izgubila glavu čim ga je ugledala, a Čezare nije štedeo na raskoši venčanja. Sve je izgledalo dobro dok krvožedni Čezare nije ponovo započeo političke spletke. Nedugo potom on i mladoženja bili su na ratnoj nozi. Alfonso je prvo pretučen na ulici i Lukreciji je donet polumrtav, s razbijenom glavom i jezivim ranama po telu. Jede večeri, dok se Alfonso odmarao u kući, upala je grupa provalnika i jedan od njih ga je ubio. Lukrecija je poslata izvan Rima, gde je neko vreme gorko žalila za izgubljenim mužem. Ipak, ona je bila Bordžija i uprkos svojim osećanjima prema Alfonsu, obrisala je suze i sačekala da vidi šta su joj otac i brat sledeće pripremili. Veze s pesnicima Po treći put Lukrecija se udala za Alfonsa, sina vojvode od Ferare. I dalje je bila predmet ogovaranja i spletki, a mnogi su je vezivali za pesnika Pjetra Bemba. Za njegovu poeziju se verovalo da je velikim delom inspirisan časovima strasti provedenim u Lukrecijinom naručju. Još opasnije je bilo prijateljstvo koje je gajila prema pesniku Erkolu Stronciju. Užasan skandal je izbio kad je Stroncijev leš, umotan u ogrtač, sa znacima surovog nasilja, nađen na ulici. Oni koji su mrzeli i samo ime Bordžija verovali su da je Lukrecija organizovala ubistvo, jer je bila ljubomorna pošto je čula da pesnik namerava da se ženi. |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Ned 15 Jan - 20:35 | |
| KleopatraLegenda kaže da je bila lepa. Poreklom je bila Makedonka iz Grčke, potomak Ptolomejevića I , koji je 323. godine p.n.e. postao vladar Egipta. Sa 17 godina nasledila je presto. [You must be registered and logged in to see this image.]Ptolemejski Egipat Nakon smrti Aleksandra Velikog u Vavilonu 323.p.ne. izbila je kriza oko nasleđivanja među njegovim generalima. Isprva je Perdiccas vladao carstvom kao regent Aleksandrova polubrata Arrhidaeusa, koji se kasnije prozvao Filip III. Makedonski, a kasnije i Aleksandrova sina Aleksandra IV, koji se u vreme smrti svoga oca još nije ni rodio. Perdiccas je postavio Ptolemeja (grčki: Πτολεμαίος), sina Lagusa (grčki: Λάγος), jednog od Aleksandrovih najbližih prijatelja, na mesto egipatskog satrapa. Službeno je Ptolemej vladao Egiptom u ime Filipa III. i Aleksandra IV. Od 323.p.n.e, no dok se Aleksandrovo carstvo raspadalo, Ptolemej je i sam postao vladar sa svim pravima. Uspešno je odbranio Egipat od napada Perdiccusa 321.p.n.e. i učvrstio svoj položaj u Egiptu i okolnim područjima za vreme ratova dijadoha (grčki Διάδοχοι - naslednici)(322.-301.p.n.e.). 305.p.n.e. Ptolomej se proglasio kraljem. Kao Ptolemej I. Soter („Spasitelj„), osnovao je Ptolemejsku dinastiju koja je vladala Egiptom gotovo 300 godina. Svi su muški vladari te dinastije nosili ime Ptolomej, dok su princeze i kraljice uzimale imena Kleopatra (grčki: Κλεοπάτρα, ona slavnih predaka) i Berenice (grčki: Βερενίκη, makedonski oblik Pherenike, donositeljica pobede). Budući da su Ptolomejevići prihvatili egipatski običaj uzimanja svojih sestara za žene, mnogi su vladali zajedno sa suprugama koje su također bile pripadnice kraljevske kuće. Jedine vladarice Ptolomejskog Egipta koje su i službeno vladale same bile su Berenice III. i Berenice IV.i Kleopatra V. Delila je vlast sa Berenice IV. Kleopatra VII. službeno je vladala uz Ptolemeja XIII., Ptolemeja XIV. i Ptolemeja XV., ali zapravo je vladala Egiptom sama. [You must be registered and logged in to see this image.]Ko je bila Kleopatra, legendarna kraljica Egipta? Njeno ime je već više od 2000 godina sinonim za žensku lepotu. Kleopatra je bila najobrazovanija žena starog veka. Savršeno je govorila jezike makedonski, grčki, latinski, arapski, jevrejski, koptski i persijski. Poznavala je istoriju bolje od svakoga.Dvanaest vladara Egipta iz dinastije Ptolomejevića (Ptolemaeus) su se, po tadašnjim vladarskim običajima, ženili svojim sestrama. To je neminovno dovelo do njihove degeneracije, tako da što je broj iza imena vladara rastao (od I do XII), opadale su i njihove vladarske moći i sposobnosti. Ptolomej XII Auletes („Veliki“) se ipak oženio strankinjom i ona mu je 69.p.n.e. rodila drugu po redu ćerku Kleopatru VII Theau Philopator („onu koja voli svoga oca“) i sinove Ptolomeja XIII i Ptolomeja XIV. Posle pobede nad Ptolomejem Velikim, Cezar se iskrcao sa svojom vojskom u Aleksandriju i zatekao Egipat u žalosnom stanju, a naslednike Ptolomeja (umro 51 p.n.e.) u međusobnim svađama. Mladi 15–godišnji Ptolomej XIII nije želeo da prizna svoju sestru i ženu Kleopatru za suvladarku kako je to zahtevao testament njegovg oca, već joj je radio o glavi. Da bi se spasila od bratovog gneva, mlada Kleopatra je potražila spas u susednoj Siriji. Skovala je plan da sa vojskom udari na svog brata, ali čuvši da su se rimske centurije iskrcale u Aleksandriji, promenila je odluku: umesto sa vojskom, izvršila je napad svojim najubojitijim oružjem, a to je bila njena nenadmašna lepota. Njene ženske čari, udružene sa inteligencijom, pokazaće se jačim od svih sirijskih pešaka i konjice pod njenom komandom. Na volšeban način, uvijena u tepih, Kleopatra se iznenada jedne noći obrela na aleksandrijskom dvoru u odajama velikog Cezara. Ova dvadesetogodišnja princeza je svojom neodoljivom mladošću i lepotom zbunila i osvojila tada pedesetjednogodišnjeg velikog ratnika. Očaran njenom božanskom lepotom, zadivljen njenom inteligencijom i iznenađen njenim poznavanjem istorije, geografije i jezika, ovaj veliki osvajač i vojskovođa, koji je uspeo da proširi granice rimskog carstva čak do Egipta, ne samo da ju je uzeo pod svoju zaštitu, već je sa svojom vojskom pobedio njenog brata. Svrgnuo ga je sa prestola i na njega je doveo novu kraljicu Egipta – Kleopatru i u njenom toplom zagrljaju lako zaboravio na svoju venčanu ženu koju je ostavio u dalekom Rimu. [You must be registered and logged in to see this image.]Ali dok su u iščekivanju Cezarove čvrste ruke rimsku imperiju potresali građanski ratovi, on je sa lepom Kleopatrom plovio Nilom u pratnji konvoja od 400 lađica svoje i njene pratnje, uživajući u raskoši egzotičnih ponuda svake vrste, zaboravljajući bar na kratko na teški život vojnika koji je do tada imao. Tako opušten i raznežen pored mlade devojke, Cezar je odlagao svoj neminovni povratak u Rim. Svakome bi bilo teško da se odvoji od najlepše žene starog veka, mlade i šarmantne Kleopatre, kao i svih počasti i pažnje koje mu je kraljevina Egipat ukazivala kao istinskom prijatelju i poznatom državniku velike rimske imperije. Posle osmomesečnog boravka u Egiptu, u raskoši i zadovoljstvima ovozemaljskim, Cezar je ipak nakratko otišao u Rim i prihvatio se posla koji je najbolje znao da radi: da se bori i pobeđuje neprijatelje Rima. Otišao je da ratuje u Aziju, Afriku i u Španiju, sve dok nije pobedio sve svoje protivnike, a među njima i prvog Kleopatrinog ljubavnika Gnejusa Pompeja, sina Pompeja Velikog, prijatelja Kleopatrinog oca. Posle silnih vojnih pohoda i pobeda i ovenčan lovorovim vencima nepobedivog vojskovođe, Cezar se vratio u Rim. Preuzevši ponovo svu vlast u državi i proslavljajući sa svojim podanicima svoje zaista trijumfalne pobede na svim stranama sveta kud god da su ga bogovi slali da ratuje i osvaja za račun velike imperije, on nije zaboravio da u državnu posetu pozove i kraljicu Egipta – svoju Kleopatru. I kao što to često biva i njena poseta je bila zaodenuta u oficijelnu formu. Kraljica Kleopatra je dolazila u Rim da zatraži od Senata titulu „prijatelja Republike“. Znao je to ceo Rim, a kraljica nije ni sakrivala, da dolazi i kao „prijateljica“ Cezarova. Jedno slatko dete, koje je kraljica dovela sa sobom, izazivalo je naročitu pažnju i govorkanja. Upravo da bi izbegla svaku sumnju oko toga ko mu je otac (pošto je rođen ubrzo pošto je Gaj Julije napustio Egipat, 47 p.n.e.), majka mu je dala ime Ptolomej XV Philopator Philometor ili kraće, Cezarion . Doček Kleopatre koja je stigla brodovima, a čime bi drugim, bio je spektakularan, kakav nikad do tada Rim nije video. Pored državnih zvaničnika i protokolarne ceremonije, nagrnula je i masa radoznalog sveta, a naročito ljubomornih žena, da uživo vide najlepšu ženu sveta i kraljicu drevnog Egipta, a uz to još i ljubavnicu Gaja Julija Cezara.