OLJA IVANJICKI

[You must be registered and logged in to see this image.]
(rođena u Pančevu 1931. godine) je poznata srpska slikarka i član ULUS.


Život

Olja Ivanjicki je rođena u Pančevu 1931. godine u ruskoj bolnici. Njeni roditelji, otac Vasilij Vasiljenko Ivanjicki i majka Veronika Mihajlovna Pjotrovska su u Srbiju došli kao prognanici iz Rusije nakon Oktobarske revolucije. Živeli su u Kragujevcu gde je Olja Ivanjicki živela sve do dolaska u Beograd, gde je studirala vajarstvo na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu. Mada je upisala vajarstvo, ona se od samog početka uglavnom bavila slikarstvom. 1957. godine je završila akademiju likovnih umetnosti u klasi profesora Sretena Stojanovića. Po završetku postdiplomskih studija, 1962. godine dobila je posebno priznanje i stipendiju Fordove fondacije za nastavak studija u SAD, a godine 1978. i mogućnost da učestvuje u programu Fulbrajtove fondacije „Artistin Residencena Rhode Island School of Design“.

„Uopšte ne znam koliko znam. Znam i ono što mi još nije palo na pamet.“
(Olja Ivanjicki)

Mediala

Za više informacija pogledajte Mediala
Vikizvornik ima originalan tekst povezan sa ovim člankom:
Autor:Olja IvanjickiGodine 1959. sa grupom slikara — Milićem od Mačve, Leonidom Šejkom, Milovanom Vidakom, Svetozarem Samurovićem, Kostom Bradićem, Sinišom Vukovićem i drugim — kao jedina žena slikar osnovala je grupu „Mediala“. koju su predstavljali mladi slikari, pisci, filozofi, arhitekte, kompozitori. Svim članovima Medijale bila je zajednička jedna jedina ideja: beskrajna ljubav prema umetnosti i beskrajno verovanje u njene sveukupne moći.


Slikarstvo

Olja Ivanjicki je imala 87 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Šezdesetih godina prošloga veka je počela prva sa pop artom u Beogradu, a pripremala je i izvedbe koje se pamte. Njene slike se nalaze u mnogim muzejima i galerijama širom sveta:

muzeju „Metropoliten“ u Njujorku,
muzeju „Santa Barbara“,
Muzeju savremene umetnosti u Beogradu,
Narodnom muzeju u Beogradu,
Muzeju moderne umetnosti u Skoplju,
Muzeju grada Beograda,
Istorijskom arhivu u Beogradu,
Gradskom muzeju u Rovinju,
kolekciji „Filip Beman“ u Filadelfiji,
fakultetu „Dobs Feri“ u Njujorku,
muzeju „Vitezovi Malte“ u Njujorku itd


izvor:wikipedija

[You must be registered and logged in to see this image.]

“Ako je duša važnija od tijela (jer je po prirodi sposobnija da vodi), i ako sa za tijelo brinu umijeća i vještine kao što su liječništvo i tjelovježba (i njih smatramo znanjima i za neke ljude govorimo da su ih stekli), očigledno je da neka briga i neko umijeće postoji i za dušu i za duševne vrline, i sposobni smo ga steći, jer to možemo i s onim u čemu nam je neznanje veće i što je teže spoznati. Aristotel

U 78. GODINI
Preminula Olja Ivanjicki

[You must be registered and logged in to see this image.]

Bila je jedan od osnivača najpoznatije umetničke grupe 60-ih godina, “Medijale”, u kojoj su bili i Leonid Šejka i Milić od Mačve. Izlagala je u svim svetskim metropolama, a u jednoj anketi proglašena je najboljim slikarem XX veka na prostoru cele bivše Jugoslavije.

Kao osnivač “Medijale”, Olja Ivanjicki sledila je ideju o "beskrajnoj ljubavi prema umetnosti i verovala u njenu sveukupnu moć".

U taj svet uklapala je znamenite umove sa ovog podneblja, poput Nikole Tesle i Njegoša.

Olga Olja Ivanjicki, rođena je u Pančevu kao dete ruskih imigranata koji su u Srbiju stigli posle Oktobarske revolucije.

