|
| Autor | Poruka |
---|
neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Slobodan Rakitić Ned 24 Apr - 9:59 | |
| Slobodan Rakitić (Vlasovo kraj Raške, 30. septembar 1940 — Beograd, 1. januar 2013) bio je pesnik, esejista, političar, predstavnik poetske metafizike. Diplomirao je na Filološkom fakultegu u Beogradu. Uređivao je književne časopise Savremenik i Raška. Bio je član prve redakcije koja je pokrenula list Književna reč (1972). Od 1973. godine zaposlen je na Kolarčevom narodnom univerzitetu, kao urednik katedre za književnost i jezik.
Slobodan Rakitić je bio opozicionar tadašnjoj vlasti. Poslanik na listi Srpskog pokreta obnove u prvoj višestranačkoj skupštini Srbije (1991—1992), narodni poslanik u Saveznoj skupštini SR Jugoslavije (1993—1994), predsednik Udruženja književnika Srbije od 1994. do kraja 2004. godine. Bio je predsednik i osnivač Saborne narodne stranke.
Rakitić je misaoni lirski pesnik, sa izrazitim osećanjem za istoriju, kulturu i tradicionalne vrednosti. Njegova poezija, lirskointimistička, elegična, refleksivna i religiozna, nastoji pesnički da odgovori na večna pitanja života i smrti, položaja pojedinca i istorijskog, kolektivnog stradanja. Rakitićev pesnički govor izrazito je metafizički, plemenit - pretežno neosimbolistički. Njegove pesme tematsko-motivski i oblikovno korespondiraju sa starom bogoslužbenom književnošću. (M. K.)
Preminuo je u Beogradu posle kratke i teške bolesti 1. januara 2013.[1] Sahranjen je 4. januara 2013. u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Dobio je književne nagrade Milan Rakić, Isidora Sekulić, Branko Miljković, Petar Kočić, Jovan Dučić, Laza Kostić i Zlatni krst kneza Lazara. Knjiga Tapije u plamenu nagrađena je Oktobarskom nagradom Beograda za 1990. godinu i nagradom Rade Drainac 1991. Pesme su mu prevođene na više jezika. |
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Slobodan Rakitić Ned 24 Apr - 10:00 | |
| TAKAV SI, MOJ ŽIVOTE
Kao uzareno popodne u krunicama sustalih cvetova, led i suncana jara u slepoocnicama, kao otvoreni prostor izmedju potamnelih sazvezdja, pun vodoskoka i ptica, kao nestasni drhtaj novorodjenceta, uzaludni napor krvi u odredjenom krugu, kao zimzelena strast belih godisnjih doba, kao nesto sto se nikada ne sme — takav si, moj zivote!
Kao ruzicasti mehur kolevke pri svetlosti lampe, sjaj prozirnih krila, voda u krugu oko mravinjaka, kao drvo sred neba, drvo s nevidljivim plodovima, kao opustela trpeza, san narastaja, krcag u padu, kao slap vodoskoka u snu zalutalog putnika, kao tajna modrog i beskrajnog zdenca, kao iver, kao iver na vetru — takav si, moj zivote!
Kao krv zalfije, kao krv pcele, bela krv na vrhu sisaljke, na vrhu slatkog uboda, na vrhu dodira dve strele nevidljive, kao treperenje cudesnih mirisa s nepoznatog cveta, dok preko prozora nagnut bdim nad vrtom opustosenim kao nad svojom sudbinom, s rukom pruzenom kao da nesto izvan sebe trazim, kao kratkotrajni blesak komete izmedju dve stranice knjige, kao knjiga zagonetna, kao zagonetka — takav si, moj zivote!
Kao nedokucivi smisao guste recenice, kao podne pod sustavim haljinama moje ljubljene, kao kratkotrajni pljusak letnje kise, kao ladja na pucini bez svetionika, opustela i zaboravljena pristanista, kamen nad provalijom, kao talas sto se vraca, nesvodljiva linija, vecno cutanje prosute krvi na belom carsafu, kao smrt koja sebe ne sme, kao zivot koji sebe ne sme — takav si, moj zivote!
Kao pustinja uzavrela u kojoj zatekoh uplakani narod, slepe i zaboravljene starce, osramocene device, prljavu decu, bozjake i probisvete, kao zene bez poroda, kao drvo bez sume, drvo bez grana, grana bez lista, kao stablo izdvojeno i osudjeno, beskonacni pad ploda u dubinu, kao vecernja rumen u oknima, dom u koji se niko ne vraca, kao put, kao put koji sebe nece — takav si, moj zivote!
Kao dvoumljenje samoubice nad ponorom, kao ponor u ponoru, slovo u slovu, smrt u smrti, kao vreme izgubljeno, sjaj sto preko lica sahne, sjaj sto se stalno gasi, kao vino nepopijeno, pramen gustog opijuma u ponoc, kao nepomicne kazaljke zaboravljenog casovnika, kazaljke beskraja izmedju cetiri sobna zida, kao uzaludno iscekivanje pred vratima koja se nikada vise nece otvoriti, kao vrata zakljucana, kao vreme zakljucano, kao kljuc — takav si, moj zivote!
1966.
|
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Slobodan Rakitić Ned 24 Apr - 10:02 | |
| POHVALA LJUBAVI
Nečujna me kiša vazda plavi, obrise sveta duh mi obavije. U mome snu biće ti najčistije, u tvom glasu šumi beskraj plavi.
Da l te videh u snu il na javi, i čega nema zar ni bilo nije? U mojoj smrti biće ti najstvarnije, u svemu bdi pogled ti treptavi.
Dok pevam i tražim da l išta postoji izvan te reči što me s tobom spoji kada u magli zasjaš nehotice?
Postadoh stablo na rubu ponora, da slušam vale nevidljivog mora i zanet gledam tvoje blago lice.
1965.
OZARENJA
Odjednom, kad se tajna vrata otvore i kroz magle mlečne prosinu iz tmine oči ti večne, oglase se nebeska jata.
Al sjaj si što se stalno gasi, i dok pjan posrćem, mutnog uma zastanem negde, sred pusta druma i slutim tvoje zlatne vlasi.
I zasjaš, al čim se pokrenem da ti dodirnem lik od pene, nestaneš, i san me svlada.
Kad se u noći opet prenem, vidim nad sobom tvoje zene i blage ruke, ko nekada!
Verovatno 1966.
|
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Slobodan Rakitić Ned 24 Apr - 10:02 | |
| MAGNOVENJA
Ovuda, opet, da l ćemo proći još jednom, kad nas ne bude, senka i ja kroz žar i studen, rubom dana i rubom noći?
U let se, k nebu, jezero vine i blešti silno mlečnim tragom. U snu me svojom rukom blagom tače devica od mesečine.
Potom, zagubih put u brđe! Na vetru lako perje labuđe nestade iznad vrleti.
I ja bih da letim ponad krova, tragom pjanih mi labudova k dvorcima sred plaveti!
1967.
DOK UMIREM
Knjige na stolu, prašne, i već tuđe, zuj mušice, veče u umornom oku, memla u vazduhu, potmuli bol u boku, vrata kroz koja nema više ko da uće.
Gle, i kasni zrak sunčani igra na podu, posustao, al već sutra će da grane, još jednom, i još jednom će da svane dan u zlatnim kočijama na svodu.
Nikog da prozor otvori, da se čuje šum vetra, insekti što u vrtu zuje, odnekud, s polja, i napev veselih berača.
Na podu zrak se gasi, gasne i duša! Sama se knjiga zatvara na stolu, i već slušam korake svoje dok preko neba koračam!
1967.
|
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Slobodan Rakitić Ned 24 Apr - 10:03 | |
| VEĆ SUTRA Već sutra me neće biti ovde, gde sada jesam, neprimetno ću se sliti u kap dalekih nebesa. I nikada, nikada više kroz isti ovaj predeo. Trag će isprati kiše, i život mi, neveseo. Al dušu ne zgreje ni usana slatki plamen. A vreme, veje li, veje, i sve je samo — sen! A ti, sa mojim vekom, kao sa tuđim plenom, bdiš, nad nebeskom rekom, sama, il s mojom senom. I čekaš da se slijem u jedinstveni nam san, na grani dok plod zrije i šušti modri lan. I ptica u čistini, i nežna belogorica, i noć tajnih čini — sve odraz tvog je lica.
Iz prikrajka me vreba i pastir sa strelom. Zasu me srdžba neba na žalu paklenom. Onesvešćen sam pao, u gori, kraj čista vrela Da živim nisam znao, ni smrt me nije htela. Već sutra neću biti ovde, gde sada jesam, neosetno ću se sliti u zvezdu, kap nebesa.
|
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Slobodan Rakitić Ned 24 Apr - 10:04 | |
| ZEMALJSKI PLAČ
Najzad sve se u senku slije, pregolemi je zemaljski plač. Sa usne patnja patnju pije. Nad nama sunce — užaren sač! Zar sve je samo pramen dima? Ne zbroja dane ni tkač ni vrač. Videh te u svim ponorima, o, sestro tame, neljubljena, u snu san si mi nad svim snima. Ja nemam više svog imena, ja nemam više svojih reči, nema mene, a ti si — pena! A onaj što nad vodom kleči pobožno ko da večnost pije, sa boljkom koja se ne leči, u šta svoj oblik da sakrije? O, druzi, što ste paklu vični, kad vas nema, ni mene nije. Onom što spozna nedolični brlog sveta sred Božje cvasti, zar svake noći nismo slični? I vidim da ću ko zrak pasti bez reči, tek će usta nema dotaći gnjilost umesto slasti.
Našega doma ovde nema. Ne čuju se kos ni senica, ni lasta ispod kućnog trema. Ne zuje čekrk ni preslica, jastreb vreba iznad torova. Prazna je u polju pšenica. Gde je bila šuma borova, huji sad oluj preko ledine, to su duše mrtvih stvorova. Tek pred licem smrti jedine kao tuđinac da se ogleda, vidim i sebe sred vedrine, ko neko drugi da me gleda.
