Boža Ilić

(1919 – 1993)


[You must be registered and logged in to see this image.]

Boža Ilić (1919 – 1993) rođen je u selu Žitni Potok kod Prokuplja. Pripada generaciji posleratnih jugoslovenskih umetnika XX veka. U vreme posle Drugog svetskog rata, kada je socijalistički realizam bio nametnut umetnicima kao jedini podoban stil, u realističkom stilu i tematici slika Bože Ilića prepoznate su pozitivne karakteristike koje su bile tražene, pa su tako njegove slike postale ikone socijalističkog realizma. Osim slika obnove i izgradnje, koje su nastale ubrzo posle rata, u njegovom opusu srećemo i brojne portrete. Nakon promene državne politike menja se i kulturna politika i pred umetnike se postavljaju drugačiji zahtevi, a Boža Ilić biva skrajnut i obeležen kao režimski slikar, zbog čega je trpeo celog života.

Završio je Akademiju likovnih umetnosti u klasi slikara i pedagoga Mila Milunovića. U detinjstvu je potpuno ostao bez sluha. Član Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) postaje 1947. i od tada redovno izlaže. Likovni kritičari su ga još 1947. proglasili vodećim predstavnikom socijalističkog realizma. Njegovo delo obuhvata monumentalne figurlne kompozicije, enterijere, portrete, mrtve prirode i pejzaže. Radio je uglavnom tehnikom ulja.

Celokupno Ilićevo stvaralaštvo podeljeno je na dva perioda – prvi do 1950. u kome je nastalo nekoliko monumentalnih kompozicija koje su snažno obojene romantičarskim nadahnućem, da svedoče o davnim vremenima velikih nadanja i ponesenosti i drugi period koji obuhvata vreme od 1950. godine. Postoji ogroman broj mrtvih priroda, pejzaža i portreta iz ove faze u maniru kolorisičkog ekspresionizma.


Pedesetih godina socrealizam postaje prevaziđen i Boža Ilić sve više biva potiskivan i zaboravljan. Više od dvadeset godina primao je socijalnu pomoć i slikao mala platna iako je bio oprobani uspešni slikar sa velikim kompozicijama.

U Beogradu je samostalno izlagao 1953, 1955, 1958. i na mnogim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu (XXV bijenale u Veneciji 1950). Godine 1994. je održana u Narodnom muzeju u Beogradu retrospektivna izložba.


Njemu u čast umetnička galerija u Prokuplju nosi naziv „Boža Ilić“ i tu se svake godine održava likovna kolonija pod istim imenom. Osim toga ustanovljena je i slikarska nagrada „Boža Ilić“ koju dodeljuje Muzej Toplice u Prokuplju. Na brdu Hisar u Prokuplju 1999. otkrivene se biste Bože Ilića i Rada Drainca.

artegalerija.rs

[You must be registered and logged in to see this image.]

Vrlo retko pišem o svom privatnom životu,ali evo u čast ovog čoveka pisaću o svom poznavanju

Bože Ilića.Upoznala sam ga još kao student,bio je naravno kolega i prijatelj mojih profesora...ali

naše poznanstvo je kroz porodično prijateljstvo suprugove porodice.Mogla bih mnogoda pišem

o Boži,ali neću,napisaću samo kako je uticao na mene..S obzirom da se nije snašao u modernom

ekspresionizmu,koji je došao u naše prostore naglo,posle soc realizma,gde je Boža kao izraziti

realista plivao odlično..tako je Boža onako gluv nekako našao neki put u stilu koji nije njegov

i nastavio da slika,i bio ja veoma plodan..samo novca je bilo malo.Često je za jedan ručak

poklanjao sliku..No evo mog odnosa s njim..Bio je stariji od mene bar 30 godina..Svaki mladi slikar

pokušava da se oslobodi uticaja svojih profesora,i akademizma,pa sam tako i ja tražila svoj izraz.

Boža mi je tu i pomogao i odmogao..Zalagao se za pojednostavljivanje forme,i upotrebu jake tamne 

linije na platnima.Usvojila sam taj njegov savet,i posle mi je trebalo još toliko vremena da se 

oslobodim i njegovog uticaja,i nađem svoj izraz koji sam kasnije razvijala..Dakle Boža,veliki

realista na raskršću posleratnog i modernog slikarstva nije se snašao..Nije to bilo više slikanje iz 

duše...već manirizam..Privatan život neću da opisujem jer ga duboko poštujem,ali nije baš bio 

srećan u dva braka koja je imao ,o odlasku u Ameriku gde je pokraden za veliki broj slika..Dragi

Boža.

Слика Сондирање терена на Новом Београду Боже Илића из 1948. године, монограм социјалистичког реализма, синтетизује основни репрезентативни модел 

Ovo je skica flomasterom,suprugovog dede..original,Bože Ilića i anegdota...

Kad se deda požalio da ne liči na njega,Boža mu je odgovorio da nije važno kako je on

izgledao,već je važno ono što piše u dnu slike..Boža Ilić

Ratko je da neko da ovako autentican doprinos temi.Hvala !
Lepo secanje na neobicnog umetnika Božu Ilića, koga zivot nije stedeo.
Njegov zivotni put, talenat, i sve ono sto mu se dogadjalo, me je navelo
da otvorim ovu temu.

E moja Salome,ja sam ta koja treba da se zahvali,jer da ti nisi otvorila ovu temu,ja ne bih nikada..
jer mi je drago sećanje na njega s jedne strane..i što bih verovatno unela suviše ličnog u temu,
a to nam baš nije potrebno.Ljubim te za ovo..

Iz ovog perioda ga znam i ovako pamtim...