Причамо о Пушкину.
Александра Смирнов – Росет, каже: - волела сам да ручам код великог песника. За ручак је био шчи или зелена супа са куваним јајима, крупни котлети са спанаћем или кисељаном, а за дезерт је било слатко од белог огрозда. Или палачнике по рецепту Арине Родионове, блини, са боровницама!
То је оно што сам јео са Оксаном, док смо чекали Дениса.
Питала је да л ‘ ми се допада, и ја нисам одговорио!
Исидора Секулић ћутање дели на претходно и накнадно!
Не умем да се сврстам.
Сарамаго је, пише Магдалена, наставио тамо где су стали
Бекет и Кафка.
Знам да је за позамљене паре купио прву књигу и свој ро-
ман „Земљу греха“ осмислио док је радио као аутомеханичар.
Али, зашто се његови ликови заљубљују у жену која не постоји?!
Мора ли жена која се воли да буде Јелена које нема?
Магдалена шињел зове кабаницом и воли Набокова.
Он је рођен у овом граду и један лептир се по њему зове!
Није то само лептир, то је – двокрила врста!
Ловио их је, скупљао, велики Набоков, и лепо је што ноћас
мислим о жени које има.
Пушкин је у Санкт Петербургу упознао Наталију Гончареву
са којом се венчао, 1830.
Била је лепа, размажена, помало и расипница!
Са њом је добио четворо деце, издржавао и њене две сестре, поверовао је себи тек кад су му други рекли да се оженио кокетом која не воли књиге.
Тада је дошао и Жорж Дантес.
Емигрант, који је Наталији језик завлачио под врат.
У „Литерарном кафеу“ на Невском Проспекту, где пијемо
чај, постављена је његова биста.
Одавде је отишао на двобој, који се одиграо у зору, 27. јануара 1837.
У последњем часу је затражио слатко од дудиња, а власт наредила да се сахрани тајно, и да се до гробља превезе у колима натовареним сеном.
И где је сад?
...........
Одломак из књиге „ЉУДИ И ГРАДОВИ“

Волим да идем уназад.
Да гледам Соњечку како се окреће.
И понавља како је љубав највеће неспокојство и насиље над собом и над другима!
Иза збијених зграда је Кијевски вокзал.
А тамо велика фонтана, тролејбуси, маршутке и продава-
чице ружа.
Има међу њима и старица.
Букете од стотину ружа држе у торбама с точкићима.
И кад враћају кусур изгледају питомије од свих жена које су трчале за Бродским.
-С патњом само осећам солидарност! – викао је, и бежао.
Све до оног степеника одакле се не види „Ломоносов“, где
срећем Алексеја, инжењера из Ростова.
Не познаје Катју ни Елену, не познајем ни ја Дон, али овај
човек ми леже на душу, као да сам га нашао преко огласа.
Нуди ме цигаретама, танким и црним, миришу на јод, вади
пљоску, на њој совјетски грб, наздравља и подригује док пије.
Ни у колевци му, изгледа, нису дали да плаче.
Има јеврејски клемпаве уши, буљаве очи и репаст нос.
Слаткоречивији него Андрићева Лотика!
Допао би се сафардским женама!
Некад је радио као стражар у трезнилишту, онда се одао
пијанству које је уздигао на ниво ходочашћа, хтео возом да уђе у књижевност, да оде у Сибир и да одатле гледа залазак Запада.
Закаснио је на станицу, и вратио се у живот.
Срећни су само они који су пронашли људе са којима могу бити заједно несрећни, шапуће Соњечка.
Алексеј је срео Тањушку, направио неколико зграда и јед-
ног сина.
Пред Новодевичним манастиром, пита: - верујете ли у Бога?
-Да не верујем, да л’ бисмо се срели?
-Тако прича и моја жена. Она стално сања црвене петлове,
ујутру их црта, и народ то купује. Од тих пара живимо, и једемо све осим пилетине!
Љубим манастирска врата.
Крстим се, као и Алексеј, Соњечка застала у гужви, гледам је како лактовима прави пут.
Сви мисле да је мало ошинута.
Она тврди да све што је мало није вредно помена.
Од мисли и ствари, до људи и снегова.
................
Одломак из књиге „ЉУДИ И ГРАДОВИ“

Одломак из књиге „ЉУДИ И ГРАДОВИ“

...........