1969 |
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Slobodan Rakitić Ned 24 Apr - 10:05 | |
| CRNA JE VODA SITNICA
Crna je voda Sitnica, crno nebo vrh Čečana. Zastani ispred Dečana kao potonja skitnica.
Ući u žita klasala, seja ti otrov popila, al suzu nije pustila. Cuješ li plač iz jasala?
Uzleću crni svatovi, jato za jatom kosova. Rojevi ljutih osova i razjareni hrtovi.
Slomljeni svi su pečati, tuđin nam ništi tapije. Telali s južne kapije u ponoć će zaječati.
Al duša što se stanila u svakom zrnu pšenice, glasi se glasom senice. Čija nas strela ranila?
Crne nam vode dohode Iz Laba i iz Sitnice. Nevesta čupa vitice kad je niz polje odvode.
1987.
|
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Slobodan Rakitić Ned 24 Apr - 10:05 | |
| SILAZAK U POLJE KOSOVO
Ko u reku kad slazi duga, vlaziš, sestro, u polje isto iz lestve nevidljive. Drvo se i sad završava listom. Al sad je to priča druga, a iste crkve i njive.
Još isto sunce sija, hleb, vino i tvoje lice. Isti je zmijski ujed, i isto žito klija. Drugi se sad jezik čuje, il isti glas je senice.
Opet je tama pala na Kosovo. U Sitnici crna je pena i plod svaki pun mraka. Svetli nam Kneževa glava, i slovo, za sva vremena, negde visoko, iznad oblaka.
I dok zaručnika tražiš, ime izgubljeno, lik i sen, niko te, sestro, poznao ne bi. Kolasta azdija u raži, koprena od zlata i prsten priviđaju se i sad tebi.
Isto šume lan i pšenica, isti su, nad poljem, grom i munja, mahovina, lišaj i zemlje grumen. Isto nam zaklikće žunja. I mada svud su sad tuđa lica, ista je večernja rumen.
1989.
|
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Slobodan Rakitić Ned 24 Apr - 10:06 | |
| MOJI TRENUCI (Po Horhxeu Luisu Borhxesu) Kada bi mi Gospod ponudio još jedan život, opredelio bih se ponovo za isti ovakav kakav sam i do sada živeo, za iste svoje greške i iste radosti, iste zablude i ista oduševljenja. Kada bih, nekim slučajem, mogao da biram, izabrao bih ponovo tebe, tvoju jogunastu i nepredvidljivu narav, tvoju srdžbu i tvoju blagost; tvoje kasno ustajanje i moj rane jade. Kada bi mi Gospod dao još jedan život, sapleo bih se opet o isti kamen, studirao medicinu, završio nepotrebno književnost, napisao nekoliko knjiga stihova, ponajviše o ljubavi i o siromaštvu, i zbirku eseja o svojim prijateljima pesnicima. Kada bih drugi put mogao da biram između ovog i nekog drukčijeg života, opredelio bih se ponovo za isti. Radovao bih se i tada jagorčevini u proleće, trčao za decom i vrapcima po brdima iznad Vlasova, i svako leto provodio kraj Ibra, čas na jednoj a čas na drugoj peščanoj obali. Zamišljao bih opet daleke gradove gledajući s večeri kako se pale i gase zvezde nad Raškom. Divio bih se i u drugom svom životu studeničkoj Bogorodici, sopoćanskim anđelima i apostolu Jovanu; bar jednom godišnje peo bih se na veliki kamen iznad roditeljske kuće, na koji se sada penje naš sin, i gledao svet i vozove, noću osvetljene, kako jure ibarskom prugom. Kada bi mi, drugi put, Gospod dao da biram, izabrao bih iste prijatelje i iste neprijatelje, žudeo istu žudnju, uzaludno, i radovao se istim stvarima. Ali ja znam da neću moći da biram, i sve što sam živeo, živeo sam, najčešće opirući se, kao da sam sve video što se može videti, kao da sam sve živote proživeo. 18. februar 1991. |
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Slobodan Rakitić Ned 24 Apr - 10:06 | |
| VAGA
Onaj vazduh i ovaj vazduh,
ona zemlja, koju više ne vidim, i zemlja ova u osipanju, i zemlja ova, rekoh, koja mi sve više izmiče ispod stopala,
onaj dan i ovaj dan,
jesu li isti?
Onaj narod u tminama i narod ovaj u tminama jesu li isti?
Jezik onaj, u nevidljivim znacima, i jezik ovaj, bez ognja,
jesu li isti?
Ko se kome približava niz reke ploveći valovite na tankim čunovima bez vesala?
Stada ova i stada ona (jagnjad krilata preko nebeskih livada), jesu li ista?
Vepar u kukuruzištu i crni bivo kraj reke.
Kos, drozd i vuga svu noć pevaju ne razlikujući se.
Reči one i reči ove jesu li iste?
Još samo sebi mogu da govorim, Bogu iza leđa na tas dušu da stavim.
Još samo sebi da govorim, jesam li isti danas i juče, jesam li isti ovde i tamo, jesam li na drugi oblik sviko?
Senka ona i senka ova jesu li iste? Ništa na svome mestu nije, niko na svome mestu nije, a kiša pada ko i juče, i sunce greje ko i juče, i voda teče baš kao i juče.
A ništa isto nije.
1982.
|
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Slobodan Rakitić Ned 24 Apr - 10:07 | |
| ČIJA SI SENKA, DUŠO MOJA
Čija si senka, dušo moja, čije te stope svud prate? Zrela se žita u polju zlate i dasi gornjega sloja.
Za neki drugi menjala bi vek, za drugo jutro, drugi dan, za ogrtač drukčije tkan. Radije otrov — no lek.
Dušo moja, u polju, sama, tražeći mesto gde je dublja tama, tumaraš kao plamen bledi.
Čili i plod na nestvarnoj grani, u jednu tačku slivaju se dani i dah se na usni već ledi.
1977.
|
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Slobodan Rakitić Ned 24 Apr - 10:08 | |
| MOLITVA
Bratstva nas ovakvog spasi i ovolike, Bože, časti! Pred nama bedem, žice i nasip i licemerje nove vlasti. Oburvava se vek nad decom, od jutra isto sunce sviće. Lovac za kerom, ker za zecom, i zloduh što nam putanje spliće.
Sav zbeg u jednu stopu stade i rod žita u jedno zrno. Krvave nam stigle poklade pod nebom čije je lice crno. Poljem na vepru demon juri, deca troglava vrište i kliču. Dlakava žaba u nas zuri a bivolice kraj Laba riču.
Crna nas svetlost obavija, izgnane knjige, jezik okovan. S plamena čitam sveta žitija i novog učenja crna slova. Spasi nas, Bože, ove sloge i ovolikog zemaljskog blaga! Tuđe nas svetom nose noge od kućnog praga do netraga.
Hiljadugodišnje zvono traje i carske stope preko poda. Dečanska kubeta još nam sjaje i preobraženska peva voda. Ledene zvezde u pomrčini zbore nam slovo o postanju. Bar jednom, Bože, zberi, sjedini, pleme naše u osipanju. Strepi ispod zemlje i koren kad vetar u srdžbi krošnje svije. Posrćemo, korak nam smoren, senka bi negde da se skrije dok vučemo je do večeri kao što pseto svoj rep vuče. S bregova se javljaju zveri i jejina iz duba huče.
Dečje kosti u crnoj brazdi zasvetle kao u žbunu svici. Satrula riba kraj Laba bazdi. Stradanje naše poče u klici. Crni praznici i crna slavlja, dete se odziva tek žunji. Sačuvaj nas, Bože, ovog zdravlja i dana što su od noći crnji.
Sačuvaj nas od ove radosti, pune trpeze i pune čaše. Psi raznose dečije kosti. Kos i drozd sriču očenaše nad crnim žbunom. Samuje bor. Zjape rečna korita, bez vode, Graje deca ko cvrčaka hor. Spasi nas, Bože, ove slobode!
Hleb, so i ovsena kaša, nailazi doba sve veće studi. Nek i nas mimoiđe čaša koju nam tuđin s praga nudi. Sa bregova uzleću šume, hode bunari preko polja. Opkolile nas utvare, čume. Bože, neka bude tvoja volja!
Jer nebrat se za brata kaže, a ljubav se tek mržnjom meri. U nama, Gospode, preobražen, mi preobraženi u tvojoj veri. Huje nebesa i zemlja ćuti, i kos nam se sa plota javlja. Svud okolo nas mrkli puti, a zvezda krvav trag ostavlja. |
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Slobodan Rakitić Ned 24 Apr - 10:08 | |
| ... Samo buket belih ruža nek bude večno na grobu mom samo vetar neka priča tu tajnu života mog.
|
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Slobodan Rakitić Ned 24 Apr - 10:09 | |
| IN MEMORIAM: SLOBODAN RAKITIĆ (1940—2013)
KAŽU — UMRO JE PJESNIK
Kada umre pjesnik — ugasite lampu, kada umre pjesnik — ne kosite travu, kada umre pjesnik — mlinovi nek šute, jer pjesnik ne umire — bez nevolje ljute!
Kada umre pjesnik — kiše učestaju, priroda kao — prestane da diše, kada umre pjesnik — nebo zatreperi anđeo jedan — na nebu je više!
Govorio glasno — a pisao jako, pjesma je bila — sva istina htjenja, uklesala trag — kroz dušu čovjeka i nikada neće — biti zaboravljena!
