6. LEPE TEORIJE
(118) traganje za lepotom u fizici: Astrofizičar Subramanjan Čandrasekar (Subrahmanyan Chandrasekar) pisao je na dirljiv način o ulozi lepote u nauci, u knjizi Istina i lepota: estetika i motivacija u nauci (Truth and Beauty: Aesthetic and Motivations in Science) Chicago: University of Chicago Press, 1987. Takođe u: Bulletin of the American Academy of Arts and Sciences 43, no. 3 (December 1989): 14.
(120) a u Ajnštajnovoj... četrnaest: Kad to kažem, mislim na njegovih deset jednačina polja plus četiri jednačine kretanja.
(121) Kao što je sam Ajnštajn rekao o opštoj teoriji relativnosti: Te reči navodi Holton (G. Holton, "Constructing a Theory: Einstein's Model", American Scholar 48 (summer 1979): 323.
(126) stižu u paketićima koji se zovu gravitoni i koji se takođe ponašaju kao čestice sa masom jednakom nuli: Gravitoni nisu opitno otkriveni, ali to nije iznenađenje: proračuni pokazuju da gravitoni tako slabo stupaju u međudejstva da nisu ni mogli biti otkriveni ni u jednom dosadašnjem opitu. Pa ipak, nema tu nikakve ozbiljne sumnje: gravitoni postoje.
(128) porodice tih drugih tipova čestica: Strogo uzev, u te porodice ulaze samo levoruka stanja elektrona i neutrina, i dva kvarka, i to gore i dole. (Kad kažem levoruki, to znači da se čestica 'vrti oko sebe' u onom pravcu u kome su prsti vaše leve šake povijeni ako palac svojim ispružanjem uvis pokazuje u kom pravcu se čestica kreće.) Ovo razlikovanje porodica koje nastaju od levorukih stanja i od desnorukih stanja jeste izvor činjenice da slabe nuklearne sile ne uvažavaju simetriju leve strane i desne strane. (Asimetriju između leve strane i desne strane u slabim silama predložili su 1956. godine teoretičari Li /T. D. Lee/ i Jang /C. N. Yang/. Ta asimetrija potvrđena je opitima sa nuklearnim beta raspadom koje je izvršila Vu (C. S. Wu) u saradnji sa jednom grupom naučnika u Nacionalnom birou za standarde /National Bureau of Standards/ u Vašingtonu; takođe je potvrđena u opitima sa raspadom p mezona koje su izvršili Garvin /R. L. Garvin/, Ledermen /L. Lederman/ i Vajnrih /M. Weinrich/, kao i Fridmen /J. Friedman/ i Teledži /V. Telegdi/.) Mi ni do danas ne znamo zbog čega samo levoruki elektroni, neutrini i kvarkovi stvaraju te porodice; tu je izazov za otkrivanje nekih novih teorija, koje će ići dalje od našeg standardnog modela elementarnih čestica.
(129) iz razloga koji su čisto istorijski: Godine 1928. matematičar Herman Vejl predložio je sledeću misao: da simetrija opšte teorije relativnosti pod promenama položaja ili orijentacije koje zavise od prostora i vremena treba biti dopunjena simetrijom pod promenama (takođe zavisnim od prostora i vremena) načina na koji merimo razdaljine i vremena. Izraz 'na koji merimo' u prethodnoj rečenici može biti zamenjen izrazom 'na koji kalibrišemo', i tu se pojavljuje reč 'kalibrisati'Engleski gauge - prim. prev. Ovo Vejlovo načelo simetrije fizičari su uskoro napustili (mada njegove pojedine verzije i do danas iskrsavaju u nekim spekulativnim teorijama), ali ono je matematički veoma nalik na jednu unutrašnju simetriju u elektrodinamici; tu unutrašnju simetriju mnogi su zato počeli da nazivaju 'kalibraciona invarijantnost'. A onda su C. N. Jang i R. L. Mils godine 1954. uveli jednu složeniju vrstu lokalne unutrašnje simetrije (u pokušaju da objasne postojanje jake nuklearne sile) i toj njihovoj simetriji takođe je dat naziv 'kalibraciona simetrija'.
(129) u vezi sa jednom unutrašnjom osobinom kvarkova za koju je, malčice maštovito i neozbiljno, usvojen naziv boja: Razne druge reči kojima bi moglo biti označeno to svojstvo kvarkova, sada poznato kao 'boja', predlagali su Grinberg (O. W. Greenberg); Han (M. Y. Han) i Nambu (Y. Nambu); i Bardin (W. A. Bardeen), Frič (H. Fritzsch) i Gel-Man.
(131) uslov: da... teorija bude 'renormalizabilna': Ali vidi primedbe izrečene povodom poglavlja 8 koje ovaj zahtev kvalifikuju.
(134) uspeva objasniti i procese kao što je nuklearni beta raspad, koji nisu mogli biti objašnjeni Dirakovom teorijom: U Dirakovoj teoriji, elektroni su večni; proces kao što je proizvodnja jednog elektrona i jednog pozitrona tumači se kao podizanje jednog elektrona sa negativnom energijom u stanje pozitivne energije, pri čemu u moru elektrona negativne energije ostaje rupa koju opažamo kao pozitron; a anihilacija jednog elektrona i jednog pozitrona tumači se kao upadanje jednog elektrona u takvu rupu. U nuklearnom beta raspadu nastaju elektroni, ali bez pozitrona - nastaju iz energije i iz naelektrisanja u elektronskom polju.
(134) ali ima drugih čestica, sa drugim spinovima: Dirak i ja smo prisustvovali jednoj konferenciji na Floridi početkom sedamdesetih godina, i ja sam iskoristio tu priliku da ga pitam kako bi objasnio činjenicu da postoje čestice (kao p mezon ili 'W' čestice) koje imaju spin drugačiji nego što je elektronov, i ne mogu imati stabilna stanja negativne energije, a ipak imaju jasno uočene antičestice. Dirak je odgovorio da nikada nije smatrao te čestice značajnim.
(135) Jedno moguće objašnjenje za ovo dao je Nils Bor: Naime, Hajzenberg u svojim prisećanjima tvrdi da je Bor to rekao. A Hajzenbergovo prisećanje navode Valentajn Teledži (Valentine Telegdi) i Viktor Vajskopf u svome pregledu Hajzenbergovih sabranih dela u časopisu Physics Today, July 1991, p. 58. Istu tu zamisao o ograničenoj raznovrsnosti mogućih matematičkih oblika izrazio je matematičar Endru Glison (Andrew Gleason).
(135) engleski matematičar G. H. Hardi: Tokom celog svog života Hardi se hvalio da istraživanja kojima se on bavi jesu istraživanja u oblasti čiste matematike, da ne mogu i da nikada nikako neće imati nikakve praktične primene. Ali kad smo Kerson Huang i ja radili u MIT-u na ponašanju materije pri krajnje visokim temperaturama, mi smo upravo one matematičke formule koje su nam zatrebale pronašli u radovima koje je Hardi zajedno sa Ramanujanom (Ramanujan) objavio o teoriji brojeva.
(135-136) kad su... Karl Fridrih Gaus i još neki naučnici razvili jednu neeuklidovsku geometriju: Druge glavne arhitekte ovog zakrivljenog prostora bili su Janoš Boljai (Janos Bolyai) i Nikolaj Ivanovič Lobačevski. Rad Gausa, Boljaija i Lobačevskoga bio je od značaja za budućnost matematike zato što oni taj prostor nisu opisali kao neku običnu krivu površinu, kakva je recimo površina Zemlje, koja je ugrađena u jedan nezakrivljeni prostor koji ima više dimenzija od nje (ima tri), nego su opisali zakrivljeni prostor u terminima zakrivljenosti samoga prostora kao takvog, bez ikakvog pominjanja nekog njegovog usađivanja u neki prostor sa većim brojem dimenzija.
(136) zadovoljava sve Euklidove postulate osim petog: Euklidov peti postulat, u jednoj svojoj verziji, kaže da kroz bilo koju datu tačku izvan bilo koje date linije može biti nacrtana jedna i samo jedna linija paralelna sa datom. U novoj neeuklidovskoj geometriji Boljaija, Gausa i Lobačevskoga može se nacrtati mnogo takvih paralelnih linija.
