Goran Gorki

LUTKA OD PORCELANA

Gledao sam je,
dugo...
Tu čudnu
zamišljenu lutku,
sjajnu,
Kao da je od porcelana,
Jutros izglancanu,
nalickanu,
mirisnu,
A tako tihu, nemu,
nestvarnu...

Za stolom,
pored prozora,
polu praznog kafea,
Pogledom je skidala
nevinost oblaka,
A ja zamišljao njene misli,
ko je sunce u njenim očima,
koga je tako dugo čekala,
ko je vredan tih snova...
Te lutke od porcelana...

Uh,
zna li ona šta mi radi,
kakvu pobunu između
očiju i srca pravi,
Zna li da se poigrava
sudbinama
slučajnih prolaznika,
nečijim mislima...
Da stvara sećanja,
zamišljenost do oblaka,
i da čitav svet bi joj
mogao biti pod nogama,
A tako je krhka, lomljiva,
kao lutka od porcelana...

I gledao sam je,
dugo,
Kako je dan mazi,
klizi preko nje,
U anđela pretvara,
na stolici od kafea,
I kako na trepavicama
zadržava noć,
Puštajući mesec
da je dodiruje...

A noć je već pala,
kafa se odavno ohladila,
cigareta poslednja izgorela,
gosti su polako nestajali,
konobari stolice podizali,
A lutka od porcelana
nije se ni makla.
Samo pogledom
zvezde golicala,
Zamišljena,
tražeći put između zvezda...

U mojoj mašti
ona je već postojala,
Ista takva,
U snovima sam
je već sanjao,
Baš nju,
A bila je na samo
par koraka od mene,
Tako lepa
i glatka,
lutka od porcelana...

Ni jednom se nije okrenula,
ništa nije rekla,
Bila je centar moje pažnje,
deo moga sveta.
A ja je nisam
ispuštao iz vida,
Dozvolila mi je
da je milujem,
pogledima...

Lutku od porcelana...

...gorki...

UHVAĆEN U TVOJU ZAMKU

Otimam se,
uhvaćen
u tvoju mrežu,
tvoju zamku,
zalepljen
za tvoje niti
strasti...

Razapet između,
tvojih očiju
i stopala,
i vrhova
raširenih ruku...

Uhvaćen,
u tvoju mrežu
žudnje,
čvrsto vezan
za tvoju požudu...

Otimam se,
a ne želim,
da idem...

Šapućeš mi,
prelepe reči,
opijaš me,
uzdahom vetrova,
oduzimaš mi
moć govora,
tvojim
mednim usnama...

Otimam se,
a ne želim,
da idem...

...gorki...

Seti se...
kada sve prođe,
sva uluda čekanja,
na ivici snova i ludila,
Sve one gorke čežnje,
zarobljene u košmarima...

Seti se,
kako je sanjati svaku noć,
isti nedosanjani san,
kako je šetati ivicom ponora,
na korak od slobode,
na stopu od stvarnosti,
za sva ona čekanja...

Sećanja me,
živog zakopavaju,
u grobnicu snova,
U zalutale odnose
sa zvezdama,
u neme priče
sa mesecom,
i još duža čekanja...

Osuđen na ljubav,
da te volim...
A sam...
Seti se,
kako smo se
voleli nekada...
Ubijaju me,
tvoja nedostajanja...

Još uvek te čekam,
na ivici ponora,
gde si me ostavila...
Seti se...
Još sam tamo,
usamljen...
U mislima,
u sećanjima...

Seti se...


...gorki...

VERA LJUBAVI

Osuđen na robiju
od života,
Pred porotom
kurvom sudbinom,
Dokazujem,
svoju nevinost...

Da nisam kriv,
Da moj greh,
i nije greh,
Da ovaj žig ljiljana,
na mome ramenu,
deo je zlobe...

Zavidnih ljudi,
nedozrelih žena,
Sujete onih,
koji nisu
razumeli moja dela...

Kao vešca,
nekog čarobnjaka,
Žela da me spale,
na lomači,
mojih snova, želja,
Smisla,
mog života,
bez nje...

Proglasiše me
gubavcem,
prljavim prosjakom,
ludakom,
A nIšta nisam učinio,
samo sam tražio,
Lutao svetom,
u potrazi
za ljubavi...

Ljubav,
Koju sam trebao,
tako jako želeo,
nekome srce da dam,
A oni me osudiše,
nevernici,
vere ljubavi,
Oni su gubitnici...
Koji ne znaju
voleti,
Kao ja...

...gorki...

PRONAĐI LJUBAV

Pronađi ljubav,
Tu ,
skrivenu u meni,
žarom onih noćnih ptica
koje mi nisu
dali da zaspim,
I uzmi sve
one moje uzdahe,
uzalud trošene,
Sve moje misli,
u sećanju zatvorene,
Probudi me...