И успут причамо о једној жени коју нисмо познавали.
Као и све жене, и она је била лепа, али ова је била и паме-
тна, докторирала и на једном од овдашњих института бавила се оплемењивањем и укрштањем биљака.
После много година, успела је да направи сорту краставца
које обично купујемо у теглама и зовемо – корнишон!
За то је добила Стаљинову награду.
Она је тада била мало вреднија од Нобелове!
И госпођа је дуго размишљала: шта да уради са парама, да ли да купи стан, имање, да помогне институту…?!
Имала је двоје деце и мужа.
Муж је говорио: - направићемо дачу и купити чамац, више
нам не треба.
Она је рекла: - не, купићемо ауто, да обиђемо свет и кад се вратимо одлучићемо!
На изласку из Санкт Петербурга, имали су саобраћајни
удес.
У полицијском записнику је писало – четири беживотна
људска тела и једна мртва мачка!
Кад су их сахранили, месни парох је рекао: - уплела је руке у божије прсте, да је хтео мали краставац, Бог би га први створио!
У Санкт Петербургу кад замирише снетац, сезонска риба,
зову је карјушка, мирисом подсећа на краставац, кажу – долази пролеће!
А одавде до пролећа, треба да се начекам.

После дванаест сати путовања, проверавам: имам ли ноге
и чији је врат на којем стоји моја глава?!
Укочен, ништа не видим, а Наташа говори: - имаш лепе очи!
Још ме исправља: - не каже се Љвов него Лавов!
Шири руке и покушава да ме расани:
-Хоћеш ли мало „Путинове крви“, да се окрепиш?
Гледам је избезумљено, и одједном ми мило што је изгу-
жвала хаљину, чекајући да не дођем.
-То је најтраженији коктел у украјинским баровима. Осве-
жава и храбри!
Централном улицом Љвова, Проспектом Слободе, марши-
рају униформисани бандеровци, у пратњи коњице и дувачког оркестра који свира нацистичке маршеве.
Гледам у народ који их гледа.
У очима тих људи више је страха него радости.
Они који ћуте, понекад само пљуну.
Мржња према свему што је руско корача градом као млади поштар који тражи непостојећу улицу.
Конобар ме игнорише.
Тек кад сам отишао у тоалет, донео је шта сам поручио.
А у тоалету, прескачући отирач са Путиновим ликом, уз
хитлеровски доцртане брчиће, умало да зарадим прелом ноге.
У ресторан улази девојка са псом који око врата има пла-
во-жуту траку.
Не волим немачке овчаре, кад год их видим помислим да
су побегли из неког партизанског филма и да трагају за мном.
Овај је блентаво умиљат и веран газдарици, неће ни да ме
погледа.
Уместо у њега, гледам у Наташу. Као свака студенткиња славистике и она има торбу у којој нема места за поклоне. Носи Црњанског, Мешу и Павића, кармин држи у десном џепу, и лицидарско срце ставља око врата.

..................
Одломак из књиге „ЉУДИ И ГРАДОВИ“

У Ници данас живи око 10.000 руских староседелаца.
Сви мисле да сам Американац.
Згадило ми се да их разуверавам.
Добар човек је заблуда лоших људи, говорим за себе, окренут према плажи на којој се може наћи и понеки камен за џеп.
Средоземно море је азурно, дубоко и чисто.
Две Италијанке ме уверавају и да је топло!
Машу, и зову да им се придружим.
Кренуо сам и одустао.
Нисмо равноправни, оне су у топлесу, а ја у дубоким ципе-
лама.
Авенија која прати залив Нице некад се звала Приморска
улица и била је широка само два метра, онда је дошао Луис Веј и за своје паре направио булевар.
Велики син краљице Викторије прозвао га је енглеским, а
палме су остале француске.
На овим плочницима плакала је Брижит Бардо!
Шетали су овуда Грејс Кели, Бартон, Кетрин Хепберн…
Клаудија Кардинале, питала: - иза којег цвета овде залази
сунце?
Кад сам код цвећа не заборављам socca палачинке, које се праве од кукурузног брашна и служе побиберене.
Оне немају везе са цвећем, али док сам их јео и плакао,
Соњечка, задужена за моју душу и владање, испричала ми је да се у Ници 1952. године Иво Андрић дружио са једним Данцем.
Шетали су заједно, пили јутарњи чај, а онда је тај Данац,
рекао Андрићу: - цвет је на Гренланду највећа реткост и драгоценост!
Кад су једном донели из Данске авионом букет ружа, то је
био велики догађај.
Свет се скупио и гледао букет као чудо, играо око њега и
плакао.
А овде рајске птице расту брже него коров у мом дворишту.
.......
Одломак из књиге „ЉУДИ И ГРАДОВИ“

