Milan Ćurčin

**Učlanjen** : 09.02.2014

MILAN ĆURČIN
(Pančevo, 14.11.1880 — Zagreb, 20.01.1960)

Milan Ćurčin, pesnik, književni kritičar, publicista i prevodilac. Poticao je iz imućne trgovačke porodice. Osnovnu školu učio je u Pančevu, a gimnaziju u Novom Sadu. Jedan je od predstavnika srpske moderne i značajan književni istoričar, a radio je i kao docent Beogradskog univerziteta na Katedri za nemački jezik i književnost, obrađujući južnoslovensko-nemačke literarne veze. Tada izdaje i uređuje dve knjige Srpskohrvatskog almanaha (Beograd — Zagreb, 1910. i 1911). Ćurčin je 1904. doktorirao germanistiku i slavistiku u Beču sa tezom Srpska narodna poezija u nemačkoj literaturi. Teza je naredne godine objavljena u Lajpcigu, da bi na naš jezik bila prevedena 1987. povodom dvestote godišnjice Vukovog rođenja. U periodu od 1920. do 1941. u Zagrebu izlazi časopis "za kulturna, politička i društvena pitanja" pod nazivom Nova Evropa, koji uređuje i izdaje Ćurčin. Bavio se i prevođenjem (sa nemačkog, na engleski, francuski, rumunski, češki, italijanski...).

KNJIŽEVNI RAD

Književnošću se počeo baviti kao student. Prvu pesmu Veče u vrtu objavio je u Brankovom kolu. Kasnije pesmama, književnim studijama i kritikom sarađivao je u Carigradskom glasniku, Srpskom književnom glasniku, Srijemskim novinama i drugim, u to vreme, prestižnim časopisima. Javivši se u književnoj javnosti na kraju 19. i početkom 20. veka, neposredno posle Vojislava, a u isto vreme sa Rakićem, Dučićem i Disom, ovaj srpski modernista razlikovao se od prethodnog, ali i svog vremena. Donosi novo viđenje poezije i stvaralaštva u tekstu O mojim pesmama, koji se smatra manifestom moderne u našoj književnosti. Ovaj tekst se pojavio dvadeset godina pre tekstova Miloša Crnjanskog i Stanislava Vinavera. Kao sledbenik avangardne struje, ustaje protiv tradicionalizma i normativizma, zalažući se za autentičnost u stvaranju.

"U pesmi zakoni ćute, pustite osećaj!", pevao je Ćurčin, unoseći slobodan stih, humor i prozaizme — osobine kojima razara ozbiljnu, formalnu stranu parnaso-simbolističke tradicije. Navedeni elementi došli su do izražaja u njegovoj prvoj zbirci Pesme iz 1906. godine. U ovoj zbirci čitav prvi ciklus posvetio je ljubavnoj lirici. Te pesme su često ironične, bez povezivanja ljubavi sa apsolutnim i duhovnim, a težeći ovozemaljskom ("Moja je ljubav od ovoga sveta…"). O njoj govori površno, bez unošenja u emociju, lepršavo i lako, zbog čega su se brojne polemike ticale ove knjige. Druga knjiga "Pesme" izašla je 1911. u samo šezdeset primeraka. I pored svega, njegove najpoznatije pesme Bogdan Popović je uvrstio u Antologiju novije srpske lirike, a kritičar Jovan Skerlić o njima govori u Istoriji nove srpske književnosti.

U zbirci Draga moja... objavljene su najlepše pesme Milana Ćurčina. Mladi pesnik ih je ispisivao na ilustrovanim dopisnicama i najčešće ih je slao sestri Soki u rodno Pančevo. Te dopisnice, kakvih više nema, od svojih predaka je prikupila i za štampu priredila Fedora Bikar.

BIBLIOGRAFIJA

•Pesme, 1902—1905, Beograd, 1906.
•Nemačka romantika, Beograd, 1906.
•Gete i gospođa Štajn, Beograd, 1908.
•Versifikacija Milana Rakića, Beograd,1912.
•Druge pesme, Beograd, 1912.
•Jampski stil u srpskom pesništvu, Beograd, 1914.
•Ivan Meštrović, studija, London, 1919.
•Obračun sa M. Krležom, Zagreb, 1928.
•Jedan prijedlog za nacrt Ustava, sa prijateljima, Zagreb, 1937.

Wikipedia

**Učlanjen** : 09.02.2014

PUSTITE ME KAKO JA HOĆU!