… [You must be registered and logged in to see this image.]Kraljica Kleopatra je u svojoj brojnoj pratnji imala i nekoliko naučnika Aleksandrijskog muzeja. Aleksandrijski muzej i Aleksandrijska biblioteka su bili u to vreme najveći naučni centri. Među putnicima je bio i veliki astronom i matematičar tog vremena, Sosigen iz Aleksandrije. Rimljani su u to doba bili zaokupljeni svojim ratovima i osvajanjima, ali što se tiče egzatnih nauka i astronomije, bili su prave neznalice. Između ostalih stvari koje je u rimskoj državi trebalo srediti bio je i kalendar, pa je Cezar taj obiman posao reforme postojećeg kalendara poverio najboljem astronomu drevnog Egipta. Cezar Kleopatru smešta u svoju vilu, i time izaziva skandal. Šuškalo se da će se njome oženiti. Dve godine kasnije Cezar je ubijen. Marko Antonije i Kleopatra sreli su se na prostoru Male Azije 42.god pne. Stigla je u punom sjaju i potpuno ga opčinila. Kleopatra mu je rodila blizance, Kleopatru Selenu i Aleksandra Heliosa. Venčali su se 36.god pne i dobili još jedno dete, Ptolomeja Filadelfusa. Uskoro, Rim im objavljuje rat. Kada je Oktavijan osvojio i Aleksandriju, Kleopatra se zatvorila u svoj mauzolej, i naredila da Marku Antoniju kažu da je mrtva. Očajan, u svojim odajama, on se ubija probadajući se mačem. Kleopatra je pripremila i sopstvenu smrt. Savršeno doterana legla je u postelju i uzela korpicu sa smokvama i dve zmije otrovnice. Sahranjena je pored Marka Antonija, a Egipat je postao rimska provincija. U to vreme verovalo se da smrću ujedom otrovnice dobija besmrtnost. Ako pogledamo koliko je priča, pesama, romana, slika i filmova objavljeno o Kleopatri, može se reći da je na neki način zaista postala besmrtna… [You must be registered and logged in to see this image.]Kleopatra - egipatska kraljica i veliki poznavalac zavodjenja muškaraca "Mačka koja je izgubljena u vrtlogu strasti... - to je samo jedna od teških uloga koje sam igrala sa kraljem. Ali on je muškarac i ja sam bila primorana da se pretvaram, da bi sačuvala status omiljene ljubavnice, iako spavati sa muškarcem, blago rečeno, ne volim. U ljubavnim igrarijama ima mnogo radosti, ali jedna je jača od svih poroka: vladati ne samo kraljevskim krevetom, nego i njegovom državom!" Preuzeto sa neta |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Pon 2 Apr - 21:15 | |
| INDIRA GANDI (1917-1984) [You must be registered and logged in to see this image.]Godine 1966. Indira Gnadi je postala predsednik vlade Indije. Od tada, pa sve do svoje tragicne smrti, s manjim prekidima ce vladati mnogoljudnom Indijom. Ceo svoj zivot provela je u borbi za prosperitet naroda Indije. Skoro dve decenije bila je na celu drzave, druge u svetu po broju stanovnika. Imala je veliku vlast i moc, ali joj je zivot ipak bio tuzan i nesrecan. Na njenu sahranu, posle atentata koji izvrsili ekstremno Siki, 1984. dosli su najvisi drzavnici iz sto svetskih zemalja. Nocu i danju se borila da omoguci bolji zivot napacenom narodu Indije. Osmeh joj nije silazio sa lica kada je bila sa narodom, mada joj je privatni zivot bio prepun boli. Posle njene smrti, Radziv Gandi, njen stariji sin je izabran za premijera Indije, da bi 21. maja 1991. poginuo i on od podmetnute bombe. Indira je tada vec sedmu godinu bila mrtva. Bilo bi previse da je dozivela i ovu smrt. |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Pon 2 Apr - 21:17 | |
| JOVANKA ORLEANKA (1412-1431) [You must be registered and logged in to see this image.]Jovanka Orleanka je simbol franckuskog ustanka. U stvari, ona je olicenje otpora naroda Francuske protiv Engleza u Stogodisnjem ratu vodjenom oko nasledja francuske krune. Francuska je vec bila umorna od rata, kada je na istorijsku scenu stupila devojka od 16 godina, koja se zvala Jovanka Orleanka. Ona je "cula glasove, ponajvise glas svetog Mihaila, kako je pozivaju da oslobodi kraljevstvo od neprijatelja". U ono doba, kada su ljudi bili vecinom religiozni, ovakva prica bila je dobrodosla kralju, kao prilika da svojoj vojsci vrati samopouzdanje. Kralj je poverio vojsku Jovanki (odred od oko 800 ljudi), koja je svoj zanos uspela da prenese na surove ratnike. Jovanka je naterala Engleze da obustave opsadu Orleana i 1429. ih potukla kod Patea. Englezi su se povukli. Iste godine, kralj Sharl VII dolazi u Rems, gde je krunisan. Postao je neosporivi kralj Francuske. Ubrzo Francuzima se predaju i drugi gradovi. Jovanka raspolaze jos samo jednom malom cetom, i vodi male carke, iznenada napadajuci i opsedajuci usamljene gradove. Maja 1430, pri opsadi Kompjenja, koji brani jedan saveznik burgundskog vojvode Zan Luksenburski, Jovanka pada u njegovo ropstvo i on je, sest meseci kasnije, prodaje Englezima. Sudjenje Jovanki Orleanki u Ruanu, u zimu 1431, dobro je poznato, posto su Englezi izvanredno montirali proces. Optuzili su je za jeres i odveli pred crkveni sud, pod predsednistvom biskupa, koji je bio potpuno odan Englezima. Cilj Engleza je bio da Jovanku pokore i uklone i tako suzbiju narodni otpor. Jovanka se branila vrlo jednostavno, ali veoma vesto i snazno. Najzad pristaje da se pokori, da se odrekne svojih verovanja i da ne nosi vise musko odelo. Svirepi nasrtaji njenih cuvara nagone je da odmah prekrsi obecanja. Proglasavaju je za krivca u povratu. Predaju je svetom sudu, tj. Englezima. Osudjena je na smrt spaljivanjem, i na lomaci, koja je podignuta u Ruanu 30. maja 1431, na Starom trgu, Jovanka pokazuje snaznu volju i cvrstinu karaktera i vere. Jovankino stradanje izazvalo je veliko uzbudjenje cak i medju engleskim vojnicima koji su prisustvovali spaljivanju. U XIX veku proglasena je za nacionalnog heroja Francuske. Jovanka Orleanka je zivela samo 19 godina i za tako kratak zivot uspela je da postane ideal, simbol i mit. |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Pon 2 Apr - 21:18 | |
| Hatšepsut [You must be registered and logged in to see this image.]Hatšepsut je egipatska kraljica iz XVIII dinastije koja je vladala Egiptom od 1479. do 1458. godine p. n. e.. Bila je ćerka egipatskog faraona Tutmesa I, a žena svoga polubrata Tutmesa II. Budući da je Tutmes II bio slab vladar koji je često imao zdravstvenih problema, pravu vlast nad Egiptom je imala upravo ona. Kada je on umro, Hatšepsut je za muža uzela svog maloletnog polubrata, Tutmesa III, koji je bio suvladar Tutmesa II. Pošto je ona bila direktna naslednica Tutmesa I, bilo joj je lako da preuzme vlast nad čitavim Egiptom, a za njezinog života Tutmes III je obavljao neke proceduralne poslove. Kako bi dokazala svoje pravo na presto i svoje božansko poreklo, kao kći Amona i punopravni vladar Egipta, naredila je da se na stenama u blizini hrama u Deir el Bahri, koji je započeo njen otac a ona je završila izgradnju, iskleše predstava njenog rođenja od boga Amona i svoje majke. Svesna svoga prava, ona je svugde nastupala kao zakoniti faraon, u kraljevskoj odori i sa svetom bradicom. U natpisima na hramu je napisano kako ju je Tutmes I proglasio za svoju naslednicu