Moćna melanholija

obožavao sam ceo život fotkanje, imam more slika i fotoalbuma punih. od nekog vremena ih ne volim. postali mi svedočanstvo gubitaka, što iz društva, što iz familije. nakupilo se toga očekivanog i neočekivanog previše. kad ode neko ko je "na redu" ok, ali kad ode koleginica u 35. od infarkta šok. skoro pa mi albumi deluju kao čitulje. 



možda jednom nešto opširnije napišem. 

biti slep..prva pomisao nam je na čoveka sa belim štapom..ali ne mislim na to slepilo,već na ono
koje čovečanstvo ima, a da to ne zna.Slepi ljudi hodaju ulicama,posmatraju svet oko sebe,ali ne vide.
Slepi ljudi se bave naukom,dobijaju priznanja, vode ratove..stvaraju umetnost..pišu knjige,tako slepi..Vode ljubav..
Stvaraju decu,koja će takođe biti slepa kroz nekoliko godina..Jer ne rađamo se slepi..već nas treniraju,uče nas kako da gledamo slepim očima..Privikavamo se polako,i zaboravljamo svet koji smo upoznali u ranom detinjstvu..I tako teče život,dok jednog dana ne postanemo poput dece,i progledamo..misleći  da smo negde drugde,ne poznajući svoj svet,u kome smo tako lepo živeli....
slepi..

Gde god uđete vaš um je ušao pre vas...Kad odete kod prijatelja,kad ga zagrlite,vas um ga je zagrlio pre vas.

To vaš um vrsi probu.Pre nego progovorite, on uvek ispita šta da se kaže.Pre nego nešto uradite,ili ne

uradite, on proba.Um je uvek korak ispred vas...a to je stalna prozračna prepreka između vas i svega oko vas.

Zato susret nikad ne može da bude stvaran,istinit,jer je uvek nešto između...a to nešto, nikad ne možete da ukonite..

Sve ima značenje.Mozda nije očigledno,i možda ne može da se objasni.Toliko toga će ostati

neobjašnjeno još dugo vremena.Što su dublja  osećanja,to je dublja i skrivena istina.Što je

razgovor racionalniji,to je manja mogućnost da se istina otkrije,..jer um je u stanju da dokaže samo

beznačajnije istine.Dublje istine razum nije u stanju da dokaže.....

Kako sam mogla znati,kad sam nežno spuštena na tlo,da sam ustvari tada stavljena na put..Kako
sam mogla naslutiti koliki je put predamnom,i šta to uopšte znači:biti na putu...A značilo je.
Bio je to moj put,upoznavanja,opipavanja,traženja,put saznavanja,pa put sazrevanja..A, da..bio 
je tu i jedan zasebni,uporedni put,put ljubavi..Tim putem sam nekoliko puta išla,nekoliko puta zalutala,i nastavljala dalje svojim glavnim putem..Još uvek hodam tim uporednim putem koji zovemo Ljubav...
A onda ,kada se moj glavni put toliko raširio,i stvorio mnoge puteve,morala sam da biram pravi...
Još uvek se pitam,da li sam izabrala pravi.U to vreme već sam umela da se krećem i duhovnim putem,koji je vodio iznad onog glavnog,mada sad više nisam sigurna u to koji je put glavni...
Put materijalni, ili duhovni put..Krećući se u snu duhovnim putem,videla sam,kako izgleda moj saznajni,životni ,materijalni put...Bio je toliko razgranat,poput delte Nila,da sam se uplašila kako
ću,kada se približim toj delti..tim meandrima,znati kojim ću putem...Ali nekako sam znala,da
će to već doći samo,bez mog uticaja..Hodajući, stvorila sam porodicu,brak,karijeru,imala mnoge uspehe i neuspehe,i šta da vam još kažem?Još sam na putu..tu sam još,hodam..Ponekad se pokolebam,a onda nađem snage u sebi i nastavim ..Eh vidite tu na tom putu mnogo može pomoći
instikt..a na onom duhovnom,ljubavnom..emotivnom putu..intuicija..meni su pomogle i evo
jos putujem...