Razgrni
ove besane noći,
I pusti malo svetlosti
u moj život,
I napuni moje oči,
tvojim prelepim likom,
Hoću da se udavim,
Tobom,
da poletimo,
tim putem ljubavi...

Isčupaj čežnju,
između skupljenih šaka
na grudima,
Skloni zavese
iz mojih tamnih odaja,
Dokaži da nisu
uzaludna čekanja,
svih ovih godina,
Sva ona nadanja,
da nisu lažna...

Otvori mi,
otvori...
ova vrata,
Pusti me da živim,
među voljenima,
Osudi me,
na izganstvo iz samoće,
Na svetlost,
Pomozi mi,
da progledam...

Dopusti mi,
da sanjam,
pravim snovima,
A ja ću ti pokloniti,
srce u grudima,
I mesec,
u mojim očima,
biće zauvek tvoj...

Pronađi ljubav,
Tu,
skrivenu u meni...
Jedinu želju,
zbog koje nisam
Zaspao...

...gorki...

NESTAĆU...

Nestaću,
onako tiho,
neupadljivo,
kako sam i došao,
U dimu tvoje cigare,
oduvan ,
sa tvojih usana,
razliću se,
po ustajalom
vazduhu,
po gustom mraku,
zamršenih sećanja...

Ostaćeš,
večito nedosanjana,
u mojim snovima,
onih koje nikada
nisi ni želela,
Usamljena,
u svojoj usamljenosti,
jer tebi niko ne treba,
kao da si sam,
na ovom svetu
stvorena...

Možda,
i nećeš primetiti ,
da mene nema,
da sam nestao,
sa svojim snovima,
da je i poslednji svitac,
napustio,
ovu sobu sećanja,
svetlost se,
ugasila....

Možda se i vratim,
ako me ponovo,
udahneš,
na mesečini,
gde si me ,
i prvi put pronašla,
Ako se nađem opet,
u tvojoj duši,
snovima izgubljenim,
jednog poznatog,
Stranca...

...gorki...

CEKACU TE

Podeliću i ovu noć,
sa zvezdama,
i došapnuću oblaku
koji luta
da te potraži,
I da ti kaže
kako je težak uzdah,
Kada tebe nema,
kada nedostaješ,
u ovim samotnim noćima...

I mesec zaustavljen
u mojim očima,
zarobljen u mojim mislima,
vratiću ovom nebu,
da ti put osvetli,
I nacrtaću,
te poznate staze
usamljenim pogledima,
da me lakše nađeš,
da se lakše vratiš...

I čekaću te,
čekati i ove noći,
da se pojaviš,
neku nadu mi daš,
da i ti postojiš,
da i ti mene čekaš,
Negde zaustavljena,
na pučini,
ovog beskrajnog
tamnog horizonta,
ove noći ,
prepune zvezda...

...gorki...

IZAĐI

Lažem sebe
praznim čašama,
u dubini duše
razvodnjena želja,
Opelo i smrt
u najgorim birtijama,
ozlojađena daleka,
daleka uspomena...

Narošeno lice
razgarila noć,
čežnja zaplovila
morem vina,
na bokalu odsaj
poznatih očiju,
Pogledi mojih
slepih sudbina...

Izađi,
izađi iz mojih očiju,
suzama te nisam isterao,
Plačom te molim
da mi kažeš,
kuda sad
da te tražim,
kad te u vinu
nisam našao...

Izađi,
izađi iz moje čaše,
željom te nisam dotakao,,
Usnama te molim
da mi kažeš,
kog sad da ljubim,
kada tebe volim,
A nisam te se navoleo...

I plačem,
plačem kao dete,
Lažem sebe uspomenom,
Izađi,
izađi iz mene,
dok me ima,
da te ljubim,
prvom
i poslednjiom željom,
mojim
zaboravljenim osmehom...

Izađi,
i dođi,
u meni se brzo umire,
sa praznom čašom
i ostarelom željom,
Izađi,
izađi,
iz laži,
da te nisam voleo...

KRADEŠ ME

Kradeš mi misli,
i noći bez sna,
Otimaš iz mene,
reku uzdaha,
U oči mi vraćaš,
odbegli sjaj,
Dušu popunjavaš...

Kradeš mi osmeh,
zaustavljaš dah,
Pronalazim te
svuda po meni,
u meni,
u svim snovima,
Stalno te čekam...

Kradeš mi ruke,
puste zagrljaje,
iz samoće me vučeš,
Pričam o tebi,
svaku noć,
svaki dan...
Spominjem te u pesmama...

Nikad nedosanjana...

ZNAM DA SI TU

Ne mogu o tebi,
da napišem priču,
jer te toliko ne poznajem,
ali mogu pesmu...
toliko te znam...