i naredio da se ona kao takva prizna. Prestiž egipatske moći, a i stvarna njegova vojna moć, koju su postavili i osigurali njezini prethodnici, čuvali su egipatske granice od upada neprijatelja, tako da je ona mogla posvetiti pažnju razvijanju Egipta. Najpoznatiji njen poduhvat je bila ekspedicija u Punt (zemlja za koju se veruje da je bila na teritoriji današnje Somalije). I ranije su vladari obilazili ovu zemlju, ali je od tada prošlo mnogo vremena, tako da su odnosi između ove dve zemlje bili zaboravljeni. Hatšepsut je otpremila pet velikih i dobro opremljenih brodova koji su iz Tebe pošli niz Nil, pa kanalom u Crveno more i dalje na jug u Punt. U Puntu, koji je priznao egipatsku vlast, Egipćani su utovarili brodove raznim smolama, mirođijama, tamjana (pa čak i živa stabla koja su u buradima prenošena kao u saksijama kako bi ih posadili ispred hrama u Deir el Bahri). Osim biljaka i začina, oni su sa sobom poneli i veliki broj raznih životinja. U Egipat su se vratili u pratnji velikog broja puntskih glavešina. Posle njene smrti, za koju se ne zna da li je bila prirodna ili nasilna, vlast preuzima njen muž i polubrat, Tutmes III, a period tokom kojeg je ona vladala spada među najblistavije u istoriji Egipta. |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Pon 2 Apr - 21:20 | |
| Majka Tereza - kratka biografija [You must be registered and logged in to see this image.]Majka Tereza rođena je 27. augusta 1910. kao Agnes Gonxha Bojaxhio u Skopju. Skopje je tada pripadalo Kraljevstvu Slovenaca, Hrvata i Srba. Danas je Skopje glavni grad samostalne Republike Makedonije. Gonxha (jezgro cvijeta) odrasala je u dobrostojećoj albansko-katoličkoj porodici. Roditelji su je odgojili na vrlo religiozan način. Kada joj je bilo deset godina, njen otac je iznenada umro, nakon čega se ona još više posvetila vjeri. Već sa 12 godina ona se odlučila za opatički život. Njena želja se održla, tako da je sa 18 godina molila da je prime u red Loreto. Ovaj red i njegovi mnogobrojni članovi angažirali su se u Bengalu/Indija i to posebno u školstvu. Ona, ipak, nije odmah mogla početi sa radom u Indiji, već je pozvana u centralu Loreto reda u Irsku. 28. seprembra 1928. godine ona je napustila Skopje i krenula u Irsku. Već nakon dva mjeseca bilo joj je dozvoljeno da ispuni svoju želju i da se priljuči Loreto-redu u Bengalu. U Kalkuti je položila svoj prvi zavjet. Nakon toga je 17 godina bila zaposlena u školi Svete Marije u Kalkuti, nakon čega je imenovana direktoricom. U toku jedne od mnogobrojnih vožnji 1946. godine kroz Kalkutu, milionski grad, ona je osjetila Božiji poziv da pomogne siromašnima. Tek dvije godine kasnije dobila je dozvolu da napusti svoj red. Tereza je bila eksklauzirana, što znači da je dobila dozvolu da napusti red, ali se nije morala odreći svog opatičkog statusa. Od tada je Tereza živjela među najsiromašnijima od svih sitomašnih u tzv. Slums u Kalkuti. Portret o Majci Terezi objavljen u Magazinu LIFE, donio joj je nadimak "Svetica dobra". 1949. godine ona je postala Indijka i 1950. osnovala je red "Misionari ljubavi prema bližnjem svom". Članovi ovog reda morali su se obavezati na nesklapanje braka, na siromaštvo i na posluh. Kasnije je red priznao i Papa, te ga je kontrolirao. Tereza se sa članovima svog reda brinula, prije svega, o umirućima, siročadima i bolesnima. Njen specijalni angažman pored toga bila je briga i o oboljelima od lepre. Danas preko 3000 sestara i 500 braće u preko 100 zemalja svijeta pripadaju redu Majke Tereze. Za njen nesebični rad dobila je mnogobrojne nagrade. Najznačajnija od njih je svakako Nobelova nagrada za mir 1979. godine. Njeni suradnici često nisu imali nikakvo ili su imali manjkavo medicinsko znanje, na šta je ona odvraćala: "U vjerovanju nije važan uspjeh, nego vjernost." Pored priznanja koja je dobivala širom svijeta, bila je i kritizirana zbog svog konzervativnog shvatanja svijeta. Tako je u politici mnogih zemalja koja se ticala prava na abortus vidjela najveću prijetnju svjetskom miru". Kada je u Irskoj trebalo biti provedeno glasanje o legalizaciji abortusa, ona je pozvala Irce da glasaju protiv legalizacije. Nekoliko dana nakon smrti Princeze Dajane, koju je jako žalila, umrla je i majka Tereza, 5. septembra 1997. godine. Sahranjena je u Kalkuti uz prisustvo mnogobrojnih članova svjetske javnosti. |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Pon 2 Apr - 21:27 | |
| Eva Braun [You must be registered and logged in to see this image.]Eva Ana Paul Braun (nem. Eva Anna Paula Braun) (6. februar 1912. Minhen, Nemačka - 30. april 1945.) je dugo bila životna saputnica (i supruga na jedan dan i jednu noć) Adolfa Hitlera. Rođena je u Minhenu. Bila je kćer školskog učitelja. Obrazovala se u poslovnoj školi, ali je uvek bila posvećena atletici i bavljenju sportom. Nekoliko meseci je radila kao recepcionista u bolnici, i onda je prihvatila posao kao lični asistent nacističkog fotografa Hajnriha Hofmana. Tu je srela Hitlera 1929. godine i zaljubila se u njega na prvi pogled. On joj se predstavio kao Gospodin Vuk (to je ime Adolf Hitler koristio u počecima svog politčkog života radi bezbednosnih razloga). Svojim prijateljicama ga je opisala kao ljubaznog čoveka u godinama, sa smešnim brkovima i velikim šeširom. I Adolfova i Evina familija su bili protiv veze. Hitler se zagledao u nju nakon što se njegova rođaka Geli Raubal, kćerka njegove polusestre u koju je bio jako zaljubljen, ubila. Neki nagađaju da ju je Hitler lično ubio, a neki da je naručio ubistvo. Eva je pokušala samoubistvo 1935. godine, zbog nesuglasica u vezi sa Adolfom Hitlerom. Imala je jak uticaj na Adolfa Hitlera, i neki istoričari tvrde da su neke od najgorih ideja bile njene zamisli koje je saopštila Hitleru. Za vreme rata je živila sa Adolfom i pomagala mu je u ličnim poslovima. Neki od nacista su je hteli ukloniti, jer su je smatrali prevelikim rizikom za Treći Rajh. Kad je počela okupacija Berlina od Sovjetske Crvene armije, vreme je provodila zajedno sa njim u bunkeru. Ubila se zajedno sa Hitlerom 30. aprila 1945. godine u bunkeru.Njeno telo je spaljeno zajedno sa telom Adolfa Hitlera. wikipwdia Firer i Eva [You must be registered and logged in to see this image.]EVA Braun i Hitler upoznali su se krajem 1929, u studiju svog prijatelja, učitelja javnog govorništva i zvaničnog fotografa, naciste Hajnriha Hofmana. Hitler je ušao u trenutku kad je Eva bila na lestvama i slagala robu na policu, pri čemu su joj nehotice bile otkrivene lepo oblikovane noge. Hiltera je očaralo Evino totalno neznanje o njemu, njegovoj stranci i politici uopšte. I to što je bila veoma zgodna: plavooka plavuša koja je oksiženom blajhala kosu, šminkom isticala svoje otmene crte lica. Eva je i dalje bila samo jedna od mnogih žena, mada prva koju je Hitler pozvao da zajedno provedu noć. Hitler je, međutim, Evu stalno zanemarivao u dužim periodima, a ona je čekala kod kuće, usamljena i dokona. Godine 1932. odlučila je da ga uplaši da bi je shvatio ozbiljno. Uzela je očev revolver od 6.35 kalibara i uperila ga u sebe. Metak je lako izvađen, a Eva je bila zadovoljna što je Hitler, sa cvećem u ruci, posetio u bolnici. Nedelju dana pošto je 1933. došao na vlast, Eva je napunila dvadeset jednu. Da bi to proslavili, Hitler joj je poklonio komplet jeftinog nakita od turmalina koji je ona do kraja života čuvala kao dragocenost. NJENI su roditelji 1934. najzad otkrili da je u vezi sa Hitlerom. Otac joj je bio ponižen kad je saznao da je njegova ćerka Hitlerova ljubavnica, ali, imajući u vidu Firerov položaj, malo je toga mogao