Zašto uvek jedno i isto,
Zar baš mora biti jasno i čisto,
I svuda propisan broj?!
Ta pesma nije akt, i mis'o nije slovo.
A duh traži uvek novo,
I hoće da bude svoj.
Ritam će kroz muziku reči
Probiti sebi pute, I otići u pravi kraj;
U pesmi zakoni ćute — Pustite osećaj!

**Učlanjen** : 09.02.2014

RODOLJUBIVA PESMA.

O rode! Pun si krupnih i sitnih ružnih
strasti,
Primljenih od otaca, i rođenih u
tebi;
Od njih te tuđa pomoć ne može nikad spasti,
S njima te k sebi svojski primio niko ne bi.

O Rode! Ti si malen, i sve je u tebi malo, —
Rasturen, — ni sam ne znaš dokle ti dopiru međe,
Ti brata svog ne poznaš, i malo ti je stalo
Sto su međ' vama staze sve bleđe i ređe.

O Rode! Nema nade da skorim drukče bude:
Nit' imaš dosta snage da sam se preporodiš,
Nit' nosiš svest u duši i ljubav cele grude,
Da s dušmanima mnogim svud jednu borbu vodiš…

Ja vidim rulju s brega, gde juri da te skrha,
I gledam tebe kako niz brdo i sam hrliš.
I nigde svetle tačke u viziji, — od vrha
Do dna grančice, nigde da rukom je obgrliš.

Pa ipak, Rode, mi smo tu, — i na sve spremni, —
Volja nam naša raste s brojem nevolja tvojih!
I takvi, mi smo jači neg' nebo i šar zemni!
Veruj u snagu, Rode, dobrih sinova svojih!

**Učlanjen** : 09.02.2014

DA L' HOĆEŠ TAKO?

Čuj, istinu ću ti reći:
Moja je ljubav od ovoga sveta.
Da li sam ti peti, il' tek treći,
Mom osećaju to ne smeta;
Ni ti meni nisi prva, što ću kriti?
A i ko zna šta još može biti!
S anđelima te nisam poređiv'o,
Da nadzemaljski stvor ja obožavam;
I nisam hteo — ne razumi krivo! —
Da dušu svoju ljubavlju spasavam.
Ja ženu tražim, snage i poleta!
Moja je ljubav od ovoga sveta.

**Učlanjen** : 09.02.2014

U TROJE.

Kad zemlja prosta da tuži.
Te se na ranoj ruži
Rascveta prvi cvet,
A leptir polete beli
Da prvi kuša let, —
U vrtu smo se sreli,
Gde jarko sunce sja,
Proleće, ti i ja.

Leptir ljubavno ruži
Šapće, i oko nje kruži,—
Mirisni ljubi cvet.
U cvetnom zemnome raju,
Bez misli za drugi svet,
U bezbrižnom zagrljaju,
Idemo druga tri:
Proleće, ja i ti.

Al' kad žarko leto dođe,
I mladost ružu prođe,
Povije glavu cvet;
Ljubavi leptir se mane,
I malaksa mu let, —
Poći ćemo na razne strane
— Kud? sam Bog sveti zna ! —
Proleće, ti i ja.

**Učlanjen** : 09.02.2014

U "BEČKOJ ŠUMI".

Sveže je i vedro, jutro, —
Ko početak lepe priče;
I po granju, i po žbunju
Nešto se budi i nešto se miče.

Trčaćemo po šumi svude;
Ti ćeš pričati puno i živo!
Ja ću te dirati mnogo,
A neće ti biti krivo.

Al' posle, bićemo tužni,
Jer znamo šta biti ne sme.
Veče će biti lepo —
K'o svršetak tužne pesme.

**Učlanjen** : 09.02.2014

NA BALU.

Po glatku i klizavu podu
Gomila čudno se vrti;
Sve dođu dvoje i odu,
I muško žensku prti;

U ženske, gole grudi;
Pogled joj mutan, i bludi . . .
A ozgo neko gudi —
Šta rade ovi ljudi?

Ponoć je davno prošla, zora rudi,
Sanjiva i bleda lica uokrug još se kreću;
Svak stisn'o žensku na grudi,
Pa zajedno preleću
S kraja na kraj, a nogom šaraju slova
Sve nova i nova.

Htedoh da zapitam gde sam, i šta to rade?
Al' čovek u crnom ruhu preda me stade:
"pardon!" kanda je rek'o, i mrka lica
Na vrata prstom pokaza lako:
"Na bal se ne dolazi tako,
Bez fraka i rukavica! . . ."

— A, tako!...

**Učlanjen** : 09.02.2014

NA STRANPUTICI.

