Priče o Svecima

SVETA VELIKOMUČENICA MARINA - OGNJENA MARIJA



Sv. Velikomučenica Marina - pobediteljka demona

Marina beše rođena krajem trećeg veka tokom vladavine cara Dioklicijana u Južnoj Anadoliji, u Pisidiji Antiohijskoj. Beše jedina kći svojih neznanobožačkih roditelja.

Kada imaše 5 godina majka joj umre, a pošto otac Edesije beše neznanobožački žrec, zauzet da bi o njoj mogao sam brinuti, on je predade pod starateljstvo ženi koja tajno beše Hrišćanka. Daleko od idola žreca Edesija i njegove bogohulne vere, ova plemenita žena vaspitavaše Marinu u Hrišćanskoj veri i duhu. Kako je Marina odrastala, tako je napredovala u hrišćanskom učenju i vrlinama. Njena vera u živoga Boga beše toliko jaka da ona dobrovoljno odabra težak put mučeništva. Jednog dana priznade ocu da želi da se pokrsti i da kao devstvenica postane nevesta Hristova. Otac to ne mogaše prihvatiti, omrznu je silno zbog vere njezine i odreče je se kao kćeri.

U to vreme Olimvrije, novi carski namesnik, beše došao u Pisidiju. Od samog njegovog dolaska otpoče ljuti progon Hrišćana. Jednom, videvši petnaestogodišnju Marinu u pratnji svoje pomajke, Olimvrije se toliko zanese njenom lepotom da pomisli da je uzme sebi za ženu. Kada je upita za ime, veru i otadžbinu ona mu smerno odgovori: "Ime mi je Marina, rođena sam u Pisidiji i verujem u Gospoda Isusa Hrista."
Saznavši da je Hrišćanka, Olimvrije pokuša da je pridobije laskanjem, da je privoli idolima, a kada mu to neuspe, zapreti joj ljutim mučenjem.

"Ništa me ne može odvojiti od Hrista"

Marina tada iskreno kaza Olimvriju: "Ne gajite uzaludne nade, namesniče, niti me plašite mukama, jer ja se muka ne bojim. Ništa me ne može odvojiti od Hrista! Ne bojim se nevolja, ni gladi, ni vatre niti mača. Ne mislite da ćete me pridobiti pohvalama, niti zlatom ili kakvim drugim bogatstvom. Sve su to stvari kvarljive i prolazne, za mene bezvredne ."

"Duša, po milosti Božijoj je besmrtna, i moja ka večnosti teži. Iz tog razloga, namesniče Olimvrije, mi Hrišćani mudro odbijamo prolazne raskoši i ovosvetovna uživanja. Mi smireno trpimo tugu i patnje ovozemaljske da bismo se udostojili večnog radosti po končini našoj.

Ako mislite da lažem, evo me namesniče, probajte, vidite istinu koja se u delima potvrđuje. Bičujte me, vatrom sagorevajte telo moje, mučite me kakvim god želite mukama. Što me više budete mučili, to će me Gospod Moj više nagraditi u Carstvu Nebeskom."

"Bezbroj puta u ovom životu, Gospod šalje utehu u muci. Podiže iz nepreglednih dubina, izbavlja nas od vatre, od muke i nevolje, vama i vašim poganim bogovima na sramotu i osudu. Dakle, ja ne marim za ovaj prolazni život. Zato spremno predajem telo svoje na muke, za besmrtnog Gospoda i Boga mog, jedinog neporočnog, koji beše razapet iz ljubavi prema meni i svom rodu ljudskom."

Ovo Marinino odbijanje razljuti namesnika. Predade je dželatima svojim, i oni unakaziše svu lepotu njezinu. Nije samo narod, koji muke gledaše, plakao već i sam namesnik - ne mogaše gledati svu strahotu njenih muka, već sakri lice u dlanove. Ali što su je dželati više mučili, to njena duša beše sve svetlija i lepša.



"Velika je vera tvoja"

Nepokolebljiva, ona se sa zahvalno moljaše Gospodu što je udostoji ovakvih muka: "Tebi Gospode predajem dušu svoju. Verujem u tebe, ne posrami me i nedaj neprijateljima mojim da trijumfuju nadamnom. Ne odvrati lica Tvoga od mene,Gospode. Neka se posrame oni koje čini neverje i bezakonja. Gospode, pokaži mi put Tvoj, nauči me istini Tvojoj, jer si Ti spasenje moje.U Tebe se uzdam. I zato ću podnositi sve muke, da bih svedočila ime Tvoje Sveto. Pošalji Tvoju milost na mene, Gopode, i neka se kroz moje muke proslavi Ime Tvoje."

I dok se ona tako molila i slavila Gospoda, dželati je surovo bičevaše gvozdenim trozupcima, kidajući njeno prečisto devojačko telo, sa koga otpadahu komadi mesa. I dok ona trpeše najveće muke, Arhangel Mihailo pojavi se pred njom i reče joj: "Velika je vera tvoja Marina. Tvoja duša će se udostojiti večne radosti u Carstvu Nebeskom."

Onda namesnik naredi da Marina bude bačena u duboku i mračnu tamnicu. I dok se u tamnici molila, opet joj se javi Arhangel Mihailo da je uteši i da izleči telo njeno od svih rana. Kad je ugleda isceljenu namesnik se strašno začudi. Reče joj: "Sada znam da se služiš magijom." No ona mu odgovori: "Ja ne znam za magiju, ja samo znam za Gospoda Isusa Hrista, koji ovim čudom osramoti vaše lažne bogove."

Na te reči namesnik se razbesne. Naredi mučiteljima da joj telo muče i meso seku gvozdenim testerama, a da kožu njenu deru noževima. Kada Marina pade i kada namesnik pomisli da je mrtva, vojnici uzeše njeno telo i odnesoše u tamnicu da tamo ostave dok ne istrune. No Arhangel Mihailo ponovo je poseti, prekrsti je, izleči njeno telo i nestade.



Čekić Svete Marine

Zli demon, gledajući da njegov sluga Olmvrije, ne može da savlada Marinu niti da je natera da padne ničice pred lažne bogove, posta očajan pa htede da je i sam iskuša. Uzevši na sebe obličje crnog zmaja, on se javi Marini u tamnici kako bi je uplašio. No, kako beše neustrašiva, Marina ga uhvati za rogove, i čekićem koji nađe tukla ga je ponizivši ga potpuno. Velika svetlost pojavi se sa Nebesa i osvetli celu tamnicu. Sve Marinine rane nanovo behu isceljene i na njenom telu ne osta ni jedan trag od mučenja. (Zbog ovog događaja Sv. Marina se često na ikonama predstavlja sa čekićem u ruci, kako bije demona.)