Studirala je vajarstvo, proslavile su je slike i performansi, pisala je pesme, a pre pet godina uradila čak i idejno rešenje za most preko Dunava nazvavši taj projekat "Beogradska vremenska kapija".

izvor:B92

I Ovo je Olja :

*Za mene je slikarstvo,a samim tim i stvaranje,samo put da na kraj svoga zivota ne stignem prazna srca...*
*Ocistila sam zivot od sporednih stvari nisam ga zatrpala paralelnim zivotima bavim se pored umetnosti,svetom,planetama,kosmosom,razmisljanjima....Nemam vremena,ali ga nisam ni trosila na tudje sudbine.Zato imam stvaralacke energije*
*Promene treba doziveti kao neki svetleci trenutak...*
*I uvek tragam za zalascima sunca...neki put su siromasni,ali ima ih i carobnih...*
*Kada se vreme beskonacno uspori i kad vise neznam da preduzmem sa sobom,jedina mogucnost koja mi ostaje da ga ne osecam tako bolno je tkanje rechi ...*
*Uopste ne znam koliko znam. Znam i ono sto mi jos nije palo na pamet...*
*Ljudi ne mogu da povezu u svojoj glavi da covek ima i telo i dusu i pamet i talenat.Da sve to moze da bude sadrzano u jednoj osobi.Oni bi po svaku cenu da to odvoje...*
*...ako napises neko delo znaci dosta,ako to neko drugi uradi,onda to samo posebni primete...*
*...sve je uptrebljeno u smislu umetnosti i cvece,i drvece i lisce,i sisanje trave..neznam nije uzeto da bi se nesto napravilo...samo je pitanje koliko traje...*
*...reci imaju bogatstvo,veliku moc...uvek zapisujem ono sto izgovorim u jednim dahu...ako to ne uradim reci pobegnu...*
*...reci su jedna carolija... *
*...najlakse je oprostiti...najgore je nositi mrznju ili osvetu,jer se tebi vraca... *
*Rekla sam i to ne jednom da moramo da oplemenimo svemir. Ili on Nas ...*
*Opet sam prestigla vreme. To mi se povremeno dogadja...*
*Ceo svet je u knjizi...*
*Oduvek volim nežnost u razblaženoj crvenoj boji...."

Kad je zagrlila svoj Kosmos ovo sam joj posvetila:

Знам да си тамо где се преливају дугине боје, тамо где се преплићу доброта и љубав
и да ћеш нас и одатле грлити и штитити још јаче и силније...
Искричава душо и ти ћеш у нама бити заувек као лепршави трептај свемира... лети и светли космосом
и дај дуги још јачи сјај...нећу да се опраштам, јер не признајем такве одласке.......


(Ољи Ивањицки која је данас постала искрица вечности )
24 06.2009.

Обраћам се Новом добу,
У коме ће све бити могуће одмах,
На нежни додир,
На мали знак пажње,
На отисак палца и звук имена,
На једва приметну бору,
На подрхтавање зеница.....

(Оља Ивањицки, из песме За нови почетак)

...Ако све то променимо,
Да ли ћемо се променити и ми у себи,
И како?
Јави ми сутра.....

(Оља Ивањицки, из песме Metamorphosis atomica)

У Песми над песмама
Постоји Реч над речима,
Над нама,
Под овим сводом,
Реч над речима.
Реч која призива,
Реч која одзвања,
Реч која протиче......

(Оља Ивањицки, из песме Реч над речима)

AРХИТЕКТУРА У СВЕТУ И КОД НАС

Ољина Велика јабука


Нашој културној елити у савременим, турбулентним, социополитичким дешавањима замера се да је некритички окренута друштвеним збивањима, подељена, инертна и недовољно ангажована на утицаје којима би могла допринети стабилизовању атмосфере уређеног демократског друштва.

Требало је да из нашег окружења оде једна сјајна личност која је годинама исијавала безмерне врлине, даровала нас најлепшим медаљама уметности, приповедала љубав и хуманизам, из митова извлачила златне нити лепоте и била узор толеранције на ратиштима опречности – па да се сви они, тихи и гласни, и леви и десни, и конзервативни и авангардни, уморни од заборава, разочарани од очекивања, нађу у истом времену, под сводом Београда у истом хармоничном реситалу, у истом јектенију: Вечна ти слава Оља Ивањицки.

И дужно су је испратили кроз бројне и неконвенционалне некрологе осветљавајући њено богато и чаробно стваралаштво, допуњујући њен испраћај изложбом у галерији РТВ, и за похвалу, ажурним фељтоном у „Политици”.

