Slavoj Žižek, Buđenje Evrope


Neočekivano glasno NE na grčkom referendumu je rezultat istorijskog glasanja u očajnoj situaciji. U svom radu često koristim poznati vic iz poslednje decenije Sovjetskog Saveza. To je vic o Rabinoviču, Jevrejinu koji želi da emigrira. Službenik u emigracionoj kancelariji ga pita zašto, a on odgovara: „Iz dva razloga. Prvo, bojim se da će komunisti izgubiti vlast i da će nova vlast svu krivicu za komunističke zločine svaliti na nas Jevreje – pa će opet biti pogroma…“

“Čoveče”, prekide ga službenik, “pa to je čista besmislica. Ništa ne može da se promeni u Sovjetskom Savezu! Komunistička vlast će biti večna!”

“E, to je moj drugi razlog”, mirno odgovori Rabinovič.

Čuo sam da po Atini kruži nova verzija ovog vica. Mladi Grk dolazi u australijski konzulat u Atini i traži radnu vizu. “Zašto želite da napustite Grčku?” pita ga službenik.

“Iz dva razloga” – odgovara Grk. “Prvo, bojim se da bi Grčka mogla da napusti EU, što će dovesti do novog siromašenja i haosa u zemlji…”

“Mladiću”, prekida ga službenik, “pa to je čista besmislica: Grčka će ostati u EU i biće podvrgnuta finansijskoj disciplini.”

“To je moj drugi razlog”, mirno odgovori Grk.

Da parafraziramo Staljina, znači li to da je svaka od ove dve mogućnosti gora?

Vreme je da se okanemo irelevantnih rasprava o mogućim greškama i lošim procenama grčke vlade. Ulog je previše podignut.

Duboko je simptomatično to što u pregovorima između grčke vlade i administracije EU nije moguć kompromis, koji se u stvari i ne odnosi na aktuelna finansijska pitanja – u toj ravni razlika je minimalna. EU optužuje Grčku da govori uopšteno, da daje neodređena obećanja bez konkretnih detalja, dok Grčka optužuje EU da pokušava da kontroliše i najsitnije detalje i da se aktuelnoj vladi nameću teži uslovi nego prethodnoj. Ali iza ovih optužbi tinja mnogo dublji sukob. Grčki premijer Aleksis Cipras nedavno je rekao: kad bi Angela Merkel i on otišli na večeru, stvar bi bila rešena za dva sata. Poenta ove izjave je da su on i Angela Merkel političari, pa bi i svoja neslaganja rešavali tako, za razliku od tehnokratskih administrativaca kakav je predsednik evrogrupe Jerun Diselblum. On je poslovični negativac u ovoj priči, a njegov moto je: “Ako želite uspeh, izbegavajte ideologiju”.

To nas dovodi do same suštine: Cipras i bivši ministar finansija Janis Varufakis, koji je 6. jula dao ostavku, nastupaju politički i teže “ideološkim” odlukama (zasnovanim na normativnim preferencama), dok evropski tehnokrati ostaju u okviru regulativnih detalja. Zato kada grčki predstavnici postave fundamentalna politička pitanja, bivaju optuženi da lažu, izbegavaju konkretna rešenja i tako dalje. Jasno je da je grčka strana u pravu: Diselblumov stav poricanja „ideologije“ je suštinski ideološki – njime se mere zasnovane na političko-ideološkim odlukama lažno predstavljaju kao čisto ekspertske. Zbog ove asimetrije, „dijalog“ Ciprasa i Varufakisa sa njihovim evropskim partnerima liči na razgovor studenta željnog ozbiljne debate i arogantnog profesora koji ignoriše pitanja studenta i ponižava ga ispravkama tehničkih detalja („Niste to dobro formulisali. Niste uzeli u obzir taj i taj propis.“).

Ovo prenošenje politike u užem smislu na teren neutralnog administriranja postalo je karakteristika političkog procesa u Evropi. Strateške odluke moćnika predstavljaju se kao propisi koje su doneli eksperti. O njima se pregovara tajno, a onda se nameću bez demokratske diskusije. U pitanju je bitka za evropsku ekonomsku i političku Leitkultur (kulturu usmeravanja). Evropske sile se tu pojavljuju kao tehnokratski status quo koji već decenijama Evropu drži u stanju inercije.

U tekstu Ka definiciji kulture veliki konzervativac T. S. Eliot primećuje da postoje trenuci kada se može birati samo između jeresi i bezverja, to jest kada je jedini način da se sačuva živa vera – sektarijansko otcepljenje od njenog osnovnog korpusa. To je danas položaj evropskih građana u odnosu na Evropu: samo nova „jeres“ (koju trenutno predstavlja Siriza) može da spase ono vredno spasavanja u evropskoj baštini: demokratiju, poverenje u ljude, egalitarnu solidarnost. Ako Siriza bude nadigrana, pobediće „azijska Evropa“ (koja, naravno, nema nikakve veze sa Azijom, već sa očiglednom tendencijom savremenog kapitalizma ka suspenziji demokratije).

***

Pogled zapadne Evrope na Grčku je pogled nezainteresovanog posmatrača koji sažaljivo i sa simpatijama prati sudbinu jedne osiromašene zemlje. Ovo udobno stanovište počiva na kobnoj iluziji – ono što se poslednjih nedelja događa u Grčkoj tiče se svih nas. U Grčkoj se rešava sudbina Evrope. Dok čitamo vesti iz Grčke treba da mislimo na staru izreku de te fabula narratur (kada se zamene imena, ovo je priča o tebi).

Iza reakcija evropskog establišmenta na grčki referendum pomalja se poželjni ideal koji najbolje opisuje kolumna Gideona Rahmana iz Financial Timesa: „Najslabija karika evrozone su glasači“. U tom idealnom svetu, Evropa se rešila te „najslabije karike“, a eksperti propisuju nužne ekonomske mere. Ako se izbori uopšte raspisuju, to je samo zato da potvrde konsenzus eksperata. Problem je u tome što su ekspertske politike zasnovane na fikciji „idi dalje i pravi se lud“ (produži period otplate kao da veruješ da će dugovi biti vraćeni).

Zašto je ova fikcija toliko uporna? Nije reč samo o tome da nemački glasači lakše prihvate produžavanje roka otplate, niti samo o tome da bi otpis grčkog duga doveo do sličnih zahteva iz Portugalije, Irske ili Španije. Reč je o tome da oni koji imaju moć ni ne žele da im dug bude vraćen. Zajmodavci i oni koji kontrolišu vraćanje duga optužuju zadužene zemlje da se ne osećaju dovoljno krivima. Ove optužbe se poklapaju sa zahtevima Frojdovog super ega i paradoksom koji ga prati: što se više povinujemo svome nad-ja, to više rastu njegovi zahtevi i naše osećanje krivice.

Zamislite pakosnog nastavnika koji deci daje nemoguće zadatke, a onda sadistički uživa u njihovom strahu i panici. Pravi cilj pozajmljivanja novca nije profit, već beskonačno obnavljanje duga koje dužnika održava u stanju zavisnosti i podređenosti. Postoje posebni dužnici za koje ovo ne važi, na primer SAD, koje kao ni Grčka nikada ni teorijski neće moći da vrate svoje dugove, što je od skoro i javno priznato. Postoje, dakle, dužnici koji mogu da ucenjuju svoje kreditore jer ne smeju da propadnu (velike banke). To su dužnici koji diktiraju uslove otplaćivanja duga (vlada SAD) i njih kreditori ne smeju da kinje i ponižavaju (kao Grčku).

Zajmodavci i kontrolori duga zapravo optužuju vladu Sirize da se ne oseća dovoljno krivom, to jest da se oseća previše nedužnom. To uznemirava evropsku birokratiju: vlada Sirize priznaje dug, ali bez osećanja krivice. Oni su se oslobodili pritiska nad-ja. U pregovorima sa Briselom taj stav je oličavao Varufakis: on je priznao dug i racionalno zaključio da se, budući da je evropska politika propala, mora naći druga opcija.

Paradoksalno, Varufakis i Cipras su više puta ponovili da je vlada Sirize jedina šansa zajmodavaca da dobiju bar deo uloženog novca. Varufakis se pitao zašto su banke toliko štedro sipale novac u Grčku i sarađivale sa njenom klijentelističkom državom iako su dobro znale kako stoje stvari. Drugim rečima, Grčka nikada ne bi postala toliko teško prezadužena bez saučesništva zapadnog establišmenta. Vlada Sirize je pri tome svesna da joj glavna pretnja ne dolazi iz Brisela već iz same Grčke, od njene klijentelističke, korumpirane države bez premca. Evropska birokratija je odgovorna za samo jednu stvar: dok je kritikovala korumpiranost i neefikasnost Grčke, podržavala je partiju Nova demokratija, koja je otelovljenje te korupcije i neefikasnosti.

Vlada Sirize pokušava da preseče taj čvor. Pogledajte Varufakisovu programsku deklaraciju (Guardian), u kojoj se navodi krajnji strateški cilj grčke vlade:

“Izlazak Grčke ili Portugalije ili Italije iz evrozone ubrzo bi doveo do fragmentacije evropskog kapitalizma i doneo ozbiljne recesione viškove regionu istočno od Rajne i zapadno od Alpa, dok bi ostatak Evrope zapao u tešku stagflaciju. Šta mislite, ko bi imao koristi od takvog razvoja događaja? Progresivna levica koja bi se kao feniks opet rodila iz pepela evropskih javnih institucija? Ili nacistička Zlatna zora, udruženi neofašisti, ksenofobi i šverceri? Potpuno mi je jasno ko će profitirati od dezintegracije evrozone. Pre svega, nisam spreman da pomažem postmodernoj verziji događaja tridesetih godina XX veka. Ako to znači da mi, primerni zabludeli marksisti, treba da spasemo evropski kapitalizam od njega samog, neka bude tako. Ne iz ljubavi prema evropskom kapitalizmu, evrozoni, Briselu ili Evropskoj centralnoj banci već samo zato da na najmanju meru svedemo nepotreban danak krize u ljudskoj patnji.”

Finansijska politika vlade Sirize strogo je pratila sledeće smernice: smanjivanje deficita, čvrsta disciplina, više novca od poreza. Neki nemački mediji nedavno su Varufakisa opisali kao psihotičara koji živi u svom paralelnom svetu. Da li je on baš toliko radikalan? On im ne ide na živce svojim radikalizmom, već svojom racionalnom pragmatičnom skromnošću. Ako pažljivo pogledamo predloge Sirize, primetićemo da su oni nekada bili deo standardnog, umerenog socijaldemokratskog programa (program švedske vlade iz šezdesetih godina prošlog veka bio je mnogo radikalniji). Mračni znak našeg vremena je da moraš biti pripadnik „radikalne“ levice da bi zastupao te iste mere. Ovo je ipak šansa da levica preuzme prostor koji je pre više decenija pripadao umerenom levom centru.