Znam da si tu,
sveprisutna u mojim mislima,
sve jača u mojim željama,
sve lepša u mojim očima,
sve više nedostaješ,
u mojim pustim noćima...

I gledam te sanjivo,
u krugu mojih snova,
i gledam te sa čežnjom ,
želim da budeš samo moja,
I gledam te ,
samo te gledam...

I pružam ruke
da te dotaknem,
kroz ovu paučinu od snova,
u ovom zamišljenom krugu,
od mašte , sa puno boja...

I gledam te,
I toliko te poznajem,
i toliko te znam..
A evo,
još uvek te čekam,
svoje snove da ti dam...

I NIKADA SE VIŠE NISMO SRELI

A mogao sam
još trajati,
u tvojim očima,

Na tvojim grudima
gnezda od uzdaha
marljivo praviti,

Tražiti od tebe
još ljubavi,

smelo iscrtavati,
bezgrešne puteve
kojima nismo išli,

Raštrkani
na dve strane,
naprosto
smo se mimoišli,

i nikada se više
nismo sreli,

na našim ostrvima
u moru suza,
na našim ostrvima
od uplakanih zenica,

Potonule su naše lađe,
od laži,

od grešnih uzdaha,

Blaga od snova
i obećanja
koja smo zakopali,

ostaju skrivena,
bez mapa,
i nada
da će ponovo
biti pronađena,
u našim dušama...

A mogao sam,
a mogla si,
još trajati,
u našim očima...
Nazad na vrh Ići dole

KAKO ME LJUBILA

Ovamo cigani,
zauzmite vaše mesto
oko praznog stola
sa jednim gubitnikom,
i jednom senkom,
gde je ona sedela,
u oči me gledala,
i ljubila,
ljubila,
ljubila...

Udelite mi pesmu,
onu koja je ona volela,
Uvek pevala
u mom prisustvu,
Srećna bila...
I ja ću vas častiti,
svim što imam,
prstima,
pesmom ,rečima,
bolom ,
koji mi ostavila...


Hej...
moj bezubi prijatelju,
Ponovi još jednom
onu zadnju strofu,
onu sa njenim imenom.
I ne preskači refren,
koji je ona uvek pevala...
Kako mi se smejala...
i ljubila,
ljubila,
ljubila...

Hajde...
Hajde Cigani,
podsećajte još malo
na nju...
Konobari...
još jednu turu dajte...
Celoj birtiji,
i onoj lepoj dami
sa njenim očima,
Raščerečite
me pesmom,
ubijte me gudalom,
i ostavite me,
tu ispod stola,
gde je ona sedela,
da još malo
na samrti snevam...
Kako me ljubi,
ljubi,
ljubi...

TRAGOVI SEĆANJA

Ima...
i previše tvojih tragova,
zauzdana pitoma sudbina,
u mojim očima...
Mesec koji nikada nije
bio među zvezdicama,
okružen samo mrakom,
dok sam te čekao,
na raskrsnicama,
nemilih drumova,
bez znaka,
bez putokaza,
a dve staze,
krivudave ,
između tvojih očiju,
između trepavica,
Svetlost koja se gasi,
u mojim očima...

Tragovi su duboki,
urezani u misli,
žigosani snovi,
tvojim žigom...
Ohola noć
dok se navlači,
i nemir u postelji...
Ne,
ne umem da te ne osetim,
pticu,
koja uvek odleti,
ni kavez od ljubavi,
ne može da te zaustavi...
Zato idi,
al ne brini,
tragovi su ostali...

Vreme će
izbrisati samo prašinu,
otisak tvoga dlana,
dok si me gurala,
nisi dala da priđem,
ali rana od pogleda,
preke naravi
rajske ptice,
zauvek će ostati,
u mojim mislima,
kao kazna,
što sam te ljubio,
po tragovima,
Odlutale...
a prisutne...

ŠARENI SVETE MOJ

I gde bi ti,
šareni svete moj,
Gde bi ti,
iz mojih očiju,
Uz čije bi se
zenice pripitomio,
Kroz čije bi se
trepavice provlačio,
Gde bi se ti
tako malo,
od mene sakrio,
šareni svete moj...

Gde bi ti,
posle mene
završio,
Kome bi
svoje čari pokazivao,
Nevešta sećanja
neukom propovedao,
U kavezima od snova
svoje želje držao,
Uz koga bi se
neko kao ti skrasio,
Šareni svete moj...

I gde bi ti,
svu tu savest
na pameti zadržao,
toliko ćutao
da se bojim
da ne ostaneš nem,
I gde bi ti,
tako rado otišao
Ostavio,
ove poglede,
kada si deo mene,
Šareni,
prešareni,
svete moj...