Sitnice koje život prikupi,u našoj sakupljačkoj strasti..prevrćem pred sobom..prazna,...
kao izduvana lutka...Mislim dubokoumne misli..kojima ne nalazim odgovore koje tražim..
A onda sakupim svoje uspomene i okrenem se zidu..Zanemela posmatram ,osluškujem...čekam..i sve sto čujem je tišina oko mene..Ti ne daješ da naslutim tvoju prisutnost..ne dozvoljavaš mi pristup svojoj svetlosti,
bez koje ne živim...ne postojim,nema me..Znam da si plava,sa tragovima ljubičastog..jer mnogo je toga što si proživela i naucila na ovom Svetu..U mom telu si naučila stvaranje,maštu, imaginaciju,volju ..Kada odeš,kada me napustiš,sa poslednjim mojim izdahom moći ćes preneti iskustvo o tome kako se u krhkom telu zene... krila velika snaga...stvaranja..velika ljubav..mržnju ćeš morati da naučiš u nekom drugom telu...jer je u mom telu i umu nije bilo..

Moje vreme za pisanje je...ponoć je prošla.Evo me muzo moja i svih ljudi od pera..noćas na 
melanholičnom sastanku.. Erato..prijateljice,drugo moja,moramo i noćas pročavrljati,jer glava mi je prepuna,potreban mi je prostor.Samo ti možeš da primiš sve moje sanjarije,i maštarije,a da ti ne pripadne muka,jer ti si do sada primila Erato i veće gluposti od mojih,pa eto još inspirišeš,i daješ se
nesebično... nama smrtnicima koji se smatramo tvojom decom..Ali to bi značilo da smo polubogovi,
a to je veoma daleko od istine...onoliko daleko,koliko je ovoga trena,na svom putu udaljeno moje biće,moja životna iskra i istina,ona koja jeste..jer to je tačno tako..Životna iskra jeste sićušni delić
ONOGA KOJI JESTE,ONAJ KOJI JESTE..kada to znam,onda gde je moje pravo da sumnjam?
A kažu veliki mislioci,naši očevi filozofi,i sve Bude ovoga sveta,da uvek treba početi od sumnje,jer
ako čovek ne sumnja kako će saznati?Spoznati istinu?...  A pošto je spoznaja naš glavni
cilj u životu,materijalnom i duhovnom..lično nisam religiozna,i o tome manje 
pišem..priznajem mudrost svih izvornih religija.Po spoznaji se razlikujemo,kao 
živa bića uopšteno, ove majke Zemlje,koju volimo bezumnom ljubavlju,i isto tako bezumno uništavamo..   A onda Onaj Koji Jeste,odgovori čovečanstvu i svemu živom
na ovoj Planeti,koju On  neizmerno voli...odgovori strašno,potresno,gromovito i otrovno..MI onda trčimo u bogomolje molimo se Onome za koga verujemi da jeste..ali Onaj Koji Jeste svakako nije u tzv Božjim kućama..tamo ga nećemo naći..  Uzaludna potraga,uzaludna molitva...uzaludno pokajanje..

Moram prvo da osvestim svoju samoću...tek kad to uradim ,mogu medju ljude...i pridjem svojoj kreativnosti..i oslobodim se ega,sto je  teško ...veoma teško,jer ego se  vraća uvek ponovo i ponovo...
 To se  moze samo kroz samoću...ne usamljenost....Postoji velika razlika imedju ..samoće i usamljenosti..Sad sam tu.
Ponovo u meni pevaju boje,te moje prijateljice drage...Bez vas ne umem da govorim svojim pravim jezikom.
Dodjite da vas zagrlim..i da poletimo zajedno...