Ali možda tvrdnja da je politika Sirize samo skromna, dobra, stara socijaldemokratija, promašuje metu. Kao da time molimo evrokrate da shvate da nismo zaista opasni i da nam pomognu. Siriza jeste opasna. Ona jeste pretnja sadašnjoj orijentaciji EU. Današnji globalni kapitalizam ne može sebi da dozvoli povratak na staru državu blagostanja. Ima nečeg licemernog u uveravanjima da su želje Sirize skromne: ona u stvari želi nešto što je nemoguće u koordinatama postojećeg globalnog sistema. Pred nama je ozbiljan strateški izbor: šta ako je nastupio čas da se skine maska skromnosti i da se otvoreno zastupa mnogo radikalnija promena?

Kritičari grčkog referenduma tvrdili su da se tu radi o demagoškom glumatanju i podrugljivo isticali da nije jasno o čemu se tu odlučuje. Ako ništa drugo, referendum nije bio o evru ili drahmi, o Grčkoj u EU ili van nje: grčka vlada je neprekidno naglašavala svoju želju da ostane u Evropi i evrozoni. I ovoga puta, kritičari su automatski preveli ključno političko pitanje postavljeno na referendumu u administrativnu odluku o posebnim ekonomskim merama.

***

U intervjuu za Bloomberg 2. jula, Varufakis je objasnio prave ciljeve referenduma. Na njemu će se birati između nastavljanja politike EU iz poslednjih deset godina, koja je Grčku dovela do ivice propasti i novog, realističnog početka zasnovanog na planu stvarnog oporavka grčke ekonomije. Bez tog plana, kriza će se obnavljati u beskraj. Tog istog dana je čak i MMF priznao da je Grčkoj potreban veliki otpis dugova da bi „prodisala“ i pokrenula ekonomiju (predložen je dvadesetogodišnji moratorijum na otplaćivanje duga).

NE na grčkom referendumu bilo je, dakle, nešto više od običnog izbora između dva različita pristupa ekonomskoj krizi. Grčki narod se herojski odupro bednoj kampanji zastrašivanja koja je mobilisala najniže nagone samodržanja. Prozreo je brutalnu manipulaciju svojih protivnika koji su referendum lažno prikazivali kao izbor između evra i drahme, Grčke u Evropi i grexita.

Grčko NE bilo je NE evrokratima koji iz dana u dan dokazuju da su nesposobni da Evropu izvuku iz inercije. Bilo je to NE nastavljanju utabanog puta, očajnička poruka da stvari moraju da se menjaju. Bio je to izbor za autentičnu političku viziju, a protiv čudne kombinacije hladne tehnokratije i vrućeg rasističkog klišea o lenjim i rasipnim Grcima. Bila je to retka pobeda principa protiv egoističkog i, u osnovi, autodestruktivnog oportunizma. Pobedničko NE zapravo je DA punoj svesti o krizi u Evropi, DA potrebi da se krene iz početka.

Sada je na potezu EU. Da li će se ona prenuti iz samozadovoljne inercije i prihvatiti nadu koju nam je pružio grčki narod? Ili će sručiti svoj gnev na Grčku i vratiti se svom dogmatskom dremežu?

Eko-pokalipsa

U decembru 2016. smog u velikim kineskim gradovima je postao tako gust da su hiljade ljudi pobegle na selo gde je nebo još uvek plavo. Ova aero-pokalipsa je pogodila pola milijarde ljudi. Oni koji su ostali lutali su kroz maglu sa gas maskama kao u nekom post-apokaliptičnom filmu. Klasna dimenzija je i ovde imala ključnu ulogu: pre nego što su vlasti zatvorile aerodrome zbog loše vidljivosti, zagađene gradove su napustili ljudi koji su mogli da plate skupe letove. Da stvar bude gora, vlasti Pekinga su smog proglasile prirodnom nepogodom a ne posledicom industrijskog zagađenja, da bi izbegle svaku odgovornost. Tako su dugačkom spisku izbeglica koje beže od ratova, suša, cunamija, zemljotresa i ekonomskih kriza dodati još jedni: izbeglice od smoga.

Najčudnija stvar u vezi sa aero-pokalipsom je njena brza normalizacija: kada više nisu mogle da poriču problem, vlasti su ustanovile procedure koje će ljudima omogućiti da nekako nastave sa svakodnevnim životom, kao da je strašni smog samo još jedna nova životna činjenica: u danima kada je vazduh posebno loš što manje izlazite iz kuće, a ako baš morate stavite masku. Deca se raduju zatvaranju škola i igranju kod kuće. Putovanje na selo gde je nebo još uvek plavo postao je poseban događaj koji se željno iščekuje (u Pekingu postoje agencije specijalizovane za takva jednodnevna putovanja). Važno je ne paničiti i održavati privid da život ide dalje uprkos svim nedaćama.

To je razumljiva reakcija u smislu da smo suočeni sa „nečim“ tako dalekim od našeg kolektivnog iskustva da ga ne vidimo – iako je svuda oko nas. To „nešto“ je naša iznenadna ugroženost ogromnim biološkim i fizičkim promenama u svetu koji je do skoro podržavao naš opstanak. Da bi se nosila sa tom pretnjom, naša kolektivna ideologija mobiliše mehanizme prerušavanja i samoobmanjivanja, do bukvalne žudnje za neznanjem: „Opšti obrazac ponašanja ugroženih ljudskih društava je sve veće poricanje, umesto fokusiranje na krizu.“

Jedno je sigurno: svedoci smo vanredne društvene i psihološke promene – nemoguće postaje moguće. Prvi događaj koji smo doživeli kao nemoguć ali nerealan (iako znamo da je predstojeća propast verovatna, ne verujemo da će se zaista dogoditi i tako je odbacujemo kao nemoguću) postaje realan, ali više ne i nemoguć (kada se katastrofa dogodi, ona se „ponovo normalizuje“, opaža se kao deo normalnog toka stvari, kao uvek-već moguća). Ovaj paradoks je omogućen jazom između znanja i verovanja: znamo da je (ekološka) propast moguća, čak verovatna, ali ne verujemo da će se zaista dogoditi.

Prisetimo se opsade Sarajeva iz 90-ih godina prošlog veka: činjenica da će „normalan“ evropski grad od pola miliona stanovnika biti opkoljen, izgladnjivan, redovno bombardovan, da će njegovi građani biti terorisani snajperskom vatrom itd. i da će sve to trajati tri godine, bila bi smatrana nezamislivom pre 1992 – zapadne sile sigurno bi prekinule opsadu i otvorile siguran koridor do grada. Kada je opsada počela, čak su i građani Sarajeva verovali da će to biti kratkotrajna epizoda i slali su decu na sigurno, „na nedelju-dve, dok ne prođe ovaj haos“. A onda se opsada vrlo brzo „normalizovala“. Isti prelaz iz nezamislivog u normalno (s kratkom međufazom panične otupelosti) može se razaznati u načinu na koji je liberalni deo američkog društva reagovao na Trumpovu pobedu, kao i u načinu na koji se državna moć i krupni kapital odnose prema ekološkim pretnjama, kao što je topljenje leda na Zemljinim polovima.

Isti oni političari i menadžeri koji su donedavno odbacivali strah od globalnog zagrevanja tvrdeći da to bivši komunisti šire paniku, ili da donosimo preuranjene zaključke na osnovu nedovoljnih podataka – sada odjednom o globalnom zagrevanju govore kao o prostoj činjenici koja je deo naše svakodnevice.

U julu 2008. CNN je više puta prikazao izveštaj „Ozelenjavanje Grenlanda“ slaveći nove mogućnosti koje topljenje leda donosi Grenlanđanima – već mogu da gaje povrće na otvorenom itd. Taj izveštaj je zlonameran ne samo zato što se fokusira na malu dobit od globalne katastrofe, već i zato što se poigrava dvostrukim značenjem reči zeleno, „green“ (vegetacija i ekološka pitanja), pa se činjenica da na Grenlandu (Greenland) zahvaljujući globalnom zagrevanju raste više vegetacije povezuje sa uzdizanjem ekološke svesti. Ovakvi fenomeni su još jedna potvrda koliko je bila u pravu Naomi Klein kada je u svojoj knjizi Doktrina šoka opisala način na koji globalni kapitalizam eksploatiše katastrofe (ratove, političke krize, prirodne nepogode) kako bi se oslobodio „starih“ društvenih stega i nametnuo svoj program na tabli koju je obrisala katastrofa. Možda predstojeće ekološke katastrofe neće nimalo podriti kapitalizam već će ga, naprotiv, ojačati.

Pritom se gubi iz vida celina ekoloških promena. Na primer, sprečavanje nekih ekoloških pretnji može doprineti zagrevanju polova. Ozonska rupa u stvari štiti Antarktik od globalnog zagrevanja. Jedno je izvesno: prolazi moda narativa o ključnoj ulozi „intelektualnog rada“ u postindustrijskim društvima. Puka materijalnost sveta oko nas osvetnički se potvrđuje u svim svojim aspektima, od predstojeće borbe za osiromašene resurse (hranu, vodu, energiju, minerale) do zagađenja životne sredine.

Čak i kada izražavamo spremnost da preuzmemo odgovornost za ekološke promene, to može biti varljiva strategija izbegavanja da se sagledaju njihove istinske razmere. Ima nečeg varljivo utešnog u toj spremnosti da se preuzme krivica za pretnje našoj životnoj sredini: volimo da budemo krivi zato što ako smo krivi to znači da sve zavisi od nas, da mi vučemo sve konce, dakle da možemo da se spasemo ako promenimo svoje živote. Bar nama na zapadu je jako teško da prihvatimo da smo kao pojedinci svedeni na pasivnu ulogu nekoga ko sedi i čeka svoju sudbinu. Da bismo izbegli taj položaj upuštamo se u frenetične, opsesivne aktivnosti: recikliramo staru hartiju, kupujemo organsku hranu, bilo šta, samo da održimo utisak da nešto radimo, da doprinosimo – kao fudbalski navijač koji podržava svoj tim ispred televizora vičući i skačući iz fotelje, u sujevernom uverenju da će time nekako uticati na rezultat utakmice.

Tipičan oblik fetišističkog poricanja realnosti u vezi sa ekologijom je sledeći: „Svestan sam da smo svi ugroženi, ali zapravo u to ne verujem pa nisam spreman da preduzmem išta zaista važno, na primer da promenim svoj način života“. Ovo poricanje se javlja i sa suprotnim predznakom: „Svestan sam da ne mogu da utičem na proces koji možda vodi mojoj propasti (na primer erupcija vulkana), ali mi je suviše traumatično da to prihvatim, pa ne mogu da odolim nalogu da nešto radim, mada znam da je to besmisleno“. Zar ne kupujemo organsku hranu baš iz tog razloga? Ko zaista veruje da su natrule i skupe „organske“ jabuke stvarno zdravije? Čak i da jesu (a mnoge verovatno jesu), kupujemo ih zato što na taj način ne kupujemo i ne trošimo samo proizvod, već istovremeno radimo nešto smisleno, pokazujemo svoju brigu i globalnu svest, učestvujemo u velikom kolektivnom projektu.

