Aleksinac

ALEKSINAC



Ovde je teško zidati, graditi. Jer, gde god da zakopaš, u samom gradu ili okolini, naiđeš na tragove neolita, ili Rimljana, ili srednjevekovnog života. Dakle, graditi novo, i štititi tragove istorije. Odista težak zadatak. Osim Aleksinca, na Via Militaris ( ratnoj magistrali, danas Koridoru E - 10 ) u ovom kraju, pouzdano se zna da su Rimljani imali naselja, i tvrđave, još i u Gradištu, pa u Ćićinama, gde je u jednom rimskom grobu nađena gvozdena pecaroška stolica na rasklapanje, na Zindanu... i još dva utvrđenja: Presidium Pompei i Grapianum. U srednjem veku, ovuda je, istom trasom, nastavio da vijuga drum. Isprva vizantijski, potom srpski. Dakle, Carigradski drum, zna se, ovaj naš E – 75, to jest Koridor E – 10, Stari put, uvek je pomalo, u stvari – mnogo, bio i vojni drum. Onaj glavni. Za velike vojske i seobe.U srednjem veku, rimska utvrđenja su zamenile tvrđave Bolvan, Petrus, Lipovac, Gradac, Korman, Kulina, Aleksinac... Tolike tvrđave jasno svedoče o značaju ovoga kraja. A Aleksinac godine 1616., pod turskom vlašću, ima 100 vojnika, koji brane Carigradski drum od hajduka. I više nije selo, već varoš. I nije ovuda bilo rata ili bar vojske u prolazu, a da Aleksinac nije bio napadan i opsedan, ne retko spaljen i opljačkan. A bilo je mnogo ratova, i vojski...
Pod Knezom Milošem je, jedna od najvažnijih varoši u Srbiji. Carinarnica. Karantin. Izdavanje pasoša. Okružno središte. Poštanska centrala. A bogati rudnici i danas. I vode. Kao i ''ostatak'' Srbije, ovaj kraj obiluje izvorima mineralnih i stonih voda velike izdašnosti.A zašto treba prekinuti put ovde, odmoriti se, ostati dva sata, pet dana...
Narod ovde čuva drevne običaje. Na primer, žetvene. Može se divno odmoriti, provesti, uživati ... Ovde se živi mirno, opušteno, bez buke i vreve ... U samom Aleksincu. Ili na Bovanskom jezeru. Raju ribolovačkom, raju za sportove na vodi ... Na obalama Moravice, koja grad deli na dva dela. Na Moravi, gde je i prelepi motel. A u motelu običaj da se često nađe razlog da se gost nečim daruje. Flašom vina. Tortom. Večerom. Zato što mu je rođendan. Zato što ima lepu decu. Zato što je simpatičan... A zašto ne uživati na letnjem festivalu izvorne narodne pesme i folklora ''Na Moravi vodenica stara...'', pored reke Morave, kraj tog istog motela. Za Leskovik i Oblu glavu se interesuju planinari, ekolozi, speleolozi, lovci... Ljubiteljima lepe reči će odgovarati ''Dani poezije'' posvećeni pesnikinji Gordani Brajović...
Putniku verovatno ne znači mnogo bogata biblioteka aleksinačka, ali će ga zainteresovati crkva u Gornjem Adrovcu, posvećena Svetoj Trojici, podignuta na mestu gde je poginuo ruski pukovnik Rajevski, lično onaj Vronski iz ''Ane Karenjine''.Možda bi mu bio zanimljiv ovdašnji muzej. U zgradi koja je spomenik kulture. Da pogleda tragove te bogate prošlosti aleksinačke. Da ga zbune neolitska poprsja prelepih, ukrašenih žena u prirodnoj veličini. Da u etno - sobi oseti kako se živelo, ovde, pre dva ipo, tri veka... I treba videti Deligrad, jedinstven sistem utvrđenja od zemlje i drveta, poprište najvećih bitaka i pobeda u Prvom srpskom ustanku, pre dva veka...
A već o mogućnostima koje se ovde pružaju onima koji bi da obdare i svoja čula ukusa i mirisa, i zadovolje pogled onim što se kuva u loncu ili vrti na ražnju i iskri u čaši... Ne želimo da se misli da preterujemo. U to se morate lično uveriti...


izvor:aleksinac.co.nr

Veliki broj manastira i crkava predstavljaju svojevrsno kulturno i istorijsko blago Aleksinca i okoline.Poticu iz razlicitih perioda pocev od XV veka pa do danasnjih dana svedoceci o istoriji ljudi iz ovih krajeva.....