da učini da bi vezu prekinuo. Na svoj dvadeset treći rođendan, 6. februara 1935, Eva je počela da vodi dnevnik. U prvoj belešci žalila se da je Hitler poslao ženu svoga ađutanta u Hofmanov studio, s toliko cveća za Evu da je kancelarija mirisala na mrtvačnicu, ali nije joj poklonio ono za čim je čeznula, malog jazavičara da joj pravi društvo za vreme njenih usamljeničkih bdenja. U maju 1935, Eva je otkrila da ima ozbiljnu suparnicu, Juniti Valkirije Mitford, prsatu debelonogu ćerku engleskog lorda Redžgejla. Napisala je Hitleru pisamce u kojem mu je dala rok da joj se javi. Kad je rok prošao, progutala je dvadeset četiri tablete za spavanje... Pokušaji samoubistva privlačili su Hitlerovu pažnju i ubeđivali ga da preduzme nešto. U avgsutu je Evu preselio u njen novi stančić i ukrasio ga izuzetnim slikama koje je "pozajmio" iz nemačkih muzeja ili ukrao iz jevrejskih umetničkih zbirki. Ubrzo je preselio u posebnu kuću, s odlično opremljenim podzemnim bunkerom, u predgrađu Minhena. Naložio je da Eva dobije privatnu telefonsku liniju, "mercesdes benc" sa stalnim šoferom i, kao najbolji poklon, dva škotska terijera. U APRILU 1945. kraj je bio na vidiku. Hitler se preselio u luksuzni dvospratni bunker ispod Kancelarije Rajha u Berlinu, a Eva mu se tu pridružila. Nastavila je da sređuje nokte i namešta kosu, i da se presvlači nekoliko puta dnevno. Dok su on i Eva ručkali svoj prvi i poslednji doručak, sad već kao muž i žena, jedan ađutant uručio je Hitleru Rojtersovu depešu u kojoj se izveštavalo da su Musolini i Klara Petači, njegova ljubavnica, uhvaćeni i ubijeni, a onda razvlačeni ulicama Milana na glavnom trgu obešeni glavama nadole. Hitler je bio užasnut. Naredio je da se u bunker donese benzin da bi njegovo i Evino telo bilo spaljeno umesto da ih onako oskrnave. Kad je došlo vreme za čaj, ona i Hitler su se oprostili i svako se vratio u svoju sobu. Nekoliko minuta kasnije, odjeknuo je pucanj iz pištolja. Hitler se ustrelio pošto je ispio cijanid. Eva je umrla istog trena pošto je takođe popila cijanid. Tela su odvučena u vrt Kancelarije Rajha, zatim su zalivena benzinom i zapaljena. Piše: Elizabet Abot |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Pon 2 Apr - 21:34 | |
| Gospa Godiva Lady Godiva [You must be registered and logged in to see this image.](oko 1040 - 1080) Anglosaksonska plemkinja poznata po tome što je jahala kroz Koventri. Bila je supruga leofrika, grofa od Mersije (umro 1057), s kojim je osnovala samostan u Koventriju. Ne postoje dokazi koji bi jahačicu povezali sa istorijskom Godivom. Prema legendi, Leofrik, očajan zbog Godivinog neprestanog moljakanja da smanji teške poreze, izjavio je da će to učiniti ako ona projaše gola preko pijace pune ljudi. Ona je to i učinila, a duga kosa joj je pokrivala celo telo izuzev nogu. Posle toga Leofrik je ukinuo sve poreze osim poreze na konje. Jedan kasniji hroničar tvrdi da je Godiva tražila od varošana da ostanu u kućama u vreme predviđeno za jahanje. Gvireći Toma, građanin koji je pogledao kroz prozor, postao je deo legende u 17. veku, a u većini opisa on je oslepeo i umro. |
| | | Abu Dabi MODERATOR
Poruka : 130824
Učlanjen : 07.04.2011
| Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Pon 2 Apr - 21:41 | |
| HipatijaU Aleksandriji je živjela Hipatija (370.- 415.). Hipatija je bila kćer Theona, koji je slovio za najučenijeg čovjeka u Aleksandriji, Egipat. Mnogi povjesničari prepoznaju Hipatiju ne samo kao matematičarku i znanstvenicu, nego kao i filozofa. Otac ju je odgajao u okruženju misli, mnogi povjesničari smatraju da je želio odgojiti savršeno ljudsko biće. Theon je poznat kao učenjak i profesor matematike na Sveučilištu u Aleksandriji. Kako je odrastala, počinjala se sve više zanimati za matematiku i znanost (astronomiju i astrologiju). Theon ju je naučio kako da na ljude utječe snagom riječi, naučio ju je također fundamentalnim znanjima tako da je postala izvrsna govornica. Ljudi su dolazili iz drugih gradova da bi ju slušali i učili od nje. Napisala je kritiku djela Apolonijeve Konike , podijelivši konike ravninom u različite dijelove, takav koncept doveo je do ideje o hiperbolama, parabolama i elipsama. Ovim djelom pojednostavnila je dotad nerazumljive stvari, i postigla održanje tog djela kroz stoljeća. Hipatija je bila prva žena koja je imala tako snažan utjecaj na ranu matematiku. U vrijeme kada je živjela, Kršćanstvo je počelo dominirati nad ostalim religijama. U ranim 390-im izbio je sukob između dviju religija. Cyril, vođa Kršćana i Orest, civilni guverner su bili suparnici. 415. godine, dok se vraćala kući bila je ubijena jer je bila Orestova prijateljica. Iako joj je život završio tragično, njeni radovi su sačuvani. Kasnije, Descartes, Newton i Leibniz su se nadovezali na njen rad. Hipatija je napravila veliki uspjeh za ženu u tom vremenu. Filozofi ju smatraju ženom velikog znanja i izvrsnom učiteljicom. |
| | | Abu Dabi MODERATOR
Poruka : 130824
Učlanjen : 07.04.2011
| Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Pon 2 Apr - 21:55 | |
| Maria Gaetana Agnesi[You must be registered and logged in to see this image.]Po velikim matematičkim sposobnostima i erudiciji bila je poznata i Maria Gaetana Agnesi (1718.-1799.), bila je jedna od najvažnijih i najposebnijih ličnosti 18.-og stoljeća. Rođena je u obitelji intelektualaca, i već u ranom djetinjstvu prepoznali su u njoj ''čudo od djeteta''. Zahvaljujući svom ocu koji je bio profesor matematike bilo joj je omogućeno visoko obrazovanje. Bila je najstarija od 21 djece, pa je nakon majčine smrti preuzela brigu o ocu, braći i sestrama povukavši se tako iz društvenog života. No nije se ostavila matematike, godine 1738. objavila je zbirku eseja prirodnih znanosti i filozofije, nazvane Filozofske tvrdnje u kojima iznosi svoj stav da žene trebaju biti obrazovane. Sa 20 godina počela je raditi na svom najvažnijem djelu Analitičke ustanove (Analytical Institutions), baveći se diferencijalnim i integralnim računom. Izjavila je da je to djelo počela pisati kao priručnik svojoj braći, ali je preraslo u nešto puno ozbiljnije. Objavljivanje djela, 1748.g. izazvalo je senzaciju u akademskom svijetu. To je jedno od prvih i najopćenitijih djela o konačnoj i beskonačnoj analizi. Njen velik doprinos matematici sa ovom knjigom je taj što je na vrlo sistematičan način skupila djela raznih matematičara, dajući ih uz vlastitu interpretaciju. Knjiga je postala modelom jasnoće, prevođena je na mnoge jezike i korištena kao priručnik, dala je jasnu zbirku znanja u matematičkoj analizi (elementarni problemi minimuma, maksimuma, tangente i točaka infleksije). Bila je prva profesorica matematike na svijetu, predavala je na Bologneskom Sveučilištu koje je osnovano u 11.stoljeću. Njoj u čast se jedna krivulja, koju je ona proučavala, i danas zove Agnesijin uvojak. [You must be registered and logged in to see this image.] |
| | | malalila MODERATOR
Poruka : 52047
Lokacija : Haoss
Učlanjen : 04.01.2012
| Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Uto 3 Apr - 13:38 | |