Moramo prestati s tim igrama. Aero-pokalipsa u Kini jasno ukazuje na granice preovlađujućeg odnosa prema životnoj sredini, na tu neobičnu kombinaciju katastrofizma i rutine, osećanja krivice i ravnodušnosti. Ekologija je danas jedno od glavnih ideoloških poprišta s celim nizom strategija zamagljivanja pravih dimenzija ekološke pretnje: 1) obično neznanje: to je marginalni problem, ne zaslužuje da se njime bavimo, život (kapitala) ide dalje, priroda će se pobrinuti sama za sebe; 2) nauka i tehnologija mogu da nas spasu; 3) prepustite rešenje tržištu (veći porezi za zagađivače itd); 4) pritisak nad-ja na ličnu odgovornost umesto velikih sistemskih mera: svako od nas treba da uradi ono što može – da reciklira, manje troši itd; 5) možda najgori pristup po svojim ideološkim efektima: zalaganje za povratak prirodnoj ravnoteži, skromnijem, tradicionalnom životu, odbacivanje ljudske oholosti kako bismo ponovo postali poštovanja dostojna deca Majke Prirode.

Zar nam se preovlađujući ekološki diskurs ne obraća kao a priori krivima, dužnicima majke prirode, pod neprestanim pritiskom super ega: „Šta si danas učinio da vratiš svoj dug prirodi? Da li si stavio sve novine u odgovarajuću kantu za reciklažu? I sve flaše od piva i konzerve od koka-kole? Da li si koristio automobil kada si mogao da se voziš biciklom ili nekim sredstvom javnog prevoza? Da li si uključio klima uređaj umesto da širom otvoriš prozor?“ Lako je otkriti ideološke interese takve individualizacije: gubimo se u samoispitivanju umesto da postavljamo mnogo umesnija globalna pitanja o celini naše industrijske civilizacije. Treba primetiti i to kako se ovaj transfer odgovornosti na pojedinca brzo zamenuje lakim rešenjima: recikliraj, kupuj organsku hranu, koristi obnovljivu energiju itd, pa više nećeš morati da se osećaš krivim i moći ćeš da uživaš u životu kao i do sada.

Druga zamka koju treba izbeći je moralizujući antikapitalizam – sav onaj govor o tome kako se kapitalizam održava zahvaljujući egoističnoj pohlepi kapitalista za više moći i bogatstva. U aktuelnom kapitalizmu, lična pohlepa je podređena bezličnoj težnji samog kapitala da se reprodukuje i širi. Gotovo da nam je potrebno više, a ne manje prosvećenog egoizma. Uzmimo ekološku pretnju: tu nema potrebe ni za kakvom pseudo-animističkom ljubavlju prema prirodi; dovoljan je egoistički interes. Sukob između kapitalizma i ekologije može izgledati kao tipičan sukob između patoloških egoističko-utilitarnih interesa i istinske etičke brige za zajedničko dobro čovečanstva. Ali situacija je upravo suprotna: naše ekološke brige su utemeljene u utilitarnom interesu preživljavanja; one su naprosto prosvećeni lični interes, a u svom najvišem obliku interes budućih generacija naspram našeg neposrednog interesa. Nju-ejdž spiritualistička predstava o svetosti života kao takvog, o pravu životne sredine na očuvanje itd. ne igra nužnu ulogu u našoj ekološkoj svesti. Ako u svemu tome tražimo etičku dimenziju, treba je potražiti u bezuslovnoj posvećenosti kapitalizma sopstvenoj sve široj reprodukciji: kapitalista koji se bezuslovno posvećuje kapitalističkom porivu za širenjem spreman je da na kocku stavi sve, pa i opstanak čovečanstva, ne radi neke „patološke“ dobiti ili cilja već radi reprodukcije sistema kao cilja po sebi. Fiat profitus pereat mundus (Nek se pravi profit makar svet propao) – to je njegov moto. Etički gledano, taj moto je naravno nastran, možda i zao – ali gledano strogo kantovski, odbojnim ga čini naša „patološka“ reakcija koja proizlazi iz želje da preživimo: utoliko što deluje „u skladu sa svojim pojmom“, kapitalista je neko ko verno sledi univerzalni cilj ne obazirući se ni na kakve „patološke“ prepreke.

Šta da se radi, što bi rekao Lenjin? U knjizi Šta se dogodilo u 20. veku? Peter Sloterdijk daje svoj odgovor na pitanje šta da se radi u 21. veku, najjezgrovitije izražen naslovima prva dva eseja u knjizi, „Antropocen“ i „Od pripitomljavanja čoveka do civilizovanja kultura“.

„Antropocen“ označava novu epohu u životu naše planete u kojoj mi ljudi ne možemo više da se oslanjamo na Zemlju kao na rezervoar koji je spreman da apsorbuje posledice naše proizvodne aktivnosti: više ne možemo da zanemarimo uzgredne efekte (kolateralnu štetu) svoje produktivnosti; oni više nisu u pozadini uspeha čovečanstva. Moramo prihvatiti da živimo na „svemirskom brodu Zemlja“ i da smo odgovorni za uslove koji u njemu vladaju. Zemlja više nije postojana, neprobojna pozadina naše proizvodne aktivnosti; ona se pojavljuje kao (još) jedan konačni objekt koji možemo slučajno da uništimo ili pretvorimo u mesto nepogodno za život. A to znači: u trenutku kada postanemo dovoljno moćni da utičemo na najosnovnije uslove sopstvenog života, moramo prihvatiti da smo samo jedna životinjska vrsta na jednoj maloj planeti – to nam nameće upravo naša globalna razorna moć. Novi odnos prema sopstvenoj sredini podrazumeva da čovek više nije herojski radnik koji izražava svoje kreativne potencijale i crpi iz neiscrpnih resursa svoje sredine, već mnogo skromniji akter koji sarađuje sa svojom sredinom i neprestano pregovara o podnošljivom nivou sigurnosti i stabilnosti.

Zar kapitalizam nije upravo model ignorisanja kolateralne štete? U kapitalističkoj reprodukciji važno je sve šire cirkulisanje usmereno na profit, a kolateralna šteta naneta sredini koja nije uključena u troškove proizvodnje prosto se zanemaruje – čak i pokušaji da se ona uzme u obzir i nadoknadi oporezivanjem (ili direktnim stavljanjem cene na svaki korišćeni prirodni resurs, pa i na vazduh) osuđeni su na propast. Da bismo uspostavili novi odnos prema sopstvenoj sredini potrebna nam je radikalna političko-ekonomska promena, ono što Sloterdijk naziva „pripitomljavanje divlje životinje Kulture“. Dosad je svaka kultura obrazovala i disciplinovala sopstvene pripadnike i garantovala građanski mir među njima u vidu državne moći, ali odnos između različitih kultura i država je neprestano bio u senci potencijalnog rata, a svaki period mira je bio samo privremeno primirje. Kao što je to zamislio Hegel, cela logika države kulminira u najvišem činu herojstva, u spremnosti da se život žrtvuje za sopstvenu nacionalnu državu, što znači da divlji, varvarski odnosi među državama služe kao temelj etičkog života u državi. Zar današnja Severna Koreja, koja bezobzirno gomila nuklearno oružje i rakete da bi njima gađala udaljene ciljeve, nije krajnja karikatura te logike bezuslovnog suvereniteta nacionalne države?

Čim potpuno prihvatimo činjenicu da živimo u svemirskom brodu Zemlja, nameće se neodložan zadatak civilizovanja samih civilizacija, nametanja univerzalne solidarnosti i saradnje među svim ljudskim zajednicama, zadatak koji je otežan porastom sektaškog – verskog i etničkog – „herojskog“ nasilja i spremnosti na samožrtvovanje (i žrtvovanje sveta) za neku određenu Ideju. Prevazilaženje kapitalističkog ekspanzionizma, široka međunarodna solidarnost i saradnja morali bi uz to biti sposobni da se preobraze u izvršnu moć spremnu da naruši državni suverenitet itd. Zar sve to nisu mere zaštite naših prirodnih i kulturnih zajedničkih dobara? Ako one ne vode ka komunizmu, ako sobom ne privlače komunistički horizont, onda je „komunizam“ reč bez značenja.

Strastvenost rulje svjedoči o manjku istinskog uvjerenja.
Slavoj Žižek

Tiranija koja se sada zbiva preuzima drugačije oblike – u 21. stoljeću njeno je ime demokracija.
Slavoj Žižek

Ne činiti ništa ponekad je najnasilnije što možemo učiniti.
Slavoj Žižek

Pravi porok loše osobe upravo je taj da se ona više bavi drugima nagoli sama sobom.

Slavoj Žižek

Povratak živih mrtvaca

Otkad je objavljeno dramatično priznanje Khalida Shaikha Mohammeda, moralno zgražanje nad obimom njegovih zločina pomešano je sa dvojbama. Može li se verovati njegovim tvrdnjama? Šta ako je priznao više nego je zbilja učinio: zbog sujetne želje da bude upamćen kao veliki teroristički vođa ili pak jer je bio spreman priznati bilo što da bi zaustavio "usavršene metode ispitivanja", uključujući mučenje tipa uranjanja glave pod vodu dok ne počne gušenje.

Ako postoji neki nenadan aspekt cele ove situacije, on ima manje veze sa samim priznanjem, a više s činjenicom da je prvi put u dugom nizu godina mučenje normalizirano - odnosno predstavljeno kao nešto prihvatljivo. Etičke konsekvence toga trebale bi zabrinuti sve nas.
Zločinac ili neprijatelj

Makar je obim Mohammedovih zločina očevidno strašan, treba primetiti da ga Amerika nije tretirala na način na koji se tretiraju zločinci, čak i oni najgori, onako kako su u civiliziranom svetu pre suđenja i robije tretirani čak i najizopačeniji ubice dece. Svako legalno suđenje i kažnjavanje Mohammedovo sada je nemoguće: nijedan sud koji radi unutar zapadnih pravnih sistema neće prihvatiti nezakonito zatvaranje, priznanje dobiveno mučenjem i slične stvari. (To se, na perverzan način, poklapa sa Mohammedovom željom da ga se ne tretira kao zločinca, nego kao neprijatelja.)

Nisu, dakle, samo teroristi ušli u sivu zonu zakona, u nju ulazi i borba protiv njih. Danas faktički imamo "zakonite" i "nezakonite" zločince: prvi imaju pravo na zakonsku proceduru (na advokate i tome slično), dok su potonji izvan granica zakona, njima se bave vojni sudovi i sme ih se držati zatočenima skoro beskrajno.

Mohammed je postao ono što talijanski politički filozof Giorgio Agamben zove "homo sacer": biće zakonski mrtvo makar je biološki još uvek živo. I on nije jedini koji živi izmedu dva sveta. Predstavnici američke vlasti koji ih zatvaraju postali su njihovi svojevrsni pandani: dok se ponašaju kao zagovornici moći zakona, oni deluju u praznom prostoru u kom je zakon suspendovan i koji zakon ne reguliše.