(137) iznenađenje kad su opiti pokazali, godine 1936, da nuklearna sila: Te opite izvršio je Merl Tuve (Merle Tuve) u saradnji sa Hajdenbergom (N. Heydenberg) i Hafstadom (R. L. Hafstad), upotrebljavajući Van de Grafov (Van de Graff) akcelerator od milion volti pomoću koga je ispaljivao zrake protona u neku od meta bogatih protonima, kao što je parafin.
(137) Ove simetrijske transformacije deluju... na jedan način koji je matematički isti kao delovanje običnih rotacija u tri dimenzije na spinove čestica: Iz tog razloga, ta simetrija je poznata kao izospinska simetrija. Predložili su je 1936. godine Breit (G. Breit) i Finberg (E. Feenberg), a nezavisno od njih Kasen (B. Cassen) i Kondon (E. U. Condon), na osnovu opita koje su izveli Tuve i drugi. Izospinska simetrija takođe je matematički slična onoj unutrašnjoj simetriji koja leži ispod slabih i elektromagnetnih sila u elektroslaboj teoriji, ali je fizički sasvim drugačija. Jedna razlika sastoji se u tome što su različite čestice grupisane u porodice: proton i neutron za izospinsku simetriju, a levoruki elektron, levoruki neutrino i levoruki kvark gore i kvark dole za elektroslabu simetriju. Osim toga, elektroslaba simetrija iskazuje nepromenljivost zakona prirode pod transformacijama koje mogu zavisiti od položaja u prostoru i vremenu; jednačine koje vladaju nuklearnom fizikom zadržavaju svoj oblik samo ako pretvorimo protone i neutrone jedne u druge na isti način svuda i u svako vreme. Konačno, izospinska simetrija je samo približna, i danas se shvata kao donekle slučajna posledica malih masa kvarkova u našoj modernoj teoriji jakih nuklearnih sila; a elektroslaba simetrija je sasvim tačna i shvata se kao jedno temeljno načelo u elektroslaboj teoriji.
(138) daje matematičku strukturu koja je poznata kao grupa: Ako dve transformacije ostave nešto nepromenjeno, onda će isto to učiniti i njihov 'proizvod' koji se definiše tako što se obavi prvo jedna transformacija, pa druga. Ako jedna transformacija ostavi nešto neizmenjeno, učiniće to i ona njoj inverzna, dakle ona kojom se poništava prva. Osim toga, uvek postoji jedna transformacija koja će ostaviti sve neizmenjeno, a to znači - transformacija koja neće učiniti baš ništa, poznata kao jedinična transformacija, zato što deluje kao množenje brojem jedan. Te tri odlike jesu ono što čini da neki skup operacija, bilo koji, bude grupa.
(138) popis svih 'jednostavnih' Lijevih grupa: Sažeto rečeno, postoje tri beskonačne kategorije jednostavnih Lijevih grupa. Jednu takvu čine dobro poznate rotacione grupe u jednoj dimenziji, dve dimenzije i tri dimenzije. Druga i treća kategorija jesu transformacije koje donekle nalikuju na rotacije, a poznate su kao unitarne i simplektičke kategorije. Osim toga, ima i pet (samo pet) 'izuzetnih' Lijevih grupa koje ne pripadaju nijednoj od tih kategorija.
(138) predskazana čestica pronađena 1964: To je postigla grupa kojom je rukovodio N. Samios (N. Samios).
(139) dokaz da ne postoje opšte formule za rešavanje izvesnih algebarskih jednačina: Galoa je u svom radu obrađivao jednu određenu grupu, i to skup permutacija rešenja jednačine.
(139) U jednom svom poznatom eseju, fizičar Eugen Vigner: E. P. Wigner, "The Unreasonable Effectiveness of Mathematics", Communications in Pure and Applied Mathematics 13 (1960): 1-14.
(141) Tek kad su... razvili svoj rigorozni i apstraktni matematički stil: J. L. Richards, "Rigor and Clarity: Foundations of Mathematics in France and England, 1800-1840", Science in Context 4 (1991): 297.
(143) Frensis Krik u svojoj autobiografiji opisuje: F. Crick, What Mad Pursuit: A Personal View of Scientific Discovery (New York: Basic Books, 1988).
(143) neki tripleti... ne služe baš ničemu: Strogo uzev, takvi tripleti ipak prenose poruku 'ovde je kraj lanca'. Ali nemaju nikakav drugi smisao.
(144) Kepler je pisao da je radio: To je napisao u maju 1605. godine u svome pismu Fabricijusu. Navod iz tog pisma našao sam u sledećem izvoru: E. Zilsel, "The Genesis of the Concept of Physical Law", Philosophical Review 51 (1942): 245.

7. PROTIV FILOZOFIJE
(147) Ne znači to da filozofija nema baš nikakve vrednosti: Dvojica mojih prijatelja, filozofi po struci, ukazala su mi na to da je naslov ovog poglavlja, 'Protiv filozofije', preterivanje, jer ja u tom poglavlju ne napadam filozofiju uopšte nego samo kritikujem štetno dejstvo koje su na nauku imale izvesne filozofske doktrine kao što su pozitivizam i relativizam. Onda su nagađali da sam ja taj naslov spremio kao 'utuk' na naslov Fajerabendove knjige Protiv metoda. A zapravo je ovako bilo: naslov ovog poglavlja ja sam smislio pod uticajem dva dobro poznata članka iz oblasti rasprave o zakonima, ali zakonima u smislu pravnih nauka i državnog zakonodavstva. To su bili članci Ovena Fisa (Owen Fiss) 'Protiv poravnanja' i Luize Vajnberg (Louise Weinberg) 'Protiv učtivosti'. Osim toga, nije mi se činilo da bi čitaoce mnogo oduševio naslov 'Protiv pozitivizma i relativizma'.
(147) "Ove maltene tajanstvene rasprave": G. Gale, "Science and the Philosophers", Nature 312 (1984): 491.
(147) "Ništa mi ne izgleda tako malo verovatno kao pretpostavka da": L. Wittgenstein, Culture and Value (Oxford: Blackwell, 1980).
(147) Našao sam da su neka od njih napisana žargonom tako neprobojnim: Na primer, vidi neke od članaka u knjizi: Reduction in Science: Structure, Examples, Philosophical Problems, ed. W. Balzer, D. A. Pearce, and H. - J. Schmidt (Dordrecht: Reidel, 1984).
(148) Ali vrlo retko sam sticao utisak da imaju ikakve veze sa onim što je meni poznato kao naučni rad: Mnogi drugi aktivni naučnici reaguju isto ovako kao ja na pisanija filozofa. Na primer, u svome odgovoru filozofu H. Kinkejdu (naveo sam odlomak iz toga u glavi III), biohemičar Dž. D. Robinson kaže da "biolozi, sumnje nema, čine jezive filozofske grehe. I sigurno da bi trebalo da oduševljeno pozdrave svako zanimanje filozofa za njihov posao. Ali to zanimanje je, međutim, najkorisnije kad filozofi saznaju šta su namere biologa i šta biolozi, zapravo, rade."
(148) Prema Fajerabendu: P. K. Feyerabend, "Explanation, Reduction, and Empiricism", Minnesota Studies in the Philosophy of Science 3 (1962): 46-8. Filozofi koje Fajerabend pominje jesu pozitivisti takozvanog Bečkog kruga, o kojima ću kasnije reći još nešto.
(149) preovladale, oko 1720. godine, i na evropskom kontinentu: A. Rupert Hol, "Making Sense of the Universe", Nature 327 (1987): 669.
(150) u dirljivom romanu Rasela Mak Kormaka: R. McCormmach, Night Thoughts of a Classical Physicist (Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1982).
(152) Andre Linde i drugi kosmolozi: Ti radovi se zasnivaju na takozvanoj inflacionoj kosmologiji Alena Guta (Alan Guth).
(153) u jednom pismu koje je nekoliko godina kasnije poslao Mahu: To navodi Bernštajn, a ja prenosim. J. Bernstein, "Ernst Mach and the Quarks", American Scholar 53 (winter 1983-4): 12.