Оља се као школовани вајар бавила превасходно сликарством, али као ренесансно раскриљени уметник успешно је радила и занимала се скоро свим што дотиче уметност: књижевношћу, костимом, урбаним дизајном, инсталацијама. И архитектуром, што је мање познато и мање забележено по њеним библиографијама. Колико је то све успешно радила види се, на пример, по ангажовању у архитектури. У овој колумни „Политике” од 30. 8. 2003. објавили смо прилог под насловом: „Оља Ивањицки испред Нормана Фостера”. Чинило се да је наслов сензационалистички. Како је могуће да било који стваралац а поготово не архитекта буде испред сер Фостера који се сматра најзначајнијим живим архитектом? Било је могуће, јер је на великом анонимном међународном конкурсу за идејно решење грађевине – меморијала који треба подићи на месту порушеног Светског трговинског центра, тзв. близнакиња у Њујорку – Ољин пројекат ушао међу шест првопласираних. По завршетку конкурса градоначелник Њујорка организовао је изложбу свих 1.100 пројеката на којој је највећи број гласова посетилаца, испред Фостера, добила Оља за пројекат BIG Apple twins.

Као што врло често бива, када се изукрштају интерес, сујете и капитал, награђени се пројекти отклоне од реализације и повере преферираном колону. И у овоме случају пројектовање није поверено ни једном премираном пројекту. Уз афере које су пратиле будући Светски трговински центар сигурно неће стајати заслужно стваралачко име. Ољин пројекат остаће у њеном курикулуму као нереализовано дело.

Значајна нереализована дела, како то историја показује, могу у неким случајевима имати и веће вредности од оних реализованих. Нема историје архитектуре у којој посебно значајно место немају пројекти: Етијена Булеа, Антонија Сант Елије, Виктора Веснина, Владимира Татлина.

Сва њихова нереализована дела су стожери појединих поглавља у развоју архитектуре као антиутицаја наступајућих корака у прогресу цивилизације. Татлинов споменик Трећи интернационални вероватно држи рекорд у множини штампаних презентација.

Основна идеја Ољине Велике јабуке била је да гради торусну кулу, реминисцентну Бројгеловој вавилонској, као највишу грађевину Менхетна, на чијем би се врху налазила велика светлећа јабука, која би новим технолошким могућностима расипала светлосне поруке, била илуминациони фар врха скајлајна, и асоцијативни кажипрст ка могућем бољем свету. Никада неће бити изграђена како ју је Оља замислила, као што није ни Татлинова кула. Али ће остати историјска провокација која ће ко зна кад, и ко зна како, конвергирати ка Ољином пројекту.

Потпуно је непознато једно од најновијих нереализованих Ољиних дела. Недавно јој је понуђено да ликовно валоризује међупростор у једном великом новобеоградском блоку на левој обали Саве. На задовољство наручиоца донела је идејне скице за један нови симбол града, и рекла: „Београд има свој, вечити, сјајни симбол Мештровићевог ’Победника’ и ништа му се не сме супротставити (најмање опскурне сајле, примедба ММ), али може га усвечанити и фамилијаризовати ако Београд добије и ’Победницу’.” Он горе, „Победник” на фортификацији са птицом и мачем, којим је изборио слободу слободарском Београду, бди над старим градом, а она, „Победница”, доле у кањону модерне архитектуре Новог Београда, са електронском буктињом у женском миру, у миру слави други сингидунумски его, објављујући Urbi et Orbi, како је то већ чинио биограф деспота Стефана, да је Београд „величанствени град”. Ољин споменик због промењених урбанистичких услова никада неће бити реализован. Али, ко зна, можда ће једнога дана Београд добити „Победницу” на чијем ће постољу поред имена аутора стајати: „По идеји Оље Ивањицки 2005. године”.

Михајло Митровић

Oljin dijalog sa renesansom

(Savo Popović)