Nekima sve ovo ne smeta. Realistički protuargument glasi ovako: rat protiv terorizma je prljav i čovek se može naći u situaciji da može spasiti hiljade života uz pomoc informacija koje se mogu dobiti od zatvorenika te se stoga moraju poduzeti ekstremni potezi. Kako kaže Alan Dershowitz s Pravnog fakulteta na Harvardu: "Ja se ne zalažem za mučenje, ali ako se već treba desiti, vraški je dobro imati sudsko dopuštenje." Eh, ako je to "iskrenost", hvala na pažnji, ali meni se više sviđa "licemerje".
Televizija i stvarnost

Tačno je, većina nas može zamisliti situaciju u kojoj bismo se poslužili mučenjem - recimo, ako treba spasiti voljenu osobu od trenutne užasne opasnosti. Ja mogu zamisliti takvu situaciju. U tom je slučaju, međutim, ključna stvar ne pokušati uzdignuti vlastiti očajnički izbor u univerzalni princip. U slučaju trenutka neizbežne brutalne urgentnosti, takvo što bih jednostavno učinio. Ali to ne sme postati prihvatljiv standard, mora se u pravom smislu osetiti užas onoga što se učinilo. Jer kad mučenje postane tek jedna u nizu metoda od kojih se sastoji rat protiv terorizma, sav smisao užasa se gubi.

Kada u petoj sezoni TV serije 24 postane jasno da onaj koji stoji iza terorističke zavere nije niko drugi do američki predsednik, mnogi od nas su uzbuđeno iščekivali da li će Jack Bauer i protiv "lidera slobodnog sveta" koristiti metode kojima se inače služi kada od terorista treba otkriti tajnu koja može spasiti hiljade života. Da li će mučiti predsednika?

Stvarnost je prevazišla televiziju. Ono što je u seriji 24 uznemirujući i očajnički izbor Jacka Bauera u stvarnosti je postalo uobičajena stvar.

Na neki način, oni koji su protiv podvrgavanja zarobljenika mučenju, ali ga prihvataju kao legitimnu temu za debatu, opasniji su od onih koji ga otvoreno odobravaju. Moralnost nikada nije stvar puke individualne savesti. Moralnost uspeva samo ako je podržava ono što Hegel zove "objektivnim duhom", skup nepisanih pravila koja sačinjavaju pozadinu onoga što poduzima svaki pojedinac i kazuje nam šta je prihvatljivo, a šta neprihvatljivo.

Primera radi, jasan znak napretka zapadnih društava jest činjenica da nije potrebno navoditi argumente protiv silovanja: "dogmatski" je priznato kako je silovanje nešto loše. Kada bi neko opravdavao silovanje, bio bi toliko ridikulozan da bi se instantno diskvalificirao za bilo kakvu dalju raspravu. Isto bi trebalo vredeti i za mučenje.
Kao u Srednjem veku

Jesmo li svesni šta je na kraju puta koji se otvara legitimiziranjem mučenja? Vredan detalj u vezi Mohammedovog priznanja daje dobar nagoveštaj. Rečeno je kako su se i ispitivači podvrgli uranjanju glave pod vodu te da su bili u stanju izdržati u proseku petnaestak sekundi pre nego bi bili spremni priznati bilo šta. Mohammed je, međutim, izdržao dve i po minute i time zavredio njihovo zavidljivo poštovanje.

Jesmo li svesni da takve stvari nisu bile deo javnog diskursa još od Srednjeg veka, kad je mučenje bilo javni spektakl, častan test koji je zarobljenom neprijatelju mogao doneti poštovanje gomile ako bi dostojanstveno podneo bol? Želimo li se zbilja vratiti ovoj primitivnoj ratničkoj etici?

Zbog toga su najveće žrtve prihvatanja mučenja kao nečeg normalnog ustvari oni koji za to znaju, informisana publika, odnosno mi sami. Dragocen deo našeg kolektivnog identiteta je nepovratno izgubljen. Nalazimo se usred procesa korupcije morala: oni koji imaju moć upravo lome kičmu naše etike, umrtvljuju i uništavaju ono što je možda najveći domet naše civilizacije, rast naše spontane moralne osetljivosti.

Intervju sa Žižekom


DANI: U predavanju koje ste nedavno održali u Zagrebu kažete doslovce ovako: "Tri su kvalitete potrebne za sreću ljudi. Materijalna situacija treba biti dobra, ali ne preterano dobra, npr. mesa treba biti uglavnom, ali ne celo vreme, jedan, dva dana na mesec ga ne treba biti, tako da vas to podseti kako ste sretni u ostalih 29 dana. Drugo, apsolutno, demokracija ne sme funkcionisati. Treba vladati pakt da je neko drugi ili treći na vlasti, odnosno oni su vlasti, tako da možete biti sasvim neodgovorni i za sve kriviti njih na vlasti. I treći uslov, morate imati neku drugu zemlju, neki drugi kraj koji nije jednostavno raj, i na primerenoj je udaljenosti od vas. Ako je taj kraj suviše daleko, to je previše apstraktno, ništa vam ne znači, ali ne sme biti ni previše blizu, pa vidite da je isto sranje kao i kod vas!" Zanima me jeste li ovde mislili na nekadašnju SFRJ? Pitam to jer mislim da ste ovom skicom savršeno portretirali deo populacije u današnjoj BiH, naročito u Sarajevu, koji živi u dobrim materijalnim uslovima, za sve što ne valja krivi etnokratsku vlast, a raj koji je istovremeno i blizu i daleko vidi u Evropskoj uniji.

ŽIŽEK: U taj moj model se SFRJ možda i uklapa, ali je pitanje: SFRJ kada? Možda u sedamdesetim godinama. U osamdesetim godinama kriza je već prevelika. Ima još jedna stvar, sada ću biti malo ciničan, u SFRJ, barem osamdesetih, granice su bile suviše otvorene. Tako da Zapad nije mogao u dovoljnoj meri biti ideal.

DANI: Današnja Bosna je onda bliža tome?

ŽIŽEK: Da, u tom je smislu današnja Bosna bliža tome. Ali ja ovde želim naglasiti da ja zapravo kritikujem pojam sreće. Ljudi su srećni u nekom umerenom despotizmu. Sreća i demokracija nemaju nikakve veze. Demokracija, ako zbilja funkcioniše, to je nešto užasno. To je stalan pritisak odgovornosti. Pitanje je kako demokracija u globalu, uopće, funkcioniše. Ne samo kod nas, nismo mi ništa specijalno gori od Zapada. Vi govorite o etnokraciji u Bosni. Da li zaista mislite da je demokracija u SAD-u prava demokracija? To postoji samo u holivudskim filmovima. Znate, kao kad u filmu Svi predsednikovi ljudi dva mlada momka, novinara, mogu srušiti predsednika. Priča s Watergateom je zapravo drukčija. Svi znaju da je Nixon, zbog svoje suviše otvorene politike prema Kini, sabotiran od dela establishmenta. Ja ne samo da mislim da je demokracija manipulacija, ja bih išao i korak dalje. Ja mislim da mi, obični ljudi, zapravo i ne želimo odlučivati, mi želimo privid da odlučujemo, želimo čisti privid dostojanstva. Mi hoćemo da neko za nas odluči ili da, kao, odlučimo sami, ali da nam se jasno kaže šta treba da odlučimo.

DANI: Spomenuli ste Ameriku pa mi pada na pamet jedno pitanje o kojem dosad nisam čuo niti pročitao Vaše mišljenje. Šta mislite o Baracku Obami i njegovoj kandidaturi za predsjednika SAD-a?

ŽIŽEK: Znate, ja sam uvek pesimisat, to je neka naša balkanska logika. Kad meni neko kaže da postoji svetlo na kraju tunela, ja uvek odgovorim: naravno da ga ima, jer voz ide prema nama da nas pregazi. Takav svetonazor je uvek karakterizirao levicu i levo mišljenje. Znate za onaj čuveni dijalog između Nemačke i Austro-Ugarske, tamo negde 1917. godine: nemački generalštab javlja austrougarskom: kod nas je situacija ozbiljna, ali još nije katastrofalna; austrougarski štab odgovara: kod nas je stanje katastrofalno, ali još nije ozbiljno. Takav je život: sve je katastrofalno, ali još nije ozbiljno, pa nekako ide.

DANI: Dakle, skeptični ste u vezi s Obamom?

ŽIŽEK: Jesam, a objasnit ću vam i zašto. Stara je tradicija crnih političara da do određene tačke imaju uspeha, a onda moraju raditi kompromise da bi zaista uspeli. Znate, nedavno je u Americi objavljen divan komentar o Martinu Lutheru Kingu u vreme godišnjice njegove smrti u kojem je rečeno: svi znamo da je Martin Luther King imao san (znate ono: I have a dream), ali niko ne zna kakav je taj san bio. Kad je Martin Luther King ubijen, to nije bio puki rasni problem. King je bio levičar, bio je protiv rata u Vijetnamu, a posle njegove smrti sve se to zaboravilo, a preživio je samo King-borac protiv rasizma. Obama je sada počeo praviti kompromise i pre nego je došao na vlast. Prihvatio je apsolutnu potporu Izraelu, prihvatio je, što je za mene najtužnije, onu kubansku emigrantsku liniju - nikakve promene u politici spram Kube, što je za mene, usput budi rečeno, neverovatna ludost, čak i s američkog liberalnog stajališta. Ali, usprkos svemu, ja mislim da je Obama uradio jednu značajnu stvar. On je na veoma fin način otvorio celu seriju tabu tema. To mogu izgledati kao male stvari, ali da to kažem u ovom ogavnom postmodernom žargonu, u američkoj konstelaciji hegemonijalnog diskursa (smijeh), to je nešto levičarsko. Kad god on izgovara onu svoju formulu "za sve ima mesta u mojoj koaliciji", on uvek, barem kad sam ga ja slušao, tu izričito spomene i ateiste. On je jedini koji to kaže. Ja znam neke ljude koji ga lično poznaju i oni mi kažu da je on kao kompromis prihvatio da se predstavlja kao hrišćanin, ali da je privatno ateist.

DANI: A propos ateizma, u svojoj knjizi O nasilju govorite o važnosti ateizma za modernu Evropu. U današnjoj Bosni i Hercegovini, gde se veronauka počinje uvoditi i u dečije vrtiće, u javnosti se protura ideja o ateizmu kao komunističkoj ujdurmi i kao nečem nespojivom s demokracijom. Pokušava se također izumiti "drveno železo" tezom da država treba biti sekularna, no da društvo ne sme biti sekularno. Tvrdi se da je u socijalizmu vera bila privatna stvar, a ateizam javna te da treba biti obratno itd. Zanima me šta mislite o ovakvim pojavama?

ŽIŽEK: Kako mislite da se veronauka uvodi u dečije vrtiće? Kojoj konkretnoj religiji podučavaju decu?

DANI: Religiji njihovih roditelja.

ŽIŽEK: Kakva je situacija s ateistima? Ima li nekog pokreta koji se zalaže za uvođenje nastave ateizma? Znate kako se ateistima kolokvijalno kaže: ateizam je vaša vera. Ako je tako, zašto deca ateista nemaju nastavu iz ateizma? Ali nastranu sad to. Uvek je greška za samu crkvu kad se previše petlja u politiku jer posle uvek dolazi užasna reakcija protiv toga. Dobar je primer Poljska, a na drugi način i Slovenija. Kod vas, u Bosni, je teškoća što su ove etno-identifikacije previše snažne.