(154) Hajzenbergovo veliko prvo delo: Ovaj prevod Hajzenbergovih reči na engleski jezik uzeo sam iz knjige: Sources of Quantum Mechanics, ed. B. L. van der Waerden (New York: Dover, 1967).
(154) Džordž Gejl čak tvrdi da je pozitivizam kriv: G. Gale, "Science and the Philosophers".
(155) Mah je istrajavao u jednoj 'utuk na utuk' raspravi: E. Mach, Physikalische Zeitschrift 11 (1910): 603; trans. J. Blackmore, British Journal of the Philosophy of Science 40 (1989): 524. Blekmor daje pregled rasprave koja se vodila i koja se još vodi među istoričarima nauke o pitanju da li se Mah ikada filozofski pomirio sa istinitošću Ajnštajnove posebne teorije na koju su upravo Mahove doktrine uticale.
(156) Kaufman je, međutim, bio pozitivist: Moj prijatelj Samburski (koga sam naveo u petom poglavlju) poznavao je, kad je bio veoma mlad, Kaufmana. Potvrdio je moj utisak da je Kaufman bio krut čovek sputan svojom sopstvenom filozofijom.
(157) nijedno osmatranje ne može biti oslobođeno teorije: Ovu poentu je snažno istakao filozof Dadli Šapere. Dudley Shapere, "The Concept of Observation in Science and Philosophy", Philosophy of Science 49 (1982): 485-525.
(157) U jednom predavanju iz 1974, Hajzenberg se prisetio: W. Heisenberg, in Encounters with Einstein, and Other Essays on People, Places and Particles (Princeton, N.J.: Princeton University Press, 1983), p. 114.
(158) Ajnštajn je rekao da je Mah... dobar mehaničar: J. Bernstein, "Ernst Mach".
(158) Na kraju, taj njihov program je propao: Ipak, smatram da smo izvukli neke vredne pouke iz teorije o S-matricama. Kvantna teorija jeste takva kakva jeste zato što je ona jedini način da se jemči da opazive stvari predviđene u njoj, a naročito u S-matrici, imaju razumne fizičke odlike. Godine 1981. održao sam jedno predavanje u Radijacijskoj laboratoriji u Berkliju, pa, pošto sam znao da će Džefri Ču biti u publici, izdvojio sam izuzetno mnogo vremena da kažem neke lepe stvari o pozitivnom uticaju teorije S-matrica. Posle predavanja, Ču mi je prišao i rekao da ceni moje napomene, ali da on sada radi u drugoj oblasti - naime, u kvantnoj teoriji polja.
(159) izvesne vrste teorija kvantnih polja: ovde mislim na takozvane neabelijanske ili Jang-Milsove (Yang-Mills) gejdž teorije.
(160) postaju, pri sve višim energijama, sve manje i manje: Ovo izračunavanje upotrebilo je matematičke metode koje su 1954. godine uveli u kontekst kvantne elektrodinamike Marej Gel-Man i Frensis Lou. Ali sila se, u kvantnoj elektrodinamici i u većini drugih teorija, povećava sa povećanjem energije.
(160) u opitima sa visokoenergetskim rasipanjem još godine 1967: Naročito u opitima sa razbijanjem neutrona i protona pomoću visokoenergetskih elektrona, koje je u linearno-akceleratorskom centru Stenford izvela jedna grupa predvođena Džeromom Fridmenom, Henrijem Kendalom (Henry Kendall) i Ričardom Tejlorom (Richard Taylor).
(160) nekolicina teoretičara predložila je drugo objašnjenje: Gros, Vilček i ja.
(160) Sada se veruje da ako pokušate: Koliko je meni poznato, ovu sliku smo stekli zahvaljujući nezavisnim (međusobno odvojenim) radovima 't Hufta i Saskinda. Rani predlog o zarobljavanju kvarka izložili su i Frič, Gel-Man, i Lojtvajler (H. Leutwyler).
(160) postala je deo prihvaćene mudrosti savremene fizike čestica: Tvrdnja da kvarkovi postoje dobila je neospornu potvrdu kad su godine 1974. dve grupe naučnika, jedna pod upravom Bartona Rihtera (Burton Richter), a druga pod upravom Sema Tinga (Sam Ting), pronašle česticu kojoj je prva grupa dala naziv y čestica, a druga J čestica. Odlike ove čestice pokazale su, van svake sumnje, da se ona sastoji od jednog teškog novog kvarka i njegovog antikvarka, bez obzira na to što se ni jedan ni drugi nisu mogli zasebno proizvesti. (Postojanje tog tipa teškog kvarka predložili su ranije Šeldon Glešou, Džon Iliopulos /John Iliopulos/ i Lućijano Majani /Luciano Maiani/ da bi izbegli izvesne probleme u teoriji slabih međudejstava, a masu te čestice teorijskim putem su procenili Meri Gajar /Mary Gaillard/ i Ben Li. Česticu J-psi predvideli su Tomas Eplkvist /Thomas Appelquist/ i Dejvid Policer.)
(161) filozofski relativisti poriču da nauka otkriva objektivnu istinu: Etiologiju i kritiku takvog relativizma videti u: M. Bunge, "A Critical Examination of the New Sociology of Science", Philosophy of the Social Sciences 21 (1991): 524 /Part 1/ and ibid., 22 (1991): 46 /Part 2/.
(161) U svojoj hvaljenoj i slavljenoj knjizi: T. Kuhn, The Structure of Scientific Revolutions, 2nd ed., enlarged (Chicago: University of Chicago Press, 1970).
(162) mnoga njena opažanja zvuče istinito: S. Traweek, Beamtimes and Lifetimes: The World of High Energy Physicists (Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1988).
(162) U jednoj nedavno objavljenoj knjizi o vrednovanju u grupama međusobno ravnopravnih ljudi: D. E. Chubin and E. J. Hackett, Peerless Science: Peer Review and U. S. Science Policy (Albany, N. Y.: State University of New York Press, 1990); ovo je navedeno u prikazu knjige, koji je dao Sem Trejman. (Sam Treiman, Physics Today, October 1991, p. 115.)
(162) Posmatrajući izbliza rad naučnika u Salkovom institutu: B. Latour and S. Woolgar, Laboratory Life: The Social Construction of Scientific Facts (Beverly Hills, Calif., and London: Sage Publications, 1979), p.237.
(163) naslov jedne knjige Endrua Pikeringa: A. Pickering, Constructing Quarks: A Sociological History of Particle Physics (Chicago: University of Chicago Press, 1984).
(164) kao nekakvu promenu mode: Slične poglede izrazio je u svojim ranijim spisima (pre više od dvadeset godina) Fajerabend, ali je kasnije promenio svoja uverenja. Travikova pažljivo izbegava da to pomene; pa kaže da ona ima naklonosti prema uverenju, u kome fizičari žive, da elektroni postoje. I ona, kaže, isto tako u svojim delima polazi od pretpostavke da fizičari postoje.
(165) samo jedan vid šireg, radikalnog napada na samu nauku: Vidi zbirku članaka o kritici nauke, u knjizi: Science and Its Public: The Changing Relationship, ed. G. Holton and W. Blanpied (Boston: Reidel, 1976). Jedan skorašnjiji komentar o ovome: G. Holton, "How to Think about the 'Anti-Science Phenomenon'", Public Understanding of Science 1 (1992): 103.
(165) Fajerabend je zatražio formalno razdvajanje nauke i društva: P. Feyerabend, "Explanation, Reduction, and Empiricism".
(165) "ne samo seksistička nego i": S. Harding, The Science Question in Feminism (Ithaca, N.Y.: Cornell University Press, 1986), p. 9.
(165) "Na fizici i hemiji, na matematici i logici": ibid., p. 250.
(165) "temeljni senzibilitet naučne misli": T. Roszak, Where the Wasteland Ends (Garden City, N.Y.: Doubleday, Anchor Books, 1973), p. 375.