Sa dužnim poštovanjem, Božidar Škobić – čika Boško
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Slobodan Rakitić Čet 22 Mar - 12:31 | |
| IZMEĐU ZEMALJSKOG I NEBESKOG
(Prikaz knjige Slobodana Rakitića, "Plamen i rosa", Srpska književna zadruga, Beograd 2010)
Već posle prvih zbirki pesama "Svetlosti rukopisa" (1967) i "Raški napevi" (1968), poezija Slobodana Rakitića postala je predmet kritičarskih razmatranja. Sa knjigama "Osnovna zemlja" (1988) i "Tapije u plamenu" (1990), Rakitić je zauzeo čvrstu poziciju među našim najznačajnijim književnim stvaraocima.
Njegovo pesništvo sadrži priličan broj pesama, ispisanih pretežno u vezanom stihu. Rakitić je privrženik sonetne forme, ali ga to ne sprečava da se sa podjednakim kvalitetom ispoljava i u slobodnijoj formi izražavanja.[1] U jednom razgovoru naglasiće da ne daje prednost ni jednom od ova dva pesnička iskaza, svestan činjenice da "ni slobodni stih nije u suštini slobodni, već i te kako ima svoje zakonitosti".[2] Pesnik je tu kao primer naveo svoju zbirku "Zemlja na jeziku" (1973), napisanu slobodnim stihom, koju je značenjski i formalno gradio po obrascu stare srpske književnosti.
Poslednja Rakitićeva zbirka "Plamen i rosa" sastavljena je od pesama nastalih "u dugom periodu od 1966. do danas".[3] Sam pesnik će za nju reći da je stvorena "bez prethodnog plana".[4] Nema, dakle, u ovoj zbirci tematske čvrstine kao u nekim drugim Rakitićevim knjigama, niti je ona izdeljena na cikluse. "Sintagma 'plamen i rosa' može se uzeti kao 'varijanta' poetičke teorije Laze Kostića o 'ukrštaju' suprotnosti“,[5] kazaće autor o naslovu svoje najnovije zbirke.
Određena kao lirski dnevnik, knjiga "Plamen i rosa" zasnovana je na klasičnoj formi (distisi, katreni, soneti), kako je na njenoj promociji u SKZ-u primetio pesnik Dragan Lakićević. Tematski posmatrano, ima u njoj raznovrsnih pesama: sa nacionalnim motivima, refleksivnih, putopisnih, ljubavnih itd. Ono što je i ranije činio, pesnik i sada radi, tj. često varira jedan isti broj motiva. Na pesmama on dugo radi, bruseći stihove dok ne dobiju željeni sadržaj i intonaciju. Tu osobinu Rakitić poštuje i kod drugih pesnika.[6]
* * *
U pesmi "Svi hode tragom sopstvene seni" uočljiva je pesnikova zamišljenost nad ljudskom prolaznošću, a tu je i stalni motiv seni (senke) — čijim tragom svi hode, sve do kraja puta, kad pesnik vidi "kako se i senke tope". U svetu u kome je sve isto, i bez razjašnjenja, lirski subjekt je "tuđinac sebi — samotni neznanac", kao u pesmi "Balada / (Po Branku Miljkoviću)". "Izgnaničke vatre" opisuju, s druge strane, zatiranje srpskih tragova na Kosovu i Metohiji.
Oslonac u opevanju sadašnje pustoši pesnik traži u srednjem veku, priznajući da je za njega vezan pupčanom vrpcom ("Povratak kralja"). "Srednji vek osećam veoma prisno i katkad mi je bliži nego sopstveno doba. Tada su književnost i pravoslavlje bili gotovo jedno isto",[7] izjaviće Rakitić pre dvadesetak godina.
U egzistencijalnom smislu, Rakitićeva osnovna osećanja su, gotovo uvek, melanholija, spiritualnost i elegičnost.[8] Ima toga, naravno, i u poslednjoj zbirci. Po pesniku, svet je od pamtiveka prerezan na dve polovine. Krik naš u njemu je bez odjeka, a jezik vezan, kao što piše u pesmi "Kolo". U njoj budućnost, s obzirom na ono šta nas čeka, nije nimalo optimistička:
"Njiše se beskraj zvezdan. Korake spliće nam pređa. Poslednja čeka nas međa odakle počinje bezdan."
Da je liričar vanrednog dara, Rakitić demonstrira u pesmama "Žetelačka", "O, ti treptava, nežna ivo", "Proleće", "Slikanje predela / (Motiv iz Šumadije)" i dr. "Pismo sa Vračara" je, očigledno, ljubavna pesma, na čijem kraju pesnik predstavlja i svoju egzistencijalnu poziciju:
"Pišem ti, kao da trčim. Bez daha. Bez predaha. Pišem ti od početka. Igrač na žici iznad svakog retka. Pišem ti, između nade i straha".
O kraju rata i pesnikovim osećanjima pre desetak godina, svedoče pesme "Crni osvitak" i "Novinske vesti". U pesmi "Pismo, noćno", opet je prisutan motiv senke, koja kao dvojnik prati pesnika, u životu koji brzo proleće i bliži se kraju:
"Od svega osta mi tek sen kad stigoh do kraja puta. Svaka mi stopa zasuta. Ni kročio, a već jesen!"
Na upotrebu senke kao motiva, Đorđe J. Janić gleda kao na: "Slikanje nepoznatog prisustva. Osećanje da priroda nije samo naš prostor. Da je naš svet ispunjen i drugima. To se naročito oseća u Rakitićevim pesmama koje pevaju o pražnjenju naših hramova, gradova, polja, planina. Naš odlazak je tu poistovećen sa činjenjem greha prema senkama predaka koje su tamo ostavljene na milost i nemilost zaboravu".[9]
* * *
Već davno je Časlav Đorđević primetio da u Rakitićevoj poeziji "poenta je uvek na trošnosti (...), na prolaznosti bića".[10] "Okružen materijom koja se neprestano drobi a ipak traje, i koja ga za sebe veže, čovek se, u svom kratkotrajnom dahu, oseća usamljenim i zatočenim u praznini koja se oslanja na materiju, sa obaveznim padom u tu prazninu, odnosno sa obaveznim poricanjem sama sebe. I dok pada u prazninu, biće za sobom ocrtava parabolu na kojoj se, indirektno, čita njegov uspon (kao pokušaj da se ovlada prazninom i da se ona ispuni) i njegov pad (nemoć u izvijanju koje bi značilo obitavanje iznad sebe zemnog i potpuni spas bića)",[11] piše Đorđević.
Pesma "Tamni vilajet" na tragu je onoga što je Đorđević nazvao Rakitićevom obuzetošću "metafizikom bića, njegovim trajanjem i poreklom",[12] u meri koja kod nijednog našeg savremenog pesnika nije zabeležena. Posebno se to odnosi na poreklo, sa stalnim postavljanjem pitanja: "Ko smo? Šta smo? Šta u sebi nosimo? Gde su koreni naših prapočetaka?"[13] I, zaista, to se vidi i u "Tamnom vilajetu":
"O gde sam? Ko sam? Otkuda? Nit sanjam, niti sam budan! U svetu, a izvan sveta!"
Sonet "Nestajanje" posvećen je postepenom, ali sigurnom gubljenju bića, sa zaključkom o zemaljskom prahu od koga smo svi stvoreni i u koji se svi pretvaramo:
"Dušo sazdana od nemira, između kala i svemira, isto nas i ništi i čini".
Refleksivnu lirsku imaginaciju, sa dominantnim osećajem prolaznosti, zapazio je u Rakitićevoj poeziji i Mirko Magarašević.[14] U pesmi "Približavanje zemlji", pesnik piše da, kao što rani mraz zaustavi kretanje soka — što se iz korena penje u vrh stabla, tako i ljude, na kraju životnog puta, obuzima gnjilost, koraci im bivaju tromi, teži i sputaniji, dok im "u očima zgasne svetlosno pramenje". Upravo kroz opisivanje prirode, tu čistu liriku, Rakitić asocira na život i promene u njemu, s najdubljim značenjem, naravno.
Jedino je, možda, pesma "Istina srca" bez dubine i simbolike ostalih Rakitićevih pesama, jer je suviše otvorena.
* * *
Setna Rakitićeva lirika predstavlja ljudska bića zatočena u krugu (pesma "U hrasta svakom godu"), koja tumaraju kroz tmine, da bi im se i život okončao tamom "kroz koju – Gospod sine" (pesma "Belutak"). Čovekov položaj u svetu je usamljenički, o čemu govori pesma "Slovo i god":
"Sam sebi lovac i plen, od zemlje teži mi svod."
U Rakitićevim pesmama nailazimo i na religijske motive, što je uobičajena stvar u njegovom pesništvu. Njegovo je mišljenje da se u osnovi pesničkog dijaloga sa određenim sagovornikom (Bog, anđeo, smrt, dvojnik, satana, sama pesma), a on je najčešće prividan, najverovatnije nalazi "želja da se dosegne Bog".[15] Dakle, na jednoj strani je čežnja za drugim svetom, a na drugoj tama koja nas očekuje. Ali sve to kroz pomenuti ukrštaj suprotnosti, gde je čak i dominantnija tuga i pesnikova zagledanost u mrak i bezdan. Religioznih motiva, dakako, ima i u zbirci "Plamen i rosa", ali ne u nekoj velikoj meri. Druga osećanja u njoj nose prevagu, s tim što je i njihova suština najčešće sumorna i pesimistička.
Rakitić je odavno formiran pesnik, sa prepoznatljivim poetskim toposima, ali i snagom da se oprobava i na novim temama. U tom smislu je "Plamen i rosa" knjiga kontinuiteta i u izvesnom smislu nečega emocionalno novog. Kvalitativno, nema tu nekih pomaka ni gore, ni dole. Zbirka "Plamen i rosa" ispisana je rukom istinskog pesnika, oslonjenog na tradiciju, ali i toliko samosvojnog da su neke njegove pesme, pa čak i zbirke i same postale deo tradicije.