DANI: Sad Vas želim pitati o Vašim utiscima o Sarajevu, no pre toga bih Vas podsetio na jednu fusnotu iz Vaše knjige Nedeljivi ostatak, vrlo "filozofske" knjige u kojoj gotovo da se i ne bavite popularnom kulturom, politikom i novijom istorijom, ali se u toj fusnoti dotičete opsade Sarajeva, tačnije govorite o načinu "na koji građani Sarajeva vide sami sebe u teškim danima pod opsadom. Naravno, njihova je muka veoma materijalna, ali nemoguće je ne primetiti narcističko zadovoljstvo u njihovoj narativizaciji svoje nevolje: posve su svesni da je njihov grad postao simbol, da su na neki način u 'središtu sveta', da su oči medija uprte u njih. Usled toga, u samom izravnom samodoživljaju svoje bolne svakodnevnice, oni već igraju ulogu za pogled virtualnog Drugog - oni strahuju (barem nesvesno) od gubitka te privilegirane 'svete' uloge egzemplarne žrtve, tj. od trenutka kad će Sarajevo opet postati grad poput svakog drugog…" I na predavanju koje ste održali u okviru Talent Campusa i na otvaranju izložbe Ede Murtića insistirali ste da niste želeli doći u Sarajevo za vreme opsade i kritizirali ste zapadne intelektualce koji su u tim danima posećivali Sarajevo. Sećate li se ove fusnote i kako je danas komentirate?

ŽIŽEK: Naravno da se sećam. To sada možda zvuči malo cinično, ali ne mislim da se to odnosi samo na Sarajlije u vreme opsade, to je više generalni recept kako da se preživi. Bez neke imaginacije da te ipak neki Veliki Drugi gleda, to je užas. Imam još tragičniji primer. Opet, ne znam koliko je to istina, čuo sam u Sloveniji za nekoliko takvih slučajeva, a tiču se devojaka koje su silovane za vreme rata. Čak i ako to nije istina, čak ako je samo u tendenciji istina, to govori mnogo o tragičnoj psihologiji. Naprimer, najveći dio samoubistava tih žrtava silovanja nije se dešavao odmah nakon silovanja, nego kasnije. Te devojke su neko vreme same sebi govorile kako trebaju preživeti da bi kazale istinu, da bi govorile o svom stradanju, da kažu svetu, nekom Velikom Drugom, šta se dešavalo. Onda bi, kao ogroman šok, došlo otkriće da nema one idealne publike koja bi to saslušala, da nema Velikog Drugog. Te se žrtve ne uzimaju ozbiljno, kaže im se: mi sve to već znamo, i tada dolazi kritičan moment, i tada dolaze samoubistva. Kad je o opsadi Sarajeva reč, meni su izuzetno dirljivi bili izveštaji o ženama koje su se, usprkos ratu i granatiranju, sređivale, lepo oblačile i živele po geslu: ako bismo naše živote sveli na puko preživljavanje, onda su agresori pobedili, onda gubimo dostojanstvo. To su sitne stvari koje su za mene važne. Nije ništa loše u tom igranju žrtve, to je obična nesvesna ekonomija, to je način da se preživi. Problem je u načinu na koji je Zapad vas, Bosance, gledao kao žrtve. Taj je način bio implicitno rasistički. I zato ja mislim da, ako si stvarno žrtva, s tom činjenicom treba brutalno manipulirati da bi se dobilo što je moguće više. Naprimer, Palestinci su majstori u tome, oni to znaju. Ja sam se uvek zalagao za Palestince, išao sam tri puta u Ramallah, ali kazao sam im ovako: nešto mi se ne sviđa kod vas, vi samo pričate kako vas Izraelci **** u dupe. Tačno je da Izraelci prave probleme Palestincima, ali to se u poslednje vreme najviše svodi na ono što Foucault zove "mikrofizika vlasti". Znate, neke birokratske zavrzlame, teror kroz birokraciju. Recimo, ako seljak traži vodu i kopa bunar na Zapadnoj obali, onda on, ako je Izraelac, može kopati onoliko duboko koliko želi, a ako je Palestinac, može kopati do dubine od jednog metra, kao, da se to ne bi zloupotrebilo za neke tunele ili nešto slično. Kazao sam, dakle, u Palestini kako postoji nešto što se zove vizibilitet žrtve. Ako jedno izraelsko ili američko dete pogine od bombe, to je naslovna strana svetskih novina. Ako se to desi u Evropi, vest je već malo manja. Ako neki izraelski vojnik ubije palestinsko dete, to je još uvek naslovnica svetskih novina, makar vest bila pozicionirana malo niže. A ako hiljadu dece pogine u Kongu, za to nikoga nije briga! U poslednjih deset godina u Kongu je umrlo više od četiri miliona ljudi. Ako tražite najveću tragediju, to je najveća tragedija. Tamo se masovno odgajaju deca-ubice. Ispostavilo se da je najbolji način da se napravi ubilačka mašina da se uzme dete pre puberteta, neko ga se vreme sistemski drogira i dobiješ ubicu. To nije priča koja interesuje medije zato jer velike kompanije imaju svoje interese u Kongu, a te interese štite lokalni gospodari rata. Vratiću se sada na opsadu Sarajeva. Budimo ozbiljni, video sam mapu opsade grada, kako je tanak bio obruč kod aerodroma, recimo. S malo ozbiljnog pritiska UN-a, mogao se bez problema otvoriti koridor. Ne kažem da bi se celi problem opsade rešio, ali postojao bi neki malo ozbiljniji prolaz. Zašto to nije bilo urađeno? Ja to ne znam, makar postoji celi niz teorija od kojih je najmračnija ona koja kaže da sarajevskom podzemlju takav koridor nije bio u interesu, a ovako su od naroda mogli izvući novac.

DANI: Dobro, s obzirom da ste u Sarajevo došli kao gost filmskog festivala, a i Vaša se poslednja knjiga bavi filmom, logično je i pitanje o filmovima koje volite.

ŽIŽEK: Ja ne gledam filmove, iako pišem o filmovima. Znate li vi da pola filmova o kojima sam pisao ja nisam gledao? Ja sam hegelijanac. Recimo, meni prijatelj priča o filmu i ja onda imam neku ideju, tad namerno neću gledati film da mi tu moju ideju ne pokvari. Nisam gledao nijednog Larsa von Triera, osim ranog, osim Evrope. Nisam gledao nijednog Rossellinija, Bergmana praktično ne gledam, to je dosadno, to je pretenciozno. Gledam dobre komercijalne filmove, ali i dobre art filmove. Volim Roberta Altmana. Ne volim pretenciozne režisere, recimo Aleksandra Sokurova. On svesno igra ulogu naslednika Tarkovskog. I sam Tarkovski je imao problem. Tarkovski je za Zapad igrao ulogu Tarkovskog, ulogu ruskog genija.

DANI: Kad smo već kod toga, igrate li Vi možda za Zapad ulogu ludog Balkanca?

ŽIŽEK: Moguće je da me tako doživljavaju, makar se ja svesno trudim da ne igram nikakvu ulogu. Devedesetih sam uporno odbijao da igram ulogu žrtve-turista, znate ono - da idete po Zapadu i pričate kako je sve to na Balkanu grozno, sve neka etnička ludnica. Ja sam najviše mrzio kad bi me na Zapadu pitali: kako je moguće objasniti to što se sada dešava u Bosni? Zar nije za to potrebna psihoanaliza? Moj jedini odgovor je uvek bio: oni kojima je potrebna psihoanaliza ste vi na Zapadu koji to gledate i koji ne shvatate da je tu reč o politici, a ne o nekakvim drevnim mržnjama. No, u pravu ste, način na koji mene doživljavaju na Zapadu meni je nekoliko puta dobrodošao. Na mojim predavanjima u Americi, kad pričam opscene viceve i slično, neki su me denuncirali za seksizam, rasizam, itd. Znate šta me spasilo, kad su se savetovali da li da me tuže ili šta već, kazali su im: pa šta je vama, taj čovek je ludi Balkanac, pustite ga. Identifikacija s balkanskim klišeom me je spasila. A opet, kad kažu da je moj način predavanja s puno viceva i provokacija nešto balkansko, ja se uvek setim da su balkanski filozofi i teoretičari nasuprot tome obično vrlo dosadni. Kad vidite, recimo, neke srpske akademike kako pričaju, pa to je strašno dosadno. Ali je problem što se na Balkanu sve više uprizoruje nekakav mit o Balkanu za zapadnjačku publiku. To je moj problem i s Kusturicinim Undergroundom i s onim makedonskim filmom, onim koji je dobio Oscara...

DANI: Mislite na Pre kiše Milče Mančevskog, on nije dobio Oscara, makar jest bio nominiran.

ŽIŽEK: Da, Pre kiše, on već i svojom formom, svojom cikličkom strukturom, cilja na zapadni mit o Balkanu. To je malo lirskije, ali u suštini isto. Sećam se, mislim da je bila 1990. godina, imao sam jedan zajednički intervju s Zoranom Đinđićem i on je kazao nešto što mi se svidelo protiv ove budalaštine o Balkanu, da se ovde, kao, ništa ne zaboravlja. On je kazao: ne, potpuno suprotno, na Balkanu se sve prebrzo zaboravlja. To je bio čisti fašizam kad su zapadni intelektualci govorili: ako hoćeš da razumeš korene bosanskog rata, trebaš poznavati barem petsto godina lokalne historije. Ja mislim posve suprotno, mislim da rat treba brutalno politički analizirati. Prvo, ja sam veliki prijatelj Srba, ali mora se kazati, svi jesu srali, ali nisu svi bili jednaki. Milošević je bio izvorni greh. Jugoslavija je umrla kad je on došao na vlast. Socijalistička Jugoslavija bila je veoma fragilni pakt interesa, a on je tu formu srušio. Tog momenta bio je kraj. Pazite, ranih osamdesetih bilo je jasno kamo sve ide. Zato, usput budi rečeno, ja ne verujem u disidente koji su postali disidentima poslije 1980. godine.

DANI: Mislite, poslije Titove smrti?

ŽIŽEK: Pa možda još dve ili tri godine... Kad je ono Tito umro?

DANI: Osamdesete.

ŽIŽEK: Pa da, baš tako, posle je postati disident već bio način da si napraviš karijeru. Dotad se u Jugoslaviji živelo vidno bolje nego u ostatku istočne Evrope, a sada je kod nomenklature došlo do problema legitimacije. Ekonomski se išlo iz kraha u krah i jedino što je ostalo bila je nacionalna legitimacija.

DANI: Za kraj Vas želim pitati, s obzirom da su u Bosni te etničke napetosti još uvek jake i svi kao da misle da je jedino rešenje inkorporiranje celog ovog prostora u Evropsku uniju, mislite li da to zaista može biti rešenje?

ŽIŽEK: Slušajte, Evropa je ništa, stara kurva koju svako može da siluje, to znamo. Ali ipak, reči su reči. Nemojmo potcenjivati snagu čiste površnosti. Ako svi veruju, pa se i ponašaju kao da veruju, nešto se počne dešavati. Zato i ja, na užas nekih mojih prijatelja, nisam protiv Evropske unije. Naprimer, već i danas, kad Slovenci suviše zajebavaju ili Cigane ili radnike iz bivših jugoslavenskih republika, zbog toga imamo teškoće s Evropom. Evropa te tera da ipak poštuješ neke standarde. Ako ljudi u to veruju, zašto da ne, Evropa može biti rješenje.