(165) Ne znam nijednog aktivnog naučnika koji ih ozbiljno shvata: To potvrđuje Ivlin Foks Keler u svom delu Razmišljanja o rodu i nauci (Evelyn Fox Keller, Reflections on Gender and Science, New Haven: Yale University Press, 1985). Kao ilustraciju naučničkog stava, Keler navodi jednu moju davnu napomenu koja glasi: "Zakoni prirode su isto onoliko bezlični i lišeni ljudskih vrednosti koliko i pravila aritmetike. Mi nismo želeli da to tako ispadne, ali jeste tako." U novije vreme, reagujući na jednu nametljivu sociološu reinterpretaciju naučnog napretka, jedan genetičar sa Londonskog univerziteta, Džounz (J. S. Jones), napomenuo je da "sociologija nauke stoji u istom odnosu prema nauci kao pornografija prema seksu: jeftinija je, lakše je njome se baviti, i - pošto je ograničena samo maštom - može biti daleko zabavnija". (U prikazu knjige The Mendelian Revolution: The Emergence of Hereditarian Concepts in Modern Science and Society, by Peter J. Bowler, in: Nature 324 /1989/: 352.)
(166) javljeno je... da britanski ministar nadležan za trošenje državnih para na civilna naučna istraživanja: U uvodniku u časopisu Nature 356 (1992): 729. Taj ministar je Džordž Volden (George Walden), član Parlamenta.
(166) o jednoj knjizi Brajana Epljarda:B. Appleyard, Understanding the Present (London, Picador, 1992).
(166) Slutim da je Džerard Holton blizu istine: G. Holton, "How to Think about the End of Science", in: The End of Science, ed. R. Q. Elvee (Lanham, Minn.: University Press of America, 1992).

8. BLUZ DVADESETOG VEKA
(169) elektroni i 'W' i 'Z' čestice imaju masu, ali neutrini i fotoni nemaju masu: Moguće je ipak da i neutrini, pa čak i fotoni, imaju neku masu, tako malenu da je sve dosad ostala neotkrivena. Ali te mase bi se veoma mnogo razlikovale od masa elektrona i 'W' i 'Z' čestica, a to se ne bi očekivalo ako će se simetrija između ovih čestica ispoljiti u prirodi.
(169) Čovek bi mogao pretpostaviti da simetrija između dva tipa kvarkova nalaže da im mase budu jednake, ali to nije jedina mogućnost: Na primer, jednačina koja kaže da odnos između mase kvarka gore i mase kvarka dole plus odnos između mase kvarka dole i mase kvarka gore jeste jednaka broju 2,5, očigledno je simetrična za ta dva kvarka. Ona ima dva rešenja: U jednom rešenju, masa kvarka gore je dvaput veća od mase kvarka dole, a u drugom rešenju masa kvarka dole je dvaput veća od mase kvarka gore. Ali nema nikakvog rešenja u kome bi masa kvarka gore i masa kvarka dole bile međusobno jednake zato što bi onda i jedan i drugi odnos bili jednaki jedinici, pa bi njihov zbir bio 2, a ne bi bio 2,5.
(170) spontano stekne neko svoje magnetno polje koje je usmereno u nekom određenom pravcu: Pravac tog magnetnog polja biće određen dejstvom bilo kog magnetnog polja koje se zadesi u blizini, recimo Zemljinog. Važno je to da će se u gvožđu razviti jednaka snaga magnetičnosti bez obzira na to koliko je slabo to magnetno polje koje je slučajno bilo prisutno. U odsustvu bilo kog jakog spoljašnjeg magnetnog polja, pravac magnetičnosti biće drugačiji u svakom od zasebnih 'područja' koja će se u gvožđu pojaviti, a magnetna polja koja tako spontano nastanu u raznim područjima poništavaće se uzajamno tako da taj komad gvožđa, kao celina, neće biti magnet. Područja je moguće postrojiti (da sva budu poređana u istom pravcu) tako što će gvožđe, dok se hladi, biti izloženo delovanju jakog spoljašnjeg magnetnog polja. Onda će taj komad gvožđa postati magnet, a to će i ostati, i kad se spoljašnje magnetno polje ukloni.
(170) jednu simetriju koja izgleda da je narušena u našoj Vaseljeni. To je simetrija koja spaja slabu i elektromagnetnu silu: Ova simetrija nije sasvim narušena; preostaje ipak jedna nenarušena simetrija (poznata kao elektromagnetna gejdž invarijantnost) koja nalaže da foton mora imati masu nula. Ali i ova preostala simetrija biva narušena u superprovodniku. Uistinu, to je ono što superprovodnik jeste - u suštini, samo jedan komad materije u kome je narušena elektromagnetna gejdž simetrija.
(171) Neutrino se nije lako dao uhvatiti, ali... konačno je opitno otkriven: To su postigli Č. L. Kauan (C. L. Cowan) i F. Reins (F. Reines).
(172) matematika za jednostavnije primere narušavanja ove vrste simetrija opisana je u radovima nekolicine teoretičara: Među njima su F. Englert (F. Englert) i R. Braut (R. Brout), kao i Guralnik (G. S. Guralnik), Hagen (C. R. Hagen) i Kibl (T. W. B. Kibble).
(174) mogućnost postoji da se ona narušava zbog posrednog dejstva neke nove vrste superjake sile: Zbog te nove sile dogodilo bi se da bi proizvodi polja bilo koje čestice na koju bi ta sila delovala mogli dobiti vakuumske vrednosti, a to bi narušilo elektroslabu simetriju, iako su vakuumske vrednosti svih pojedinačnih polja uvek nula. (Dobro je poznata osobina svih verovatnoća da proizvod izvesnih količina može imati prosek različit od nule čak iako prosečne vrednosti pojedinačnih količina iščeznu. Na primer, prosečna visina talasa iznad srednjeg nivoa mora je, već po definiciji, jednaka nuli, ali kvadrat visine okeanskih talasa - što znači, proizvod koji se dobije kad te visine pomnožimo njima samima - ima prosečnu vrednost različitu od nule.) Ova nova sila je možda mogla izmaći našoj potrazi ukoliko deluje samo na neke hipotetične čestice toliko masivne da ih mi još nismo mogli otkriti.
(174) Takve teorije razvijane su u poznim sedamdesetim godinama: Razvijali su ih nezavisno jedan od drugoga dvojica teoretičara. Jedan je Leni Saskind na Stanfordu, a drugi sam ja. Da bi se ta nova vrsta superjake sile, potrebna u tim teorijama, razlikovala od dobro poznatih 'sila u boji' koje vezuju kvarkove unutar fotona, Saskind je smislio novi naziv za nju - 'tehnikolor'. Nevolja sa idejom o tehnikolor-silama ogleda se u tome što ona ne objašnjava mase kvarkova, elektrona i tako dalje. Moguće je teoriji dodavati razna proširenja, nadograđivati je i postići da u njoj budu i mase tih čestica, a da se ništa ne kosi sa vrednostima koje su opažene u opitima, ali teorija onda postaje toliko barokna i veštačka da ju je teško uzeti za ozbiljno.
(174) u kojoj bi i jaka i slaba i elektromagnetna sila bile objedinjene: Često se za teoriju koja će objediniti jako nuklearno međudejstvo sa elektroslabim međudejstvom kaže da će biti 'velika objedinjena teorija', ili skraćeno VOT. Konkretne pokušaje da se takva teorija formuliše učinili su Jogeš Pati (Jogesh Pati) i Abdus Salam; Hauard Džordži i Šeldon Glešou; takođe Hauard Džordži samostalno; a posle njih, još mnogi.
(175) Godine 1974. pojavila se jedna zamisao: Bio je to rad Hauarda Džordžija, Helen Kvin i moj.
(175) uspeli smo doći do jednog predviđanja u vezi sa jačinama: Tačnije govoreći, tu se predviđa samo jedan jedini odnos između tih jačina. Kad je ovo predviđanje izloženo, godine 1974, izgledalo je u prvi mah kao neuspeh; jer bila je predviđena proporcija 0,22, a opiti sa rasipanjem neutrina pokazivali su umesto toga vrednost od oko 0,35. Vreme je prolazilo, opiti su ponavljani i dobijao se sve niži rezultat, tako da sada važi rezultat vrlo blizak pomenutoj vrednosti od 0,22. Ali sada su i merenja, a i teorijska izračunavanja, toliko dobila na tačnosti da mi jasno vidimo da preostaje još nekoliko postotaka nepodudarnosti između njih. Kao što ćemo videti, postoje teorije (u koje je ugrađena jedna simetrija poznata kao 'supersimetrija') koje ovu preostalu nepodudarnost odstranjuju na veoma prirodan način.