Krštenje u vodi i krvi

Bezumi namesnik odluči da je sledećeg dana muči u ognju i vodi. Ali Marina sve muke pretrpe kao u tuđem telu. Živo telo joj ognjem sagorevahu. Svezanih nogu i ruku u ključalu vodu baciše. Tada Marina pogleda u nebo i zavapi Gospodu: "Gospode Bože moj, molim ti se da razvežeš noge i ruke moje, i neka ova vode bude voda moga krštenja. Obuci me u haljinu spasenja, skini sa mene starog i odeni me u novog čoveka. Ovim krštenjem učini me dostojnom večnog života, i učvrsti me u veri Tvojoj." Tada veliki zemljotres zatrese celu Pisidiju. Konopci kojima beše svezana popucaše i ona se tri puta pogruzi u vodi u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Izađe živa i zdrava iz vode, slaveći Gospoda. Tada se začu glas Gospodnji s Neba i svi koji bejahu prisutni čuše:" Blagoslovena jesi, Marina. Ti se krsti i posta dostojna da nosiš krunu nevinisti." Mnogi tada ostaviše svoju veru neznanobožačku i postadoše Hrišćani. Kad namesnik to vide, naredi da svi do jednog budu posečeni. Tako i oni zadobiše neuvenljive vence mučeništva.
Procenjuje se da ih je bilo na hiljade.

Videvši da ne može pobedi Marinu, opaki namesnik naredi da joj se odrubi glava. I odsekoše joj glavu u doba cara Dioklicijana (284-305). Tako se Sv. Marina ubroji u vojsku mučenika, koji večno žive u Carstvu Nebeskom.

Patnje Sv. Marine opisa svedok celog tog događaja, sluga Božiji Timotije.

Sve do preuzimanja Carigrada od strane zapadnih krstaša 1204. godine, Mošti Sv. Marine čuvane su u Antiohiji. Prema drugim izvorima, njene Svete Mošti behu prebačene u Italiju 908. godine. Sada se nalaze u Atini, u crkvi posvećenoj Presvetoj Bogorodici. Njena časna Desna Ruka prebačena je na Sv. Goru, i nalazi se u manastiru Vatopedi. Na vrhu planine Langa u Albaniji, više samog Ohridskog jezera, nalazi se manastir posvećen Sv. Marini, sa delovima njenih Svetih Moštiju. Bezbrojna čuda dogodila su se i još uvek se događaju u ovom manastiru.
Svedoci tih čuda nisu samo Hrišćani već i muslimani. Veliko poštovanje imali su i Turci prema ovom manastiru, da nikada nisu hteli dirnuti niti u svetinju, niti u imovinu manastirsku. Jedno vreme Turčin beše tutor ovog manastira.

Sv. Marini verni se obraćaju molitvama za izbavljenje od demonske posednutosti i tražeći pomoć u lečenju mnogih boleti, najčešće raka.



Sv. Marina - uzor mladim ženama današnjice

Kakav uzor za mlade pravoslavne Hrišćanke danas! Ova petnaestogodišnja devojka beše rođena paganka, odrasla je bez majke. Otac je se odreče jer zavole Hrista i izabra bezbračni život. Odbcila je sve da bi živela samo za Hrista i da bi mu ostala verna u toj ljubavi. Odbacila je svu slavu, bogatstvo i udobnosti ovosvetovnog života. U svojoj nepokolebljivoj odluci da prati Gospoda beše surovo mučena, izdržala je demonska iskušenja, i na kraju postradla mučenički, ipak radosna, jer je želela da podražava Svete.

Većina mladih današnjice smatrala bi Marininu sudbinu tragičnom. Međutim, Ona nije mislila tako. Zbog svoje prevelike ljubavi prema Hristu, Marina je prevazišla sve nesigurnosti, sve strahove i smogla snage da izdrži sva mučenja. Mogla je da bira ugodan ovosvetovni život, ali on je izabrala put uzvišene sreće. Izabrala je onu sreću koju ni jedna ovosvetovna radost ne bi mogla nadmašiti. Sada Sv. Marina živi u večnoj slavi i jedna je od najmoćnijih i najvoljenijih Svetiteljki Pravoslavlja. Ona još uvek odgovara na molitve, leči bolesne jer hrabro postrada za Hrista. Postade i pobediteljka demona. Znajući sve ovo, Sv. Marina nije bila devojka u nevolji, već prava junakinja.

Pre nego što se Holivud mogao pohvaliti svojim junakinjama, postojala je Sv. Marina - pobediteljka demona. I dok su holivudske priče izmisljene, njena životna priča je istinita. Njene čudotvorne ikone i Svete Mošti tu istinu svedoče, kao i Njene brojne posete vernima koji joj se u molitvi obraćaju. Njena nadljudska snaga ogledala u prevelikoj veri i blagodati Svetog Duha. Ne postoji boljeg uzora mladim devojkama od Nje. I Ona je sama sebi našla uzor u Presvetoj Bogorodici.

Jasno je da devojke danas neće morati da podnose tako ekstremno velika i strašna mučenja za veru, ali biti veran Hrisćanin u današnjem društvu ni danas nije lako. Neminovno će naše religijsko opredeljenje izazvati podsmehe, pritisak od strane vršnjaka, nerazmevanje, neprijatnosti, uvrede i druge vrste iskušenja. Čak i usred ovih vrste "mučenja" Sv. Marina može biti primer i uzor kako da se izdrže i pobede iskusenja. Njena vera i ljubav prema Bogu trebalo bi da bude inspiracija mladima, da ne treba podleći ispraznostima ovoga sveta i života, već se usredsrediti na one vrednosti koje zaista znače.



Prevod sa engleskog prof. Bojana Popović

Свети Никола је рођен у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, на прибријежију Средоземног мора, од родитеља Теофана и Ноне, у време римског цара Валеријана.



Још као дијете Никола је показивао необичне душевне дарове. Када је одрастао и изучио школе, желио је да ступи у свештенички чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за свештеника града Мира.

Када Николи помријеше родитељи, који су били врло богати, он поче од свог насљедства помагати сиротињу, дијелећи милостињу и удавајући сироте дјевојке. По смрти његовог стрица, епископи и свештеници из Ликијске области, искупе се да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу највреднијег и најтачнијег у извршавању дужности. Пошто су се увјерили да је управо Никола такав, изаберу га за архиепископа мир-ликијског.

Као архиепископ Никола је поучавао народ у вјери, не само у цркви, већ и по домовима, на улици и на сваком мјесту. Младић је савјетовао, обилазио болесне, сужње откупљивао и пуштао на слободу, жалосне је тјешио, а грешницима је показивао пут и начине да се поправе.

Али, када наста љуто гоњење хришћана под царем Диоклецијаном, Никола је допао тамнице и у њој провео много година, све док цар Константин не даде свима слободу, те се Никола опет врати на своју архиепископску столицу.

Када је после тога цар Константин сазвао први Васељенски сабор у Никеји, Никола је био члан тог сабора, који је осудио Арија и његову науку. Из ревности према чистој вјери, ударио је Арију шамар.

