Dušan Vasiljev (1900 — 1924) bio je srpski pesnik, prozni i dramski pisac, jedan od najznačajnijih srpskih ekspresionista.



Rođen je u Velikoj Kikindi, tada u Austrougarskoj, 19. jula 1900. godine od majke Rakile, kćeri Simeona Stefanovića poreklom iz Perleza, i oca Koste, sina Kuzmana, kujundžije kikindskog. Dušan je imao sestru Aleksandru, brata Spasoja i sestru Jelenu. Majka mu je umrla 1904, a otac se potom po drugi put oženio. Iz tog braka rođeno je još petoro dece, od kojih je troje umrlo neposredno po rođenju.

Osnovnu školu je pohađao u Kikindi, a građansku i učiteljsku u Temišvaru, gde mu se porodica preselila 1911. godine.

Pošto mu je otac otpremljen na front, morao je da preuzme brigu o braći i sestrama. Pohađao je školu i radio kao pisar, a 1917. se prijavio u vojsku. Pozvali su ga 1918. i otpremili na front na Pjavi. Vratio se iscrpljen i sa ozbiljnim znacima malarije i bronhitisa. Po povratku u Temišvar zatekao je srpsku vojsku. Stupio je u službu u komandu mesta, kao pisar i tumač, a potom kao delovođa.

Osnovao je Kolo mladih Srba i list Sloga. Kada je srpska vojska napustila Temišvar, otišao je u Beograd. Upisao se kao vanredni slušalac na Filozofski fakultet, počeo je da sarađuje u Slozi, Književnom jugu, Danu, u Misli, koju je vodio Sima Pandurović. Studije je morao da prekine, ali je završio pedagoški kurs i 1920. prešao u Čenej (Rumunija), mesto koje je tada kratko pripadalo Jugoslaviji, kao učitelj i iste godine se oženio Milojkom Maletić.

Ponovo su ga 1921. pozvali u vojsku u Kratovo, gde je gonio kačake i bugarske komite. Bolestan, pušten je kući iste godine. Provodio je vreme u Čeneju u čitanju i pisanju, ali mu se stanje pogoršalo zbog zapaljenja plućne maramice i bronhijalnog katara. Pokušao je 1923. da se leči, otišao u Zagreb, ali su ga vratili sa preporukom da se javi na proleće.

Umro je 27. marta 1924. u Kikindi, gde je i sahranjen na Melinom groblju, u neposrednoj blizini Manastira Svete Trojice.

Wikipedia

Proživeo je kratak i dramatičan život početkom 20. veka, tokom Prvog svetskog rata i neposredno posle njega. Kikinda i Temišvar, kao gradovi njegovog odrastanja i obrazovanja, sa neambicioznim i malim zajednicama kulturnih Srba, njegovo socijalno poreklo, njegovo nastojanje da se sa margina uključi u središnje tokove srpske kulture, kao i tragično iskustvo rata, uticali su na njega.

Prvi svetski rat je ekstremizovao stavove umetnika tog doba. Apokaliptičke i dramatične vizije, otpor prema stvarnosti, nepoverenje u čoveka, u njegovu istorijsku odgovornost, skepsa pred gestovima znanja, ekspanzijom tehnike i industrije, pred modernim oblicima društvenosti, traganje za novim svetom i novim vrednostima, ambivalentno i složeno određivali su novu situaciju.

Koliko god da je Vasiljev crpeo svoja iskustva iz literature, sa strašću koju je pokazivao prateći časopise koji su izlazili u Beogradu i Zagrebu čitajući Vinavera i Crnjanskog, njegov neposredni dramatični doživljaj života, posebno onaj proizašao iz rata, oblikovao je njegovu tamnu i paradoksalnu viziju sveta, njegovo razumevanje udesa čoveka.

Kao pesnik Vasiljev je izašao na glas pesmom Čovek peva posle rata. Pesma je objavljena u časopisu Misao 1920. godine i odmah uvela Vasiljeva u središte posleratnih književnih strujanja. I danas je on po njoj najviše poznat među širom čitalačkom publikom. Ona je izrazila duhovno raspoloženje mladih koji, vraćajući se iz rata, svoju stravičnu viziju evropske ratne katastrofe suočavaju sa besmislom prozaične građanske svakodnevice u kojoj je trebalo započeti novi život. Od ostalih pesama Dušana Vasiljeva posebno treba istaći Plač matere čovekove i Domovinu.

Dušan Vasiljev za života nije uspeo da objavi knjigu pesama. Napisao je oko 300 pesama, dvadesetak novela, četiri drame i imao bogatu prepisku. Najveći deo njegove zaostavštine čuva se u Narodnoj biblioteci u Beogradu.



Poezija
Izabrane pesme (pesme izabrao Živko Milićević. Predgovor napisao Velimir Živojinović), Srpska književna zadruga, Beograd, 1932, str. XIV + 94.)
Pesme (za štampu priredio Živan Milisavac), Matica srpska, Novi Sad, 1950, str. 386.
Čovek peva posle rata (pesme izabrao i knjigu priredio Stevan Raičković. Predgovor O čoveku Dušana Vasiljeva napisao Radomir Konstantinović), Prosveta, Beograd, 1968, str. (10)92.
Izabrane pesme (pesme izabrao i predgovor Složenost poezije Dušana Vasiljeva napisao Ljubomir Simović), Rad, Beograd, 1975, str. (13)98.
Čovek peva posle rata (pesme izabrao i predgovor Gorko sjećanje na pokolj napisao Jovan Delić), Veselin
Masleša, Sarajevo, 1982, str. (43)271.

Pesme (Izbor, pogovor i literatura Jovan Zivlak), Kairos, Sremski Karlovci, 2000, str 130 (133—191)
Proza
Ispred praga, pripovetke i drame (priredio i predgovor napisao dr Aleksandar Pejović), Rad, Beograd, 1986, str. (20)325.
Izabrana literatura o Dušanu Vasiljevu
Milan Bogdanović: Pesnik Dušan Vasiljev, SK Glasnik, Beograd, 1929, књ. XXVI, br. 8, str. 580—583.
Srdan Bogosavljević: Dušan Vasiljev: Bura u zoru, Polja, Novi Sad, 2000, br. 415—418.
Branislav V. Branković: Pet komentara uz izabrane pesme, u knjizi: Zapisi iz magareće klupe / mikroeseji, Zaječar, 2003, str. 37-48 (41-42)
Spasoje Vasiljev: Dušan Vasiljev, Misao, Beograd, 1931, knj. XXXVI, sv. 5—8, str. 396—409.
Dragiša Vasić: Život Dušana Vasiljeva, SK Glasnik, Beograd, 1929, knj. XXVI, sv. 8, str. 573—579.
Dr Staniša Veličković: Književnost u osnovnoj školi , peti razred, Niš, 1999, str. 31-34.
Radovan Vučković: Avangardna poezija, Glas, Banja Luka, 1984, str. 91—101.
Istorija književnosti , Jovan Deretić i Marija Mitrović, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1999.
Aleksandar Jovanović: Oblaci u duši, Stav, Kikinda, 1980, str. 3—123.
Jugoslovenski književni leksikon , “Matica srpska”, Novi Sad, 1971, str. 557.
Bojana Stojanović Pantović: Srpski ekspresionizam, Matica srpska, Novi Sad, 1998. str. 72—73, 127-128.