| Katarina VelikaKatarina II Je rođena 1729. godine u baltičkoj luci Šćećin koja sada pripada Poljskoj. Njeno ime je bilo Sofija Avgusta Frederika od Anhalt-Zerbsta. Njeni roditelji su bili plemići. Otac je bio komandant Šćećina, a majka je pripadala grofovskoj lozi Holštajna. Kada je napunila petnaest godina postala je kandidatkinja za suprugu Velikog vojvode Petra Ruskog, unuka Petra Velikog. I izbor je pao na nju... [You must be registered and logged in to see this image.]9. februara 1744. godine carica Elizabeta, tetka Velikog vojvode Petra, primila je mladu Sofiju i njenu majku na dvor. Carica Elizabeta je bila impozantna ličnost i nije ni čudo što se Sofija skoro onesvestila od straha kada ju je ugledala. Sofija je imala dugu crnu kosu, svetao ten i veoma plave oči. Bila je jako privlačna mlada žena. Za razliku od nje, njen budući suprug je još kao mladić preležao težak oblik velikih boginja zbog čega je bio sav u ožiljcima i skoro bez kose. Bio je jako nezreo i često je provodio vreme igrajući se olovnim vojnicima. Sofija je iste godine prihvatila pravoslavnu veru odrekavši se luteranstva i uzela ime Katarina Aleksejevna. U svojoj šesnaestoj godini udala se za Velikog vojvodu, međutim sa suprugom nije imala odnose. Petar je nakon venčanja postao sve neuravnoteženiji. Jednom prilikom kada je Katarina ušla u spavaću sobu videla je kako visi obešen pacov. Petar ga je obesio jer je počinio izdaju. Tokom godina koje je provela u braku Katarina je učila ruski jezik i pravoslavne verske rituale. Iako nije imala odnose sa mužem od nje se očekivalo da rodi sina. Njen prvi ljubavnik bio je Sergej Salitkov viši dvorski službenik, oženjen čovek i izuzetno lep muškarac. 1745. godine Katarina je zatrudnela sa Salitkovim. Iako se znalo da dete nije Petrovo data mu je titula Velikog vojvode Pavla. Salitkov je otišao iz Rusije, a beba je predata carici Elizabeti. [You must be registered and logged in to see this image.]Nakon veze sa Salitkovim Katarina je našla sebi novog ljubavnika. Bio je to Poljak, grof Stanislav Ponjatovski. Ponjatovski nije bio lep kao Salitkov, ali je bio obrazovan i nežan muškarac. Čovek koji je zamenio njegovo mesto u Katarininom krevetu bio je jedan od njenih najznačajnijih ljubavnika – Gregorije Orlov, oficir u carskoj gardi poznat po svojoj lepoti i fizičkim sposobnostima. Za Katarinu veza sa Orlovim je bila dobar potez. Svi članovi njegove porodice, prijatelji i poznanici bili su ponosni što je ona izabrala jednog od njih za svog bliskog saradnika i ta veza joj je garantovala podršku Ruske carske vojske. Kada je carica Elizabeta umrla 1761. godine Katarina je u to vreme nosila njegovo dete. Nakon porođaja dala ga je drugoj porodici da ga podiže. Petar III je postao car. Međutim 1762. godine dogodio se državni udar i on je svrgnut sa prestola. Glavni akteri su bili braća Orlov, ali je Katarina sigurno imala udela u toj operaciji. Iste godine je uz velike počasti ušla u Sankt Petersburg. Petar je zatvoren u dvorac Rofša ali je ubrzo zatim ubijen. Katarina je tvrdila da je Petar umro od izliva krvi u mozak, ali neki podaci ukazuju da su braća Orlov uz njen blagoslov ubili cara. Za Katarinu je još uvek postojala pretnja po presto - car Ivan VI. Pošto njegova životna priča nije tema ovog članka rećićemo samo da su ga ubili stražari jedne večeri kada je poručnik ruske vojske pokušao da ga oslobodi. Niko nije verovao da će se Katarina dugo zadržati na prestolu jer je po poreklu bila Nemica a ne Ruskinja. 1764. godine Katarina je krunisana. Njen glavni cilj je bio da popravi sliku koju je Evropa imala o Rusiji i da uveća Ruske teritorije. Izvršila je radikalne promene u vladi. Čitala je Didroa, Voltera i Loka pokušavajući da ruskom narodu približi njihove ideje. Za vreme njene vladavine u Rusiji su unete veoma pozitivne promene na polju obrazovanja, zdravstva, poljoprivrede i industrije. Kako piše jedan hrvatski sajt «poslije poljoprivrede okrenula se rudarstvu i poslala geologe da obave geološka isptivanja. U tu svrhu utemeljila je i prvu rudarsku školu u Rusiji. Početkom 1762. donijela je odluku prema kojoj je svatko mogao osnovati tvornicu bilo gdje u Rusiji. Nije prošlo dugo i Rusija je razvila široku paletu industrije. Vodila je računa o policentričnom razvoju zemlje pa je tako utemeljila tvornice tekstila u okolici Moskve, tvornice lana smjestila je u području Jaroslova, a tvornice kože i svijeća u predjelu središnje Volge. Ukupan broj tvornica za njezine vladavine povećao se sa 984 na 3161. Nije se zaustavila na tome, ponovno je pozvala strane stručnjake, uglavnom iz Engleske. Dovela je admirala Knowlesa da gradi brodogradiliša i ratne brodove. Radnike iz čeličane u Tuli poslala je u Englesku da proučavaju izradu barometara, termometara i matematičkih instrumenata kako bi stečeno znanje kasnije primijenili u Rusiji. Dovela je obrtnike iz Njemačke, Austrije i Francuske da unaprijede carsku proizvodnju porculana. Ukinula je izvozne carine te povećala izvoz drveta, konoplje, lana, sirove kože, krzna i željeza. Nakon potpisivanja sporazuma iz Kyakhte 1768. trgovački karavani putovali su kroz Rusiju u pravcu i iz pravca Mandžurije. Rusija je izvozila krzno, kožu i lan u Kinu, a uvozila vunu, svilu, srebro i čaj. Početkom 1765. tri četvrtine državnog duga je podmireno, a deficit državnog proračuna prešao je u suficit. Prema dekretu iz 1764. zapovijedila je svim guvernerima da odrede točan cenzus, svoje provincije ucrtaju u mape i izvijeste o razvoju poljoprivrede i trgovine. Naređeno im je da grade i popravljaju ceste i mostove, nadziru požare i osiguraju da sirotišta i zatvori budu odgovarajuće upravljani.” Ali za nju kmetovi nisu imali nikakvu vrednost. Ona je čak kmetstvo nametnula i Ukrajincima koji su do tada bili slobodni ljudi. Novac koji je uzimala od Ruske pravoslavne crkve davala je u formi poklona braći Orlov. Oni su za deset godina dobili od nje nešto više od 7 miliona rubalja i nekoliko palata. Svog ljubavnika Gregorija Orlova poslala je u Evropu prethodno dodelivši mu titulu princa. Orlov je postao dobar ambasador Rusije i zbog toga mu je Katarina poklonila mermernu palatu na reci Nevi, a on njoj jedan ogroman plavi persijski dijamant koji se i dan danas nalazi ugrađen na vrhu carskog skiptra i zove se « dijamant Orlov ». Katarina je planirala da nastavi da širi ruske granice u svim pravcima i da osigura izlaz na Crno more. 1792. godine Turska je potpisala sporazum i Rusija je dobila snažno uporište na severnoj obali Crnog mora. Katarina je tada započela vezu sa najvažnijim muškarcem u njenom životu – princem Gregorijem Potemkinom. Tokom prvog rata između Rusije i Turske Potemkin je služio u konjici i toliko se istakao da je stekao čin general-majora. Njih dvoje su bili opčinjeni jedno drugim. I sama sam bila zainteresovana da pročitam pisma koja su pisali. Za sve koji su zainteresovani knjige mogu naručiti preko Interneta. Jedna od knjiga nosi naslov « Love and Conquest – Personal Correspondence of Catherine the Great and Prince Grigory Potemkin » i košta između 40 i 60 dolara. Druga knjiga koja je dostupna što se tiče kupovine putem Interneta i koja je trenutno na sniženju ( košta oko 10 dolara ) je « Catherine the Great and Potemkin: The Imperial Love Affair. » Koliko sam upućena nisu prevedene na srpski jezik i ne mogu se naći kod nas u prodaji. Potemkin nije bio samo lep muškarac već je bio i jako inteligentan i savetovao ju je oko političkih pitanja vezanih za državu. Kada je uspela da proširi granice Rusije na Crno more pripojivši i Krim, on je kao guverner provincije organizovao veliki obilazak te teritorije. Pričalo se da je Potemkin za tu priliku kultivisao ogromne komade zemlje i posekao na hiljade stabala stvarajući lažna sela. Odatle potiče termin « Potemkinovo selo ». Katarina je 1794. godine zbrisala Poljsku sa mape Evrope podelivši njenu teritoriju sa Pruskom i Austrijom. Potemkin je umro 1791. godine. Ubrzo nakon njegove smrti ona je započela novu vezu sa Zubovim koji je bio četrdeset godina mlađi od nje. Katarina Velika je umrla u 67.oj godini života. Za vreme njene vladavine Rusija je uvećala svoju teritoriju za 200 000 kvadratnih milja i dobila izlaz na Bosfor preko Crnog mora. Zaista bila je Velika.... Pripremila:M.Vujevic, kragujevaconline.rs |