Dobrica Gajić |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Slobodan Rakitić Uto 9 Okt - 17:33 | |
| Slobodan Rakitić je rođen 30. septembra 1940. godine u Vlasovu, kraj Raške. Osnovnu školu završio je u Raški, gimnaziju u Novom Pazaru. Od 1960. živi u Beogradu. Jedno vreme studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za jugoslovensku i opštu književnost. Uređivao je književne časopise Savremenik i Raška. Bio je član prve redakcije koja je pokrenula list Književna reč (1972). Od 1973. do 2007. radio je u Zadužbini Ilije M. Kolarca, kao urednik katedre za književnost i jezik. Objavio je knjige pesama: Svetlosti rukopisa (1967, dopunjeno izdanje 2009), Raški napevi (1968), Svet nam nije dom (1970, dopunjeno izdanje 1979), Zemlja na jeziku (1973), Pesme o drvetu i o plodu (1978), Žudnja za jugom (1981), Potomak (1982), Osnovna zemlja (1988, dopunjeno izdanje 1989. i 1990), Tapije u plamenu (1990, drugo izdanje 1991), Duša i sprud (1994, treće, dopunjeno i preuređeno izdanje 2005), Izabrane i nove pesme (pogovor Predraga R. Dragića Kijuka, 1998), Zemaljske slike i druge pesme (izbor Branka V. Radičevića, 1999), Vodena slova (2000), Južna zemlja (izabrane i nove pesme, 2000), Pesme (izbor i predgovor Bojane Stojanović-Pantović, 2002), Plovidba (izabrane i nove pesme, 2003), Povratak kralja (izbor, 2003), Moji trenuci (izbor, 2007), Potomak, novi potomak (2007); knjige eseja: Od Itake do priviđenja (1985), Oblici i značenja (1994), Bratstvo po Orfeju (2007); zbornik Poezija romantizma jugoslovenskih naroda (1978) i Izabrana dela u pet knjiga (1994). Priredio je pesničku zaostavštinu Desimira Blagojevića i knjige izabranih pesama Milana Rakića, Momčila Nastasijevića, Branka Miljkovića, Desanke Maksimović, Tanasija Mladenovića, Stevana Raičkovića, Dore Pilković, Rista Tošovića, Milorada Đurića, Darinke Jevrić, Dragana Kolundžije i drugih. Dobitnik je književnih nagrada: "Milan Rakić", "Isidora Sekulić", "Branko Miljković", "Laza Kostić", "Kočićevo pero", "Jovan Dučić", "Zlatni krst kneza Lazara", "Zlatni beočug", "Desanka Maksimović", "Pesničko uspenije", "Zmaj Ognjeni Vuk", "Odzivi Filipu Višnjiću", "Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića", "Povelja Morave", "Stefan Prvovenčani", "Šušnjar", "Instel", "Bogorodica Trojeručica", "Lazar Vučković" i "Zlatni Orfej". Knjiga Svet nam nije dom nagrađena je, u rukopisu, prvom nagradom na konkursu Vojvođanske sekcije Udruženja književnika Srbije (1970), knjiga Tapije u plamenu Oktobarskom nagradom Beograda za 1990. i nagradom "Rade Drainac" za 1991. Dobitnik je "Velike Bazjaške povelje" (Temišvar, 1998), diplome "Zlatno pero" (Moskva, 2005), Jubilarne medalje Udruženja književnika Srbije (2006) i Vukove nagrade (2008). Pesme su mu prevođene na ruski, beloruski, francuski, engleski, nemački, kineski, italijanski, poljski, češki, slovački, švedski, jermenski, rumunski i makedonski jezik. Knjiga Zemlja na jeziku objavljena je, u prevodu na francuski, u izdanju "L'Age d'Homme", u Lozani, 1990. Izbor iz poezije, pod naslovom Samotni potomak, objavljen je dvojezično, na srpskom i rumunskom, 2002. godine u Temišvaru, a izbor Južna zemlja, na srpskom i češkom, u Pragu 2005. godine. Bio je predsednik Udruženja književnika Srbije (1994—2004). Od 26. aprila 2005. godine predsednik je Srpske književne zadruge. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Slobodan Rakitić Uto 9 Okt - 17:33 | |
| TAKAV SI, MOJ ŽIVOTE
Kao uzareno popodne u krunicama sustalih cvetova, led i suncana jara u slepoocnicama, kao otvoreni prostor izmedju potamnelih sazvezdja, pun vodoskoka i ptica, kao nestasni drhtaj novorodjenceta, uzaludni napor krvi u odredjenom krugu, kao zimzelena strast belih godisnjih doba, kao nesto sto se nikada ne sme — takav si, moj zivote!
Kao ruzicasti mehur kolevke pri svetlosti lampe, sjaj prozirnih krila, voda u krugu oko mravinjaka, kao drvo sred neba, drvo s nevidljivim plodovima, kao opustela trpeza, san narastaja, krcag u padu, kao slap vodoskoka u snu zalutalog putnika, kao tajna modrog i beskrajnog zdenca, kao iver, kao iver na vetru — takav si, moj zivote!
Kao krv zalfije, kao krv pcele, bela krv na vrhu sisaljke, na vrhu slatkog uboda, na vrhu dodira dve strele nevidljive, kao treperenje cudesnih mirisa s nepoznatog cveta, dok preko prozora nagnut bdim nad vrtom opustosenim kao nad svojom sudbinom, s rukom pruzenom kao da nesto izvan sebe trazim, kao kratkotrajni blesak komete izmedju dve stranice knjige, kao knjiga zagonetna, kao zagonetka — takav si, moj zivote!
Kao nedokucivi smisao guste recenice, kao podne pod sustavim haljinama moje ljubljene, kao kratkotrajni pljusak letnje kise, kao ladja na pucini bez svetionika, opustela i zaboravljena pristanista, kamen nad provalijom, kao talas sto se vraca, nesvodljiva linija, vecno cutanje prosute krvi na belom carsafu, kao smrt koja sebe ne sme, kao zivot koji sebe ne sme — takav si, moj zivote!
Kao pustinja uzavrela u kojoj zatekoh uplakani narod, slepe i zaboravljene starce, osramocene device, prljavu decu, bozjake i probisvete, kao zene bez poroda, kao drvo bez sume, drvo bez grana, grana bez lista, kao stablo izdvojeno i osudjeno, beskonacni pad ploda u dubinu, kao vecernja rumen u oknima, dom u koji se niko ne vraca, kao put, kao put koji sebe nece — takav si, moj zivote!
Kao dvoumljenje samoubice nad ponorom, kao ponor u ponoru, slovo u slovu, smrt u smrti, kao vreme izgubljeno, sjaj sto preko lica sahne, sjaj sto se stalno gasi, kao vino nepopijeno, pramen gustog opijuma u ponoc, kao nepomicne kazaljke zaboravljenog casovnika, kazaljke beskraja izmedju cetiri sobna zida, kao uzaludno iscekivanje pred vratima koja se nikada vise nece otvoriti, kao vrata zakljucana, kao vreme zakljucano, kao kljuc — takav si, moj zivote!