Doće t. zv. jesen,
T. j. stalo padati "žuto lišće", i t. d.
Te skoro pod svakom granom
Po jedan pesnik;
Stoji, i vidi
Gde "mre" priroda, i pogreb joj prati!

I ja sam pokuš'o jednom
Da pazim na pesnički usus:
Da se svojski rastužim,
Pa da procvilim u ritmu.

Al' ozgo vedro nebo,
A u meni nasmejana duša,
Ismejaše mi tugu,
Te ni kraj najbolje volje
Ne mogoh otkriti smrt
U prirodi.

Naprotiv, ja volim kad pada lišće,
Te u stotini boja,
Od crvene do crno-mrke,
Pokrije tle;
A sunce na njega padne,
Pa dotka ćilim.

**Učlanjen** : 09.02.2014

POD JELAMA ŠTO SE SUŠE

Mirno k'o u hramu, svečano bez kreta,
Šumica od jela u vrtu, van sveta,
U plavo na nebu svoje grane spleta,
I zatvara ćutljiv i osamljen kut.
Isušeno bodlje tu mek ćilim stere.
To sam mesto uvek voleo bez mere,
I poznajem dobro skoro svaki prut. —

Sred jela i mraka, s pola sna u oku,
Lež'o sam tu juče. K'o u snu duboku
Ćutale su jele; u jednakom toku
Spirala je voda, blizu, kamen, go.
Tad prođe tud šumar na neke utrine,
I reče mi nuzgred da polako gine
Ta šumica jela. Oseć'o sam to.

**Učlanjen** : 09.02.2014

POSLE SVEGA

U mojoj sobi ima mrtvo nešto.
Ma kud uporno da upirem zene,
Ma u što za čas da utonem vešto, —
Ono je uvek negde blizu mene.

Kada mi znanci svrate, kod svih redom
Meni se čini, dokle ih ispraćam,
Da sažaljivim motre me pogledom.
I tad se s težim srcem natrag vraćam;

Ne hoteć' katkad za glavu se mašim:
Obrazi još su sveži i rumeni.
Što se sve više misli svoje plašim,
Da nije nešto umrlo u meni?

**Učlanjen** : 09.02.2014

PLANOVI

Poraniću jednog jutra,
Dohvatiću listak-dva;
Pisaću ti: danas sutra
Bog te pita gde sam ja.

Pokupiću čeg' se setim;
U vagonski sešću kut,
Da plačući letim letim,
Kud po pruzi puzi put.

Šta će onda dalje biti,
— Nemam pojma. Uokret
Projuriću, probroditi
Parče zemlje, prazni svet.

Pa ću onda opet stići
Tačci s koje pođoh pre;
Sve će, znam već, lepo ići
Unatraške — ko i pre.

**Učlanjen** : 09.02.2014

Letnje poslepodne

Igra sunčana jara,
Treperi zreo vlat,
A na crkvenoj kuli
Izbija sat
Podne.
Glup i nesnosan dan.
Npr. čovek leg’o i komito zin’o –
Pardon!
Pre toga sve do kože skin’o ‘
I drema,
Vreba san.
I taman san nestaško na oči mu sleti,
A žena se seti,
Da joj nešto treba,
Pa, kao iz neba,
U sobu uleti:
“Treba mi dve lepeze i nešto za mez’e”,
I.t.d I.t.d.
U tom odleti san… –
Užasno glup dan.

**Učlanjen** : 09.02.2014

Na selu

Jedne noći izneverio me je san.
Otvorio sam prozor, pa čeko dan.

Na dvorištu u polumraku
Budio se život: u budžaku
Spremala se mačka, da skoči
Na bure; peto je trljo oči
Onda se s lestvica sišo
I zevajući đubretu je sišo
Da kukuriče.
Ko da ih se to ne tiče,
Spavali su dalje na drveću
Pilići. Okolo, po travi i cveću
Blistala je rosa.
Odjedared začujem korak, i gle’ bosa
Devojka na bunar dođe po vodu;
Šta ću; upotrebih zgodu,
Skočih kroz prozor, pak joj –
I tako tu, Bože moj,
Nebirajući teme
Prekratismo vreme.

Gost

…berući ljubičice izgubio sam put…
(“Ne beri ljubičice”)
…ja volim kad pada lišće…
(“Na stranputici”)

Gost

Nakon naznaka koje je u sebi nosila poezija Vojislava Ilića, pojavio se pesnik koji će započeti period moderne u srpskoj poeziji: Milan Ćurčin. Već njegovi prvi stihovi bili su znak da se nešto revolucionarno dešava ili kako kaže Bogdan Popović pojavio se “prevratnički duh”(1903.godina). Za vreme studija napisao je svoju prvu pesmu “Veče u vrtu” koju je objavio u časopisu “Brankovo kolo”.