OČI pune suza kad govori o godinama sveopšte bede za vreme studija smenjuje blistav, nezaustavljiv smeh Olje Ivanjicki kad se seća “avantura” svoje generacije sa studijskih putovanja u inostranstvo, na koja ih je vodila Akademija likovnih umetnosti. “Uvek smo bili bez dinara.”
Kad se kretalo u Italiju pedeset i neke, iz Beograda se, naravno, nosila sva hrana. Dvopek za deset dana putovanja po Italiji za četrdesetak studenata i šunka u konzervama za koju se opredelio deo grupe, odnosno “gavrilovićka” koju je nosio drugi deo klase Sretena Stojanovića. “Spektakl” je počeo već u Mestrama pred Venecijom, gde se grupa iskrcavala i gde voz stoji svega nekoliko minuta. Na peron su izletali dvopeci, šunke i salame, ali kulminacija se dogodila tek sutradan po užasnoj letnjoj žegi kad su konzerve šunke eksplodirale. “Salamaši” su svoje “gavrilovićke” morali da dele sa onima koji su ostali bez šunki. Jeo se dvopek, a onda je na putu do Venecije grupa od četrdeset studenata zaposedala u panici svaku javnu česmu izbezumljena od žeđi. Sve je ličilo na jedan veliki hepening.
Ne, tad još nisu počeli hepeninzi Olje Ivanjicki. To je bilo vreme rađanja Medijale.
Posle projekta za Trg Marksa i Engelsa, Šejka i ja kroz druženje “počinjemo da smišljamo kako da postanemo. Kako da budemo!”. Hteli smo da budemo vidljivi, zapaženi, da se primeti naš umetniči stav. Uostalom, hteli smo da isprovociramo sredinu - ali, uvek je ideja bila umetnost. Odnosno, šta ona može da da, da pruži...
Bilo nam je važno da odmerimo i do koje mere ona takođe može da bude u zabludi. Jer, ne treba zaboraviti, to je bilo vreme jakih programa, političkih proglasa. Dobrodošao je bio onaj ko je sledio ta uputstva, a ko je mislio drugačije bio je ignorisan. Isto kao i danas. Ono što vlada svestima ljudi su stranke, to je recidiv onih vremena - one jedne partije. Nekad su
bili poslušni jednoj partiji, danas nekolikim.
Medijala je počela slavno, velikim nastupom - izložbom u Domu omladine 1957. Šejka, Glavurtić, Vladan Radovanović, Olja. Ta raznovrsna izložba je imala dobar odjek: Radovanovićeva muzika, Oljin dijalog sa renesansom, Šejkine centrične postavke, “Veliko skladište” i senzibilni, lavirani Glavurtićevi crteži “Karmelićanke”. Ideja vodilja nam je bila da sve što postoji, što je bilo u umetnosti, služi, ostaje aktuelno i može istovremeno da postoji, da ništa nije za odbacivanje. Svaki ekstrem je bio dobrodošao, jer je podržavao celinu. Medijala je težila integralnoj umetnosti.
Nismo imali leđa i Medijala se može shvatiti kao oponent “mejn strimu” u domaćoj umetnosti tog vremena. Medijala nije imala za temu vreme u kom su živeli njeni akteri. To je, ipak, bilo pomalo disidentski. Na ceni nisu bili ni međuratni modernisti. Smatrani su buržujima, bili su predstavnici vremena koje ne dolikuje ideji proletarijata. “U tom smo vremenu živeli.”
Medijala nije imala dobru recepciju u kritičarskim krugovima. “Ali, od koga je to trebalo očekivati? S Kolarevićem smo loše stajali, a s Pavlom Vasićem smo bili i u sudskom sporu, jer je Glavurtića tužio sudu za uvredu.” To je bilo herojsko vreme. Vredelo je sve što smo pokušavali.

POZNANSTVO

BIO je objavljen konkurs za skulpturu i uređenje Trga Marksa i Engelsa. Vajaru je u takvim situacijama, zbog projekta - potreban arhitekta. Kosta Bradić mi je preporučio Leonida Šejku i tako smo se upoznali. Počeli smo da sarađujemo po pitanju Marksa i Engelsa u ateljeu Peđe Milosavljevića u Ulici Koče kapetana. Moj predlog je bio da Marks i Engels sede na klupi kao Murovi kralj i kraljica. A, preko celog prostora je trebalo da se nadvije ogroman luk. Kao trijumfalni luk. Ja sam uvek volela trijumfalne stvari. Uvek i sada.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Istina u zrnu stiha

Slikarka Olja Ivanjicki o pesničkoj knjizi "Večni uslov", u izdanju kompanije "Novosti": Kao što i u slikama pokušavam da uhvatim drugačiju realnost, tako i u ovim poemama bacam pogled sa strane

[You must be registered and logged in to see this image.]