1966. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Slobodan Rakitić Uto 9 Okt - 17:34 | |
| Sedamdesetih godina, kada srpska poezija definitivno postaje sastavni deo evropskog i svetskog poetskog pamćenja, dogodio se i jedan od najvažnijih preloma u modernoj verziji naše književnosti. Istorijski smisao, egzistencijalna, civilizacijska strepnja, melodiozna i intonacijska složenost, spajanje naslednog i savremenog iskustva i negovano umeće reči (inovacije u leksici i sintaksi) — pokretači su prepoznatljivog poetocentričnog objedinjavanja koje je doprinelo usponu, podjednako, lirsko-refleksivne srpske poetike. Do trenutka važećeg koegzistiranja u svetskom pesničkom kosmosu u srpskoj književnosti su postojala dva dominantna toka: nadrealizam i socijalistički realizam. Oba toka su, skoro na istim obrascima, raskidala sa tradicijom i tvorila, umesto evolutivnog, revolutivni put pesničkog bića. Iako su kulturnu mapu sveta crpli iz primene psihoanalize (i zahtevali slobodu bez ograničenja), nadrealisti su evoluirali do izjednačavanja poezije sa socijalnim akcijama i moralom (poezija teži oslobođenju čoveka) i tako se približili revolucionarnim stremljenjima davnašnjeg doba. Makar protivni podređivanju unutrašnjeg bića čoveka ideološkim ciljevima, srpski nadrealisti su očuvali svoju dominaciju upravo kompromisom sa vlašću, ograničavajući slobodu bez ograničenja. Tako je Marko Ristić napisao apologiju Saopštenja Vojnog suda (spisak 105 izvršenih smrtnih presuda objavila je "Politika" 27. novembra 1944. — na kome su se nalazili i Svetislav Stefanović, pesnik i prevodilac Šekspira i Branko Popović, slikar) i objavio je na naslovnoj strani lista "Politika" 28. novembra 1944. godine. Poezija Slobodana Rakitića ne pripada ni jednom od ova dva toka savremene srpske književnosti, ali je ipak ostvarila nadmoćnu poetiku u srpskoj moderni druge polovine našeg veka. Saobražen evolutivnom svojstvu rakitićevski svet je odgovarao na iskušenja svoje epohe spajajući pouke strane tradicije lirskokontemplativne poezije sa poetskim iskustvom srpskog pesničkog bića. Iz neoromantizma, neonadrealizma, neosimbolizma i intelektualnog estetizma nije preuzimao samo formu (slobodan stih, alogičnost sintagmatskih spojeva, iskidane stihovne obrasce, moderni redukcionizam) već i obilje egzistencijalnih i duhovnih kulturnoistorijskih asocijacija na kojima se temelji simetrija prošlosti i sadašnjosti civilizacija. Iz tradicionalističkog obrasca preuzeo je dostojanstvo jezika, poemsku formu, vezani stih, mudrost reči, sonetnu strogost i istorijsko sećanje. Tako je razuđeno Rakitićevo pesništvo objedinilo različita iskustva sa iznalaženjem sinapsne sinteze koju je nalazilo u religioznom misticizmu ili pravoslavnom hrišćanstvu. Metafizički lirizam Slobodana Rakitića (zaokupljen pitanjima smrti i pitanjima jezika) dosledan je tradiciji srpskog pesničkog iskustva, koje uglavnom u ključu izvorno hrišćanske filozofije promišlja fenomen vremena i čovekovog smisla. Iskustvo pravoslavne filozofije, i njemu srodno iskustvo srpske poezije, na tragu odgonetke smisla istorije, uvek je svodivo dvojednom fenomenu: svetlosti i jeziku. Polazište i ishodište pravoslavnog pogleda na svet najjezgrovitije je sadržano u prvom stihu Jevanđelja po Jovanu, koga različiti prevodioci donose u varijantama: U početku bješe Riječ, ili: U početku bješe Logos, ili: U početku bješe Sveglost. Zato nas Domentijan i upozorava da se moramo osmišljavati "ne u onoj svetlosti koja na istoku izlazi i na zapadu zalazi, i koju zajedno sa životinjama vidimo, već u onoj Svetlosti kojoj ni početak ne počinje ni kraj ne iščezava". Svojstvo jezika, kao mogućnost razumevanja svega i sopstvene sudbine, istoznačno je svetlosti jer je Tvorčeva tajna usadržana i u jeziku — kao svojstvu početaka pre svih početaka. Zato se ne treba čuditi što će nepoznati mileševski monah, u tom pravoslavnom ključu, imperativno i prozbeno zahtevati neku vrstu prosvetljenja, kada kaže: "Ujasni mi jezik, Gospode" (Nepoznati Mileševac, u "Službi Svetom Savi", 13. vek). Sa terazija istog iskušenja, tajne rođenja i smrti, sa terazija Jova osuđenog na jezik — do nas dopire i prozba Rakitića, savremenika: Obasjaj, al obasjaj nas, zemljo, sežom jezika. ("Zemaljski posed") Dvojedan fenomen svetlosti i jezika jeste svetrajan proces u istoriji srpske književnosti i duhovne kulture iz čega jasno proizlazi da Skerlić nikako nije bio u pravu kada je smatrao da srpska književnost nema svoj kontinuitet, od najranijih početaka do savremenika. Tim pre što su fenomen sveglosti i fenomen jezika konstantno prisutni kod srpskih pesnika, pa se čak kao dominanatni pesnički sadržaji mogu prepoznati i u nadmoćnim poetikama Miodraga Pavlovića, Ivana V. Lalića, Aleka Vukadinovića i Slobodana Rakitića. Jezik je jedino svojstvo kojim čovek sumnja ili svedoči Tvorca, kojim dokazuje svoju smislenost ili otkriva svoju besmislenost. Istovremeno, njegova nadprioritetna vrednost je čak i za samog čoveka iznenađujuća jer se on pita zašto mu je jezik kao datost uopšte darovan, kada on upravo uz pomoć jezika uočava sve one osobine sveta koji ga okružuje a koje doprinose njegovom iskušenju. Sve oko čoveka to biće uma ubeđuje da nije sklono zakonima udesne promenljivosti već trajanju: i reka, i nebo, i kamen, i zemlja. I to je razlog što se taj čovek kome je dat jezik upravo jezikom pita o svojoj tragičnoj promenljivosti odnosno smrti: Osipaš se i ti, senko moja! Sve drukčija, s večeri i izjutra sve drukčija! Sve bleđa s jačanjem žudnje u srcu sustalom na međi zemalskoj. ("Samotni potomak") Pretnja neizvesnosti samo je senka osećanja ontološke ugroženosti u kojoj vremensko ima moć apokaliptičnog grotla: "Putnik sam na drumu u noći,/ iskra kratkotrajna, trenut jedan,/ list prašne knjige, glas nepotreban,/ tek ponoć samo sred ponoći" ("Sudbina putnika"). Zar onda i to promenljivo postojanje (izlazak u svet) nije prolazno i tragično jer je čovek zarobljen u sopstvenom besmislenom vrglogu: "Sve se korenu vraća... s tačkom na početku i s tačkom na kraju". I razumljivo, ako bismo tako jednoznačno i površno čitali i ujašnjavali dramatični tok stvarnosti, mi bismo to odgonetanje protivurečnosti rođenja i smrti, dolaska i odlaska, olako pripisivali pesimističkoj opservaciji. A na isti način došli i do pogrešnog zaključka koji najčešće prati tumače metafizičke poetike, nalazeći u afirmaciji životne energije u stvari odsustvo svakog smisla. Međutim, metafizička poezija usmerava čoveka smrti ali ga ona nikada ne određuje u smrti i upravo zbog toga smrt i ne može biti završna tačka bića. Smrt je tačka u kojoj biće dostiže svoju duhovnu auru (personalističku tačku istine i harmonije) i samo između tačke rođenja i tačke smrti, između te dve tačke pulsira linija energije života. Ako linija nije ništa drugo do produžena tačka — biti s tačkom na početku i s tačkom na kraju ne znači ništa drugo do jedan afirmativan dolazak (izlazak) u čulni svet i jedan afirmativan izlazak u duhovni svet ("Zaista, sve se korenu vraća... s tačkom na početku i s tačkom na kraju"). Razumljivo, smrt je podjednako prisutna u Rakitićevoj poeziji i kao trauma i kao traganje za razrešenjem, za smislom, odnosno prevladavanjem te traume. Štaviše, ne bi ni bilo poriva ujašnjenja niti uverenja: da smrću biće ne potvrđuje svoju ništavnost i svaku obesmišljenost — kada pečate zaustavljanja afirmativnog principa života ne bi pratila jedina, skoro ne prevlađujuće traumatična, senka. Naime, biće jeste sve vreme pod senkom smrti, senkom ograničenog smisla egzistiranja, makar jeste situirano i u prostor svetlosti, radosti čula i jezika. Baš zato što smrt jeste njegovo iskušenje ona poseduje razmere suverenosti, traume i očajanja: Sve senka smrti biva! Kuće, kraj kojih minusmo, terase, ah, široke terase, lica onih kojih všie nema, lice svoje u nihovom licu, u obliku budućeg ploda, i mi, već, pred dverima smrti il rođenja, obasjani svojim krajem. Nikada više ista usta, isti jezik, ni ruke koje u zanosu pružasmo visoku kulu, pod nebom, žudeći u svojoj patnji da dosegnemo. ("Vrt kom kraja nema") Izvan pesimistične poetike biće ne bi steklo ubedljivost poništavanja smrti kao smrti i slutnje smisla koji vlada zakonima prirode i zakonima čoveka. Ravnoteža, makar i manje u spokojstvu (jer biće u nepoznati duhovni svet stiže bez poznatih mu afirmativnih svojstava) a više u žudnji i uverenju, može biti postignuta tek silinom slutnje istog intenziteta kakva je i silina čovekove senke. Otuda u rakitićevskom svetu prevladavaju tonovi tmurnih slika i sumnje, straha i nemušte bespomoćnosti. Smrt je sve i svuda, kosac lepote, treptaja, zemne svetlosti, ljubavi i jezika kao milosnog slova. U ispisima traganja za ravnotežnom tačkom senka nemilostivog anđela je prenaglašena i sasvim odgovara čovekovoj istoričnosti, slabostima, gresima i porazima. Ta je slika realna ali nije objektivna; ona predstavlja istinu sveta ali ne i istinu