Пошто је царица Јелена у то доба пронашла Христов крст у Јерусалиму, многи почеше да обилазе света мјеста. И Никола је обишао сва света мјеста. На овом путу десили су се многи чудновати случајеви. Прича се да када се Светитељ навезао на море, он предсказа олују. Морнари, познавајући све морске знаке, исмијавали су Николу што говори о стварима које неразуме, говорећи да олује неће бити. Али се ускоро навукоше густи црни облаци, задуваше јаки ветрови и ужасна бура почне да бјесни. Сви се на лађи уплашише, очекивајући да свакога часа постану жртве запјенушаних таласа. Никола паде Богу на молитву и облаци се разиђоше, вјетар преста и бура се утиша.

Када се из Палестине враћао кући погоди се Никола са неким лађарем да га одвезе у Ликију. Али, када испловише, лађар не хтеде да вози куда је Никола хтео, већ кренуше на другу страну. Никола их подсјети на погодбу и да му чине неправду, али они му запријетише да ћути. Одједном се подиже јак ветар и окрену лађу у другом правцу и без обзира на настојање лађара да задрже свој курс, ветар нанесе лађу на једно ликијско пристаниште, гдје се Никола искрца.

Има много прича како је Никола помагао људима у бједи и невољи. Једном је завладала велика глад у Ликији, а у Италији је био један трговац који је имао много жита. Њему се Никола обратио у сну понудивши му три златника да одвезе брод пун жита у Ликију. Трговац тако и учини. Сво своје жито је продао, а град Мир спасио од глади.

Никола је био и вјешт политичар. Једном је избила побуна у Фригији. Цар Константин посла тројцу војвода са војском да угуше побуну, међутим војници су се искрцали у Ликију, гдје су одмах почели да злостављају становништво и отимају од народа. Никола је позвао војводе у своју кућу и замолио их да обуздају своје војнике. Ови то и учинише. Управо у то време један невини грађанин је био осуђен на смрт. Осудио га је један управник, који је хтео на тај начин да дође до богатства тог грађанина. Никола је сиромаха спасио од сигурне смрти на губилишту и осудио управника због грамзивости и среброљубља. Војводе су затим наставиле пут у Фигију гдје су угушиле буну. Вративши се цару Контантину, војводе су очекивале награду и похвалу, али један царев службеник их је осудио као издајнике и бацио у тамницу. Из тамнице су се војводе молиле и призивали Николу да их спаси од погубљења. Никола се следећег дана појавио код цара Константина и изнудио опрост војводама. Када су се војводе захвалиле цару што им је поштедио живот, он им је саопштио да то није он урадио, него да је за то заслужан свети човек, Никола.

Никола се појављивао и на мјестима на којима предходно није могао да буде физички присутан. Једном, када се трговачки брод враћао из Египта у Ликију, ухвати их страшна олуја. Морнари почеше да се моле Богу и призивају Николу. Никола се појавио, дохватио крму и избавио брод и морнаре од олује. Када се олуја стишала, Никола је нестао. Дочекао их је у луци где је бод пристао, а морнари стадоше да му се захваљују. Никола им на то одговори: "Не захваљујте се мени, него Богу. Ја сам грешник и смртник као и ви".



Мало је познато да је Никола помагајући људима у невољи желио да остане анониман, те је новац стављао у одевне предмете људи, тако када би они пронашавши новац бивали изненађени. Једна од легенди говори о томе. Наиме у граду Миру живео је један сироти човјек који је имао три прелијепе ћерке, али их није могао удати, пошто за мираз није новца имао. О њему је некако сазнао Николе, па је једну ноћ посјетио човјека и поред ћеркиног му узглавља оставио чарапу пуну златника. Када су се пробудили, породица је била изненађена, а грешни отац је одмах кренуо да удаје своју прву ћерку. Никола је ово поновио и за преостале две, а када је отац ћери сазнао ко је био тај добротвор, отишао је до Николе да му се дубоко захвали. Никола је као и увијек до тада био скроман те благосиља домаћина. Из ове легенде је касније произашла легенда о Светом Клаусу (Деда Мразу), који би уочи Божића остављао у чарапи на огњишту поклоне дјеци.

Тако је Никола до дубоке старости управљао црквом и народом, и чинио добра дјела. Умро је 19. децембра 345. године. Његово тијело је сахрањено у саборној цркви мир-ликијске митрополије.

Много година је његово тијело тамо почивало. Скити, Словени са Дона су посјећивали Николин гроб и тамо тражили избављење и доводили болесне ради изљечења. Отуда се може објаснити зашто је Св. Никола толико омиљен код Срба.



У једанестом вијеку Турци су освојили цијелу Малу Азију, па и град Мир. Многи становници су се иселили и бјежали од стравичних злостављања.

1096. године, Св. Никола се обрати у сну једном свештенику из Барија (Италија) и саопшти му да не жели да му мошти почивају у "безбожничком граду" и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно тле. Овај тако и учини и прерушен у трговца са три брода пуна жита посјети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8. маја. Мошти су однијели у манастир светог Јована Претече. Народ је одмах почео да се скупља и да тражи изљечење, јер је Никола и по томе био познат. Након три године подигнут је храм Св. Николи у част, у коме је Стрфан Дечански, српски краљ (као што је и наведено у његовом живопису), повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром.

Спомен на дан упокојења Светог Николе слави се 19. децембра, по новом, или 6. децембра, по старом календару и тај дан се зове зимски Свети Никола. 22. маја (09.маја), слави се љетњи Свети Никола у знак захвалности ради пријеноса моштију у Бари.



Као што су од паганских богова улогу господара громова Срби предали Св.Илији, тако су улогу господара мора предали Св.Николи, јер он је многе бродаре од невремена спасавао. На Светога Николу, сви морепловци су у 4 сата поподне бацали сидро у знак сјећања на тог светитеља и отпочињали славље. Пловидба се настављала тек следећег дана. И Српско паробродско друштво је славило Светог Николу.


beogradskaka5anija

SVETI VASILIJE OSTROŠKI ČUDOTVORAC


Podvizi i vrline Vasilija Ostroškog, njegov trud za očuvanje i odbranu pravoslavlja svrstali su ga u red naših najznamenitijih i, uz svetog Savu, najvoljenijih srpskih svetitelja koga Srpska pravoslavna crkva proslavlja 12. maja

Veliki srpski svetitelj rodio se oko 1610. godine, u selu Mrkonjići u Hercegovini. Roditelji Petar i Ana bili su veoma pobožni ljudi. Na krštenju je dobio ime Stojan. Malog Stojana krasila je izuzetna bistrina i marljivost. Odgajan u duhu pravoslavlja i tradicije, pokazivao je veliku sklonost ka dobročinstvu i molitvi. Svoju neizmernu dobrotu i ljubav prema bližnjem iskazivao je u svakom trenutku. Da bi svoga sina sačuvali od Turaka i janičara, roditelji su ga odveli u obližnji manastir Zavalu „da uči knjigu", gde je njegov stric jeromonah Serafim bio iguman. U manastiru je Stojan u početku bio iskušenik, obavljao je redovna poslušanja i manastirske poslove, ali je puno vremena provodio u manastirskoj biblioteci čitajući stare knjige. Brzo je shvatao bukvar, časoslov, psaltir, kao i prve molitve. Za vreme Stojanovog boravka, u manastiru je bilo veoma živo: monasi su vredno radili, provodili vreme u biblioteci, fresko-slikarstvu. Održavale su se tesne veze sa Svetom gorom.