POSLE deset godina pauze, poznata slikarka Olja Ivanjicki objavila je novu knjigu poema. Zbirkom "Večni uslov", koju je objavila Kompanija "Novosti", Ivanjicki je probila novu barijeru. U vremenu kada su tiraži pesničkih knjiga od 300 do 500 primeraka, prvi tiraž njene nove knjige je 15.000 primeraka. Ova luksuzno opremljena i bogato ilustrovana knjiga, u kojoj Olja Ivanjicki lirskim i filozofskim porukama stihova traga za skrivenim istinama, na nov način vraća poeziju među čitaoce. Hrabro, kao što se očikivalo od nje.
- Imam tremu, ali ne veliku. Više da sve izdržim, jer nije to sasvim jednostavno - kaže Ivanjicki. - Mnogo je onih koji vole moje slike i onih koji ih imaju. Verovatno će ti ljudi poželeti da saznaju o čemu sam razmišljala, šta sam pisala ili naslutila. Možda će neko od njih da se zamisli, da se zapita da li je moguće da je neko obratio pažnju na nešto što mu je promaklo? Definitivno, mnogo toga ne registrujemo. Publika u sadašnjem vremenu mora da se natera da nešto pročita. Ne da bira, već da bude naterana da to uradi.

* Zašto?

- Mnogo je toga što odvlači pažnju i što nam izgleda važnije od čitanja. Od svega zavisimo, od izbora u Americi, u Pakistanu, Rusiji... Mi, ipak, živimo u globalnom svetu, kojim se u ovoj knjizi pomalo i bavim.

* "Večni uslov" je nastajao od 1998, šta je to što je poslednjih deset godina okupiralo vašu pažnju?

- Svaki dan ponešto. Nekad su to novinski članci, nekad neki događaj ili nešto što je protureno tek radi jedne osobe. Mi radimo na toj vrsti poruka za jednu osobu, ne za milion čitalaca. Pokušala sam da budem neko ko prenosi to zrnce. "Večni uslov" je zbir mojih iskustava. Za mnoge stvari samo postavljamo pitanja, a ne dajemo odgovor. Uostalom, bitno je postavljati pitanja. Poeme nisu ni vedre, ni tužne, već precizne. Kao što i u slikama pokušavam da uhvatim drugačiju realnost, tako i u ovim poemama bacam pogled sa strane.

* Da li je Žan Kokto vaš uzor, s obzirom na to da je on jedina ličnost kojoj ste posvetili poemu?

- Ne mogu da kažem da je Kokto neko na koga mogu da se ugledam, ali oduvek me je fascinirao kao osoba koja se bavila i poezijom, i politikom, i slikanjem, i mišljenjem. Pesma je nastala u vreme bombardovanja. Sve vreme sam slušala ploču sa njegovim stihovima. Poemu posvećenu Koktou napisala sam na francuskom. Poreklom sam iz Rusije, pa sam htela da završim knjigu pesmom napisanom na ruskom jeziku. Imam i naslov i sadržaj. Ali nisam uspela. Možda je to ostalo za neki novi početak.

* Pomalo je neobično da vas je inspirisao aktuelni predsednik Amerike. Spominjete ga u pesmi "Brojanje"...

- Prilikom izbora Džordža Buša za predsednika Amerike bila sam fascinirana onim beskonačnim brojanjem glasova, koje je trajalo dva meseca. Gledala sam televiziju i beležila šta se sve događalo za to vreme - brojanje glasova, pa listić ulazi u mašinu, pa izlazi napolje, pa suđenje mašini koja je pogrešila u brojanju, pa sudski proces koji se vodio protiv nje... Sve to sam stavila u pesmu. Pesmu sam poslala i Bušu, zajedno sa propratnim pismom.

* Da li vam je odgovorio?

- Nije. Ali možda će jednog dana, kad bude imao vremena da to pročita. Razumem ga, sad stvarno nema vremena.
* Kakva je veza između vašeg slikarstva i vaše poezije?
- Imaju dodirne teme. One su opravdanje zašto se nešto slika ili piše. Zanima me opšti poredak stvari, sa svom mogućom prošlošću i svim mogućim naukama, što većina ljudi najčešće zaboravlja.

VESELA PESMA

- PRE nekoliko godina spremala sam izložbu. Satima sam sedela na tvrdoj stolici, pa me je zaboleo repni pršljen. Godinu dana nisam mogla da sedim. Morala sam da ležim i da hodam. Rekla sam sebi da moram da napravim poemu o repu da bi prestao da me boli. I tako je nastala "Vesela pesma o repu". Neposredno pre objavljivanja, ponovo sam je pročitala. Čini mi se da ne bih uspela da ponovim ono što sam napisala, jer je bol prošao.

DISANJE U TAMI

- POEZIJA je kao i slikarstvo. Sve dok slika ne izađe iz ateljea, vezana je za sobu, mir i malo ljudi. E, kad se izmesti, počinje njen novi život. Neke srećnije slike, koje dospeju na zidove muzeja, povlašćene su da budu gledane, ali možda im to gledanje smeta. Možda najviše vole kad se pogase svetla i onda ćute tamo u mraku, imaju svog čuvara i dišu same za sebe.