sklada. Protivrečnost ovakvog iskušenja, međutim, ne daje duhovne odgovore ravne afirmaciji smisla (život) samim dostizanjem uverenja da smrt nema konačnu, finalizirajuću moć. Poništavanje značenja traume smrti, kao nemoći smrti da čoveka pretvori u prolazno i tragično biće, tek je spasonosna slutnja koja nije otkrila smisao druge neizvesnosti, nepoznatosti, sveduhovnosti. Otuda je, do puta ubedljivog razrešenja i pokušaja razlučivanja drugog sveta, rakitićevska poetika isključivo u dvojednom ključu: suočavanja sa neminovnom senkom smrti i razuveravanju i razumevanju njenog sopstvenog ograničenja. Razumljivo, poništena trauma smrti uspostavlja ravnotežu smislu, unosi red u haos, ali sve do ujašnjenja druge stvarnosti kao realnosti smisla, izvesnosti svesimfoničnosti — preovlađujuće osećanje će predstavljati svedočanstvo o onespokojavajućoj stvarnosti kojom gospodari bezmilosni anđeo: Galija naša gde će stati, sred kakva tajna pristaništa, zar ne očekuje nas nigde ništa iza tog mora što se zlati? Nad nama pustoš, galebovi, prozirna pena večne plaveti, al svakoga nam trena preti ta senka što za nama plovi. ("Plovidba") Udaljenost od svetosti jezika i dostojanstva Reči ne može, ni koliko trska na vetru, da sažima iskustvo univerzuma niti da bude na tragu čovekovog sabornog svojstva. Samoizuzeto iz dara slutnje, osećanja vremena i ispunjenja smislom, biće biva opsednuto rasulom, apatijom i dezorijentisanošću. Konačno, odeljeno od Tvorca ono svakodnevno umire bez smrti, deleći sudbinu sa ogrehovljenom prirodom koja je nema na sve strepnje i podrhtavanja ispraznog bitisanja. "Muk je svuda", on je ispunio i san "praznog oblika suda" i "izvor u kom voda ćuti" i lik čovekov koji se u sprudu ogleda. U istom obliku obezduhovljenja obezboženi čovek i ogrehovljeni nejzaž svedoče postojanje ova dva, međusobno nezainteresovana, sveta. Tako uočena suštastvena dimenzija istorije zla i uslovljava osećanja jedine izvesnosti egzistencijalne strepnje, izvesnosti čovekovog pada. Šta je posledica odsustva žudnje i napuštanja traganja za smislom i uznesenjem ako ne izvesnost haosa i apsurda. Tog duhovnotelesnog a izglobljenog bića iz vremena, i prepuštenog zakonitostima prostora, rakitićevska poetika se ne odriče jer bi se time odricala od suštine iskušenja. Tom tragu, koji je samoizuzeo sebe iz smisla vertikalne ose i koji je sebe samoodredio na vegetiranje u horizontalnom svojstvu postojanja, rakitićevski svet posvećuje posebnu pažnju, jer istorijska dimenzija hronike zla vlada svetom i čovekom strepnje, makar zlo nije ovladalo svetom niti se svepotpuno uselilo u strepnju. U trenucima nihilizma, kada punoća života ne postoji kao duhovni odglas, rakitićevski svet je beznadežno usamljen i osuđen na intelektualnu askezu koja ne nalazi izlaz melanholičnoj sputanosti — jer ona i nema potrebu za spokojstvom. U tom panteističkom vakuumu nema ni simfonijskog (spasenje, filozofija nade) ni htoničnog poretka (podzemlje, filozofija smrti), postoji samo svet istosti u kome nema promena. Nepomični svemir je jedini svedok patnje, pretećeg beznađa i neostvarenog dijaloga sa svetom. Arkadijska nevinost misaonog pejzaža ne donosi mistiku ozarenosti, blaženstvo vode ne spira prestupljenja niti sugeriše povratak u manifestni svet i priroda nema smisao harmonijskog kontrasta haosnoj stvarnosti. Rasta-panje ustreptale, i osuđene na samoću, duše i zanemelost pejzažnog samotnika se ne dopunjuju u mogućem izjednačavanju usamljenosti. U trenucima nihilizma neživotna priroda i napušteno biće sasvim izdvojeno postoje kao svedoci atmosfere nebitnosti, ispušteni u svet na sporednoj međi. U takvoj stvarnosti nema ni atmosfere straha niti atmosfere opasnosti — postoji jedino evidentna ispraznost i preteća tišina zanemelog sveta. To su trenuci potpunog odeljenja od Smisla, trenuci mukle melanholije povređene svetrajnim haosom prirodnih elemenata koji su svaku afirmaciju života obesmislili i otuđili. Nakon skoro kataklizmatičnih obrta i jednog i drugog unutrašnjeg sveta (biće i sprud se ogledaju jedan u drugom) ni vatra duše ni vatra pejzaža ne menjaju ništa jer ni tuga, kao ni lepota, ne prelaze put od sebe do drugoga: Kome da zborim: muk je svuda, kuda da krenem: mrknu puti? Obala spram obale sluti i moju dušu nasred spruda. Šta snuje prazni oblik suda, šta izvoru kom voda ćuti? Šta nad rekom pozni minuti? Kuda sa međe, budan kuda? Ne zatrepti ni vrh topole kad zanosi je tajni skole. Ali sa međe ko nam zbori? Kad priklonih se tvome liku, videh da u istom obliku i moja duša ko tvoja gori. ("Duša i sprud") Sveistoričnost haosa, koji izglobljuje biće strepnje pretvarajući ga u biće očajanja, nije samo individualno svojstvo. Zlo svoju istoričnost pokazuje i u ovladavanju kolektivnim udesom, potvrđujući poriv nezaustavivosti i apokaliptične izopačenosti. Lice takvog bića haosa utoliko je neumitnije, jer se istorija čoveka u njemu ogleda ne kao permanentno ponavljana sadašnjost već svetrajna sadašnjost. Posledično, stvarnost koja poništava svaki smisao biću nadilazi duhovna iskušenja izvesnošću biološkog zatiranja. U krugovima tog paklenog kronovskog poriva traje i udesna sudbina seobnog srpskog naroda, i to su, još uvek, međe njegovog iskušenja koje poprima karakteristike sukoba sa metafizičkim zlom. Sledstveno tome, rakitićevska poetika, obuzeta istoričnošću haosa, nije ni mogla drugačije da razume kolektivno poništavanje do kao trijumfalizam carstva smrti. Istorijsko iskustvo, i stvarnost kojoj pripada, dali su mu za to pravo istinitog uverenja. Istorijska dimenzija Rakitićeve hronike zla, poput tapija o haosnom svetu, pokušava da istumači kolektivna iskušenja naroda koga su, u stanju potpune duhovne samoizolacije, spopala ovozemaljska zla i slutnje potpune neizvesnosti. Ovaj patriotski angažman ne boluje niti od moralne lenosti niti od prenaglašenih pohvala rasrbljenom i razboženom narodu koji je zagubio svoj stožer i našao da na putu koji se "po meri pakla pruža" traži zaklona i nalazi utočišta. Udaljeni od drevnih znamenja otaca, potomci "ne vide svoja lica u noći od pola veka" i umesto odgovora nalaze samo pitanja. U teškom i svečanom biblijskom versetu prikazana je sva drama golgotskog naroda čijim savremenim egzodusima prethode godine zabluda i iluzija, i odricanja zaveta. Možda zato pojedini stihovi podjednako opterećuju zabeleženim zlom i neispisanom porukom otrežnjenja i osvešćivanja: "nemojmo nikoga kriviti, nego priklonimo glave i recimo: "Propast tvoja od tebe Izrailju'". U kolektivnom rasipanju lirski subjekt svedoči dvojedno izvorište/ ishodište haosa: od zloćudne pravo slavofobije srpski narod se branio razpravoslavizacijom nesvestan poruke ("Duha ne gasite" — 1. Sol. 5,19) po kojoj ostrvljenost i grandomanstvo neće zaustaviti niti usporiti bezlično stado. Na izmaku veka, suočena sa stradanjem istorodne pastve nakon rata protiv Srba 1991—1995, hronika o zlu se teško miri sa višom pravdom da se ćirilsko pleme gasi u predačkoj budućnosti jer se odlučilo od dostojanstva potomaka. Pometnja srpskog naroda je biblijskih dimenzija jer je ćirilsko pleme izgubilo svoja sveta slova i ostalo mu je samo ime, zbog koga strada. Sadašnji tragični udes nije ništa manji od odricanja drevnih svojstva ("Iz oblika u drugi oblik,/ iz jezika u drugi jezik/ ko nas vodi") ili pada u greh beslovesnosti: Koračao sam preko prljuše, zalud tražio stožeru polju. Suva korita, na sprudu krljušt i narod što slavi svoju nevolju. ("Prag") Iz dubine zastrašujuće neizvesnosti i straha pred nestajanjem sveukupnog naroda dolazi do savremenika glas hronike zla, ispunjen proročanstvom (iz strepnje) i patnjom (iz ljubavi). Skupljeno vreme poniženja, seoba i preveravanja zbrku istorije je proučilo u budućnosti koja se morala dogoditi, i koja još traje. Utoliko pre, datume iskaza lirskog subjekta treba pamtiti kao tapije istine: Crni leptiri iz čaura izleću, crne pčele iz košnica. Al leptiri to nisu, ni pčele to nisu. Nad ugašenim ognjištima krvave verige. — — — — — — — Crni hlebovi za braću izgnanu; trulo voće u kotaricama i na granama, crno mleko u zdelama. ("Okrećem lice svoje Tebi, Gospode") Rakitićevo pesništvo krajnjih tačaka egzistencijalne strepnje, očito, nije davalo odgovore samo na planu pojedinačnog iskušenja već i na planu nestajanja čitavog jednog naroda u kronovskom porivu anđela smrti. Kolektivnu apokalipsu nisu ublažila pismena i jezik naroda kojima pripada ova hronika zla, ali su ćirilsko pleme sabirala za "neko drugo doba". Izmeštena pesnička sadašnjost u sadašnju budućnost ("Tapije naše u plamenu!