(178) jedna nova vrsta simetrije, koja bi se zvala supersimetrija: Supersimetrija je uvedena kao očaravajuća mogućnost, radom dvojice naučnika godine 1974. To su bili Džulijus Ves (Julius Wess) i Bruno Cumino (Bruno Zumino). Njen potencijal za rešavanje problema hijerarhije glavni je razlog što je supersimetrija od tada pa do danas privlačila toliko pažnje. (Različite verzije supersimetrije bile su se pojavile, zapravo, u još ranijim radovima, pre Vesa i Cuminoa, a dali su ih Golfand /Yu. A. Gol'fand/ i Likhtman /E. P. Likhtman/, kao i Volkov /D. V. Volkov/ i Akulov /V. K. Akulov/, ali u tim radovima nije bio istražen fizički značaj supersimetrije. Ves i Cumino su deo nadahnuća za svoj rad crpli iz radova na teoriji struna, koje su objavili 1971. godine Ramon /P. Ramond/, Nevo /A. Neveu/ i Švorc, kao i Žerve /J.-L. Gervais/ i Sakita /B. Sakita/.)
(178) ali simetrija zabranjuje pojavu ma koje Higsove čestične mase u temeljnim jednačinama teorije: Sve do pronalaska supersimetrije, smatralo se da bi bilo nemoguće da bilo koja simetrija zabrani takve mase. Odsustvo mase za čestice kao što su kvarkovi, elektroni i foton, i 'W' i 'Z' čestice, i gluoni u jednačinama prvobitne verzije standardnog modela nerazdvojno je povezano sa činjenicom da te čestice imaju spin. (Polarizacija svetlosti, taj dobro znani efekat, neposredno proističe iz fotonovog spina.) Ali da bi jedno polje imalo vakuumsku vrednost različitu od nule, čime bi se narušila elektroslaba simetrija, to polje ne sme imati nikakav spin; inače bi njegova vakuumska vrednost takođe narušila simetriju vakuuma u odnosu na promene pravca, a to je u grubom neskladu sa onim što opažamo. Supersimetrija rešava ovaj problem tako što uspostavlja odnos između jednog polja bez spina, koje svojom vakuumskom vrednošću narušava elektroslabu simetriju, i različitih polja koja imaju spin i kojima elektroslaba simetrija zabranjuje da imaju ikakvu masu u jednačinama polja. Teorije supersimetrije imaju svoje sopstvene probleme: nisu otkriveni superpartneri poznatih čestica, što znači da moraju biti mnogo teži, iz čega proističe da i sama supersimetrija mora biti narušena simetrija. Postoje razni zanimljivi predlozi za mehanizam koji bi narušavao supersimetriju, a neki od tih predloga uključuju u sebe i silu teže; zasad, međutim, to pitanje ostaje otvoreno.
(179) U jednom drugom pristupu... pripisali bismo...dejstvu neke nove superjake sile: Jedna verzija standardnog modela, i to ona zasnovana na uvođenju novih superjakih (tehnikolor) sila, izbegla bi ovaj problem zato što ne bi bilo baš nikakvih masa ni u jednoj od jednačina koje opisuju fiziku na energijama znatno manjim od Plankove energije. Skala masa 'W' i 'Z' čestica i drugih elementarnih čestica standardnog modela bila bi, umesto toga, povezana sa načinom na koji se tehnikolor sile menjaju sa energijom. Očekivalo bi se da tehnikolor sile, baš kao i jaka sila i elektroslaba sila, imaju istu svojstvenu jačinu pri nekoj vrlo visokoj energiji, koja se ne bi mnogo razlikovala od Plankove energije. Sasvim je prihvatljiva pretpostavka da bi bez ikakvog daljnjeg, finog podešavanja konstanti u toj teoriji tehnikolor-sila jačala sa smanjivanjem energije nešto brže nego obična kolor-sila, zbog čega bi mogle biti dobijene mase otprilike nalik opaženim masama 'W' i 'Z' čestica standardnog modela, dok bi obične kolor-sile, dejstvujući samostalno, dale tim istim česticama mase hiljadu puta manje.
(179) Nažalost, zasad nema nijednog znaka u prirodi da postoji ikakva supersimetrija: Supersimetrija bi zahtevala da svi poznati kvarkovi, fotoni i tako dalje imaju 'superpartnere' drugačijeg spina. Iako nijedan takav superpartner nije viđen, teoretičari su pohitali da daju nazive svim takvim česticama: superpartneri (sa nultim spinom) čestica kao što su kvarkovi, elektroni i neutrini zovu se sada skvarkovi, selektroni, sneutrini i tako dalje, a superpartneri (sa pola spina) fotona, 'W', 'Z', i gluona zovu se fotino, vino, zino i gluino. Ja sam jednom prilikom predložio da taj žargon nazovemo 'jezikino' (engl. 'languino'), a Marej Gel-Man je predložio još bolju reč: 'sjezik' (engl. 'slanguage'). Stižu sveže vesti da je zamisao supersimetrije dobila značajno pojačanje u opitima sa raspadanjem 'Z' čestice u laboratoriji CERN u Ženevi. Kao što sam pomenuo ranije, ti opiti su sada tako tačni da je moguće kazati da postoji malo neslaganje (oko 5%) između one razmere jačine međudejstva koja je bila predskazana 1974. (trebala je biti 0,22) i stvarne vrednosti. Zanimljivo je da izračunavanja pokazuju da bi prisustvo skvarkova i gluina i svih tih drugih novih čestica zahtevanih supersimetrijom moglo izmeniti način na koji se sa promenom energije menja i jačina međudejstva, taman koliko treba da se opažanja stvarne situacije i teorija dovedu u međusobni sklad.
(182) broj neutrina čiji dolazak iz Sunca mi uspevamo da detektujemo daleko manji od očekivanog broja: Ovo je prvi put primećeno godine 1968, kad su upoređeni opitni rezultati koje je postigao Rej Dejvis Mlađi (Ray Davis Jr.) sa neutrinskim fluksom koji bi se mogao očekivati po izračunavanjima Džona Bahkola (John Bahcall).
(182) moguć je zaključak da su se ti neutrini, prolazeći kroz Sunce, preobratili u neutrine drugih vrsta, i da ih zato tako slabo uspevamo primetiti: To su predložili, godine 1985, Mihajev (S. P. Mikhaev) i Ju Smirnov (A. Yu Smirnov), na temelju ranijih radova Linkolna Volfenštajna (Lincoln Wolfenstein).

9. OBLIK KONAČNE TEORIJE
(186) U toku tog rada, shvaćeno je: To su nezavisno ostvarili Joiširo Nambu (Yoichiro Nambu), Holger Nilsen i Lionard Saskind.
(186) njihova energija vibriranja naprosto nema kuda da ode: Ovu napomenu dao je Edvard Viten.
(186) Rane verzije teorije struna nisu bile bez problema: Neke od tih teškoća mogle bi se izbeći samo nametanjem jedne simetrije koja je kasnije nazvana supersimetrija, tako da se sad za takve teorije često kaže da su teorije superstruna.
(186) pojavljivala kao čestica nulte mase i sa spinom dva puta većim od spina fotona: Iako je ta neželjena čestica iskrsavala u teorijama struna kao način vibriranja zatvorene strune, ne bi bilo moguće izbeći njenu pojavu tako što bismo razmatrali samo otvorene strune, zato što se otvorene strune, u međusobnom sudaru, neizbežno spoje u zatvorene strune.
(187) Poznato je... da bi svaka teorija čestice sa takvom masom i takvim spinom morala izgledati manje-više isto kao opšta teorija relativnosti: Do ovog zaključka došli smo zasebnim radom Ričard Fajnmen i ja.
(187) nova čestica bez mase... pravi graviton: Ovo su prvi put predložili, još 1974. godine, Šerk (J. Scherk) i Švorc, i, nezavisno od njih, Joneja (T. Yoneya).