TRAŽIO SAM TE

Kao neka,
daleka zemlja,
Iza mora,
Iza gora,
još neosvojena,
nedodirnuta...
Tražio sam te...

Samo vetrom milovana,
morem umivana,
suncem obasjana,
Sa pticama ,
prvi let probala...
Tražio sam te...

Neiskvarena vrlinama,
neobuzeta željama,
po oblacima hodala,
sa mesecom u očima,
Posebna...
Tražio sam te...

I našao...
moja voljena...

NEMA ME

Spaliću sve svoje pesme,
kao varvari
što spališe naše ognjište,
ugasiću sva svoja sećanja,
kao poslednji plamičak,
na sveći nadanja,
oduzeću srcu pravo,
da tebi piše...

Jer te ne pronalazim više,
u sebi,
u čudnom svetu ljubavi,
posle tebe,
više nemam ni inspiracije,
samo puste snove,
bez reči na belom papiru,
samo olovka izgrickana,
u čudnoj čežnji,
u još čudnijem nemiru...

A tako sam želeo
pesme da ti pišem...
Samo to...
i ništa više...

Da li znaš

Da li znaš,
da moja sećanja ,
počinju od kada ,
sam tebe upoznao,
od kada sam prve,
tvoje reči čuo,
tvoj lik u misli urezao,
tvoj pogled,
dobro zapamtio,
i tvoje usne,
po prvi put poljubio...

Da li znaš,
da se ne sećam,
ničega pre toga,
jer mi to ništa,
i nije važno...

Moja sećanja,
počinju...
od kada sam tebe ,
upoznao...

AKO POŽELIŠ

Ako ikada poželiš,
ponovo da me vidiš,
da me susretneš,
kao slučajno,
Pogledaj se u ogledalo,
Vidiš li te lepe oči,
Ja stanujem u njima...

Ako poželiš,
da me dodirneš,
stavi ruke na grudi,
Nežno me pomiluj,
po licu pomazi,
Ja sam TU,
U tvome srcu,
u tvojim grudima...

Ako poželiš,
miris moj da osetiš,
stavi ruke,
šake , prste,
pred lice,
tu sam bio stalno,
Miris moj,
pod kožu ti se uvukao,
i zauvek ostao...

A ako poželiš,
da me zaboraviš,
nećeš moći...

Ne,
ne možeš,
me zaboraviti,
izbrisati iz sećanja,
Jer jedno drugom,
smo puno značili,
ne možeš me
iz snova izbrisati,
Jer JA sam
tvoj SAN...

UMEŠ LI

Umeš li da izgovoriš,
reč ljubav ćutanjem,
i svojim nesigurnim prstima,
da je dotakneš,
a da je ne pokvariš,
ne polomiš...
Slučajno razbiješ,
tu kristalnu kuglu
od najlepših snova,
Da je čuvaš,
kao zenicu oka,
i da se u nju kuneš...

Umeš li osmehom,
da dotakneš dušu,
pogledom da pomaziš,
voljenu osobu,
Onako pred jutro,
budna da sanjaš,
Očima da ljubiš,
a da ne ujedeš,
Srce da otvoriš,
i da priču nastaviš,
tamo gde prestaje...

Umeš li da slušaš,
govor čistih emocija,
priču prepunu čežnje,
Šapat zaustavljen na usnama,
i njegovu suzu
svojom rukom da obrišeš,
Snažno na grudi,
iskreno da prigrliš,
Da razumeš,
da oprostiš,
a da se ne pokaješ...

Umeš li ništa da ne menjaš,
i da sve tako ostane,
da prihvatiš,
sve mane i vrline,
te posebne osobe za tebe,
da strasno ljubiš,
a da se ne povučeš,
I da veruješ,
u to ludo osećanje,
što se ljubav zove...

Umeš li,
Ako umeš,
Onda ti znaš da voliš,
i nemoj dopustiti
da ikada prestaneš,
Jer voleti znači živeti,
i biti srećan sa tim,
Živeti u jednoj osobi...

NE MOGU

Ne mogu Nina,
ne mogu to...
Zamoli me,
za nešto drugo,
Bilo šta,
bilo ko...
Šta god poželiš,
šta god pomisliš,
Samo nemoj,
nemoj To...
Ne diraj mi ,
obećanje Nina...
Ne diraj...

Znam,
dužan sam ti Nina,
Dužan,
za mnogo tog,
Tako sam malo platio,
to savešenstvo,
Tako malo vratio,
tog sjaja od zvezda,
Zakitio se,
skrivenim ordenjem,
i jednim sjajnim očima,
za džabe...

Oprosti mi Nina,
oprosti,
ali ne mogu to,
izgubiće se sve,
nestaće noć,
I magija će prestati
pod ovom kapom
nebeskom...

Ne, Nina...
ne mogu to...