O cinizmu



Karadžić i Himmler


- Cinizam je za mene kao pozicija nemoguć. Moguć je u smislu da ja otvoreno lažem ili manipulišem. Ali niko nije potpuni cinik. Dat ću vam primer, ja uvek volim ekstremne primere. Čitao sam jednu divnu analizu o gangsterskim ubicama u Americi, znate, onim plaćenim ubicama koji ubijaju za gangstere. Nije pitanje kako su oni ubijali, nego kako su to sami sebi objasnili. Svako je imao nešto nedužno. Jedan je imao neke siromašne rođake, jedan neku unuku i svako je sebi govorio: ja to zapravo radim herojski, da njima nekako pomognem. Svako je imao neka nedužna bića, ne možeš bez toga. Verovatno je i Karadžić tako razmišljao. Meni je bilo strašno indikativno kada sam pročitao na internetu da je on u ovoj svojoj personi doktora Dabića lečio seksualne probleme, ali je insistirao da budu prisutna oba partnera. Ako muškarac ima problema, da lečenju prisustvuje i žena, i obratno. Setio sam se da se i u taktici masovnih ratnih silovanja koje je poduzimala Karadžićeva vojska silovanje obavljalo pred članovima porodice da bi poniženje bilo što je moguće veće. Čak je i ta njegova new age ideologija vrlo znakovita. Čitao sam jednu neverovatno zanimljivu knjigu o privatnom životu, privatnom u smislu ideološkom, tajne policije za vrijeme diktature u Brazilu. Nije to bilo strašno kao u Argentini ili Čileu, ali bilo je mučenja. Ispostavilo se da su ti mučitelji sami konstruirali neku svoju privatnu new age ideologiju, malo taoizma, malo budizma itd. To je za mene ključan fenomen, nešto slično postoji već i u nacizmu. Veliki majstor toga bio je Heinrich Himmler. Već je on ubijanje samom sebi opravdavao nekakvim vlastitim doživljajem budizma.

O ideologiji



Socijalizam i Hollywood


- Ja mislim da je pravi trijumf socijalizma bio školski sistem, pedagogija. Ljudi danas kažu da niko socijalističke ideje nije uzimao ozbiljno, ali ja mislim da su komunisti to zapravo i hteli. Ja se sećam kad sam ja bio mlad, komunistički ideolozi su se najviše bojali onih koji su ozbiljno verovali u samoupravni sistem. Oni su vrlo dobro znali: ako ti ozbiljno uzimaš režimsku ideologiju, to je samo korak od disidentstva. To je moje vlastito tragično iskustvo. Ja sam imao dvojicu prijatelja koji su radili u Centralnom komitetu i bili su jedini pravi samoupravni socijalisti tamo. Naravno, izgubili su posao, i to samo zato jer ih se tamošnja nomenklatura bojala. A evo kako to izgleda u Hollywoodu. Ja sam u poslednje vreme, zbog svog sina, pet puta gledao film Kung Fu Panda. To je, recimo, apsolutna ideologija. Formula je sledeća: ne postoji nikakav specijalni ili čarobni sastojak, ali treba da veruješ. Sve je igra, ali treba verovati. Da to kažem na popularno balkanski način, sve je pičkin dim, ali ipak treba da veruješ. To je današnja ideologija koju Hollywood promoviše.

O Kosovu i Gruziji



Dugoročna (ne)stabilnost


- Ja imam problem s nezavisnošću Kosova, to su mi moji prijatelji Albanci već zamerili. Prvo, već sada je jasno kao dan da za to postoji cena. To su Rusi veoma inteligentno iskoristili pa s punim pravom kažu: ako se Kosovo može odvojiti od Srbije, zašto se ove gruzijske pokrajine ne bi mogle odvojiti od Gruzije. Posebna je tragedija što priča po svoj prilici još nije gotova. Sad imamo Albaniju-Albaniju, Kosovo kao malu Albaniju i čak nije jasno šta će biti na zapadu Makedonije. Ako se već hoće silom realizirati neko rešenje, to barem treba biti rešenje koje će biti dugoročno stabilno.

Žižek,Česterton i Jov: smisao patnje


BOG u “AUŠVICU”  I SLIČNIM I SLIČNIM MESTIMA



Značaj Knjige o Jovu danas se ne može na pravi način izraziti čak  iako kažemo da je najinteresantnija među drevnim knjigama. Mogli bismo, štaviše, da kažemo da je najinteresantnija među savremenim knjigama. Uistinu, nijedna od dve rečene stvari nije dovoljna, jer fundamentalna ljudska religija i fundamentalna ljudska nereligija su istovremeno i stare i nove; filosofija je ili večna  ili nije filosofija.


Česterton


NEKLASIČNA BIBLIJSKA EGZEGEZA



Iako neklasična biblijska egzegeza ima „hiljadu mana i često iritira teologe, mora se priznati da je dala nemali doprinos onome što je jedan od  ključnih zadataka hrišćanskog bogoslovovlja, a to je (re)aktuelizacija biblijske poruke; upravo, dakle, ono što je od krucijalnog značajaza crkvenu teologiju, ono što većina teologa u savremeno doba nije uspevala da realizuje  ( čast izuzecima, čiji je broj na nivou statističke greške), a što je i jasan pokazatelj njene ozbiljne krize (koja je po prirodi stvari, to ne treba gubiti iz vida, i duhovna kriza). Anahronost i neosetljivost za realnost, ili bar nerazumevanje problema savremenog sveta, ili akademska ravnodušnost, - karakteristike su većeg dela savremene  klasične biblijske egzegeze. Neklasična je, pak, vrlo inventivna i aktuelna, govori razumljivim jezikom, koristi prijemčiv način mišljenja i bavi se temama koje se tiču čoveka našeg doba. Izbegavanjem konvencionalnih formi izraza i  korišćenjem rezultata savremene filosofije (a ne naprosto preslikavanjem drevnih načina tumačenja biblijskog teksta i ponavljanje zastarelih rešenja starih problema),  neklasična egzegeza je uspela da izbegne anahronost i da pronađenove puteve kojima biblijska misao danas može da se kreće i mnoge uvide i događaje da osvetli sa više strana, a pošlo joj je za rukom i da stara pitanja postavi na nov način, ali i da predoči nove probleme. Neklasične egzegeze su dilemama savremenog doba pristupali oslanjajući se (i) na biblijsku tradiciju, iako ih ona, ne sve ali većinu, verski nije obavezivala, niti su im rezultati biblijske kritike, iako ih nisu ignorisali, bili od suštinskog značaja. (sve to im je dalo dosta prostora za egzegetski manevar i omogućilo im je da lakše dolaze do značajnih rezultata, uprkos čestim previdima koji nekada i nisu baš bezazleni i zanemarljivi.






Sve navedeno se ponajbolje vidi u slučaju pojedinih savremenih čitanja npr. pavlovskog korpusa ili Knjige o Jovu. Ovom prilikom bih se osvrnuo na dva neklasična čitanja potonje, a s obzirom na jedno od, kako ih je nazivao Dostojevski, „večnih i prokleti" pitanja, koje je savremena istorija postavila na najbrutalniji mogući način; reč je o smislu patnje. za razliku od mnogih hrišćanskih teologa, neki savremeni tumači Knjige o Jovu, ne  pridržavajući se drevnih kanona biblijske egzegeze, uspeli su da u tekstu otkriju zanemarene slojeve mišljenja koji su od naročitog značaja za razumevanje smisla patnje, od koje pak nije pošteđen ni današnji čovek; naprotiv, savremena civilizacija u „istoriji patnje zauzima vrlo visoku poziciju, te se teolozima to pitanje neprestano postavlja. Biblijska tradicija je jasno odgovorila na navedeno pitanje, ali taj odgovor  klasični biblijski egzegeti nisu na adekvatan način prezentovali, dok su oni koje ovde nazivam neklasičnim u tome u velikoj meri uspeli; imam u vidu (Slavoja Žižeka,  čijim će čitanjem Knjige o Jovu ( pre svega u knjigama The Monstrosity of Christ: Paradox or Dialectic (London 2009 ) i God in Pain ( New Zork 2012 ) biti posvećen većideo ovog eseja, ali pored Žižekovog tumačenja, u značajnoj meri uzeću u obzir i Čestertonovo viđenje jovovskog problema (izložen u njegovom tekstu „Introduction to the book of Job ( 1916 ) . U nekoliko navrata je Žižek eksplicitno iskazao oduševljenje stvaralaštvom ovog engleskog hrišćanskog filosofa i pisca. U svojim „teološkim radovima, koje u poslednje vreme produkuje u velikom broju, on često navodi i razrađuje mnoge Čestertonove uvide i motive. A u Žižekovoj egzegezi Knjige o Jovu Čestertonov uticaj je čak određujući; njegova interpretacija ovog starozavetnog spisa je utemeljena upravo u Čestertonovoj. Zato sam se odlučio da sada ne izlažem samo Žižekovo viđenje Jova, već da mu pridružim i  Čestertonovo.




BOG KOJI PATI



Zašto je Žižeku značajna pričao Jovu ? U knjizi The Monstrosity of Christ, filosofskom superstaru priča o Jovu postaje važna u momentu kada analizira onaj deo hrišćanskog bogoslovlja koji govori o Bogu koji pati. Po Žižekovom mišljenju, najviši domet paganske teološke misli je postavka da se dobri Bog, koji se bori protiv zla, u stvari bori protiv sebe samog, tj. da se radi o unutrašnjoj borbi; drugačije rečeno, na nivou spekulativnog imamo istovetnost dobra i zla. Razrešenje ove napetosti između ideje dobrog i ideje zlog Boga, po njegovom uverenju, pojavljuje se u biblijskoj teologiji koja govori o Bogu koji pati, što je potpuna novina u odnosu na paganstvo i ono po čemuje hrišćanstvo prepoznatljivo. U članku „Samo nas Bog koji trpi može spasiti", koji je publikovan u knjizi  Bog na mukama, Žižek navodi da teološki odgovori na pitanje odnosa holokausta, ili bilo kog drugog ispoljavanja „prekomernog zla", i postojanja dobrog i pravednog Boga čine niz hegelijanskih trijada. Naime, oni koji se protive negiranju Božijeg suvereniteta, i njegovo postojanje ne poriču uprkos holokaustu i sličnim ispoljavanjima radikalnog zla, pružaju odgovore koji se, kako smatra Žižek, mogu grupisati u hegelovske trijade. U prvu trijadu spadaju teorije 1. "Legalistička teorija greha i kazne („holokaust je kazna za grehe čovečanstva, odn. samih Jevreja), 2.  "Moralistička teorija obrazovanja karaktera („ Holokaust je izazov za našu veru u Boga, i ukoliko se preživi to iskušenje očvrsnuće nam karakter" ), 3. "Teorija Božije tajnovitosti (" Holokaust svedoči o nepronicljivom bezdanu Božije volje "). Druga trijada kojau navodi Žižeksastoji se od odgovora teologa koji nisu spremni da prihvate tradicionalistički govor o svemoći Božijoj, jer ne mogu da dovedu u vezu holokaust i postojanje apsolutno suverenog Boga; njena struktura izgleda ovako  (1)  konstatovanje ograničenosti Božijeg delovanja sopstvenom tvorevinom, potom (2) to  ograničenje uvrste u samoga Boga kao Njegov slobodni čin (Bog se samoograničio kako bi ostavio prostor za slobodu čoveka, te je upravo on kao slobodno biće odgovoran za svo zlo u svetu; ukratko, Holokaust je cena slobode) , i na kraju se pojavljuje (3) dualističko rešenje: samoograničenje se „izvanjštuje", i tada se prva dva momenta osamostaljuju -Bog se zapliće u sukob, postaje protivteža, tj. suportno načelo demonskom zlu koje deluje u svetu. Nakon ove dve trijade Žižek navodi treći stav, za koji s pravom tvrdi da nadilazi i preovladava i ideju suverenog i ideju ograničenog Boga; reč je o ideji Boga koji trpi. Uzgred, Žižekovo insistiranje na trijadama je potpuno nepotrebno; reč je o jednoj veštačkoj konstrukciji koja je njemu neophodna samo kako bi svojoj interpretaciji dao hegelijanski ton.  Na sreću, forma nije ugrozila sadržaj, kome ću se uskoro vratiti.