Gost

Kako je Milan Ćurčin jedan od onih pesnika koje nazivaju “zaboravljeni pesnici” i kojem se tek odnedavno ponovo izdaje zbirka poezije, počećemo bez mnogo uvodnih reči priču o njemu njegovom prvom pesmom koju je objavio u časopisu „Brankovo kolo“:
Veče u vrtu

Stišo se u veče vetar, ne drma više granje,
Te ćuti jela tanka i nemo stoji bor.
S neba se lako spušta, nevidno, sa dve strane
Suton. Vrabaca samo brbljivi slušam zbor.

Usamljen, gutah vazduh, što bor i jela pruža,
Komarac koji kadkad u moj zabludi kut,
Il’ sretnem stazom bubu, il’ smešnog laganog puža,
Ili mi žaba gorda skakućuć’ pređe put.

Gost

Pa onda na klupu sednem i sanjam budne snove,
I brao mrak mi se spušta i žurno prolazi dan,
I nikom ne bih dao nipošto sate ove,
Jer tu sam ko u snu srećan, a – ipak nije san.

Gost

Pesme koje će Ćurčin nadalje objavljivati napredovaće u slobodi forme i slobodi pevanja. Pisao je uporedo sa velikim pesnicima moderne poput Šantića, Rakića, Dučića… ali je u potpunosti različit i od svojih savremenika – modernista. Bio je u prepisci sa Rakićem… Njegova “modernost” pristaje i današnjici, kao da iz nje peva i o njoj peva.
Kako pesmom, tako i polemičkim tekstovima uzburkao je književnu javnost svog vremena…

Rodio se u imućnoj trgovačkoj porodici 14.novembra 1880.godine u Pančevu. U Pančevu završava osnovnu školu, a gimnaziju uči u Novom Sadu. Studirao je u Beču. Doktorirao je 1904.godine germanistiku i slavistiku braneći tezu “Srpska narodna poezija u nemačkoj literaturi”. Sledeće godine doktorat je objavljen u Lajpcigu, a na naš jezik prevedena je 1987.godine povodom dvesta godina od Vukovog rođenja. Neko vreme predavao je u svojstvu docenta germanistiku na Univerzitetu u Beogradu. U to vreme objaviće i urediti dve knjige “Sprpskohrvatskog almanaha” (1910-1911). U Zagrebu će živeti u perodu između dva svetska rata. Uređivaće (i pisati) časopis za kulturna, politička i društvena pitanja“Nova Evropa”.

Za vreme rata živeće u Splitu. Posle rata radiće u Leksikografskom zavodu FNRJ u Zagrebu.
Umro je u Zagrebu 20.januara 1960.godine.

Objavljivao je pesme u najpoznatijim književnim časopisima ( “Brankovo kolo”, “Carigradski glasnik”, “Srpski književni glasnik”…), objavio je dve zbirke pesama u mladosti (1906 i 1911.god.), pisao studije iz književnosti, političke studije, o Meštroviću… bavio se prevodilačkim radom …

Ćurčin je tražio i svojim rečima pokrenuo jednu ozbiljnu raspravu o “pojmovima” u poeziji. Stare forme pesničkog izražavanja zahtevale su prekrajanje kako bi se prokrčio put razvoju poetske misli. Svoj stav prema poetskom stvaranju iskazao je svojom pesmom:

Gost

Pustite me kako ja hoću
Zašto uvek jedno i isto,
Zar baš mora biti jasno i čisto,
I svuda propisan broj?!
Ta pesma nije akt, i mis’o nije slovo.
A duh traži uvek novo,
I hoće da bude svoj.
Ritam će kroz muziku reči
Probiti sebi pute, I otići u pravi kraj;
U pesmi zakoni ćute – Pustite osećaj!

Gost

Ovaj sveobuhvatni poziv da se iz slobode piše nije samo značio prekid sa tradicionalnim koje u određenom trenutku postaje sputavanje i uljuljkivanje duha, već u sopstvenoj duši pronađene drugačije duhovnosti koja u sebi nosi jednostavnost, smelost, šalu i lepotu koju drugi pesnik ne treba da podražava već iz svoje slobode svoju pesmu stvara. Svestan svoje različitosti i ponosan na nju, objasniće ljubiteljima poezije da je došlo vreme da svako traži svog pesnika.