Kako je Stojan postao Vasilije

Iako siromašan, manastir je imao veoma bogatu kulturnu i duhovnu delatnost. Videvši da Stojan gaji izrazitu naklonost prema monaškom životu, njegov stric iguman Serafim šalje ga u manastir Tvrdoš, koji je tada bio i sedište Trebinjske eparhije, gde se nalazila škola, bogata biblioteka, ali i za to vreme veoma obrazovano monaštvo. Monasi su se aktivno bavili prepisivanjem bogoslužbenih knjiga i izradom umetničkih predmeta. U toj atmosferi duboke duhovnosti primio je iskušenik Stojan monaški postrig dobivši ime Vasilije. Nedugo zatim postaje đakon, a potom dobija i sveštenički čin. Kao pridvorni monah otišao je na Cetinje, gde ga je primio i zadržao mitropolit Mardarije. Vasilije je na Cetinju ostao nepunu godinu, napuštajući ga zbog stava mitropolita Mardarija prema uniji. Vraća se u Tvrdoš gde biva unapređen u arhimandrita. Ubrzo posle toga, Vasilije odlazi put Peći, patrijarhu Pajsiju, kome izlaže svoje viđenje crkvenih prilika u Hercegovini i Crnoj Gori. Dobivši od patrijarha blagoslov, putuje u Svetu goru, gde boravi godinu dana duhovno uzrastajući i snažeći kroz razgovore i savete svetogorskih monaha.

Obučavao sveštenstvo

Sa Svete gore Vasilije odlazi u Rusiju da se pokloni tamošnjim svetinjama. Iz Rusije se vraća u Tvrdoš sa mnogobrojnim darovima, bogoslužbenim knjigama i predmetima koje je dobio od ruskih monaha, mitropolita, episkopa, ali i samog ruskog cara Mihaila Romanova. Po povratku iz Rusije postaje episkop, da bi na Preobraženje gospodnje, posvećen od patrijarha Pajsija, u Peći bio proglašen mitropolitom zahumskim. Posle stradanja mitropolita istočnohercegovačkog Pajsija, patrijarh srpski Gavrilo I, izdajući patrijaršijsku diplomu, postavlja mitropolita Vasilija na eparhiju koja se naziva: Nikšić, Plana, Kolašinoviće i Morače. Kao mitropolit, Vasilije je bio veoma aktivan u obilaženju i podučavanju sveštenstva, ali i svog naroda savetujući ga kako da se sačuva i odbrani od dve pošasti - unijaćenja, to jest pokatoličavanja i Turaka, sa svim onim što je ropstvo pod Osmanlijama nosilo sa sobom. Upravo zbog neprestanog haranja i pustošenja turskog, koji nisu štedeli ni srpske manastire, mitropolit Vasilije 1651. godine napušta manastir Tvrdoš da bi eparhijsko sedište preneo u manastir Svetog Dimitrija u selu Pope.

Čuvar pravoslavlja

U ta, za pravoslavni živalj veoma teška, vremena mitropolit Vasilije je imao veoma veliku i važnu ulogu. Brinuo se, osim o svom narodu, i o pripadnicima rimokatoličke vere, s obzirom na to da je opasnost od Turaka pretila jednako jednima i drugima. Ipak, uz istinsko posvećenje i pastirsku brigu za ljude, mitropolit Vasilije težio je daljem podvizavanju i duhovnom uzrastanju. Neizrecivo su ga privlačile monaške kelije na Ostrogu, gde je, po svedočenju ostroških monaha, proveo petnaest godina. Tako je u Gornjem Ostrogu podigao crkvu posvećenu Vavedenju Presvete Djeve Bogorodice.
Da bi zaštitio manastir od pohare kneza Raiča koji je „arčio manastirsku imovinu", mitropolit u pratnji diplomate i grofa Save Vladislavića putuje u Peć patrijarhu Maksimu da bi od njega zatražio pomoć i zaštitu.Osim zaštite manastira, on upozorava patrijarha Maksima na opasnost od pokatoličavanja hercegovačkog i primorskog življa u Primorju.A ovome knezu Raiču i sam Sveti Vasilije proreče, da zbog nasilja koje čine manastiru, svi će mu sinovi poginuti. Ovo proroštvo svetiteljevo ubrzo se i ispuni. Ožalošćen, knez Raič pođe tada svetom ocu Vasiliju i ispriča mu nesrećnu pogibiju svojih sinova. Svetitelj uteši kneza, i savetovaše mu da se kaje za grehe svoje i grehe svoje dece. Tom prilikom on mu proreče da, ako se bude iskreno pokajao, Gospod će ga utešiti i opet će ga blagosloviti velikim muškim potomstvom. Ovo pretskazanje Svetiteljevo uskoro se i ispuni, i knez opet dobi nekoliko muške dece. Još mnoga druga pretskazanja Svetiteljeva obistiniše se za vreme njegovog života, a takođe i mnoga se čuda molitvama njegovim dogodiše.

Pred kraj svoga zemaljskog života, mitropolit Vasilije obnavlja kulu Svetoga Georgija u manastiru Hilandaru. Upokojio se 21. aprila 1671. godine u Gornjem manastiru Ostrog, gde je i sahranjen.



Čudotvorna isceljenja

Svetitelj Vasilije javio se tri puta starešini manastira Župe igumanu Rafailu. Doneta je odluka da se grob svetitelja otkopa, kada se dogodilo čudo. Telo svetitelja bilo je „celokupno i sveto". Tako su svetiteljeve mošti stavljene u kivot i položene u Malu crkvu. Seljene su više puta zbog opasnosti od Turaka, na Cetinje, zatim manastir Gornji Ostrog, gde su mu na poklonjenje, kao i dan-danas, dolazili vernici svih nacionalnosti i veroispovesti.
Brojna su svedočanstva čudotvornih isceljenja onih koji su zadobili milost našeg velikog svetitelja. Kult svetog Vasilija, inače, zaživeo je u srpskom narodu još za života svetog Vasilija. I dan-danas u velikom broju vernici pohode manastir Ostrog, verujući u milost svoga svetitelja.
Dolaze, štaviše, i iz inostranstva. Kraj kivota Svetiteljevog uznose se molitve i na našem i na stranim jezicima. Mnogi donose decu da krste baš ispred moštiju Svečevih, i mnogi nazivaju decu imenom Vasilijevim, a mnogi tu sklapaju brak, ili se ispovedaju i pričešćuju, ili traže da im se čitaju molitve za zdravlje, za isceljenje, za spasenje. Mnoge se žrtve i prilozi donose Svetom Ocu pod Ostrog, ali su najveće one žrtve iskrenog pokajanja i očišćenja srca pred Bogom i Svetim Vasilijem. Njega čak i bezbožnici poštuju, i sa strahom njegovo ime spominju. Jer svi znaju da se sa Svetim Vasilijem nije moglo šaliti, ni za života ni posle smrti. Pred milostivim Svetiteljem Ostroškim sav srpski svetosavski rod izliva sve svoje tuge i boli, i prinosi tople molitve za žive i umrle svoje srodnike. Praznikom i radnim danom, iz bliza i iz daleka, ka Svetitelju hrle poklonici, pripremani prethodno postom i molitvama, da bi se pred svetim kovčegom njegovim izjadali, isplakali, ispovedili i blagoslov izmolili.