/ Braćo moja, u domu svome/ kao u tuđem da ste!... Bogu iza leđa, / ime vam čili/ na vodi, na zemlji, na vetru") svedoči da niti i jedan eremitski glas, sem rakitićevske golgotijade, nije uistinu delio sudbinu svoga naroda kao ovaj glas u pustinji svoga jezika. Zato, tragični udes biblijskih razmera opominje: neupamćena prošlost se ponavlja, zaboravljena sadašnjost se svetrajno događa. To je i razlog što ovu hroniku zla treba čitati kao krstonosni zapis, odlučen od gramatičkog vremena jer pripada vremenu savesti: Ne vraćam se ni sam više na isto mesto. — — — — — — — Lice to koje me nosi ili lice koje nosim, posrćući, čije je lice? — — — — — — — Pod hrastom zboruju živi i umrli; nad izvorom se senke naginju ko i sam što se, nevidliv, preko linije nevidljive naginjem da bih neko drugo doba iz bezdna zahvatio. ("Utihnula je pesma kosa") Bavljenjem tragičnim udesom kolektiviteta, Rakitić u stvari dosledno svojoj poetici preispituje i analitički prosuđuje fenomen smrti, koji je žižna tačka njegovog sveukupnog stvaralaštva. Fenomen smrti se u ovoj nadmoćnoj poetici srpske književnosti javlja u najrazličitijim vidovima i za njeno razumevanje stvaralac se služi najrazličitijim pesničkim iskustvima: prozbom, primenjenom invokacijom, prozodijom, snoviđenjima, apokaliptičnim slikama, dihotomijama, filozofemama, mitologemama, nasleđem narodne lirike, hipertrofiranim polarnim svojstvima, obuzetošću melodioznošću, opčinjenošću nužnošću, zatim inkarnacijom stvarnosti i reinkarnacijom prošlosti, kondezovanjem budućeg, fantastikom, naturalistikom, heruvimstvom i najzad mistikom lirske simbolične poetike. Doslednost u ispitivanju čovekove senke koja bi da u jednom trenutku apsorbuje i prisvoji energiju života doslednost je u traganjima u duhu, u traktatima odbrane smisla i otkrovenja da načelo smrti ne može prisvojiti energiju života. Čovek ne može biti usadržan u jednom trenutku kao smisleno biće, a poništen u drugom kao besmisleno biće. Rakitićeva poetika, kao apologija duhovnog sveta, tačno zapaža ovu neusaglašenost (filozofi je vide kao antipodnost) s obzirom da po principu sveobuhvatnosti, sveharmoničnosti i svesmislenosti čovek jeste upućen na Sveto a ne na smrt. Duhovno ima sklonost da ne pristaje na varku narcisoidne čulnosti niti na argumente ograničenog racija. Tek ujašnjenjem u Tajnom, u Svetom, čovek razume da su dve tačke koje omeđuju njegovo aktivno egzistiranje tačke njegovog pojavnog života, a ne fatumske tačke pojavnog, prolaznog ili tragičnog života. U trenucima ozarenja, biće, koje se nije lišilo duhovnih težnji i vrednosti sveta samerljivih pravoslavnoj antropologiji, sluti čudesnu zaštitu. Smrtnom biću, koje pati sopstvenu volju ali koje sopstvenom voljom nalazi i put do smisla, jedino je moguće da razazna i dooseti svetost. Zato u strofama katrenskog tipa i obgrljene rime provejava nada u zaštitnu blagoslovenost ljubavi dok u kantilenskim tercinama sa lančanom rimom, mimo svih zemaljskih zakona, kao priziv, biće iskušenja se saborno jednači. U prihvatanju svete svetlosti, svete ljubavi, kojoj pripada moć i izvan našeg podrazumevajućeg egzistiranja, biće bi da "dodirne lik od pene" i "blage ruke" Majke sviju kćeri i svih otaca i sinova. Toj teoantropološkoj afirmaciji života revnuje sonetna uzvišenost, koja biće uverava da traje izvan domašaja haosa i sile prolaznosti, ali bez moći trivijalne potvrde u mističnu javu — po nalogu ogrehovljene volje: Odjednom, kad se tajna vrata otvore i kroz magle mlečne prosinu iz tmine oči ti večne, oglase se nebeska jata. Al sjaj si što se stalno gasi, i dok pjan posrćem, mutnog uma, zastanem negde, sred pusta druma, i slutim tvoje zlatne vlasi. I zasjaš, al čim se pokrenem da ti dodirnem lik od pene, nestaneš, i san me svlada. Kad se u noći opet prenem, vidim nad sobom tvoje zene i blage ruke, ko nekada! ("Ozarenja") U Rakitićevoj poetici prevladava poriv ispitivanja smisla, traganja za smislom i, najzad, vraćanja smislu. Uistinu, vraćanje smislu jeste vraćanje iskonskom svojstvu i takvo vraćanje smislu jeste karakteristična doslednost ove religiozne poetike. Otkriti svrhu postojanja znači otkriti suštinu energija života, jezika i smrti. Otuda uverenje lirskog subjekta da se "sve korenu vraća" jer se i u početku izlaska (rođenje) i u kraju dolaska (smrt) nalazi skrivenost Svetog i Tajnog. I doista: Sve se korenu vraća, kao što ti i ja mrtav dohodim, s tačkom na početku i s tačkom na kraju. ("Svet nam nije dom") pošto nema svejedinstva niti vraćanja svesmislu izvan pripadajuće Simfoničnosti. To mistično osećanje, koga se lišava volja za moć i koja čoveku oduzima pravo na uverenja koja može jedino — poput senke jezika — da zapaža a ne i usmerava, presudno donosi otkrovenje trajnosti i kosmičke svrhovitosti. Baš zato, otkrovenje smisla života kao "sna pre svakog sna" odnosno "vremena pre svakog vremena" ubedljivo vraća biće teoantropološkom smislu, vraća pripadajućem korenu simfonije i božanskoj energiji koja prethodi svakom snu (afirmacija života). Ovi traktati smisla tek će dosegnuti cilj uverenošću i potvrđivanjem do kojih biće dolazi jezikom, i dok ga u jeziku ono ne nadjasni. Ali, bez putovanja kroz tu golgotsku goru egzistiranja čovek ne bi bio samo lišen sopstveno-konačne potvrde svojih uverenja, već bi bio tragično unižen i osiromašen za svojstvo prioritetne žudnje za smisdom, koja mu je data: ne po prirodi već po blagodati. Na putu duhovnih aporija biće prolazi različite faze nerazumevanja, ujašnjavanja, prepoznavanja i definitivnog pripadanja otkrivenoj suštini. To je postupan jezik samorazumevanja, sledstveno duhovnoj lestvici, jezik prepoznatljiv po poništavanju traume smrti. Ali, saznanje da smrt nema moć da pretvara čoveka u prolazno i tragično biće tek je spasonosna slutnja. Prema tome, čovek ne pripada smrti (u kojoj se dešava sva tajna njegove početnobeskonačnosti), već Drugom: Šta kazuje dvostruka slika, bliži se kraj knjige-veka, preko nas teče druga reka i druga svetlost — bez oblika. ("Iskonska jeka") Pa ipak, put duhovnog uspenja se ne razrešava jednoznačno i biće potpuni sklad i punoću svojih uverenja dostiže tek u preidentifikaciji svoje suštine, povratkom duhovnoj monadi kao Tački Istine. Do tog trenugka, iskušenje duhovne saobraženosti i harmoničnosti čoveka ispunjava mističnom strepnjom pred Nepoznatim — iako njime vladaju magnetne sile, pa se čovek ne može osloboditi te nepoznate privlačnosti: Tajna je u magnetima ko plamen u drvetima što rastu na zlim kosama. ("Prizor") Dosezanje duhovne punoće, jednačenje sa samim sobom u duhu, biće definitivno izuzima iz carstva smrti. Biti iznova u duhu može jedino biće koje je prošlo kapije nemilosrdnog anđela a" koje, izdvojeno iz stvarnosnog iskušenja, već živi svoj harmonijski smisao svesno svog preporoda, svim čulima oslobođenim strasti. Tako se i zatvara životni krug koga duhovno uspenje i jezik ozarenja (jer "nevidljivo sve je ko i mi što smo/ u nevidljivo vreme/ nevidljivi kročili") preinačuju u čovekovu tajnu beskonačnosti: Sama se knjiga zatvara na stolu, i već slušam korake svoje dok preko neba koračam. ("Dok umirem") Ova poetika apologije svetrajanja ponavljaće se, uz umeće stvaralačke originalnosti, u svim Rakitićevim delima, a najartikulisanije u knjigama Svet nam nije dom i Zemlja na jeziku. To je i razlog što, na mah odbojna, ova poezija prividne tanatodiceje na magnetni način privlači saučesnika jer je to, uistinu, poezija obogotvorene atmosfere, poezija teodiceje. Nesumnjivo, u rakitićevskom jezičkom pamćenju biće nalazi viši smisao postojanja to jest umesto smrti kao finalne tačke biće sluti a potom doseže i osvaja metafizičko svojstvo sopstvene početnobeskonačnosti. Smrt, zato, nema značenje egzistencijalnog izopačavanja već egzistencijalnog preobražavanja: Kad mine i ovaj čas, da l išta nas, drugo čeka, i da l ću, izdaleka, čuti bar tvoj glas? I slutim šta se zbiva na dnu, u vaseljeni, al ne znam šta u meni to tajno počiva? Kad i ovaj tren mine, iz beskonačne daljne zasjaćeš, bledog lika. I tad će da mi se javi kroz prostor treperavi večnosti znana slika. ("Kad mine i ovaj čas") Oslobođeno traume smrti i odlučno u porivu da se dotakne Duha, biće sasvim drugačije tumači svoj život, svoju čulnu suštinu, određujući se još u projavnom svetu kao biće ozarenja. Kako to svedoči lirski subjekt, biću koje je videlo "odraz nebesa il odraz dubine" pripada sveaktivirajuća stvarnost, i takvom biću "svet nije dom". Žudnja za dostizanjem svoje tačke harmonije i vraćanja smislu pre svih smislova, kao svetlosti pre svih svetlosti, pretvara biće tela u biće preobražaja, pa je zato sav napor bića usmeren na drugi oblik, drugu stvarnost i drugu izvesnost. Kad lirski subjekt, izričit u žudnji pripadanja drugom svetu, decidirano poručuje: "k tebi da mi je bez oblika" — to ne znači prezrenje sadašnjeg stanja već duhovno prerastanje, koga i ne bi bilo da nije bilo sadašnjeg stanja. Biće zakonito ne može, i nije, niti protiv sveta čula niti protiv smrti, ono, sada oslobođeno do saznajne svrhovitosti, hoće Drugom, odnosno Sebi — drugom. "K tebi da mi je bez oblika" zahtev je bića koje superiorno dokazuje svoje mistično svojstvo. Istovremeno, ujašnjenje sebe u "snu pre svakog sna" znači i važeće potvrđivanje svog projavnog vremena, znači negiranje smrti kao finalne i tragične tačke, čemu bi sve da saobrazi iskušenički