Nastanak manastira Svetog Stevana u Lipovcu, je posledica strašnih prilika u kojima se nalazila Srbija za vreme vlade despota Stevana Lazarevića. To je kraj 14. i početak 15. veka.Jedan od pridošlih monaha u ove krajeve, inok German, najverovatnije i osnivač ovog manastira posvećena Preobraženju Gospodnjem.
Po mišljenju nekih naših istoriografa, a na osnovu natpisa koji se nalazi iznad portala zapadnih vrata u crkvi manastira Sv. Stevana, inok German je ne samo osnivač nego i ktitor manastira. Međutim, ovo nije tačno, inok German je svakako osnivač manastira, ali ne i ktitor, budući da su ktitori bili oni koji su obezbeđiva materijalna sredstva, kako za gradnju, tako i za izdržavanje manastira. U ovom slučaju ktitor crkve Preobraženja bio je nesumnjivo despot Stevan sa svojim bratom Vukom Lazarevićem.
Severno od hrama manastira, na vrhu planine Leskovik, ogranak Ozrena, postoje razvaline antičkog grada Lipovca po kome je i manastir dobio ime, a sa njim i selo u podnožju planine. Njegova prošlost još nije ispitana. Neki su geografi i istoričari uzgred i dosta površno pisali o ovom gradu bez dovoljno argumenata. Poznato je da su se još Vizantinci, a kasnije i svi drugi osvajači ovih predela koristili ovim utvrđenjem. Despot Stevan Lazarević je grad Lipovac obnovio i u njemu boravio neko vreme sa vojskom. U vreme turskih osvajanja grad Lipovac je mnogo puta napadan te je zbog toga i sam manastir često stradao. Turci su manastir često pljačkali a monahe ubijali i razgonili ih iz manastira. Severno od manastira u mestu zvanom "Kolibe" nalazila se jedna dosta velika zajednička grobnica nazvana od naroda "Svete kosti".
Crkva Preobraženja Gospodnjeg u Lipovcu je malih razmera kako građevina, ali deluje skladno i ukusno. Po svojstvima arhitekture pripada grupi manastirskih crkava koje su podignute u poslednjoj četvrtini 14. veka u Srbiji. Karakteristično je za ovaj period da se manastirske građevine bitno razlikuju od onih iz vremena Nemanjića. Nisu niti velike, niti raskošne. Odlikuje se bogatom i ukusnom ornemantikom spolja i iznutra.
Crkva Svetog Preobraženja ima kube, glavnu oltarsku i dve pevničke apside sa po jednim prozorom. U njoj se živopis iz prvobitnog perioda nije sačuvao u celini. Ostao je jedino, i on nedovoljno očuvan, lik Pandokratora u kubetu, kao i delovi nekih fresaka u pandantifima iz 16. veka. Ostatak živopisa je dosta mlad, iz prve polovine 20. veka, i bez neke naročite umetničke vrednosti, ali istini za volju dosta skladno ukomponovan u celokupno crkveno zdanje.
Prilično prostrana manastirska porta sređena je za vreme igumana Dionisija, kao što su sređene i popravljene manastirske zgrade i konak, i ograđene divnim zidom dužine 360 metara sa petoro vrata. Izvan manastira je napravljena česma i izvedena voda za potrebe posetilaca manastira i za putnika namernika.

izvor:aleksinac.atspace

Spomen-crkva Sveta Trojica u Gornjem Adrovcu, selu udaljenom vazdušnom linijom oko osam kilometara od Aleksinca već sto godina je duhovno svetilište koje čuva uspomene na ruskog dobrovoljca pukovnika Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog koji je poginuo u Srpsko-turskom ratu 1876. godine, boreći se za slobodu Srbije. Samo nekoliko metara istočnije od mesta njegovog stradanja uzdiže se velelepni verski objekat, u narodu poznat kao ruska crkva, podignuta 1903. godine. Crkva Svetog Trojstva u Gornjem Adrovcu nalazi se na jednoj upečatljivo izdignutoj zaravni koja dominira čitavim predelom. Od puta pa do ulaza u hram ističu se drvoredi lipa koje su donesene, kako kaže još jedna legenda, iz sela Razumovske u Ukrajini, sa nekadašnjeg imanja grofa Rajevskih.