Dan velikog svetitelja

Svetiteljevi podvizi i vrline, a naročito njegov trud za očuvanje i odbranu pravoslavlja, svrstali su ga u red naših najznamenitijih i, uz svetog Savu, najvoljenijih srpskih svetitelja. Svedočanstvo svemu tome su, pored žive reke vernika koji dolaze na Ostrog da bi se poklonili njegovim svetim moštima, i brojne crkve zadužbine širom Crne Gore, Hercegovine, Srbije, dok su dve crkve svetitelju podignute i u Americi.


Kao što Svetitelj ne imađaše mira za zemaljskog života, gonjen od mnogih neprijatelja Božjih i od glavnog neprijatelja ljudskog spasenja – đavola, tako ni njegove svete mošti ne ostadoše u Ostrogu poštećene od nečastivoga. Tako, prvi put su ostroški kaluđeri morali da skrivaju mošti Svetog Vasilija 1714. godine, kada je Numan-paša Ćuprilić harao po Crnoj Gori. Monasi su tada zakopali Svetiteljeve mošti niže manastira kraj reke Zete. Ostale su tu zakopane čitavu godinu. Reka je plavila ovo počivalište, ali se voda na čudesan način nije dotakla ni kovčega ni moštiju njegovih. Drugi put to beše u vreme opsade manastira Ostroga od strane Omer-paše u zimu 1852. godine. Omer-paša je tada opkolio Crnogorce u Gornjem manastiru i opsada je trajala devet dana. Svega trideset Crnogoraca, na čelu sa velikim vojvodom Mirkom Petrovićem, ocem crnogorskog kralja Nikole, branili su hrabro manastir od Turaka. Kada su najzad, s pomoću Svetog Vasilija, odbili Turke, otslužili su blagodarenje Bogu, Presvetoj Bogorodici i Svetom Vasiliju u crkvi Svetog Vavedenja. A onda Crnogorci uzeše sa sobom Svetitelja i poneše ga sa sobom na Cetinje, i položiše ga u crkvu Roždestva Presvete Bogorodice, pokraj moštiju Svetog Petra Cetinjskog. Mošti Svetog Vasilija ostadoše na Cetinju do proleća 1853. godine, kada su opet vraćene u Ostrog. U tom ratu manastir Ostrog bi opljačkan i popaljen od Turaka, a mnoge dragocenosti ostroške, kao i dokumenta iz doba Svetiteljevog, nestadoše i propadoše. Treći put biše nošene mošti Svečeve iz Ostroga u ratu 1876-1877. godine, i to opet na Cetinje, gde ostadoše oko godinu dana. Sa velikom svečanošću vraćene su u Ostrog 1878. godine. Februara 1942. godine, prilikom bombardovanja Ostroga neprijateljskim granatama, monasi su iz straha da granate ne poruše crkvu Svetog Vavedenja, gde Svetitelj počiva, preneli njegovo sveto telo u malu pećinu u steni iza manastirskih konaka. Ovo strahovanje pokazalo se izlišnim. Jer su granate doletale, padale oko manastira i rasprskavale se, ali manastiru nikakvu štetu nisu nanele, niti koga od bratije povredile. Svetitelj je i tada, kao i ranije, a i danas, bdio nad svojom obitelji.
Poštovanje našeg naroda prema ovom Božjem Ugodniku ogleda se i u podizanju u njegovu čast mnogobrojnih hramova u zemlji i inostranstvu. Osobito je divan hram podignut njemu u njegovom gradu Onogoštu – Nikšiću. Godine 1935. otvorena je u Beogradu bolnica pod imenom Svetog Vasilija Ostroškog; u crkvi Sv. cara Konstantina i Jelene na Voždovcu čuva se danas njegov sveti omofor. Najviše pak proslavlja se Sveti Vasilije u samom manastiru Ostrogu, gde se, kao što rekosmo okupljaju mnogobrojni poklonici sa svih strana naše zemlje. U Ostrog se ide sa strahom i pobožnošću, pešačeći, a često i na kolenima idući od Donjeg do Gornjeg manastira. Iz Ostroga se nosi osvećena vodica, ulje i tamjan, nafora, ili vata sa kivota Svetiteljevog, da se onda time namažu i poškrope oni koji nisu mogli doći Svecu na poklonjenje. Pred kivot Svetiteljev donose se bolesnici, bolesni od raznih i neizlečivih bolesti, i Svetitelj ih milostivo isceljuje i ozdravljuje i od duševnih i od telesnih bolesti. O tome svedoče mnogobrojne štake, i lanci, i verige, i nosila, i skupoceni darovi ostavljeni Svetitelju u Ostrogu u znak zahvalnosti za čudesno isceljenje i ozdravljenje. O tim mnogobrojnim isceljenjima, i o onima od duševnih bolesti, ludila i đavoimanosti, svedoče mnogi zapisi u manastirskim knjigama, i još više neizbrisivi zapisi u srcima vernih. Mnoga od tih čuda Svetog Vasilija narod prepričava i kazuje širom naše zemlje.

Lik svetog Vasilija sačuvan je i živopisan u različitim tehnikama. Freske i ikone svetoga Vasilija mogu se videti najpre u manastiru Ostrog, ali i manastiru Morača, u manastiru Dečani, Banja, kao i u manastirima i crkvama u Kotoru, Prijepolju, Risnu, Kumboru i mnogim drugim našim svetinjama.
Srpska crkva proslavlja velikog svetitelja 12. maja


Autor:
Mila Milosavljević

ВЕЛИКА ГОСПОЈИНА (грч: Κοίμηση της Θεοτόκου - Уснуће Богородице)



Успеније Пресвете Богородице, главни празник Богородице, дан је којим се обележава њен улазак на Небо, дан када се Христос спустио да прими њену душу, дан који је крај боравка Логоса међу људима до поновног доласка и Страшног Суда. Празнује се од IV века, најпре зими, истога дана када и Сабор Пресвете Богородице (26. децембар). Слављење празника Успенија Пресвете Богородице, 15. августа, уведено је у Јерусалиму током VI века. Из једног јерусалимског канонара, који потиче из VII века, сазнаје се да је базилика у Гетсиманији, подигнута за време цара Маркијана, била посвећена Успенију Пресвете Богородице. У Византији је празник Успенија уведен за време цара Маврикија (588-602), с тим да се празнује 15. августа.