ali ne i iskupiteljski deterministički um (afirmacija kraja). Zatvaranje životnog kruga, međutim, nema značenje kauzaliteta već emanacije pa zato smrt i ne predstavlja završno poništavanje života, dolazak kraju, već povratak duhovnom protosvojstvu. Ali, kako se ne može negirati afirmativni izlazak u svet, i jezik kao sinapsni fenomen božanskog i ljudskog, to se po prirodi stvari put projavnog bića može jedino razumeti kao put afirmativne, i jednom ospoljene, početno-beskonačnosti. Jer, ako u početku svega jeste svesmisao, jeste svetlost, jeste Reč, jeste Logos (koji u trenutku skoro neshvatljive i tajne blagodati postaje telo — Jn. 1, 14) onda čovek jeste početnobeskonačno biće koje je i samo postojalo u početku, skriveno do trenutka afirmacije, ospoljavanja, izlaska u tajnu egzistiranja. Umesto nepripadnosti i izgubljenosti u svetu u kome u se prirodni elementi zaverili protiv čoveka, Rakitićeva poetika izglobljenosti pretvara se u poetiku izmirenja ljudskih i božanskih zakona, zemaljskog i nebeskog, antropološkog i teističkog. I jedino zato, u čovekovom svetu, u kome sve jeste isto, nije sve isto, jer je biće osuđeno na promenu za razliku od statičnog trajanja spoljnog sveta. Umesto jednoznačnosti pesimističkog pogleda na svet ova poezija otkriva sasvim nov i drugačiji smisao: dinamičku sklonost i suštastvo nesavladive beskonačnosti. Stvaralačka energija čoveka tek duhovnom punoćom doseže svoj optimizam i zato to početnobeskonačno i projavno biće razume zašto u istom svetu sve nije isto i zašto mimo sveta stvarnosti, kao sveta iskušenja, ono ne bi saznalo tajnovitu nit svoga postojanja. S tačkom na početku i s tačkom na kraju biće tek ostvaruje svoj sveobuhvatni smisao. Konačno, na isti način, biće odbranu od smrti nalazi u svom duhovnom suštastvu jer prepoznavanjem, razumevanjem i preidentifikovanjem od projavnog u celosno objašnjava se sveukupna putanja iskušenja. Dostići svoju duhovnu monadu, prevazići svet istosti koja nije ista, znači ne samo negirati smrt (i njeno svojstvo da poseduje moć nad energijama života) već i dostići tačku ujašnjenja — zašto "svet nam nije dom": Onaj vazduh i ovaj vazduh, ona zemlja, koju više ne vidim, i zemlja ova u osipanju, i zemlja ova, rekoh, koja mi sve više izmiče ispod stopala, onaj dan i ovaj dan, jesu li isti? ("Vaga") Pitajući se, na putu k Tvorcu, čovek najzad razotkriva i osobine spoljnog sveta kao teleološko svojstvo tajnog i drugog da stvarnosnom omogući da stvarnosni svet razazna u mističnoj nameni. To znači da čovek koji se dotakne Duha više ni prirodu ne doživljava u statičnoj trajnosti već u stvaralačkoj trajnosti. Spoljni svet, čini se, i nije jednoznačno isti (dan-noć, led-para, pesak-kamen), jer se baš u njemu i dešava čovekovo suštastveno saznanje da ni život ni energija ne može biti jednoznačna, apsurdna i sveista. Okruženje, napokon, dobija značaj koegzistirajućeg smisla. Takav rukopis prirode može prepoznati kao božanski rukopis tek ono biće koje se više, kao jasnovidac, ne može odreći smisla, i koje se oslobađa senke smrti, senke jezika i senke sumnje. Sveg životne afirmacije nije otuda nikakva alijenacija već svet primeren čovekovoj metamorfozi. Uostalom, žižna tačka preobražavanja (koja je istovetna u svim Rakitićevim pesmama "centralnog toka") jeste čovekova sadašnjost, njegova neponovljiva stvarnost pada ili uspenja, i zato se, po prvorodnom načelu, čovek vezuje za tlo kao za "drvo i plod". Reč, međutim, u mistici ove simbolističke poezije nije o poetskom artizmu već o mističnom iskustvu. Praelemenat postojanja i protopamćenje duhovnog porekla ne bi ni moglo biti ispoljeno da biće nije ispušteno u svet istosti koja nije ista; ona i ne može biti ista jer je svevremeno personalistički neista. Zato stihovi mističnog iskušenja, makar u prvom značenjskom sloju zapljuskivani metafizičkom zebnjom, izvesno znače afirmaciju početnobeskonačnog bića, koga duhovna milost nikada nije ni napuštala: Reči one i reči ove jesu li iste? — — — — Senka ona i senka ova jesu li iste? Ništa na svome mestu nije, niko na svome mestu nije, a kiša pada ko i juče, i sunce greje ko i juče, i voda teče baš kao i juče. A ništa isto nije. ("Vaga") Taj put, od sumnje i pada do slutnje i otkrovenja, biće može preći jedino samosvešću jezika. I ono što nadmoćno ostaje u poetici Slobodana Rakitića jeste silina jezika, ta ogromna moć koja je data čoveku i ta magnetna sila kojom se upućuje k Tvorcu. Dostojanstvo jezika i nadasve svetost jezika ova poetika čuva kao odbranu Smisla, pa zato moć jezika spada u čovekovo nadnačelo kojim se biće ne brani samo od tragične uzaludnosti već kojim se svedoči u punoći Tajne kao Istine. Bez jezika, kojim otkrivamo sfere sklada ili zapadamo u iskušenja, iluzije i slabosti, nema drugog imenitelja u sabornom pogledu na svet koji jedini čoveka, magnetnom silom, upućuje duhovnoj lestvici i razumevanju jezika kao razumevanju suštine. Ne odgovarati na suštastvenost svetosti jezika znači osuditi sebe na prividnu afirmaciju energije života. Napor smislenog sveta, sa tačkom na početku i tačkom na kraju, upućen je na jezik kao što je i biće upućeno na tumačenje: Zar nauk sav je, Gospode, zemaljski da jesmo? To drvo bezglasno diše i tle — u plodu, al ni drveta ni tla nigde; to zamlja se, puna soli, sa jezika račvastoga, sa jezika krilatoga, sa jezika trorogoga preko usne uzdrhtale k dvojniku, ko hrana, pruža... ("Zemaljski posed") Čovek je, nesumnjivo, stavljen u povoje jezika i svetlosti i ukrštenicu vremena ne može rešiti, kao ni svoju uostalom, bez objedinjenja duhovnog poriva i mističke istoričnosti. Seobna strepnja u jeziku svesimfoničnosti pre obličava se u vanvremensko a senka jezika u istovremenost. Tim pre, i uprkos svemu, pamćenje jezika doseže svoju suštinu samo onda kada biće žudnje opravda svoj nezahvalni put od nagoveštaja do ovaplođene slutnje: Tačke ujašnjenja jezika, sveta i čoveka. Slobodan Rakitić, očito, nije izbegao ozarenju svesmisla, Tajnog i Svetog. Prema tome, za biće jezik ima značenje inicijacije, baš kao što žudnja za simfonijskim duhom znači bitisanje u svetosti jezika (2 Tim. 3,16), pa jezik kao otkriće (inventio) predstavlja na duhovnoj lestvici put obožene volje i put spasenja. Jezik je sve manje svojstvo iskušenja ("Čije smo oči, čije ruke,/ čiji hod, pun straha"), a povrh svega teoontološko svojstvo (prorok Jezekilj guta knjigu kako bi njegovo biće postalo obitavalište božanskih energija), kojim svet dobija sabornog tumača, a Sveto svedoka tajne. Ne manje, sveukupni egzistencijalni poriv sličan je knjizi života (Ps. 138, 16) kao knjizi istine, jer rečeno je: "Neka knjiga zakona bude na ustima" (Knj. Is. Navina: 1, . To je i razlog što, svestan datosti i svetosti jezika, čovek traži sopstveno utočište i odgonetku u jezičkom pamćenju i jezičkom lavirintu; "sjedinjeni, u jeziku tek,/ jer nevidljivo sve je ko i mi što smo/ u nevidljivo vreme/ nevidljivi kročili" — biće sveta i Sveto ispisuju istoriju metafizičke harmonije. Pa ipak, i nije nemoguće, da je teško poverovati u smisao misterije života, u smisao "zemlje na jeziku" i trajnost čoveka tako slabašnog i sićušnog u kosmološkoj tajni; ali, nije ni nemoguće da će nekoga dotaći ozarenje svetog jezika. Jer, uistinu, samo onaj koji je osuđen na bolest i smrt, taj čovek kao čulo tuge, jeste jedini saučesnik božanske stvaralačke snage. I samo on, čestica u kosmološkoj ravnoteži, svoj sopstveni smisao, i Tvorca, svedoči upravo jezikom. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Slobodan Rakitić Uto 17 Sep - 15:39 | |
| Ostati, zasvagda, iza zida, čuti samo pčele i poj ptičiji s nebeske reke, glas sve sličniji tragu zvezde dnom očnog vida.
Zatvoriti, za sobom, sve dveri, u nekom drugom prostranstvu biti, sa senkom se svojom sjediniti u stablo što se tek plodom meri.
Minu li nebom zvezdana kola, otvoriće se, namah, preko stola vrt koji neka tajna ruka stvori.
A kad prenuh se, sve bi opsena! Čuh samo krik orla i krik plena, lovce i lavež psa negde u gori. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Slobodan Rakitić Uto 17 Sep - 15:39 | |
| Čija si senka, dušo moja, čije te stope svud prate? Zrela se žita u polju zlate i dasi gornjega sloja.
Za neki drugi menjala bi vek, za drugo jutro, drugi dan, za ogrtač drukčije tkan. Radije otrov – no lek.
Dušo moja, u polju, sama, tražeći mesto gde je dublja tama, tumaraš kao plamen bledi.
Čili i plod na nestvarnoj grani, u jednu tačku slivaju se dani i dah se na usni već ledi.
_______________________ |
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: Slobodan Rakitić | |
| |
| | | |
Similar topics | |
|
Strana 1 od 1 | |
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| Ko je trenutno na forumu | Imamo 694 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 694 Gosta :: 2 Provajderi
Nema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38
|
Dvorana slavnih |
Naj Avatar Haossa !
Kreja
|
Poslanici naj aktivniji nedelje | |
|