Испред куће седи Булгаков на бронзаној клупи, такође
бронзан и зачуђен што плавокоса девојка на руском језику
збуњеном младићу пружа руке и даје упутства како да је фотографише.
Булгаков није волео да се рукује, он је то звао прљањем
душе!
Стижемо до Дњепра, Набережном.
Ладочка је уморна, ноћ звездана, а ја једва стојим на но-
гама, као један од оних Исаковича који су средином 18 века стигли овде.
Како Дњепар изгледа ноћу?
Разуздан је и мрачан, чак гласан. Црњански га никада није видео, али га је описао лепше од суседа са којима није говорио. Прича се да је причајући о Дњепру, изговорио – нема смрти, има сеоба!
Између Дњепра и Сињухе у 18. веку постојала је српска колонија која се на Родеовој карти јавља као Нова Србија (Neue Servien), са седиштем у Елизабетграду.
У стану нас дочекује Иван. По звању, Ладочкин муж у оставци! Има мајицу са руском заставом.
Он и она не разговарају, гледају се преко мог рамена, а ја
гледам фотографије на којима су загрљени, и питам: Kо је ово?
Иван се спрема за Москву и воли скоро све што Ладочка не воли.
У Украјини рано улазе у брак и из њега излазе брзо, весе-
лији и млађи!
У част мог доласка, Иван је купио „кијев торту“, чији је
рецепт државна тајна. Прво се производила у фабрици кондиторских производа „Маркс“, а сада само у специјализованим радњама.
Пијуцкамо чувено вино „Црни доктор“, боле ме табани и
једва чекам да заспим.
Како је ноћ чудна: њих двоје одлазе у кревет љути, једно
другом окрећу леђа, и буде се тако да их од пољубаца ништа не разумем.
........
Одломак из књиге „ЉУДИ И ГРАДОВИ“

Жанет је дивна, данас спрема подгрејани ручак од јуче!
-Где си се изгубила?
-Туширам се, ако ти требам, дођи! – одговара.
-Треба ми кафа и хоћу да будем сам!
Наравно да то не изговарам, него таложим у гладан стомак, и гледам према Ајфеловом торњу, и ништа не видим сем једног продавца сувенира, можда баш оног који је Жанет јуче поклонио ружу и обећао пуно деце.
Једу ми се смокве из дворишта.
Волео бих и нешто Кантово да имам при руци. Жанет га не
воли, мада ни тај њен Шопенхауер није био пуно гори.
Ни овде не сме да се пуши.
Једном сам покушао, и од тада знам да врата од тоалета не дихтују најбоље.
Жанет има деду, али деда не признаје да има деведесет година. Два дана сам му објашњавао где је Србија, помињао бомбе и лепе жене, приносио шљивовицу, и он ми је трећег дана рекао: - сетио сам се, Србија је у Бугарској, био сам тамо, је л’ вам Димитров још председник?
-Деда је диван, сад воли само оно што не може! – каже Жанет, која памти све дедине приче, али не може да се сети где је оставила фен.
Смеје се, и онако голишава и мокра врцка по соби.
-Зар нисам лепа? – запиткује.
-Јеси…!
-На кога личим?
-На деду, наравно! – одговарам и први пут кроз прозор гледам залазак сунца у Паризу.
.....
Одломак из књиге „ЉУДИ И ГРАДОВИ“

Одломак из књиге „ЉУДИ И ГРАДОВИ“

.......
Децембарска ноћ клизи низ Булевар револуције.
Изнад цркве Светог Марка гори велика звезда.
Промичу пахуље, и Београђанке које остављају трагове у облику малих жаба.
Поспани трамваји најављују последњи круг.
Нема шибицара, продавачица љубави, ни пијанаца, нема
ни сумњивих родољуба.
Платани се претворили у полицајце.
Неко нам важан долази у госте, неко вероватно из Африке.
Застајем крај коња испред Скупштине и никако да утегнем мисао.
Пријатељи спавају, и Соњечка спава.
Од оних који су будни, свако би се уплашио кад бих му сад рекао да га волим.
Осим једног голуба на Тргу Републике, који мисли да сам
странац.
Гледа ме као луталицу, наткривен сенком великог Кнеза.
Ноћас му не требају речи љубавне, само трошица хлеба.
У Балканској улици, поред продавнице чоколада, на месту
где сам Соњечки говорио: –Чини ми се да сам те морао волети на безброј начина – неко је испред врата оставио векну хлеба.
Мој ноћни воз се изгубио, пресреле га беле вране, касниће, можда неће ни доћи, или ће се појавити кад одем.
За мном никада нису трчали возови.