Стихире за овај празник писали су Анатолије (IX век), Јован Дамаскин (пре 745), Патријарх цариградски Герман (740), Теофан Исповедник (IX век) и цар Лав Мудри Византијац (911). У Гетсиманији, где се налази Богородичин гроб, а такође и у Русији, по угледу на погреб Господа Исуса Христа, на јутрењу Велике суботе, врши се чин погреба Пресвете Богородице, који је изложен у грчким и словенским рукописима. За дочек овог празника служи Великогоспојински или Успенски пост, који почиње 1. августа, а завршава се уочи Велике Госпојине.



На иконама, овај празник се обично представља тако што се иконопише постеља на којој лежи Богородица са прекрштеним рукама на грудима. Са обе стране лежаја налазе се свећњаци са упаљеним свећама. Уз ноге Богородице Св. Петар кади кадионицом, уз главу су Св. Апостол Павле и Св. Апостол Јован, а остали Апостоли су уз одар. Присутни су и велики хришћански писци Св. Дионисије Ареопагит, Иротеј и Тимотеј који држе Јеванђеље; ту су и жене које плачу. Изнад Богородице је Христос који држи душу Богородице у виду детета, окружују Га светлост и Анђели. Може да се појави и Св. Јован Дамаскин са свитком на којем су исписане речи: "Достојна си да примиш небески живот и појавиш се у небеском табрнаклу", а са друге стране, Св. Козма Мајумски са речима: "Смртна си жена али те сада виде Апостоли као непорочну мајку Господа". Често се слика и епизода ο Јеврејину који је покушао да оскрнави покров Богородице и Анђео како му одсеца руке. Представа се обично слика на западном зиду цркве. Најпознатија и најлепша композиција Успенија Богородице сачувана је у Сопоћанима.



Време између Велике и Мале Госпојине зове се Међудневице или међугоспојинци. У Херцеговини ове дане зову и Несновица. Тада жене беру међудневичке траве: кичицу, крљу (рицинус), хајдучку траву (месечину), папричицу или бобицу, угаслицу, коњски босиљак, цвет од липе, зрео род од корова, дрена, шипка, оскоруше, шљиве и трна, други род од јабуке (које у јесен цветају) и малу зелену лубеницу. Овим травама лече се разне болести. Такође се остављају и међудневичка јаја од живине као најбоља за употребу и расад. По целој Србији се одржавају вашари и народни сабори. Један са најдужом традицијом је у Београду, код женског манастира у Раковици.



pravoslavlje.

Sveta Barbara



Prema legendi, bila je kćerka Dioskorusa, bogatog trgovca purpurom i plemića u gradu Nikomediji u Maloj Aziji. Plijenila je pažnju ljepotom, inteligencijom i jednostavnošću. Otac ju je htio udati za bogatog prosca. Kako je bila lijepa, čuvao ju je kao dragulj i prije nego je otišao na dulje putovanje, zatvorio ju je u toranj s dva prozora. Kad se vratio, našao je na tornju probijen treći prozor, a na pragu njemu mrski znak križa. Barbara mu je hrabro priznala, da je ona dala učiniti oboje: tri prozora, da je podsjećaju na tajnu Presvetog Trojstva, a križ, da je podsjeća na otkupljenje. Tajno je prešla na kršćanstvo, pod utjecajem đakona Valentina. Otac koji je bio tvrdi poganin, pobjesnio je od gnjeva, kada ga je htjela obratiti na kršćanstvo, a on nju ubiti. Uspjela je na čudesan način pobjeći u planine i sakrivati se u njima, dok je nije odao jedan pastir. Zatočili su je i mučili, no rane su joj svaki put čudesno zacijeljivale. Osudili su je na smrt. Po nalogu suda, njen otac osobno joj je odrubio glavu. Ubrzo nakon toga, pogodila ga je munja i umro je. Zajedno s Barbarom, mučeništvo je podnijela sv. Julijana iz Nikomedije.

Zaštitnica je rudara, dobre smrti i protiv groma i vatre. Jedna je od 14 svetaca pomoćnika u nevoljama. Njene relikvije nalaze se u crkvi sv. Vladimira u Kijevu u Ukrajini. Vrlo je popularna u Rusiji. Po njoj je nazvan grad Santa Barbara u Kaliforniji.

Nju je jako štovao mladi poljski svetac sv. Stanislav Kostka i osjetio njezin moćni zagovor u svojoj teškoj bolesti. Svetica mu se ukazala u pratnji dvaju anđela, od kojih ga je jedan i pričestio, jer njegov stanodavac, fanatični protestant, nije dopustio pristup katoličkom svećeniku u svoju kuću.

Zanimljivo je da su sv. Barbaru za vrijeme ratova zvali u pomoć topnici i to ne samo katolici nego i protestanti, koji donekle zaziru od štovanja svetaca. Njezine uspomene nije nestalo ni u protestantskim zemljama kad je reformacija zbrisala spomen mnogih svetaca. U SAD- u postoji "Red svete Barbare", vojno društvo topnika.

Rock band The Hold Steady, spominje sv. Barbaru u svojoj pjesmi "Don't Let Me Explode". Na glazbenom festivalu Lollapalooza, 2006. godine pjevač grupe, Craig Finn, ispričao je biografiju sv. Barbare pred nekoliko tisuća ljudi.

S blagdanom sv. Barbare povezani su i adventski običaji. Stavlja se pšenica u tanjuriće, koje proklija, zazeleni se te postaje božićni ures u kućama i crkvama. Drugdje siju pšenicu tek na blagdan sv. Lucije, devet dana kasnije. U zemljama njemačkog jezičnog područja odreže se na blagdan sv. Barbare grančica s trešnje, stavi se u vodu i na toplo pa ta grana za Božić procvjeta.

Spomendan joj je 4. prosinca.

(Wikipedija)

Sveta Katarina Sijenska



Sv. Katarina Sijenska (Siena, Italija, 25. ožujka 1347. - Rim, 29. travnja 1380.), bila je sestra u redu Dominikanki. Katarina je bila 23. od 25. djece. Roditelji su joj bili Giacomo di Benincasa, bojadisar odjeće, a majka se zvala Lapa.

Katarinu je još kao malo dijete, čim je došla do uporabe razuma i prvih spoznaja, neobično, privlačila crkva i sve što se u njoj zbiva. Katarinu je Bog već od najranije mladosti vodio izvanrednim putem pa je djevojčica već s 6 godina života imala na cesti svoj prvi zanos i neko viđenje. Kad je Katarini bilo 15 godina zadesila ju je vrlo velika bol. Umrla joj je najdraža sestra Bonaventura. To ju je toliko potreslo, da je odlučila prekinuti sa svijetom te se pridružiti dominikanskim trećoredicama, kojih je u Sieni bilo stotinjak. Majka Lapa se tome vrlo protivila, jer joj je već bila našla zaručnika. Katarina je bila vrlo odlučna djevojka pa je svoju odluku o izboru zvanja provela u djelo. U 19. godini života, Katarina je u mističnom zanosu doživjela svoje zaruke s Kristom postavši tako Njegova zaručnica. U jednom joj je viđenju Isus naložio da se posveti apostolatu. Deset posljednjih godina života provest će na putovanjima. Borila se za politiku pomirenja među gradovima, pokrajinama i državama te za obnovu u Crkvi. Godine 1374. harala je po Italiji kuga i Katarina se dade na dvorbu jadnih bolesnika. Mnogima je svojom molitvom vratila natrag željeno zdravlje, a njezin je hrabri primjer potaknuo i druge da pomažu bolesnicima. Ona je svima ulijevala pouzdanje.