(188) "najveće intelektualno uzbuđenje u mom životu": Tako je njegove reči naveo Džon Horgan (John Horgan) u časopisu Scientific American, November 1991, p. 48.
(188) kao da su slobodne od ma kakvih beskonačnosti: Istina je da vi možete za bilo koju teoriju struna smatrati da je samo teorija čestica koje odgovaraju različitim načinima vibriranja struna, ali pošto je u svakoj teoriji struna broj vrsta čestica beskonačan, teorije struna ne dejstvuju na isti način kao obične kvantne teorije polja. Na primer, u kvantnoj teoriji polja emisija i reapsorpcija čestica jedne iste vrste (recimo, fotona) daje beskonačno veliki pomak energije; međutim, u valjano formulisanoj teoriji struna ovu beskonačnost poništavaju dejstva emisija i reapsorpcija čestica koje pripadaju beskrajnom mnoštvu drugih vrsta čestica prisutnih u teoriji.
(189) test... na kome su pale ranije proučavane teorije struna: Ovu nedoslednost u nekim teorijama struna otkrili su nešto ranije Viten i Luis Alvarez-Gome (Luis Alvarez-GaumQ).
(189) jedna ekipa teoretičara: Filip Kandelas, Geri Horovic (Gary Horowitz), Endru Strominger (Andrew Strominger) i Edvard Viten.
(189) 'Prinstonski gudački kvartet': Dejvid Gros, Džefri Harvi (Jeffrey Harvey), Emil Martinek (Emil Martinec) i Rajan Rom (Ryan Rohm).
(189) konformalna simetrija... morala biti uneta: Konformalna simetrija zasniva se na činjenici da strune koje sačinjavaju jedan skup struna, dok se kreću kroz prostor, opisuju dvodimenzionu površinu u prostorvremenu: svaka tačka na toj površini ima jednu koordinatnu 'etiketu' koja kaže vreme, i drugu 'etiketu' koja određuje položaj na kome se ta tačka nalazi na dužini jedne od struna. Ono što važi za svaku površinu, važi i za ovu: geometriju ove dvodimenzione površine koja nastaje 'prevlačenjem struna preko prostora' opisujemo tako što odredimo, pomoću tih 'etiketa', rastojanja između bilo koje dve međusobno veoma bliske tačke. Načelo konformalne invarijantnosti kaže da jednačine koje vladaju strunom zadržavaju svoj oblik ako izmenimo način merenja razdaljina tako što ćemo pomnožiti sve razdaljine između jedne tačke i bilo koje susedne tačke nekom veličinom koja može na proizvoljan način biti zavisna od položaja prve tačke. Konformalna simetrija mora postojati zato što bi, inače, vibracije struna duž njihovog vremenskog pravca dovele (bar po jednoj formulaciji ove teorije) ili do negativnih verovatnoća, ili do nestabilnosti vakuuma. Zahvaljujući konformalnoj simetriji ove vibracije vremenskog tipa mogu biti uklonjene iz teorije, i to pomoću jedne transformacije simetrije, čime smo ih učinili neškodljivim.
(191) antropičko načelo: Tu sintagmu smislio je Brendon Karter (Brandon Carter); vidi Confrontation of Cosmological Theories with Observation, ed. M. S. Longair (Dordrecht: Reidel, 1974). Takođe: B. Carter, "The Anthropic Principle and its Implications for Biological Evolution", in The Constants of Physics, ed. W. McCrea and M. J. Rees (London: Royal Society, 1983), p. 137; reprinted in Philosophical Transactions of The Royal Society of London A310 (1983): 347. Temeljito razmatranje raznih varijanti antropičkog načela vidi u: J. D. Barrow and F. J. Tipler, The Anthropic Cosmological Principle (Oxford: Clarendon Press, 1986); J. Gribbin and M. Rees, Cosmic Coincidences: Dark Matter, Mankind, and the Anthropic Cosmology (New York: Bantam Books, 1989), chap. 10; J. Leslie, Universes (London: Routledge, 1989).
(192) Rešenje je posle dužeg vremena pronašao Edvin Salpiter: Salpiter u svome članku objavljenom 1952. godine odaje priznanje drugom naučniku, po imenu Epik (E. J. Öpik), koji je na tu istu zamisao došao godinu dana pre njega - naime, 1951. godine.
(192) eksperimentatori koji su radili sa Hojlom: Danbar (D. N. F. Dunbar), Venzel (W. A. Wensel) i Vejling (W. Whaling).
(192) nema daljih prepreka za izgradnju svih težih elemenata: Zapravo, energetski nivoi kiseonika takođe moraju imati izvesne posebne odlike, da se ne bi desilo da sav ugljenik bude 'prekuvan' u kiseonik.
(192) Kao prvo, jedna grupa fizičara nedavno je pokazala: Livio (M. Livio), Holovel (D. Hollowell), Vajs (A. Weiss) i Truran (J. W. Truran).
(192) da bi energija tog pomenutog ugljenikovog stanja mogla znatno da se poveća: Konkretno, mogla bi se povećati za oko 60.000 volti. To je, priznajem, vrlo mala energija u poređenju sa razlikom od 7.644.000 volti koja postoji između energije tog nestabilnog stanja i energije stabilnog najnižeg energetskog stanja ugljenika. Ali nije potrebno neko fino podešavanje da bi, sa tim pomenutim stepenom greške, odnosno odstupanja, energija tog nestabilnog stanja ugljenikovog jezgra postala jednaka energiji koju imaju jedno jezgro berilijuma 8 i jedno jezgro helijuma zato što možemo sa prilično dobrom približnošću kazati da relevantna stanja i ugljenikovog jezgra i berilijumovog jezgra jesu naprosto labavo spojeni jezgreni molekuli sačinjeni od tri ili od dva jezgra helijuma. (Zahvaljujem kolegi Vadimu Kaplunovskom /Vadim Kaplunovsky/ sa Univerziteta Teksas za ovu primedbu.)
(193) postoji jedan kontekst u kome on naprosto sledi iz običnog zdravog razuma: Ta verzija antropičkog načela ponekad se naziva 'slabo antropičko načelo'.
(193) Jedna vrlo jednostavna mogućnost, koju je predložio Hojl: F. Hoyle, Galaxies, Nuclei, and Quasars (London: Heinemann, 1965).
(194) do te mere da bi se čak mogle otvarati 'crvotočine': Strogo uzev, ove crvotočine se pojavljuju matematički u jednom pristupu kvantnoj teoriji koji je poznat kao integracija euklidovskih putanja. Nije jasno kakve veze imaju crvotočine sa ikakvim stvarnim fizičkim procesom.
(194) a u svakom od njih 'konstante' prirode poprimaju različite vrednosti, uz razne, drugačije verovatnoće: Koulmen je išao i dalje od toga, tvrdeći (kao što su tvrdili pre njega Baum /Baum/ i Hoking) da su verovatnoće za ove konstante beskonačno velike pri nekim posebnim vrednostima, tako da je izuzetno velika i verovatnoća da će te konstante poprimiti baš te vrednosti. Ali ovaj zaključak je zasnovan na jednoj matematičkoj formulaciji (integraciji euklidovskih putanja) čija je saglasnost osporena. Teško je sa pouzdanjem govoriti o takvim stvarima zato što se mi bavimo silom teže u kvantnom kontekstu, gde naše sadašnje teorije nisu više zadovoljavajuće.