| | | malalila MODERATOR
Poruka : 52047
Lokacija : Haoss
Učlanjen : 04.01.2012
| Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Uto 3 Apr - 13:55 | |
| Marija Kiri[You must be registered and logged in to see this image.]Marija Skladovska Kiri je rodjena 1867. godine. Zavrsila je fiziku na Sorboni kao najbolji student u klasi 1893. Prva je zena koja se istakla u naucnom svijetu. Krajem XIX vijeka ona i njen muz Pijer Kiri provjeravali su ucesce urana u pehblendi kako bi utvrdili da li se isplati rafinisane rude. Prilikom tog istrazivanja utvrdili su da neki dijelovi rude vise zrace nego da su izgradjeni od cistog urana. To je potvrdilo postojanje nekog elementa koji vise zraci od urana. To su zracenje nazvali radioaktivnost i tada prvi put upotrijebili tu rijec. ovi elementi su bili prisutni u veoma malim kolicinama, jer se pomoću običnih hemijskih analiza nisu mogli otkriti, što je značilo da su zaista vrlo radioaktivni. Kirijevi su u velikom uzbuđenju pribavili više tona uranove rude, opremili radionicu u jednoj maloj šupi i pod primitivnim uslovima, samo sa nesalomljivim entuzijazmom, nastavili da se teško bore sa crnom rudom za najmanje količine novih elemenata. [You must be registered and logged in to see this image.]U julu l898. godine izolovali su malu količinu crnog praha sa 400 puta intenzivnijom radioaktivnošću od iste količine urana. Prah je sadržavao jedan novi elemenat koji je po hemijskim osobinama ličio na telur, pa je spadao na mesto ispod njega u periodnom sistemu (kasnije mu je dat redni broj 84). Kirijevi su ga, po Marijinoj domovini, Poljskoj, nazvali "polonijum".Ali, polonijum je mogao da objasni samo jedan deo radioaktivnosti. [You must be registered and logged in to see this image.]Rad je nastavljen i u decembru l898. godine Kirijevi su otkrili radijaciju koja je bila još intenzivnija od polonijuma. Sadržavala je još jedan elemenat koji je po osobinama sličan barijumu (i na kraju je stavljen ispod barijuma sa rednim brojem 88). Zbog njegove intenzivne radioaktivnosti, Kirijevi su ga nazvali radijum.Marija i Pjer Kiri radili su još više od četiri godine da bi skupili dovoljno čistog radija i da bi ga tako mogli videti. Pjer je na sebi sprovodio eksperimente stavljajuci na sopstvenu kozu radijumove soli, koje bi izazivale opekotine. I na Marijinim vrhovima prstiju su ostajali oziljci. Par je posvecivao najbolje godine svog zivota hemisjkim analizama i ekstraktovanju radijuma iz ruda, odredjujuci njegovu atomsku tezinu na 225, sto je Marija iznela u svojoj doktorskoj disertaciji disertaciji. To je verovatno bila najvećadoktorska disertacija u istoriji nauke. Donela joj je ne samo jednu, već dve Nobelove nagrade. Marija i njen muž, zajedno sa Bekerelom (njihovim saradnikom), primili su za svoja proučavanja radioaktivnosti Nobelovu nagradu za fiziku 1903. godine, a 1911. godine Mariji (njen muž je poginuo u saobraćajnoj nesreći 1906. godine) je dodeljena Nobelova nagrada za hemiju za otkriće, dva nova elementa, polonijuma i radijuma. Medjutim oboje nisu shvatali da radijacija moze da im ugrozi zdravlje - Marija je kraj uzglavlja uvek drzala malo radijumovih soli da joj sjaje u mraku. Radeći sa radioaktivnim materijalima Marija je ozračena i dobila leukemiju, od čega je umrla 1934. znanje .org [You must be registered and logged in to see this image.] |
| | | Shadow ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Ned 13 Maj - 15:58 | |
| 10 najpoznatijih žena u istorijiDok je većina poznatih istorijskih ličnosti muškog roda, postoji i nekoliko žena koje su zauvijek ispisale stranice istorije i stajale rame uz rame sa svojim savremenicima. Ovo je, obzirom na patrijarhalni karakter društva u poslednjih deset hiljada godina, veoma veliki uspjeh. 10. Harriet Tubman [You must be registered and logged in to see this image.]Mali broj ljudi je mogao zamisliti da bi siromašna crnkinja rođena u ropstvu mogla postati najpoznatija žena devetnaestog vijeka, ali to je upravo ono što je postala Harriet Tubman. Nakon što je 1849. godine pobjegla od svog gospodara, Tubman se posvetila oslobađanju robova. Prema nekim izvorima, do američkog građanskog rata, uspjela je pomoći oko tristotinjak afro – amerikanaca da se izbave iz ropstva. Nakon rata je postala neumorni zagovornik građanskih i ljudskih prava, a borila se i za pravo glasa žena. Neki od vas su vjerovatno iznenađeni što se na ovoj listi nalazi i biblijska ličnost, ali Marija Magdalena je jedna od žena koja je definitivno ostavila svoj pečat u ljudskoj istoriji. Dok je Marija, Isusova majka, poznatija od nje, dokazi upućuju da je udovica iz Magdale zapravo važnija nego što to tvrde tradicionalna jevanđelja. Naime, prema nekim gnostičkim vjerovanjima, ona je mogla biti instrument koji je širio hrišćansku doktrinu u ranim godinama crkve, a neki idu i dalje te tvrde kako je ona bila Isusova supruga, što joj je pomoglo da se pojavi u romanu Den Brauna. Nijedna Prva dama nije bila toliko moćna kao Eleanor Roosevelt. Bila je jedna od prvih žena izabranih u Senat i dobro poznata po svom radu u mnogim dobrotvornim organizacijama prije nego što je postala Prva dama. Tokom 1933. godine seli se u Bijelu kuću i postaje predsjednikove „oči i uši“, u vrijeme kadu su žene poliičara uglavnom bile domaćice. Održavala je redovne konferencije za štampu, pisala dnevne kolumne i koristila svoj značajni uticaj na predsjednika da bi on „pogurao“ zakon o dobrobiti djece, reformu stambenog zbrinjavanja i jednaka prava za rasne manjine i žene. Rođena kao Marija Skladovska u Varšavi, 07. 11. 1867. godine, Marija Kiri je bila prva žena koja je ozbiljno testirala staru izreku da je „ženi mjesto kod kuće“. Kao siromašna studentkinja koja je radila kao učiteljica i guvernata, uspjela je da ostvari svoj san i postane fizičar (nečuveno zanimanje za ženu u devetnaestom vijeku) te odlazi u Pariz i dobija posao u laboratoriji dok istovremeno studira na Sorboni. Tu upoznaje fizičara i instruktora hemije, Pjera Kirija, te se za njega i udaje. Postali su prvi muž i žena naučnici u istoriji i imali su kratku, ali spektakularnu karijeru koja im je donijela Nobelovu nagradu u polju fizike, a njihova imena su postala sinonim moderne hemije. D ugo je bila jedina osoba koja je dobila dvije Nobelove nagrade, a njena postignuća su bez sumnje bila inspiracija hiljadama drugih žena naučnika i istraživača. Otkako je okončala na giljotini 1793. godine, njeno ime je postalo sinonim za razmetanje super bogatih i ravnodušnost prema teškoćama siromašnih. Da li su takve kritike zaslužene ili ne, tema su brojnih debata čak i danas. Kao bogata plemkinja, nije se mnogo razlikovala od hiljada drugih žena tog doba koje su rođene na takvom položaju. Da samo ona izgubi glavu na tako okrutan način čini se ne samo pretjerano već i pomalo nezasluženo. Očigledno su ona i njen muž, kralj Louis XVI, jednostavno postali meta za sve nejednakosti i nepravde po kojima je kraljevski sistem bio poznat što ih čini simbolom odbacivanja starog monarhijskog oblika vladavine koji je na snazi od davnina. U suštini, ona je bila osoba koja se rodila u pogrešno vrijeme; da je bila rođena samo pola vijeka ranije, vjerovatno niko nikada ne bi ni čuo za nju. Na kraju, Marija Antoaneta je postala poznata ne samo kao simbol ravnodušnosti bogatih i posljedica koje ovo stanje donosi već i kao prva žena žena vladara koja je neslavno okončala