Žižeka ne zanima previše doprinos samoj teologiji, koliko društveno-političke konsekvence vere u Boga koji pati.  (On, u osnovi, i hrišćansku teologiju (zlo)upotrebljava za svoju političku filosofiju, tj. kritiku raznih ideologija. Međutim, iz toga ne sledi da neki njegovi uvidi nisu od značaja i za samo hrišćansko bogoslovlje. Naprotiv, mišljenja sam da čitanje Žižeka u mnogome doprinosi konstituisanju jedne pregnantne angažovane teologije. Zbog toga nikako ne bi trebalo da bude ignorisan od strane crkvenih mislilaca). Bilo kako bilo, ta teološka inovacija biblijskog mišljenja Slavoja Žižeka, pomalo neočekivano, dovodi do Knjige o Jovu. Kažem neočekivano, jer je daleko verovatnije da se jedan „ neteologzaintrigiran idejom Boga koji pati odmah koncentriše na novozavetnu hristologiju. ( To je možda prvi pokazatelj da Žižeka ne treba olako shvatati, mada možda i grešim.) U nastavku će biti jasnije, mada već sada može da se nasluti, zašto mu je Knjiga o Jovu bila primarni fokus pažnje.




POJAČAVANJE ZAGONETKE KAO NJENO REŠENJE



Knjiga o Jovu je, kako smatra Žižekov teološki „učitelj"  Česterton, u odnosu na ostale starozavetne spise i istorijska i filosofska zagonetka. Nas sada zanima samo ova druga "filosofska" . Prvo što moramo imati u vidu je da ideja da su svi ljudi samo oruđa više sile - fundamentalna ideja Starog Zaveta, i da je tu zbirku tekstova, po Čestertonovom mišljenju, moguće razumeti samo ukoliko se to ne gubi iz vida. Pored toga, neophodno je znati i da je „starozavetna ideja bila više ideja zdravog razuma, da je snaga -snaga, da je lukavost - lukavost, da je uspeh ovoga sveta - uspeh ovoga sveta, i da Jahve koristi sve to radi svog krajnjeg cilja, kao što koristi i prirodne sile ili fizičke elemente." Po njegovom uverenju, svi starozavetni junaci nisu sinovi već robovi Božiji. Česterton čak smatra da je osnovna pretpostavka većeg dela Starog Zaveta - usamljenost Božija. Drugim rečima, „Bog nije jedina glavna ličnost Starog Zaveta : On je upravo jedina ličnost Starog Zaveta. Ovaj zaključak je izveden iz činjenice da je za razliku od Njegovog, cilj svih ostalih htenja automatska, da Bog konkretno zna šta čini dok je čovek neodređen, nerazuman, njegovo ponašanje izgleda kao, po uspelom izrazu ovog sjajnog engleskog mudraca, „potucanje zveri koja umire". U svim drugim slučajevima je tako, Stari Zavet veliča superiornost božanske i ništavnost ljudske volje, osim u jednom, u slučaju Jova. „Knjiga o Jovu se izdvaja jer postavlja pitanje: 'Ali  koja je namera Božija?
Da li je dostojna žrtve čak i bednog čovečanstva?  Svakako je lako izbrisati naše ništavne volje zbog one koja je  veća i bolja? Ali, da li je veća i bolja? Neka Bog koristi svoje oruđe; neka Bog slomi svoje oruđe. Ali šta On zapravo čini i zbog čega je oruđe slomljeno? '  Zbog tog pitanja - zaključuje Česterton- moramo da napadnemo zagonetku Knjige o Jovu kao filosofsku zagonetku.


Enigma stradanja nevinog Jova je postavljena pred Boga, i to od strane protagoniste. Međutim,On- niko drugi do Bog lično- daje u najmanju ruku neprimeren odgovor, i upravo u tome je presudna filosofska i religiozna izuzetnost Knjige o Jovu. Bog, naime, ne samo da ne daje odgovor na postavljeno pitanje - „koji je smisao patnje pravednog Jova", nego ga dodatno pojačava. Na najdirektnije moguće pitanje Bog je prvo odgovorio kontra pitanjem; od Jova je zatražio da se izjasni ko je on, na šta Jov odgovara da ne zna. U tome Česterton vidi sav ljudski skepticizam usmeren ka višem skepticizmu.  I to je bazična filosofska pozicija Knjige o Jovu. Na koncu, Bog ne samo da ne osujećuje Jovov skepticizam, nego ga još i podstiče, kako bi na kraju Jov shvatio da jedino što ostaje jeste zagonetka, koju ni sam Bog ne može da razreši. Prilikom, dakle, pojavljivanja Onoga u koga su sve nade polagane, koji bi trebao da ima odgovore na sva pitanja, umesto da reši problem, On ga je dodatno istakao indirektno priznajući da ni sam nema rešenje. Sada se događa još jedan obrt, i to religijski: Jov ne samo da ne postaje besan ili utučen, već biva - utešen. Ispostavlja se da se „enigma Jahvea čini mračnijom i opustošenijom od Jovove enigme, ali da „Jov, koji je bio neutešan pre govora Jahveovog, našao je utehu nakon toga". Dakle: „zagonetke Božije su mnogo više zadovoljavajuće od rešenja ljudi" .




Dijalog Jova sa Bogom, po Čestertonovom viđenju svodi se na to da "Jov istupa upitno " a " Bog odgovara uzvično"; i „umesto dokazivanja Jovu da je svet objašnjiv, On insistira na tome da je svet mnogo neobičniji nego što je Jov to ikada zamislio". Čestertonov opis navedene situacije, Slavoj Žižek tumači, očekivano, uz pomoć Žaka Lakana. Reakcija Boga, po njemu, odgovara onome što Lakan naziva proširni bod  ( point de capiton). Bog u Knjizi o Jovu rešava zagonetku tako što je radikalizuje, udvostručuje, tako što je izmešta iz Jovovog uma u samu stvar ; Bog, dakle, i sam počinje da deli Jovovu užasnutost haotičnosti univerzuma koji se manifestuje (i) kao stradanje nevinih. Jov, za razliku od svojih  prijatelja koji mu dolaze kako bi ga utešili nudeći mu (teološko) tumačenje nesrećne situacije u kojoj se našao, ne pridaje nikakav dublji smisao nevolji koju preživljava, i Bog koji se na kraju pojavljuje predočava da je istina na njegovoj a ne njihovoj strani.


Jovovska zagonetka jednostavno nema racionalno rešenje koje bi bilo konačno. Patnja je besmislena, ona naprosto nema nikakvo teološko značenje. Stoga pitanje „u čemuje smisao patnje", identično je pitanju „u čemu je smisao besmislice".


Međutim, navedena zagonetka nema ni iracionalno rešenje; banalno rečeno, da ono postoji sigurno bi ga znao Bog. Navedeni problem, dakle, ne pripada ni onoj grupi pitanja na koja je nemoguće dati konačan odgovor do okončanja istorije, a na koja upućuje Apopstol Pavle u himni ljubavi; činjenice da sada znamo „delimično"jer „vidimo kao u ogledalu, u zagonetki( 1.Kor 13:12 ) a da ćemo nakon „kraja sveta"imati celovito znanje, suštinski ne utiče na razrešenje jovovske enigme; dakle, ni iz eshatološke perspektive nećemo otkriti nešto što već sada ne znamo.


BOG u “AUŠVICU”  I SLIČNIM I SLIČNIM MESTIMA



Efikasan test Čestertonove ( i Žižekove) teze da je Knjiga o Jovu aktuelna i danas jeste tematizacija patnje čoveka u ratnim strahotama Prvog i naročito Drugog svetskog rata, kao i umiranja od smrtonosnih infekcija ili zagađenja životne sredi, itd. itsl. (Uzgred samo da napomenem da sam u podnaslovu naziv  nemačkog nacističkog logora stavio pod navodnike jer ga koristim kao simbol a ne kao jedno od mesta masovnog stradanja; s obzirom na monstruoznosti sprovedenih u Aušvicu on se, posebno nakon Adorna, u literaturi koristi kao metafora ne samo za stradanje Jevreja, već i svih ostalih nedužnih žrtava u Drugom svetskom ratu, pa ga kao takvog i koristim u ovom eseju. )Pitanje, dakle, glasi: koji je smisao stradanja miliona nevinih žrtava u svetskim, hladnim i ostalim ratovima, kao i žrtava u kontaminiranim područjima nakon havarija u nuklearnim elektranama, zaraženim smrtonosnim bolestima, itd. itsl.


Slavoj Žižek smatra da je Jovov otpor da patnji da bilo kakav smisao ključan upravo „kada se suočavamo sa mogućim ili stvarnim katastrofama, od AIDS-a I ekoloških nedaća do Holokausta. On kategorički tvrdi da katastrofe „nemaju nikakvo dublje značenje. Jovovsko nasleđe, podvlači ovaj Slovenački filosof, osporava uverenje da je Bog transcendentni Gospodar tvorevine koji zna smisao onoga što nama izgleda kao katastrofa koja je očišćena od bilo kakvog smisla, odn. „Boga koji sagledava sliku u potpunosti, i kojoj ono što mi poimamo kao “mrlju” u stvari doprinosi sveopštem skladu”. Bog više ne može da bude azil za tvrdnje da postoja značenja svih mogućih udesa koji se svakodnevno događaju. Žižek retorički pita:„Kada se suočimo sa događajem kao što je Holokaust ili smrt miliona ljudi u Kongu, nije li neukusno tvrditi da ove “brljotine” imaju dublje značenje tako što doprinose skladu celine?” A potom odmah postavlja suštinski važno pitanje: „Da li postoji Celina koja može teološki opravdati i tako iskupiti -poništiti događaj kao što je Holokaust?” Iskustvo Jova nalaže da se odgovori negativno.