(195) Ajnštajn je tada zažalio što je... osakatio svoju teoriju: Da bih još jednom pokazao koliko istorija nauke može biti složena, pomenuću da je neposredno posle objavljivanja Ajnštajnovog rada o kosmologiji godine 1917. Ajnštajnov prijatelj Vilhelm de Siter (Wilhelm de Sitter) ukazao na to da Ajnštajnove gravitacione jednačine polja, kad se izmene uvođenjem kosmološke konstante, imaju jednu drugačiju klasu rešenja, koja takođe izgledaju statična, ali u kojima materije nema uopšte (ili ima zanemarljivo malo). Ovo je Ajnštajna razočaralo, jer je u njegovom rešenju kosmološka konstanta u vezi sa prosečnom gustinom materije, u skladu sa Mahovim učenjem kako ga je Ajnštajn shvatio. Štaviše, Ajnštajnovo rešenje (ono sa materijom) uistinu je nestabilno; bio bi dovoljan bilo kakav mali poremećaj, pa da se ono počne menjati i da se posle izvesnog vremena pretvori u De Siterovo rešenje. Da bi stvari bile još složenije, ja ću istaći činjenicu da je De Siterov model samo prividno statičan; iako se u De Siterovom koordinatnom sistemu geometrija prostorvremena ne menja sa proticanjem vremena, bilo koje dve male čestice koje, za probu, ubacite u De Siterovu Vaseljenu pohitaće da se jedna od druge što više udalje. Zapravo, kad su merenja koja je izvršio Vesto Šlifer postala, početkom dvadesetih godina, poznata u Engleskoj, Artur Edington ih je u prvo vreme protumačio u terminima De Siterovog rešenja Ajnštajnovih jednačina sa kosmološkom konstantom (pa je i on došao do statičnog rešenja), umesto da ih protumači u terminima prvobitne Ajnštajnove teorije za koju statičnog rešenja nema!
(197) Već godinama se teorijski fizičari upinju da shvate kako se to poništila ukupna kosmološka konstanta: Jedan nematematički pregled toga daje Ebot (L. Abbott, Scientific American 258, No. 5 /1985/): 106.
(197) u većini slučajeva, daje daleko preveliku vrednost: Ne možemo se čak ni nadati da će biti pronađen ikakav mehanizam kojim bi vakuumsko stanje moglo izgubiti svoju energiju, raspasti se u neko stanje niže energije, time doći i do niže ukupne kosmološke konstante, i na kraju završiti u nekom stanju koje bi značilo da bi ukupna kosmološka konstanta bila jednaka nuli. Ne možemo zato što neka od tih mogućih vakuumskih stanja u teorijama struna već imaju veliku negativnu ukupnu kosmološku konstantu.
(197) Najprirodnija vrednost za gustinu mase u Vaseljeni: Ako bismo otkrili ma koju nižu ili višu gustinu, odmah bi iskrslo pitanje zašto se to širenje nastavljalo milijardama godina, a ipak i sad postaje sve sporije i sporije.

10. SUOČENJE SA KONAČNOŠĆU
(201) odbacuje 'zamisao o konačnom objašnjenju': K. R. Popper, Objective Knowledge: An Evolutionary Approach (Oxford: Clarendon Press, 1972), p. 195.
kembridžski filozof Majkl Redhed: M. Redhead, "Explanation", August 1989, ovaj rad će tek biti objavljen.
(203) zamisao da ćemo na samom dnu naći da nema nikakvog zakona: Zanimljivu raspravu o ovoj mogućnosti dao je Pol Dejvis u članku 'Šta su zakoni Prirode'. Vidi: Paul Davies, "What Are the Laws of Nature", in The Reality Club No. 2, ed. John Brockman (New York: Lynx Communications, 1988).
(203) Džon Viler ponekad je govorio da možda nema nikakvog temeljnog zakona: Vidi, na primer: J. A. Wheeler, "On Recognizing 'Law Without Law'", Oersted Lecture presented at the Joint Ceremonial Session of the American Association of Physics Teachers and the American Physical Society, January 25, 1983, American Journal of Physics 51 (1983): 398. J. A. Wheeler, "Beyond the Black Hole", in Some Strangeness in the Proportion: A Centennial Symposium to Celebrate the Achievements of Albert Einstein, ed. H. Woolf (Reading, Mass.: Adison-Wesley, 1980), p. 341.
(203) Holger Nilsen koji je predložio nasumičnu dinamiku: H. B. Nielsen, "Field Theories Without Temelj Gauge Symmetries" in The Constants of Physics, ed. W. McCrea and M. J. Rees (London: Royal Society, 1983), p. 51; reprinted in Philosophical Transactions of the Royal Society of London A310 (1983): 261.
(204) Eugen Vigner je upozorio: E. P. Wigner, "The Limits of Science", Proceedings of the American Philosophical Society 94 (1950): 422.
(206) Redhed verovatno izražava uverenje većine: M. Redhead, "Explanation".
(206) Harvardski filozof Robert Nozik: R. Nozick, Philosophical Explanation (Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1981), chap. 2.

11. A BOG?
(210) nebesa oglašavaju: Psalm 19:1 (Biblija u verziji engleskog kralja Džejmsa.)
(210) Stiven Hoking kaže da zakoni prirode jesu 'um Božji': S. Hawking, A Brief History of Time (London: Bantam Books, 1988); video sam dve nedavno objavljene knjige u čijim naslovima se koristi ista ta sintagma. To su: Dž. Trefil, Čitanje uma Božijeg (J. Trefil, Reading the Mind of God /New York: Scribner, 1989/) i P. Dejvis, Um Božji: naučna osnova za jedan razumni svet (P. Davies, The Mind of God: The Scientific Basis for a Rational World /New York: Simon and Schuster, 1992/).
(210-211) fizičar, Čarls Misner, upotrebio je sličan jezik: C. W. Misner, in Cosmology, History and Theology, ed. W. Yourgrau and A. D. Breck (New York: Plenum Press, 1977), p. 97.
(211) Ajnštajn je jednom napomenuo svom asistentu: Tako Ajnštajnove reči navodi Džerald Holton. Vidi: Gerald Holton, The Advancement of Science, and its Burdens (Cambridge: Cambridge University Press, 1986), p. 91.
(211) Drugom prilikom, Ajnštajn je rekao da je cilj pregalaštva u fizici: A. Einstein, prilog u Festschrift f_r Aunel Stadola (Z_rich: Orell F_ssli Verlag, 1929), p. 126.
(211) Teolog Paul Tilih jednom je napomenuo: u jednom svom predavanju na Univerzitetu Severna Karolina. Vidi: P. Tillich, c. 1960, prema navodu B. de Witt, "Decoherence Without Complexity and Without an Arrow of Time", University of Texas Center of Relativity, preprint, 1992.
(211) Onda je započeo dijalog između dvojice kongresmena: Ovo sam prepisao iz neredigovanog snimka tog svedočenja. Poslanici američkog Kongresa imaju jednu povlasticu koja se ne daje onima što pred njima svedoče - naime, povlasticu da sve što su kazali posle mogu svojeručno da isprave, da bi tek tako autorizovano ušlo u zapisnike Kongresa.
(213) Ajnštajn je jednom prilikom rekao da veruje u "Spinozinog Boga": To je kazao u intervjuu listu New York Times, 25. aprila 1929. Zahvaljujem A. Pejzu (A. Pais) od koga sam taj navod dobio.
(213) Galilej koji je Kopernikovoj tvrdnji dao uverljivost: Galilejevi radovi o kretanju pokazali su da mi na Zemlji ne bi trebalo da osećamo kretanje Zemlje oko Sunca. Osim toga, otkriće da oko Jupitera postoje, i oko njega kruže, prirodni sateliti dalo je primer za svojevrsni Sunčev sistem u minijaturi. Krunski dokaz bio je otkriće Venerinih mena, koje se nisu podudarale sa onim što bi se moralo očekivati ukoliko bi i Venera i Sunce kružili oko Zemlje.
(213) opazio da jedan isti zakon sile teže upravlja i kruženjem Meseca oko Zemlje i padanjem nekog predmeta na površinu Zemlje: Mesec, time što kruži oko Zemlje umesto da odleti u svemir u pravoj liniji, efektivno stiče jednu komponentu brzine koja iznosi oko dva i po milimetra u sekundi prema središtu Zemlje u svakoj sekundi. Njutnova teorija je objasnila da je to tri hiljade šest stotina puta manje ubrzanje od onoga kojim jabuka pada u Kembridžu, zato što je Mesec od središta Zemlje udaljen šezdeset puta više nego Kembridž, a gravitaciono ubrzanje opada srazmerno kvadratu udaljenosti.
(214) Na Šredingerovu pogrešku ukazao je molekularni biolog Maks Perac: M. F. Perutz, "Erwin Schr¸dinger's What is Life? and Molecular Biology", in Schr¸dinger: Centenary Celebration of a Polymath, ed. C. W. Kilmeister (Cambridge: Cambridge University Press, 1987), p. 234.