sa svojim mužem. Vjerovatno jedna od najkontroverznijih ličnosti dvadesetog vijeka. Malo njih može poreći da je Indira Gandhi bila jedna od najmoćnijih političkih figura u Indiji i uradila je mnogo toga da njena zemlja postane moćna kao što je danas. Veoma voljena i veoma omražena, Indira Gandhi je bila premijerka Indije u nekoliko navrata i to skoro dvadeset godina, sve do atentata 1984. godine. Bila je i jedna od tri premijerke koje su nadgledale vojni sukob dok su bile na vlasti (druge dvije su Margaret Thatcher i Golda Meir). Bila je i kritikovana: mnogi su je optuživali da je bila korumpirana, a često je nailazila na otvorene osude za sprovođenje nepopularnog programa prisilne sterilizacije koji je usvojen u nastojanju da se kontroliše rast brzorastućeg stanovništva Indije. Čini se da je ime Gandhi rođeno pod nesrećnom zvijezdom: njen sin Rajiv je, takođe, ubijen. Veoma malo žena je imalo priliku da vlada čitavom imperijom, ali Alexandrina Victoria Hanover je baš to radila. Ona je 63 godine nadgledala carstvo koje se protezalo od Indije do Amerike i od Afrike do Dalekog istoka, uspjevši da udvostruči Englesku po veličini i da očuva tu teritoriju skoro bez ratova (uz tri mala izuzetka). Formirala je liberalne i konzervativne stranke i proširila pravo glasa reformama provedenim od 1867. do 1884. godine. Njena smrt, 1901. godine, je toliko ražalostila Britance da neki i dan danas žale za njom. Njeno ime je, zapravo, postalo sinonim za cijelu eru istorije koje se danas naziva „Viktorijansko doba“. Šta možete reći o sedamnaestogodišnjakinji koja je povela obeshrabrenu vojsku i izvojevala pobjedu unatoč svih izgleda? Njena priča je jedan od onih rijetkih događaja u istoriji koju ni najmaštovitiji pisac ne bi mogao ispisati, a ona se zapravo i dogodila. Jovanka Orleanka je rođena u francuskom seocetu Domremy i uspjela je poraziti nadmoćnu britansku vojsku, postavši član kraljevskog dvora za samo godinu dana. Za vrijeme bitki je nosila bijeli oklop i bila je ranjavana više puta. U kojoj mjeri je komandovala francuskom vojskom je tema mnogobrojnih rasprava i dan danas, ali većina istoričara se slaže da je Jovanka Orleanka bila vrhunski strateg i impozantan vođa. Zarobljena je u maju 1430. godine, a njeno suđenje i smrt na lomači zbog navodne hereze je bila jedna od najzloglasnijih osuda u istoriji. Na kraju, ovo je samo povećalo njen ugled kod naroda te je postala prava heroina i mučenica. Jovanka Orleanska je jedan od pet svetaca zaštitnika Francuske. Sumnjamo da je bilo koja druga ženi u istoriji toliko poznata da su o njoj pisane knjige i nastali mnogobrojni holivudski filmovi kao što je to bio slučaj sa Kleopatrom, poslednjom vladarkom Egipta i ljubavnicom Marka Antonija i Julija Cezara. Kleopatra je bila jedna od onih žena kod kojih „cilj opravdava sredstvo“. Upravo zbog toga je i naredila ubistva svojih sestara i imala mnogobrojne afere – sve samo da bi dobila vlast. Ono za što ne može biti okrivljena je, svakako, njena inteligencija i odlučnost za uspjehom na najvišem nivou rimske vlasti te šarm kojim je uspijevala ubijediti ljude da se slože sa najnevjerovatnijim stvarima. Iako nije doživjela četrdeseti rođendan, živjela je dovoljno dugo da nadgleda carstvo koje se protezalo od Atlantskog okeana do Azijskog potkontinenta. Možda najpoznatija žena dvadesetog vijeka je niska, krhka monahinja imena Agnes Gonxha Bojaxhiu, koja je u svijetu poznatija pod imenom Majka Tereza. Rođena je u Skoplju 1910. godine, a postala je poznata po tome što je pomagala svima kojima je pomoć bila potrebna. Bila je na misiji u Kalkuti te je tamo osnovala i humanitarnu organizaciju 1950. godine. Na početku je misija brojala 13 monahinja da bi na kraju taj broj porastao na preko 4000 te je osnovan i znatan broj sirotišta, hospicija i humanitarnih organizacija diljem svijeta. Njen nesebičan rad i zalaganje za siromašne i nemoćne joj je donio i Nobelovu nagradu za mir. Postala je jedna od najsvjetlijih tački dvadesetog vijeka, a njen rad je nastavljen i nakon njene smrti 1997. godine. minimagazin.info |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Uto 21 Avg - 10:54 | |
| Исидора Данкан [You must be registered and logged in to see this image.]Изадора Данкан (енгл. Isadora Duncan; Сан Франциско, Калифорнија, САД, 26. мај 1878. — Ница, Француска, 14. септембар 1927) је америчка плесачица,ирског порекла . Рођена је као Анџела Изадора Данкан (енгл. Angela Isadora Duncan), многи је сматрају мајком модерног плеса. Иако никада није била популарна у САД, забављала је публику широм Европе. Године 1900, преселила се у Париз. Преминула је трагично, када јој се током вожње у „Бугатију“ дуги црвени шал уплео у точак возила и угушио је. О њеном животу снимљен је филм „Изадора“, 1968. године, у режији Карела Рајша, са Ванесом Редгрејв у главној улози. Koreografije je zasnivala na antičkoj grčkoj umetnosti i muzici Frederika Šopena, Riharda Vagnera i Franca Šuberta, koja nije komponovana za balet. Napisala je više članaka i rasprava o baletu i autobiografiju "Moj život". Бila je jedan od malog broja zapadnih intelektualaca, pisaca, umetnika, pozorišnih radnika koji su umorni od sitog američkog i evropskog života videli u ruskoj revoluciji svež vetar. Ona je poverovala da se na ogromnom prostoru Rusije stvara nova svetska budućnost. - Ja hoću da igram za mase, za radne ljude kojima je potrebna moja umetnost... Hoću za njih da igram besplatno. Želim da radim za budućnost ruske revolucije i njene dece. Očinjena tim idealima, došla je u Moskvu uopšte ne pretpostavljajući da će ovde, jedne tople jesenje večeri, da sretne svoju sudbinu, svoju poslednju ljubav, svog jedinog zakonitog muža - velikog ruskog pesnika Sergeja Jesenjina. A on? On se još ranije zaljubio u slavu Isidore Dankan, ali kad je konačno video tu očaravajuću ženu, silno ju je poželeo. U njemu je planula nezadrživa strast. I misli i osećanja toliko su se prepleli da su shvatili jedno drugo bez reči. --"Evo, to je žena kakva mi je potrebna. Ona može da postane moja muza." --"Kako je mlad! Moj bog! Koliko je mlađi od mene? Ako je... Godine i duša nisu uvek vršnjaci... A njegova duša... O kako je ona duboka... kao jama! On me privlači! [You must be registered and logged in to see this image.] |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Uto 21 Avg - 12:28 | |
| Marija Antoaneta
[You must be registered and logged in to see this image.] Vreme u kome živimo i ono koje je pred nama, iskristalisaće mnoge istorijske događaje, ličnosti i činjenice i sve ono što znamo sada, možda više neće biti relevantno nekim budućim generacijama. Sličnu sudbinu doživljava mit o čuvenoj austrijskoj princezi Mariji Antoaneti, kćerki velike austrijske carice Marije Terezije, a u kasnijem životu žene francuskog kralja Luja XVI, koja je tragično završila svoje postojanje. Ali legenda o njoj i dalje živi i čini se da je ona, kako godine prolaze, sve interesantnija i stručnjacima istoričarima, filmskim rediteljima i običnim ljudima koji o njoj dobijaju neka nova saznanja. Da li je ona bila beskrupulozna razvratnica, incestoidna, nezasita rasipnica, ili samo nesrećna i neshvaćena duša koja je živela van svog vremena, hrabra, mlada žena koja je i u momentu strašne presude, odrubljivanja glave na giljotini, zadržala svoje dostojanstvo? Da li je Marija Antoaneta zaista, svom narodu koji je gladovao, umesto hleba preporučila kolače ili je to samo jedna od brojnih izjava i dela koja su joj se kroz istoriju pripisivala, u želji da se avangardna i ekstravagantna kraljica prikaže u što gorem svetlu?