Nalazeći se 1. travnja 1375. u crkvi sv. Katarine u Pisi, a primivši svetu pričest, zadobi pet rana na rukama, nogama i prsima.

Ona je 18. lipnja 1376. s dvadesetoricom svojih sljedbenika pošla u Avignon k papi Grguru XI. da ga moralno prisili na povratak u Rim. Već prije susreta s njime poslala mu je nekoliko vrlo energičnih pisama u kojima vapi za duhovnom obnovom Crkve i za povratkom pape u sjedište njegove biskupije. Katarina se s papom sastala tek u rujnu 1376. Papa ju je poslušao i vratio se u Rim i tako se dokončalo 70 godišnje avignonsko prebivalište papâ, koje Talijani nazvaše "babilonskim sužanjstvom". Bila je savjetnica papama Grguru VI. i Urbanu VI..

Katarina je u svom rodnom gradu osnovala samostan 1377., u kojem je rijetko boravila, jer je gotovo stalno bila na putovanju. Kratko pred smrt doživjela još jednu veliku bol: to je zapadni raskol, koji će potrajati 40 godina. To će je slomiti i ona 29. travnja 1380. umire u Rimu. Posljednje su joj riječi bili zazivi Kristovoj krvi: "Sangue, sangue!" - Krv, krv!

Papa Pavao VI. proglasio ju je 1970. naučiteljicom Crkve, a papa Ivan Pavao II. 1999. godine suzaštitnicom Europe.

Spomendan joj je 29. travnja.

(Wikipedija)

"Legenda aurea" Jakoba od Voragina



Mnoge priče o junačkim svecima mogu se pronaći u "Zlatnoj legendi" Jakoba od Voragine. Rođen je, kako kaže njegovo ime, u Voragini, danas Varazze kod Genove, vjerojatno oko 1230. Četrnaest godina kasnije stupio je u novoosnovani dominikanski red. Dominikanci su smatrali svojom zadaćom "krivo znanje" o kršćanskom nauku, kako su ga tada nastajući katarski pokreti zastupali, suzbijati i što je moguće više ljudi voditi (natrag) na put katoličke Crkve.

I osnivača svog reda Jakob je u "Zlatnoj legendi" učinio besmrtnim: Dominikova majka Johanna navodno je tijekom trudnoće u snu vidjela mladog psa s gorućom zubljom u ustima koji će nakon svoga rođenja zapaliti cijeli svijet. Danju i noću se kasnije Dominik posvećivao Bibliji i molitvi te usrdno molio "da se smije posve iskoristiti na spas bližnjega". U svojoj borbi protiv heretika nije se plašio smrti. Kad je jednom bio uhvaćen od neprijatelja, čak ih je molio da ga ne ubiju odmah nego "da mi sve udove pojedinačno i po redu odsiječete i da me postupno unakazite". Svome redu je dao posebno stroga pravila i braću je slao po cijelom svijetu da tamo propovijedaju. Dominik se danju posvećivao ljudima i njihovim potrebama i noću se molio Bogu. Čak i kad je umirao, tješio je još svoju braću: "U smrti ću vam biti korisniji nego u svom životu."

Više od čovjeka knjige

Jakov od Voragine je napravio karijeru u Crkvi. Oko 1252. postao je lektor teologije, 1260. prior u Genovi i kasnije godinama bio provincijal Lombardije. Vrijedio je kao izvrstan govornik, bio je putujući propovjednik i poučavao u redovničkim školama. Svoje propovijedi skupljao je u knjigama. Osim toga navodno je načinio rani prijevod Biblije na narodni jezik (lingua volgare), ali on ipak nije očuvan.

Sa trideset je godina Jakob počeo pregledavati i sakupljati legende o svecima. Najprije se ova zbirka jednostavno zvala "Legenda sanctorum" ("Legenda svetaca"). Kao "Legenda aurea" ("Zlatna legenda") dosegnula je svjetsku slavu. Također je značajna Jakobova "Genoveška kronika" koja seže od početaka do godine 1297.

Ipak Jakob nije bio samo čovjek knjige. Zauzeo se za reformu gradskog klera i po nalogu pape Honorija IV. izgladio u Genovi svađe između gibelina i gvelfa. Jakob se dugo opirao da prihvati izbor za nadbiskupa Genove. Ali konačno je popustio pritisku pape Nikole IV. te je ubrzo nakon njegove smrti posvećen u Rimu 13. travnja 1292. Dana 13. ili 14. srpnja 1298. Jakob je umro. Njegov se grob nalazi u crkvi San Domenico u Varazzeu. Godine 1816. proglašen je blaženim od pape Pia VII. kao "mirotvorac". Njegov spomendan je 13. srpnja.

Zlatna legenda

"Zlatna legenda" je bila najčitanija vjerska pučka knjiga srednjeg vijeka – čak je nadmašivala i Bibliju. Za svoju zbirku životopisa svetaca Jakob je koristio mnoge različite izvore: Bibliju, pasionalije, apokrifna Evanđelja, apostolska i djela mučenika, ali i u samostanima i u narodu prenošene priče. U jednostavnom a ipak umjetničkom latinskom jeziku pripovijedao je Jakob život Isusov i svetaca. Uredio je građu prema crkvenoj godini; velikim svetkovinama Božiću, Bogojavljenju, Uskrsu, Uzašašću i Duhovima posvećivao je svaki put opširna vlastita poglavlja. Osim toga objasnio je značenje crkvenih godišnjih razdoblja i liturgijskih običaja.

"Zlatna legenda" je objavljena 1273. nakon desetogodišnjeg rada. Djelo nije ostalo bez kritika. Označeno je kao nepotpuno i nepouzdano. Dominikanac Bernardo Gui je zbog toga sastavio "Speculum Sanctorale" ("Ogledalo svetih"), koje je međutim ostalo knjiga za učenjake. Jakobova zbirka legendi s njegovim živim opisivanjem svetaca je naprotiv odmah bila nepobitan uspjeh: može se dokazati jedan rukopis u Njemačkoj već 1282. Zbirka je prevedena na mnoge jezike i često proširena lokalnim legendama. Time je uskoro bila dvostruko deblja od izvorne verzije. Francuski prijevod je nastao oko 1335., engleska verzija 1483.; prvi njemački prijevod došao je 1362. iz Alzasa. Do 1500. doživjela je "Zlatna legenda" oko 80 tiskanih izdanja. U Kölnu je izdana opsežna zbirka dodanih priča o svecima, koja je pored 177 poglavlja izvornika obuhvaćala dodatnih 197 poglavlja. "Zlatna legenda" nije međutim bila omiljena samo kod laika. Propovjednici su ju često koristili, tako da su priče dospijevale i do jednostavnih ljudi. Mnogi slikari i kipari koristili su legende o svecima kao izvor inspiracije.