(215) profesor Filip Džonson: Ja sam za profesora Filipa Džonsona prvi put čuo kad mi je jedan prijatelj dao Džonsonov članak 'Evolucija kao dogma', objavljen u magazinu: First Things: A Monthly Journal of Religion and Public Life, October 1990, pp. 15-22. Taj profesor je nedavno objavio i knjigu, Darvin pred sudom (Darwin on Trial, Washington D.C.: Regnery Gateway, 1991), a koliko čitam u jednom članku (Science 253 (1991): 379) dotični profesor putuje po Americi i drži predavanja narodu u cilju popularizacije svojih nazora i spisa.
(217) u jednom prikazu Džonsonove knjige: Stiven Gould, "Jednog samozvanog sudiju treba da svrgnemo". Vidi: S. Gould, "Impeaching a Self-Appointed Judge", Scientific American, July 1992, p. 118.
(221) Džon Polkinghorn se rečito zalagao za jednu teologiju: J. Polkinghorne, Reason and Reality: The Relation Between Science and Theology (Philadelphia: Trinity Press International, 1991).
(222) tih nekoliko napisanih reči proganjaju me bez prestanka od tada pa sve do dana današnjeg: Dva nedavna komentara: S. Levinson, "Religious Language and the Public Square", Harvard Law Review 105 (1992): 2061; M. Midgley, Science as Salvation: A Modern Myth and its Meaning (London, Routledge, 1992).
(222) intervjue sa dvadeset sedam kosmologa i fizičara: A. Lightman and R. Brawer, Origins: The Lives and Worlds of Modern Cosmologists (Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1990).
(223) Kao što reče Suzan Zontag: S. Sontag, "Piety Without Content", in Against Interpretation and Other Essays (New York: Dell, 1961).
(224) Istoričar Hju Trevor-Rouper rekao je: H. R. Trevor-Roper, The European Witch-Craze of the Sixteenth and Seventeenth Centuries, and Other Essays (New York: Harper & Row, 1969).
(225) Kao što kaže Karl Poper: K. R. Popper, The Open Society and its Enemies (Princeton, N. J.: Princeton University Press, 1966), p. 244.
(225) Još je Dejvid Hjum uvideo: Vidi njegovo delo Rasprava o ljudskoj prirodi (Treatise on Human Nature) objavljeno godine 1739.
(226) Crkvena istorija Engleza: Bede, A History of the English Church and People, trans. Leo Sherley-Price and rev. R. E. Latham (New York: Dorset Press, 1985), p. 127.

12. SILAZAK U OKRUG ELIS
(230) Posle je Samios rekao da je takvo glasanje: Tako je naveden u časopisu Science 221 (1983): 1040.
(231) objavio je odluku svog ministarstva da obustavi projekat 'Izabela': Tunel 'Izabele' sada će biti iskorišćen za postavljanje relativističkog kolajdera teških jona. To je akcelerator koji će biti upotrebljen za proučavanje sudara teških atomskih jezgara. Cilj toga je da se razume materija jezgra, a ne da se otkrivaju temeljna načela fizike elementarnih čestica. Očekuje se da će ovaj sudarač teških jona biti spreman za rad 1997. godine.
(233) egzotična tamna materija... bi i svoja gravitaciona zgušnjavanja počela u nekom znatno ranijem trenutku: Ova primedba odnosi se na neujednačenosti koje bi bile galaktičkih razmera, ali se ne odnosi na mnogo krupnije neujednačenosti o kojima su zaključci dobijeni na osnovu COBE-ovih merenja. Jer ove druge su tako ogromne da čak ni svetlosni talas nije mogao preći preko njih u toku prvih trista hiljada godina posle početka sadašnjeg širenja Vaseljene, iz čega proističe (bez obzira na to da li one jesu ili nisu sačinjene od tamne materije) da nisu mogle znatno porasti za to vreme.
(232) Svake godine... sa uvek istim argumentima: Kad je oblast Elis odabrana da bude lokacija za superprovodni superkolajder, u raspravu je ušao jedan novi element: razočarani političari iz država kao što su Arizona, Kolorado i Ilinois počeli su izricati optužbe da je Teksas pobedio pomoću nepoštenih političkih pritisaka. Mnogi su počeli pominjati činjenicu da je odluka Ministarstva za energiju saopštena samo dva dana posle izbora Džordža Buša za predsednika SAD. Posle saopštenja odluke o lokaciji SSC-a, ministar za energiju Herington (Herrington) je rekao da je radna grupa koja je ocenjivala sedam 'visokokvalifikovanih' terena bila izdvojena od ma kakvih političkih pritisaka; da on lično nije ni doznao kako odluka glasi sve do samog dana predsedničkih izbora; da po oceni radne grupe teren u Teksasu jeste očigledno najbolji; i da je on, ministar, tek posle predsedničkih izbora išao kod predsednika Regana i kod novoizabranog predsednika Buša da dobije saglasnost za početak radova. Sklon sam da verujem da je ceo proces mogao biti i malo ubrzan, i da je odluka mogla biti objavljena pre dana predsedničkih izbora, ali onda bi nesumnjivo neko optuživao Ministarstvo da je stvar bila tempirana da bi se pridobili glasači u Teksasu, koji su na tim izborima značajna snaga. S druge strane, čak i ako na izbor mesta nisu nimalo uticali predsednički izbori i pobeda Džordža Buša, Ministarstvo za energiju je svakako znalo, unapred, koliko je jaka poslanička grupa iz Teksasa u Kongresu, i koliko oduševljena za SSC, pa se Ministarstvo možda nadalo da će smeštanjem superkolajdera baš u Teksas poboljšati izglede da projekat SSC dobije pare od Kongresa. Ako je tako bilo, to ipak ne bi bio neki skandal, jer to ne bi bio ni prvi ni poslednji put da neko ministarstvo nastupa tako sračunato. A ja, u svakom slučaju, mogu posvedočiti da nikakva razmatranja te vrste nisu uticala na odabir sedam najpogodnijih lokacija od strane te radne grupe, čiji sam član bio. Naša radna grupa je od samog početka smatrala da je Teksas među najizglednijim konkurentima, delom zbog izuzetno pogodne geologije. Jedan važan činilac bilo je žestoko lokalno protivljenje izgradnji superkolajdera, koje smo primetili na nekoliko drugih izuzetno pogodnih lokacija, pa i u susedstvu Fermilaba u Ilinoisu. U okrugu Elis, praktično svi su sa dobrodošlicom čekali i pozdravljali izgradnju superprovodnog superkolajdera.
(236) 'kvarkogojstvo': D. Ritter, Perspectives, summer 1988, p. 33.
(237) tako oslobođeni novac preusmeren je u projekte za navodnjavanje: Vidi, na primer: R. Darman, prema navodu P. Aldhous in "Space Station Back on Track", Nature 351 (1991): 507.

O PISCU

Stiven Vajnberg sticao je obrazovanje na univerzitetima Kornel, Kopenhagen i Prinston, a zatim je držao nastavu na univerzitetima Kolumbija, Berkli, MIT i Harvard, pre nego što je, godine 1982, prešao na Univerzitet Teksas u gradu Ostinu, gde je sada profesor na 'Džouzijskoj regentskoj' katedri. Za svoj rad u fizici elementarnih čestica dobio je jedanaest počasnih doktorata i mnogo nagrada i medalja, uključujući Nobelovu nagradu za fiziku godine 1979. i Nacionalnu medalju za nauku godine 1991. Autor je i knjiga Prva tri minuta (The First Three Minutes), Otkrivanje subatomskih čestica (The Discovery of Subatomic Particles), Gravitacija i kosmologija (Gravitation and Cosmology) i Elementarne čestice i zakoni fizike (Elementary Particles and the Laws of Physics) (sa Ričardom Fajnmenom). Osim toga, objavljeno je preko dve stotine njegovih članaka o fizici elementarnih čestica i o kosmologiji. Član je Londonskog kraljevskog društva i američke Nacionalne akademije nauka, kao i Američkog filozofskog društva, Američke akademije umetnosti i nauka, Međunarodne astronomske unije, Američke akademije za medijevalistiku, Filozofskog društva Teksasa, kao i drugih uglednih organizacija.