Milion suza isplakanih,i još toliko,a možda i više...onih progutanih,slankastogorkog ukusa...Još
milion jecaja..glasnih i onih   bezglasnih,onih što zastanu u grlu..stežu i guše,zaustavljaju dah.
Mnogo uspešnih i bezuspešnih pokušaja..i promašaji..promašaji..Ali, to je Život,da TO je život..
A onda preispitivanja svojih postupaka..kako? zašto?  
i setim se,da je među tim suzama,bilo i nešto malo radosnica,a jecaji su bili poneka
 utišana emocija u zanosu usputnih,a i večne ljubavi moje...
Susreti prijatelja,dočekane zore zajedno..u dubokim razmenama filozofija,ličnih i onih Ničeovih,
Tu i tamo ukršteni mačevi oko Bulgakova i Peljevina..ili istočnjačkih filozofija..a onda opet nazad
u svoj život..svoje bogatstvo ,svoje milione svega i svačega..zgužvanog i pretvorenog 
u običnu kašu..  kolaž u milionima sličica..HEJ!!!al' bi to bio dobar kolaž!
Još nije kasno,a nije ni prerano da stvorim takvo delo..Materijala imam na milione..a imam 
i još dovoljno života...MISLIM!

Pod tanki veo ruke sam skrila......
"Zašto si danas tako bleda?"....
---Zato što sam mu dušu nalila
gorkog bola i leda.

Kako da zaboravim? Izašao je pognut
i bolno iskrivljenih usta,
a ja sam, ne držeć se ograde stuba,
za njim trčala pusta.

"Pa to je šala!" - kriknuh kao bez duše -
"Vrati se. Umreću bez tebe,"
A on mi reče mirno i trpko: "Duva,
čuvaj se da ne nazebeš."

Vezana za vreme...nesigurnu kategoriju ..držim se čvrsto,a crne ptice, svaka od njih..po jedna emocija...vuku me svaka na svoju stranu.
Kuda ću? Neznam...Vidim danas oprečne emocije u sebi...sive ,tmurne ,nevoljne neželjene..i one radosne koje se guraju da izbiju na površinu
Sukob je u toku...pobednik neizvestan...Uz svetlost sveća...igraju senke ,prizivaju sećanja na tebe..dok smo zajedno ruka u ruci..gledali se ..ne ne,ne želim ta secanja sada..dok senke igraju...Negde duboko u meni stoji kamen..preko njega smenjuju se emocije..vesele, tužne ,šarene,sive, tamne..Taj kamen je uvek tu kao temelj moj..stoji,stoji,stoji...

Postoje neki naopaki dani,ne ne mislim na čuvenog Marfija,mada je u pravu. Ti moji naopaki dani
su nešto,što se oseća u vazduhu...kožom,kosom,noktima,i svi moji senzori su u znaku uzbune...
Koža naježena,kosa na juriš..spremna..a nokti,taj znak da sam potomak mačjeg roda.
pored zelenih očiju,koje vide u mraku...dakle nokti u pripremnom stanju..


E tih naopakih dana,a ovo je jedan od takvih...dok se krećem svojim mačjim korakom poznatim putanjama,osećam elektricitet i nevidljive strelice sa svih strana...kako ubadaju moju nakostrešenu kožudok govore ljubazne reči,nevine reči,ljubavne reči,čak,strelice otrovnih vrhova ubadaju 
duboko u moju suštinu,u dušu i srce..Tih dana naopakih,u stanju san da osetim sve..podrugljivi ton u glasu,osetim tuđu zavist,neprijateljsko sićušno sevanje u nečijim očima...ali spremna sam i ja,da u munjevitim izlivima svih svojih 
ljubaznosti...ubodem,zagrebem,tamo gde ne očekuju..
da u prolazu sevnem smaragdnim pogledom..i ostavim ih tako zamrznute u vremenu...dok ne svane neki potpuno drugačiji dan....dan moje blagosti i stvaralačke 
inspiracije..Utom danu prebogatom bojama i lepotom življenja...sešću pred moje drago belo platno
,i oživeti ponovo