У том часу видим Соњу Савић, моју Соњечку, глумицу рођену на другој планети.
Била је заљубљена у коња који се звао Толстој!
После једног снимања, отишли смо у кафану, у којој је све
било као из неког прошлог живота: конобарица необријана,
стољњаци карирани и цигаретама пробушени, на сваком другом прозору завеса, мада се чинило да у кафани нема прозора.
Тад ми је Соњечка испричала, да је волела коња Толстоја,
који је побеђивао чак и на шабачком вашару.
Тај коњ је умео да оде, па да се врати, ни једну кобилу није изневерио, осим једне која га је највише волела, и није био ни за шта, јер се често заљубљивао.
Али она га је волела, све док није умро, не од болести него од срца.
И она је потом умрла, и многи се после тога нису више
заљубљивали!
Тањушка није хтела ову причу: она је прво прошла кроз
њене уши и грло, онда се спустила у њено срце, и одатле, сигуран сам, никада више неће изаћи, чак ни као грч на лицу, који је носила и кад смо прилазили кућици направљеној од брвана, покривеној трском и сламом. Она је најмања на читавом грофовском имању. Има два мала плава прозора, на којима цветају мушкатле, има и дрвена врата са великим прагом, и старинску браву чији је кључ толико мали да га је лакше појести него сакрити.
У овој кућици Толстој сигурно никад није преноћио. Можда
је ту спавала нека од његових служавки, а он само долазио, кад би му понестало инспирације.
Одатле до велике грофовске куће, у којој је Толстој примао
госте, родбину и обичан свет, раздаљина је десетак метара.
За оно време, та кућа је сигурно била велика, а за ово –огромна!
......
Одломак из књиге „ЉУДИ И ГРАДОВИ“

Није носила кофер, само нешто попут ранца, где је било
неколико фотографија и међу њима једна плава свилена марама.
Владимир ју је чекао на станици, крупан и мишићав, поре-
клом – украјински циганин, несуђени ратни добровољац, пилот, један од најбољих студената Конзерваторијума и велико име париске Опере.
Умро је када је Марини било тринаест година.
Од првих пет слова његовог имена, она је направила презиме.
И у сваком мушкарцу тражила Владимира, све док није
срела Висоцког.
-Волела сам и друге мушкарце, али ни једног тако искрено
и страсно као њега.
Он је био моја љубав, и моја страст!
-Не плачи, још није време! – шапнуо јој је Висоцки.
-Нећу те више видети, ово је наш последњи пољубац! – рекла му је на аеродрому у Паризу.
Висоцки је последњи пут играо Хамлета 18. јула 1980!
Недељу дана пред смрт.
У џепу је имао и повратну карту, за 29. јули!
-Смрт иде за мном, као да не уме сама! Ти си отишао, а ускоро ћу и ја за тобом! – јаукнула је над његовим одром.
...........
Одломак из књиге „ЉУДИ И ГРАДОВИ“

Град пшенице и сунцокрета, рафинерија и паркова, и не-
кадашње пребивалиште Фјодора Јаковљевича Бурсака, личког Србина, атамана Кубањских козака.
У Красноармејској улици број шест, меморијални је музеј
породице Бурсаћ.
И једна железничка станица се по њему зове, у месту Бејсуг.
Алексеј Иванович на Позоришном тргу, поред певајуће
фонтане, прича о козачком пореклу и претвара се у водоскок.
Прошла га морнарска мучнина, мисао му се избистрила,
заборавио на кубањско таласање и све се бојим одлетеће.
Руке му крилате, пуне чворова, шири их чим помене претке и Сибир.
Његов дједушка, Данило, био је козак и соколар, бркајлија, пловио Доном и Дњепром, јахао степама и прелазио границе, оставио за собом неколико медаља и пуно непризнате деце.
Умео са соколовима.
Из гнезда их доносио жутокљуне, хранио и поклањао.
А соко чудна птица, вернија и вреднија од човека!
Живи педесетак година.
Негде на половини живота, кад му се искриви кљун и отежа перје, ако не изврши самоубиство, одлази у гнездо у којем се излегао.
Месецима удара кљуном у камен, док му кљун не отпадне.
И опет месецима чека да нови израсте.
Кад се то догоди, враћа се из мртвих и одлази међу соколице.
Застајемо у Красној улици, поред скулптуре „Запорожски
козаци пишу писмо турском султану“.
Алексеј певуши – „Тамо на Кубању“, гласом који призива
погледе момака и девојака, вероватно студената, пристиглих из Пушкинове библиотеке.
Говори им да је Мајаковски за Краснодар рекао да је то „собачкина столица“!
Младеж се смеје, ошинута летом и оптимизмом, фотографишу Алексеја, а девојчурак у цветној сукњици, раштркане косе и јерменског лица, узвраћа: - ово је мали Париз, господине! Тако га је Виктор Лихоносов прозвао!