Pošto ni o izgradnji nema pisanih dokumenata, prazninu po-punjava još jedna sačuvana legenda. Naime, grofica Rajevska (ostaje nerazjašnjeno važno pitanje - ko je bila ktitorka, grofica Marija Rajevska? Za ktitorku uzimaju čas mati ili sestra, čas tetka ili snaha pukovnika Rajevskog) poverila je vladici niškom 3 000 dukata za gradnju oba objekta. Međutim, radovi su završeni prema planu a utrošen je tek svaki treći dukat. Preostali novac, čitavih 2 000 dukata, kako kaže legenda, vladika je vratio grofici Rajevskoj. Na severnom zidu hrama nalazi se mermerna ploča na kojoj je, pored imena ktitorke, i ime tog niškog vladike: "Trudom i nadzorom episkopa Niškog g. Nikanora Ružičića o trošku ktitorke plemenite gospođe Marije Rajevske ozidan je ovaj sveti hram i osvećen 2. septembra 1903. godine."
Crkva je skladnih je proporcija, sa karakterističnim pravim uglovima. Osnova je u obliku pravilnog grčkog krsta sa tremovima između krstova. Centralni prostor zasveden je kupolom. Fasade su obložene keramičkim pločicama grupisanim u vidu mozaika. Unutrašnji zidovi su oslikani živopisom. Predloške za fresko-dekoraciju uradio je ruski slikar V.M. Vasnecov. Izvođenje živopisa povereno je slikaru D. Obrenoviću. Leva strana hrama posvećena je Srbima svetiteljima, a desna velikim ruskim utemeljivačima hrišćanske vere.

izvor:aleksinac.atspace

Ovaj manastir se nalazi na desnoj obali Južne Morave u blizini Đunisa.
Nastanak ovog manastira vezuje se za Sv.Romana, učenika Sv.Ćirila i Metodija, koji se ovde upokojio, verovatno u 10. veku. Naime pošto se njegov grob pročuo kao mesto čudesnih isceljenja, nad nad njim podiže crkvicu (crkva je posvećena Blagovestima). Manastir Sveti Roman je jedna od naših najvećih svetinja, veoma stara, pominje se u hrisovulji koju je 1020. izdao vizantijski car Vasilije II.
Ne zna se kad je zapusteo ali ga je obnovio po predanju, sluga kneza Lazara, slučajno naišavši na grob sv. Romana. U narodu postoji predanje da ga je upravnik ergele kneza Lazara koji je "bolovao od noge", kada se s verom poklonio zidinama napuštenog manastira ozdravio i zato i obnovio. Još u tursko doba je u manastiru bila škola i internat za siromašnu decu do 1918.godine. Tu crkvu ponovo ruše Turci 1448. godine. Današnji izgled crkav aje dobila 1791. godine kada je beg Đorđe Pile uz dozvolu sultana izvršio opravku temelja. Radove su izvodili majstori iz Makedonije, o čemu svedoči zapis na portlu. Knjaz Miloš je 1852. godine pomogao gradnju impozantnog zvonika i darivao jedno zvono. Zvonik ima posebnu prostoriju za isceljenje uglavom umobolnih.
U svim važnim bitkama XIX veka, igrao je posebnu ulogu, bio bolnica, štab, pribežište, stratište...

O ranijem živopisanju nema podataka. Živopis iz 1795. godine sačuvan je u pevnicama i potkupolama. Smatra se da ispod sloja kreča ima još starijih freski. Novi živopis je radjen 1831. godine. Kapela-grobnica Sv. Romana živopisana je zalaganjem jeromonaha Nikodima. Po zapisu iz 1860. godine ikonostas je imao tri velike prestone ikone i 12 malih u frizu. Postojeći je izrađen 1925. godine i delo je ruskog slikara Andije Becenka.
Uz južni blok crkve nalazi se kapela Sv. Romana, a u njoj njegove svete mošti. U porti je grob manaha Simeona Svetogorca (+1889) koji je godinama ukrašavao dvorište manastira raznobojnim kamenjem u obiku mozaika. Tu i grob kapetana Vuča Žikića koji je 1808. godine poginuo na Deligradu. Ovde je sahranjeno srce ruskog plemića Nikolaja Nikolajeviča Rajovskog koji je poslužio kao inspiracija za lik Vronjskog u čuvenom romanu Ana Karenjina ruskog pisca Lava Tolstoja.
Manastir je aktivan, ženski i o njemu brinu monahinje (Igumanija Mitrodora).

izvor:aleksinac.atspace