Hajde da se uozbiljimo malo..stvarno sam zabrazdila.Ako budete slušali mene,ne piše vam se dobro Jer...
Ovo je tako čudan svet....Ako ste svesni,onda se čuda dešavaju na svakom koraku.
Medjutim mi smo veoma retko svesni,i ne vidimo čuda...Veći deo vremena mi držimo 
oči otvorene...no to ne znači da smo budni.To samo znači da se pretvaramo da smo
budni,ali duboko u sebi nosimo mnoge misli,veliku zbrku...kako onda i možemo da
vidimo bilo šta...kako da čujemo poziv ljubavi?Tako da,iako su nam oči otvorene one 
ne vide...iako nam uši nisu zapušene,one ne čuju..Jer smo bez svesti,jerJER spavamo.
Dok jurimo za novcem,ko ima vremena da pogleda ruže,ko ima vremena da obrati paznju na ptice?
KO ima vremena da obrati pažnju na lepotu ljudskih bića?Sve odlažemo da bismo onog dana,kada
budemo imali sve,mogli da se opustimo i uživamo....Ali, postali smo suviše disciplinovana osoba-osoba 
koja je slepa za ruže,koja je slepa za lepotu,,koja ne može da uživa u muzici,koja ne razume ples...
MI sada razumemo samo novac.....a on nam više ne donosi zadovoljstvo...i eto depresije..tu je..

Usamljenost najvise boli... Kad neko odluči da živi sam, da sedi samo prema samom sebi u tu samoću može smjestiti bilo šta i iz sebe može izvući ono najbolje. Ali ako živiš pored nekoga a osećaš se usamljeno, to je samoća koja blokira čitav život. Sve što radiš protkano je tom strašnom notom usamljenosti i grčevitom borbom da se iz toga iščupaš. Usamljenost pored nekoga je najgora samoća koja čovjeku može da se desi.. .
Ako je svima teško,u nama se javlja dobar osećaj,a kad su svi drugi srećni..u nama je osećaj gorčine.
Niko ne zna kakvi smo mi iznutra sem nas samih..a drugi nam izgledaju srećni...mozda je to lažno,
ali kako mi to da znamo?Možda se i njihova srca smeju,ali mi znamo za sebe,da je nas osmeh lažan,
jer nasa srca se ne smeju uopšte...srca nam možda placu i jecaju..

Spavam sa njom..mirujem da je ne probudim...

Rubén Darío
MELANKOLIJA

Brate, što nosiš u sebi svjetlo koje šija,
reci mi, gdje je moje? Slijep, hodam tapkajući.
Moram se kroz vjetar i kroz oluju vući,
zaslijepio me san, izludila harmonija.

To je zlo moje. Sanjati. Poezija nije
nego željezna košulja koja mi dušu steže;
tisuću njenih bodlja ranjava me i reže,
melankolija moja od njih teške kapi lije.

I tako, lud i slijep, hodam po pomrčini
gorkoga svijeta. Čas mislim: putu nigdje kraja,
a onda mi se opet sasvim kratak čini.

I u tom teturanju uzdaha i agonije
jedva nosim teret čemera i vaja.
Čuješ li, melankolija moja teške kapi lije!

Nakon nekog vremena uočiš tanku crtu između držanja za ruke i vezivanja za dušu.
I naučiš da voleti ne znači oslanjati se... a da društvo ne znači sigurnost.
I naučiš da poljupci nisu ugovori a pokloni obećanja.
I počneš prihvatati svoje poraze uzdignute glave i otvorenih očiju, uz čvrstinu odraslog čovjeka a ne tugom deteta.
I naučiš da sve puteve moraš sagraditi danas.... jer je sutrašnje tlo isuviše nesigurno za planiranje.
Nakon nekog vremena, naučiš da i sunce opeče.... ako mu se previše približiš.
Sadi svoj lični vrt i uređuj svoju dušu, umesto da čekaš da ti neko pokloni cveće..posadi ga sama...
I naučiš da možeš mnogo toga pretrpeti. ..da si zaista snažan ,i da zaista vrediš,jer TI si čovek..