“Hrabrost? Trenutak kada će se okončati moji problemi nije trenutak kada će me izdati hrabrost.” - izgovorila je Marija Antoaneta u iščekivanju izvršenja smrtne presude. Marija Antoaneta je u vreme francuske revolucije (1789—1799) bila jedna od najomraženijih ličnosti u državi i o njoj su se pričale i raspredale svakojake priče, koje kako će istorija kasnije pokazati nisu imale mnogo veze sa realnošću. Počev od toga da su joj je pripisivana navodna preljuba sa najmlađim deverom (grof Karlo od Artoa), lezbejski odnosi sa Kneginjom Marijom Terezom od Lambala i Vojvotkinjom Dijanom od Polinjaka, a tokom suđenja je čak optužena za seksualno zlostavljanje svog maloletnog sina. Narod Francuske nikada austrijsku princezu nije prihvatio kao svoju kraljicu zbog njenog ekstravagantog ponašanja i odnosa prema životu.
Marija Antoaneta rođena je 2. novembra 1755. godine u Beču, kao petnaesto dete i jedanaesta kćerka jedne od najvećih vladarki koje istorija poznaje carice Marije Terezije Austrijske i Franca I Stefana. Da bi se očuvao klimavi savez između Francuske i Austrije, Marija Antoanetu su kao četrnaestogodišnju devojčicu udali za šesnaestogodišnjeg Luja XVI, unuka francuskog kralja. Iako su brakovi u to vreme sklapani vrlo rano iz političkih razloga, Marija Antoaneta koja je kao tinejdžerka napustila rodnu Austriju, bila je vrlo nesrećna i nostalgična prvih nekoliko godina svoga braka. Iako ju je francuski narod u početku lepo prihvatio, neke od njenih osobina i postupaka, presudile su u formiranju konačnog mišljenja o austrijskoj princezi u to vreme - bahata raspinica, koja je trošila previše novca na garderobu, nakit i kockanje, preljubnica, kasnije izdajica i politički neprijatelj.
Nakon venčanja koje je održano 1770. godine, Marija Antoaneta praktično započinje borbu sa predrasudama koje je celokupna francuska javnost konstruisala u vezi njene ličnosti. Brojne spletke na dvoru koje su je dočekale, nemogućnost da učvrsti uticaj Austrije na francuskom dvoru i time ispuni očekivanja svoje domovine, prezir i animozitet prema besmislenim običajima koji su tada bili aktuelni u Francuskoj, nezanimljiv i vrlo monton život, mladu i neshvaćenu ženu, učinili su vrlo nesrećnom i nostalgičnom. Na dvoru nije imala mnogo prijatelja, delom i zbog svog svojih ekstravagantnih pogleda na svet. Hrabrost? Trenutak kada će se okončati moji problemi nije trenutak kada će me izdati hrabrost.
Krunisanjem Luja XVI ona postaje francuska kraljica, koja se i pored animoziteta naroda, kasnije kroz vladavinu pokazala i kao vrlo hrabra i požrtvovana žena i majka. Iako je te godine zaista vladala opšta nestašica hleba u Francuskoj, rečenica koju su kroz istoriju svi pripisivali Mariji Antoaneti - „ako narod nema hleba, neka jede kolače“, pokazalo se kasnije da nema apsolutno nikakvih dokaza da je ona to ikada rekla. U prvih nekoliko godina vladavine, loša politička situacija u zemlji, loš brak bez poroda, čak i bez ikakvog seksualnog kontakta sa suprugom, učinili su da kraljica Marija Antoaneta posrne. Istina je da je jako volela lep i lagodan život, raskošnu garderobu, nakit, lep nameštaj i ekstravagantno uređen životni prostor i da je u tim godinama nemilice trošila na svoja zadovoljstva, što je bio i jedan od najvećih razloga mržnje koju je izazvala u franskuskom narodu. Otuđivši se od dvora, koji zbog običaja, utegnutosti, spletki i loših ljudi nikada nije podnosila, prerušena je odlazila na fransuske balove, kockala se i trošila novac, potpuno nesvesna njegovog značaja i vrednosti Nakon sedam godina braka, u kojima po mnogim navodima kraljevski par uopšte nije ni “konzumirao brak” zbog navodne imotencije mladog kralja, konačno se desila i velika radost ne samo za francusku krunu, nego i za Mariju, obzirom da je po prvi put postala majka, donevši na svet kćerku Marija Terezu Šarlotu, 19. decembra 1778. u Versaju. Marija Antoaneta je bila posebno vezana za svoju kćerku, jer kako je govorila, “sin pripada državi, a kćerka pripada njoj”. Nakon kćeri Marija Antoaneta je rodila još troje dece - Luja Žozefa, prestolonaslednika (1781.), Luj Šarla, vojvodu od Normandije (Luj XVII, 1785.) i Sofi Beatriz (1786.). Iako je te godine zaista vladala opšta nestašica hleba u Francuskoj, rečenica koju su kroz istoriju svi pripisivali Mariji Antoaneti - „ako narod nema hleba, neka jede kolače“, pokazalo se kasnije da nema apsolutno nikakvih dokaza da je ona to ikada rekla.
Život i tragedija Marije Antoanete ne prestaje da intrigira i sve je više onih koji u njoj vide mnogo više pozitivnih osobina, nego što je to dosadašnja istorija navodila i dolaze do zaključka da je ona zapravo bila žrtva vremena u kom je živela. Veliki broj knjiga čuvenih svetskih istoričara koji su se bavili likom i delom Marije Antoanete govore u prilog tome. Ona je bila žena prema kojoj je mnogo više bilo grešeno, nego što je grešila. Pogubljena je na giljotini odrubljivanjem glave, 16. oktobra 1793. godine, nakon sramnog sprovoda ulicama Pariza. U nekim navodima stoji zapisano da su Marijine poslednje reči bile - “Izvinite gospodine“, kada se spotakla na nogu dželata.
Najnovija ekranizacija života Marije Antoanete je film poznate američke rediteljke Sofije Kopole “Marija Antoaneta” u kome naslovnu ulogu francuske kraljice tumači Kirsten Danst. Film je nagrađen prestižnom nagradom američke filmske akademije “Oskar” za kostimografiju za koju je budžet iznosio čak 2 miliona dolara. Marija Antoaneta je u svakoj sceni u drugoj toaleti.
|
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: Žene koje su menjale svet | |
| |
| | | |
Similar topics | |
|
Strana 1 od 5 | Idi na stranu : 1, 2, 3, 4, 5 | |
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| Ko je trenutno na forumu | Imamo 687 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 687 Gosta :: 2 Provajderi
Nema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38
|
Dvorana slavnih |
Naj Avatar Haossa !
Kreja
|
Poslanici naj aktivniji nedelje | |
|