PROMOCIJA

"VEČNI uslov" će biti predstavljen u subotu, u 18 časova u galeriji "Gvarnerijus" u Beogradu. Pored autorke, o knjizi će govoriti slikar i pisac Momo Kapor, književni kritičar Srba Ignjatović i generalni direktor "Novosti" Manojlo Vukotić.

izvor:novosti.rs

[You must be registered and logged in to see this image.]

OLJA IVANJICKI (1931-2009) -
Udaljeni eho metalnih ptica i žena kraljevskih odora

Pastir iz Arkadije

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]

Zena sa kraja sveta i jos dalje, 1986.

Umetnost koju ne briše vreme: Olja Ivanjicki

Olga Olja Ivanjicki, slikarka, skulptorka, pesnikinja, rođena je u Pančevu, kao ćerka ruskih emigranata. Detinjstvo je provela u Kragujevcu, a u Beogradu je upisala Akademiju umetnosti, gde stiče veštinu za početak umetničke karijere. Iako je upisala vajarstvo, slikarstvu je bila posebno naklonjena. Akademiju je u klasi profesora Sretena Stojanovića završila 1957. godine, a nakon postdiplomskih studija 1962, dobila je posebno priznanje i stipendiju “Fordove” fondacije za nastavak studija u Americi. Godine 1978. bila je pozvana da učestvuje u programu Fulbrajtove fondacije “Artist in Residence” na Rhode Island School of Design.

Njene slike i skulpture nalaze se u brojnim muzejskim i privatnim kolekcijama širom sveta, kao što su Metropoliten Muzej u Njujorku, Muzej Santa Barbara, Muzej savremene umetnosti u Beogradu, Narodni muzej u Beogradu, Gradski muzej Rovinj
Bila je jedna od osnivača legendarne grupe Mediala, koju su činili mladi slikari, pisci, filozofi, arhitekte, kompozitori koje je vezivala beskrajna ljubav prema umetnosti.

Olja je osmislila arhitektonski projekat za trgovinski centar u Njujorku (Big Apple Twins). Oprobala se i kao kostimograf u Narodnom pozorištu u Beogradu, u opereti “Slepi miš”, Johana Štrausa. Sa modnom kućom “Mona” ostvarila je modnu reviju “Tesla” i modnu kolekciju “Njegoš”.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Objavljena dela, "Ogledalo ljubavi", prepiska je Olje Ivanjicki i Leonida Šejka, "Oluja mozgova", razgovori sa Oljom Ivanjicki, koje je priredila Ljubinka Milinčić, "Videla sam pre i posle", pesme i eseji, "Večni uslov", poeme, "Videla sam pre i posle", prva posthumna knjiga

Nagrade i priznanja

Olja je dobitnica mnogih priznanja, između ostalih i Sedmojulske i Vukove nagrade za životno delo, kulturno-prosvetne zajednice Beograda, nagrade Zlatni beočug za životno delo kao i nagradu Privredne komore Srbije za saradnju umetnosti i privrede.

Međunarodni biografski centar iz Kembridža uvrstio je Olju Ivanjicki među “Vodećih 500 lidera od uticaja” potom je izabrana za “Međunarodnu ženu godine” i “Vodećih 2,000 intelektualaca sveta”, kao i za “Vodeće žive legende sveta za 2001. godinu” i “Izuzetne pojedince 20. veka”. Tokom 2005. postala je jedan od osnivača Niške umetničke fondacije za mlade umetnike, a krajem 2006. godine je učestvovala u osnivanju “Medial Art” salona.

[You must be registered and logged in to see this image.]


"Ja ne idem za uspehom nego za trajanjem, ne samo dok sam tu, nego i kada ne budem bila tu. Da sve ostane i traje. To je moj put."
Galerija Olje Ivanjicki

U decembru pretprošle godine u hotelu “Slavija” otvorena je Galerija Olje Ivanjicki, kao i prva izložba povodom 40 godina od smrti Leonida Šejke (1932-1970), pod nazivom “Olja i Šejka – Ogledalo ljubavi”. Izložba je bila posvećena umetničkom i ljubavnom paru, a otvorio ju je akademik Matija Bećković, koji je povodom tog događaja izjavio kako mu je čast da otvori izložbu posvećenu paru umetnika, njihovom slikarstvu i ljubavi.



wanabe