Nisam više onako lepa, prošla je još jedna godina u suzama.....Pa opet, nešto me vuče da ti kažem kako je ova zima drhtala od misli kao prut pred lomljavu......

Savio si mi vreme u neku šašavu putanju, pa ga opet, ispravio......da traje...i da umnoži reči i onda kad se ne daju.

Reči........zašto se boje?

Sedili smo uz more kao dečica koja su najednom ostala sama..daleko od mame i tate.

Pokazao si mi tajne morskih dubina o kojima sam samo čitala u knjigama, a tvoji prsti, bili su nervozni i čudni.

Znaš mene, uvijek gledam ruke.......i kao da čekam rukotvorinu života.

Sve je more odnelo, ostalo je bistro lice i crveni obrazi.

Sve kockice ove igre, poslagale su se u novu i neispevanu pesmu koja će tinjati u mojoj čežnji da ti ugledam oči kao čovek.

Uvala je tiha, nema nikoga.....samo tek pokoji eho neke daleke priče o teškom životu ljudi u ona "prokleta" vremena.

Doveo si me u divljinu, a znaš koliko se bojim životinja i njihovih kandži

Ali....jednom si rekao da znaš put.......s tom mišlju, mogu ti samo dati ti ruku i više te ništa ne pitati...............

Uživam u svakom godišnjem dobu svojega života! Strpljivo pripremam svoju zemlju, sejem semenke i radim kako bi žela obilne plodove svoga truda... Prihvatam i dobro i zlo jednako kao što prihvatam izmenu godišnih doba. Uživaj u ledenoj lepoti zimskog dana i u vrućim letnjim danima, jer svako godišnje doba, svaki dan i svaki trenutak začas odlazi u prošlost, a isti takav više nikada neću doživeti. Zašto, da u zimskoj hladnoći čeznem za vrelim letom ili da u vrelim letnjim danima priželjkujem svež vetar..., svako godišnje doba prihvatam s njegovim darovima. Usklađujem se s ciklusima vremena i preobražajima......, plovim s promenom kao što brodovi plove na talasima......ja plovim sa životom...

Obratite pažnju kada se nađete u prilici i promatrajte malo ljude oko sebe. Primetiti ćete kako većina njih
ima duge i zamišljene poglede u neodređenom pravcu bez treptaja.... To je nepogrešiv pokazatelj koliko je
ko prisutan u svom životu, koliko je zapravo 'ovde'.... Svi su fizički tu, ali se duhom nalaze u mentalnim 
oblacima vlastitog uma, kao da gledaju film u svom umu u kojem neprestano žale za prošlošću.... rvaju se
i bore sa prošlim krivicama i setno prebiru po uspomenama dok se istovremeno pribojavaju budućnosti....
   Tek ponekad zabljesne me poražavajuća istina: ovde smo samo treptaj oka, a naši grčevi
i naše strepnje su potpuno – frankenštajnske! Čudnovato teške i velike za jedan majušni 
dragoceni život ovde i sada. Za jednu šansu ove veličine kakvu predstavlja život na Zemlji...gde smo
okruženi ljudima, naš stid, strah, strepnja, sebičnost, samoljublje su…stravični. Nisu li? Zar nisu????

Vraćanje u detinjstvo donosi pomešana osećanja...zamagljena sećanja na malu sobu sa dvorišnim prozorom
Svetlost dolazi samo odatle,stvarajući čudne figure,od prašine u vazduhu..Da li sam bila srećna tada?
Kažu,opiši sta osećas..ali to je nemoguće,kažem..kako da opišem neopisivo,kako da kažem neizrecivo..
I kako i zašto??A postoje takva osećanja za koje nemamo reči..samo ih osećamo..a neke osećaje je
 bolje da ne izgovorimo...bolje je..
Zamislim sebe kao malo dete..i rastužim se.Teško je biti dete..najteže.Teško je kad odrasteš..
najteže..teško je kad ostariš..i to je najteže..Najteže je!!!!