Umetnička poezija prestaje da se povinuje potrebama narodne poezije… dolazi novo vreme. Kitika je podeljna: Bogdan Popović ga hvali i uvršćuje nekoliko njegovih pesama u svoju Antologiju srpske poezije, Skerlić daje pozitivne ocene, a Matoš ga kudi i dodaje da Skerlić u domenu poezije nije naročito vešt…

Zaniljiv je komentar – sud pesnika Milorada M.Petrovića ( napisao je poznatu pesmu “Jesen stiže dunjo moja”, “Igrale se delije”…) čiju je pesmu “Seljančice” Čurčin pominjao kao primer prohujalog pevanja. Osetivši se prozvanim, napisao je tekst o Ćurčinu i objavio u “Brakovom kolu”. Tu kaže kako g.Ćurčin objavljuje rat celom svetu, kako se raduje tome što njegove pesme ne može svako razumeti… On njegove pesme čita kao i sve pesme objavljene po časopisima ali ne baš ravnodušno. U njima vidi mrvice filozofije, mrvice muzike, osećanja… ali to nije dovoljno i time g.Ćurčin ne treba da se zadovolji. Mozda će ,dodaje, jednoga dana uspeti da bude pesnik vredan poštovanja… Čitajući njegovu pesmu “Letnje posle podne” došao je do zaključka da bi takve stihove mogao nizati svaki laik. Da čujemo tu pesmu:

Gost

Letnje poslepodne

Igra sunčana jara,
Treperi zreo vlat,
A na crkvenoj kuli
Izbija sat
Podne.
Glup i nesnosan dan.
Npr. čovek leg’o i komito zin’o –
Pardon!
Pre toga sve do kože skin’o ‘
I drema,
Vreba san.
I taman san nestaško na oči mu sleti,
A žena se seti,
Da joj nešto treba,
Pa, kao iz neba,
U sobu uleti:
“Treba mi dve lepeze i nešto za mez’e”,
I.t.d I.t.d.
U tom odleti san… –
Užasno glup dan.
Ne čini li se vama da ova pesma više no Ćurčinovom, pripada našem vremenu i da daje savršenu sliku “glupog” dana i njegove nesnosnosti…A koliko ih je u našim životima!?

G.Petrović citira još poneku pesmu uz komentar da bi on tako mogao da piše koliko hoće; usudio se i da Ćurčinovu ideju iz pesme ‘’Bečka šuma” iskaže na svoj način jer je lepa ideja kod Ćurčina iskazana na traljav način…Uzgred, reći ću da njegova pesma ne prati Ćurčinovu “ideju”…

Pre no što prošetamo “Bečkom šumom” družićemo se sa drvećem i to će nam iskustvo dobro doći:

Gost

S drvećem

Crno i mokro stoji u parku drveće
Ne miče se i ćuti,
Ne tiče ga se ono sunce što se jedva kreće
I u magli kao kolut žuti,
Bez strasti i plama
Tromo gazi sfernim utrinama.

Gledaš u kaplje: svaka grana plače,
Stiskaš ruku oko hladne kore,
Priljubljuješ se uz mene –
I misli ti gore.
Pusti srce nek silno uzdiše,
Ali se ne boj, – to drvo diše.

Meni je svaki komentar pesme suvišan, ali imam želju da pesmu ponovo, ponovo čitam… Neće se više nijednom desiti da u šumu odem i, bezazleno, kraj suznih grana prođem…

Gost

U “Bečkoj šumi” , gde prorade čula kad je draga tu, započinje lepa priča, a na kraju se čuje tužna pesma:

Sveže je i vedro, jutro –
Ko početak lepe priče,
I po granju, i po zbunju
Nešto se budi i nešto se miče.

Trčaćemo po šumi svude:
Ti ćeš pričati puno i živo!
Ja ću te dirati mnogo,
A neće ti biti krivo.

Al’ posle, bićemo tužni,
Jer znamo šta biti ne sme.
Veče će biti lepo –
Ko svršetak tužne pesme.

Tako stvari stoje kad čovek ovozemaljski voli i kad te jasno pita zelis li da bude tako:

Gost

Dal’ hoćeš tako
Čuj, istinu ću ti reći:
Moja je ljubav od ovoga sveta.
Da li sam ti peti, il’ tek treći

Gost

Ni ti meni nisi prva, što ću kriti?

» Milan Konjović
» Milan Kundera
» Milan Rakić
» Milan Tucovic
» Milan Srdoč