Jovov Bog „nije više slavodobitni Bog, koji naposletku uvek pobeđuje zato što vuče sve konce (makar su Njegovi putevi “tajnoviti”), niti je to Bog koji hladno deli pravdu zato što je po definiciji uvek u pravu, već je to kao Hristos koji strada na krstu, Bog u agoniji, koji preuzima breme trpljenja i solidariše se s ljudskom bedom.”Žižek, dakle, smatra da nije samo jovovska teološka baština ona koja nam nalaže da tako pristupimo problemu, nego da, i ovo nikako ne treba gubiti iz vida, Hristova smrt na krstu takođe nalaže isto, jer i ona odbacuje ideju Boga kao apsolutno transcendentnog garanta srećnih ishoda svih naših postupaka; „Hristova smrt na krstu je smrt ovoga Boga, ona ponavlja stanovište Jova, odbacuje bilo kakvo dublje značenje koje zamagljuje surovu stvarnost istorijske katastrofe.” (Uzgred, tumačenje stradanja Jova i Hrista unutar jednog hermeneutičkog kruga govori nam da, uprkos tome što Žižekovo poznavanje teološke literature nije na naročitom nivou, ipak njegovu intuiciju ne treba potcenjivati. Intuicija, svakako, nikada ne može u potpunosti da nadomesti erudiciju, kao ni erudicija intuiciju. Stoga treba biti obazriv sa Žižekovim interpretacijama i zaključcima, ali ih nikako ne treba a priori odbacivati.)


Navedeno upućuje, naglašava Žižek, da postoji samo jedan odgovor koji hrišćani mogu da daju na večito pitanje svih pitanja: „gde je Bog bio za vreme “Aušvica?”, ili „zašto nije sprečio toliko stradanje nedužnih?” . Po njegovom mišljenju, taj odgovor nije u bežanju iz ovosvetske nestabilnosti u blagosloveni mir Božiji koji transcendira sve naše nesreće, jer smo svesni beskonačne ništavnosti ljudskih briga (odgovor pagana), ili da je Bog taj koji, za razliku od nas, zna šta čini i da će nam se na kraju odužiti za sva stradanja, izvidati sve rane i zasluženo kazniti krivce(uobičajeni odgovor hrišćana ). Koji je, dakle, taj jedini odgovor koji hrišćani mogu da daju na pitanje „gde je Bog bio dok se događao Aušvic ?”.


Žižek, u svom prepoznatljivom maniru, odgovara na to pitanje pozivajući se na na jedan igrani film koji se bavi genocidom u Ruandi; reč je o ostvarenju Ustreliti pse iz 2005 godine. On navodi poslednju scenu iz tog filma: u momentu kada izbeglice iz plemena Tutsi, koji se kriju u jednoj hrišćanskoj školi, iščekuju da svakog trena pripadnici plemena Hutu provale unutra i izvrše pokolj, mladi nastavnik Britanac pita starijeg sveštenika “ gde je sada Hristos da spreči pokolj, na šta mu ovaj odgovara - Hristos je sada prisutan više nego ikada. On takođe pati sa nama.


Odgovor koji Žižek navodi je tačan, ali njegovo shvatanje prisustva Boga, nažalost, nije. On, naime, piše da pojam „prisustvo” iz navedene scene iz filma, odn. uopšte prisustvo Boga u patnji ljudi, treba interpretirati kao „prisustvo utvarnog objekta malog a, dodatog predmetima prisutnim ovde, u stvarnosti: kada se hrišćanin nađe u situaciji sličnoj onoj na filmu, predmeti stvarnog sveta prisutni su oko njega, ali je prisutan i Hristos.”


Ovde Žižek plaća cenu svom „lakanstvu”, i nedovoljnoj upućenosti u teološku literaturu. On jednostavno loše poznaje hrišćansko bogoslovlje da bi mogao da ode dalje od onoga što smo do sada izložili, dakle, do momenta kada je trebao da objasni odgovor na ključno pitanje, pitanje prisustva Boga u stradanju. Ortodoksna hrišćanska teološka fenomenologija nam govori da je svet, u ontološkom smislu, simboličan, da nije „čista” materija već sinteza tvarnog i božanskog. Bog je prisutan u svetu, bili mi toga svesni ili ne, odn. verovali u to ili ne, i to na dva načina - pasivno ili aktivno. A o tome kako će Bog biti imanentan odlučuje sam čovek. Ukoliko on deluje kao slobodno biće ljubavi, onda ostvaruje sinergijski odnos sa Bogom (aktivno prisusto Boga), u suprotnom, ukoliko negira sebe kao slobodno  biće ljubavi onda pacifikuje božansko delovanje ( pasivno prisustvo Boga). Jednostavnije  rečeno, kada čovek čini greh Bog održava svet u postojanju, a kada živi vrlinski onda On učestvuje u njegovom življenju. Bog ne ugrožava ljudsku slobodu time što bi intervenisao svaki put kada bi ovaj činio nešto što nije po Njegovoj volji, jer je ljudska sloboda regulativni princip postojanja sveta. Upravo od nje zavisi da li će čovek postojati kao istinski čovek ili će parazitirati. Sledstveno tome može se  zaključiti da je Bog najrealnije (tj. lično%) prisutan u stradanju nevinih, i to prisustvo daje utehu onome koji strada ukoliko je toga svestan (kao u slučaju Jova), dok je pasivan u odnosu na onog koji čini zlo.

 

Hristovo stradanje je vrhunac bogopatnje. Žižek to ima u vidu i na kraju svog osvrta na Knjigu o Jovu, u Čudovišnosti Hrista, govori i o povezanosti Jovovih i Hristovih stradanja. Nažalost, njegova interpretacija se ne vraća na liniju ortodoksnog, već nastavlja da luta. ( Žižek ipak još uvek nije dovoljno bogoslovski obrazovan, te često plaća previsoku cenu svojoj nezrelosti upravo u najosetljivijim momentima tumačenja biblijskog teksta - kada treba dovesti u vezu starozavetne i novozavetne događaje. Za takav  hermeneutički zahvat Žižeku nije dovoljna samo nadarenost za teorijski rad.) Jovovo ćutanje na kraju pripisuje saznanju da je Bog nemoćan, odn. nije ga utešilo prisustvo svemoćnog već jadnog Boga. Žižek navodi da „Bog nije ni pravedan ni nepravedan, već jednostavno nemoćan “. Međutim, kao što je neumesno govoriti o „svemoćnom”, isto tako je besmisleno govoriti i o „nemoćnom“ Bogu, jer se On samoograničava kako ne bi oskrnavio svetinju nad svetinjama - slobodu čoveka. To samoograničavanje jeste ono što imenujemo „bogopatnjom”. Ali, u toj nemoći se otkriva Njegova svemoć , tj. bogopatnja je dokaz Njegove apsolutne svemoći.

U nastavku Žižek beleži: „Jov je iznenada shvatio da nije on, već sam Bog taj kome se zaista sudi za njegove nedaće, i da se Bog jadno pokazao na tom testu.” On kao da zaboravlja da u svačijoj patnji učestvuje i Bog kao sapatnik. Stoga, u Jovovom slučaju, kao i u svim sličnim, „jadni” su svi ( i Bog i oni koji pate). U onoj meri u kojoj pati Jov, pati i Bog, odn. u onoj meri u kojoj je jadan Jov, jadan je i Bog. Ovako ko učestvuje u takvom događaju jednostavno je „jadan”, jer je to cena “zloupotrebe” slobode.Žižek nastavlja da brzopleto sudi...


Iz činjenice da je Jov utešen iako nije dobio direktan odgovor, on izvlači sledeći zaključak: „Jov je predvideo da će Bog patiti u budućnosti : ‘Danas sam to ja, sutra će to biti tvoj rođeni sin, a nećebiti nikoga da se umeša za njega. Ono što sada vidiš u meni jeste najava tvog sopstvenog stradanja.’” Ono što je važno, a što Žižek previđa jer i u toj situaciji pribegava psihologizmima, jeste da Jova tako nešto ne bi moglo da uteši, jer se radi, da podsetim, o „pravednom Jovu” a ne osvetoljubivom, čak, usudio bih se reći, ne i o „pravdoljubivom Jovu”, koji likuje zbog toga što će ista patnja snaći
i onoga za koga misli da je njegovu patnju mogao da spreči a to nije učinio . Jov to nije mogao da zna, ali Bog jeste. Zato iz ove perspektive možemo “žižekovski” da pretpostavimo da je On u svom odgovoru Jovu hteo da kaže : „vidiš, u svetu se dešavaju besmislene stvari i to je jednostavno tako, pa čak i kada se ja ovaplotim neću biti imun na takve stvari” .

JOV I KRITIKA IDEOLOGIJE


Žižek nije baš (ali ima nade da može da postane) stručan za bogoslovska pitanja, ali jeste, da ponovim, za analizu i krtiku raznih tipova ideologije; u tome je njegov ključni značaj ne samo za opštu istorij filosofije, nego i za hrišćansko bogoslovlje koje je prečesto ravnodušno prema svakidašnjem, posebno političkom životu savremenog čoveka, i ne uspeva kritički da mu pristupi. Elem, Žižek je u knjizi The Puppet and the Dwarf (London 2003) , kao i u nekim intervjuima, dobro primetio da je Knjiga o Jovu „prva velika kritika ideologija”. Ovaj zaključak je izveo iz pretpostavke da postoje događaji koji nemaju „neko dublje značenje”. Upravo sa te - jovovske - pozicije može se izgraditi zdrav kritički stav prema raznim ideološkim konstruktima. Posebno treba napomenuti da se to odnosi i na sve one ideologije koje se “ lažno” predstavljaju kao hrišćanske. Ukoliko se jovovsko stanovište posmatra u pravom svetlu i prihvati njegovo i filosofsko i religijsko stanovište, onda to postaje i pravo iskušenje za samu veru hrišćana. Jer je hrišćanima doista jako mučno, posebno sa mnoštvom predrasuda o tzv. „crkvenom životu” ili pojmovima tipa „volja Božija”, „promisao Božija” itd., da prihvate nešto što je ispražnjeno od značenja, a naročito kada je taj događaj, kao što je patnja, fundamentalan za ljudsku egzistenciju. Berđajev je dobro primetio da je „svet prepun tešitelja Jova” jer je „ljudima veoma teško da se odreknu svrsishodnosti svega što se zbiva u svetu”. I iz tog razloga je Žižek u knjizi The Parallax View ( London 2006) zapisao da je priča o Jovu „najradikalniji ispit naše vere u Boga”, i umesno dodao: „ako preživimo to iskušenje, naš će karakter ostati neuzdrman”. Jovovska pozicija je, dakle, od naročite važnosti za realizaciju demitologizacije oficielnog hrišćanstva, koju je neophodno sprovesti jer se za ovih dve hiljade godina nataložilo mnogo toga što nema nikakve veze sa Hristom a proglašava se hrišćanskim.



Blagoje Pantelić

Uuu, sad mora jedna tema o Džordanu Pitersonu, ako već ista ne postoji. Što se tiče Žižeka, nekako sam alergičan na pominjanje komunizma u pozitivnom svetlu.