U vremenu reformacije i prosvjetiteljstva padale su pripovijesti o svecima malo-pomalo sve više u zaborav. Romantičari su tada nanovo otkrili fantastičke legende. U "Zlatnoj legendi" su spojene izvanredne životne priče s bajkovitim elementima u koje sam Jakob često nije stvarno vjerovao. Mnoge legende su često okrutne, govore o mučeničkoj smrti i paklenim mukama koje očekuju one koji ne vjeruju u Boga, ili bolje: ne u pravoga Boga. U vrijeme ranog kršćanstva borili su se sljedbenici Evanđelja za svoje preživljavanje, ali i protiv drugih religioznih predodžbi. Tako nije čudo da u "Zlatnoj legendi" ima demona i zmajeva, brutalnih borbi za moć i strašnih patnji. Ali na kraju uvijek pobjeđuje dobro.

(Franjevačka teologija)

Sveti vrači Kozma i Damjan



Nekoristoljubivim i besplatnim lečenjem, strogo se pridržavajući zapovesti Hristove: „Zabadava dobiste, zabadava dajite“ (Mat. 10,8 ), ova dva brata i po promislu Božijem lekara, ovenčana su nebeskim nepropadljivim vencima slave. Danas, 14.novembra po novom, a 1. novembra po starom kalendaru, Crkva i vernici slave dan Svetih vrača Kozme i Damjana, svetitelja i nebeskih lekara koji su besplatno isceljivali od bolesti.

Rodom behu iz Azije. Kao deca su kršteni i u hrišćanskom duhu vaspitani. U hrišćanskoj tradiciji spominje se da su imali veliku blagodat od Boga, da leče ljude i životinje od svake bolesti i muke, i to obično polaganjem ruku. Za svoj trud nisu tražili nikakvu nagradu, samo su zahtevali od bolesnika da veruju u Isusa Hrista.



O njihovoj nekoristoljubivosti i besplatnom lečenju kazuje se i ovo:

Žena neka, po imenu Paladija, koja teško bolesna mnogo godina ležaše u postelji i razni lekari joj ništa ne mogahu pomoći, ču za svetog Kozmu i Damjana kako isceljuju od svake bolesti i posla po njih sa molbom da posete nju koja je već na umoru. Sveta braća se odazvaše njenoj molbi, odoše njenom domu, i čim sveti lekari dođoše k njoj, ona po veri svojoj odmah dobi isceljenje, i ustade zdrava, slaveći Boga što je slugama Svojim darovao taku blagodat isceljenja. I zahvalna svojim lekarima za toliko dobro, ona željaše da im što da kao dar. Ali oni ni od koga ne primahu ništa, jer ne prodavahu blagodat koju imađahu od Boga. Žena onda reši da bar jednoga od njih umoli da primi od nje veoma mali dar: uzevši tri jajeta, ona krišom ode k svetom Damjanu i preklinjaše ga Bogom da primi od nje ta tri jajeta u ime Svete Trojice. Čuvši ime Trojednoga Boga, Damjan primi od nje taj maleni dar zbog velike zakletve kojom ga ona zakle. A sveti Kozma, saznavši za to kasnije, veoma se ožalosti zbog toga. I kada svetom Kozmi dođe vreme da se prestavi, on ostavi zaveštanje: da Damjana ne sahrane pokraj njega, pošto je narušio zapovest Gospodnju i primio od žene nagradu za isceljenje.

Tako se sveti Kozma upokoji u Gospodu. Nakon nekog vremena i svetom Damjanu dođe smrtni čas, te se i on preseli iz vremenog u večni život. No ljudi behu u nedoumici gde da sahrane Damjana, pošto su znali zaveštanje svetoga Kozme, i ne smejahu da svetog Damjana polože kraj njegovog brata. Dok oni tako behu u nedoumici, iznenada dotrča kamila, koju ranije sveta braća behu iscelili od besnila, i progovori ljudskim glasom: da ne dvoume nego da Damjana polože pokraj Kozme, pošto je on primio od žene tri jajeta ne radi nagrade već radi imena Božijeg. I tako, česne mošti njihove biše položene zajedno u mestu zvanom Fereman.

Kao zaštitnici srpske medicine i farmacije, godinama unazad lekari slave ove svetitelje kao krsnu slavu. Duboko ukorenjeno poštovanje imaju i u srpskom narodu. Mnogo crkava je posvećeno ovim svetiteljima koji pomažu svima koji im se molitveno obrate za pomoć. Prema kanonu SPC, svetitelji Kozma i Damjan, u narodu poznati i kao Sveti Vrači, slave se dva puta godišnje - 14. jula kada je umro Kozma i 14. novembra na dan smrti Damjanove. Svetitelji se na ikonama i freskama predstavljaju u srednjovekovnoj odeždi, sa kovčežićima u kojima su nosili lekove. Jedna od najpoznatijih fresaka s likovima svetih Kozme i Damjana nalazi se u Pećkoj patrijaršiji, iznad sarkofaga arhiepiskopa Danila Drugog.

medias.

GOSPOD I SVETI ILIJA (NARODNA PRIČA)



Jednom pozove Gospod Svetog Iliju i reče mu: „Mnogo puta si želeo, da makar samo jedan dan upravljaš svetom.
Evo, sedi za božanski presto, sa koga se vidi sve šta se desi u svetu i sudi ljudima.“

Tek što je seo Sveti Ilija za presto i pogledao po svetu, ugleda, kako na gumnu dele gazda i napoličar pšenicu.

Uzeli mericu pa na jednu gomilu sipaju gazdi, a na drugu napoličaru. Pošteno su podelili – sve mericu jednom, mericu drugom.

Kad su tako lepo podelili, napoličar otrča do kuće da donese vreće, pa da nosi svoj deo u svoj ambar. Čim je siromašni napoličar odmakao podaleko, gazda žurno zahvataše sa njegove gomile i sipaše na svoju…

Svetog Iliju ova nepravda toliko rasrdi, da odmah pusti grom na bezdušnog gazdu i on na mestu ostade mrtav.

Kad to vide Gospod, reče Svetom Iliji: „Ukloni se, proroče Ilija, sa moga prestola. Da sam ja tako radio do sada bih potukao ceo svet.“

Свети Јован Крститељ



Српска православна црква и верници празнују 20. јануара дан Светог Јована Крститеља.
Свети Јован је био савременик Христов и његов рођак, по телу, јер је мајка Јованова била тетка мајци Исусовој. Отац Јованов био је свештеник Захарије, а мајци његовој било је име Јелисавета.
Кад се навршило време да се испуне речи анђела Гаврила дата Захарију, Јелисавета је заиста и родила сина. Било је то 7. јула (24. јуна) и тај се дан празнује под именом Ивањдан. Када је, по тадашњем обичају, требало извршити обрезивање и дати име детету, родбина почне наваљивати да се детету да очево име; али најзад упиташе и оца, да чују да ли се он слаже. Захарије, који је пре тога био онемео, узе једну таблицу и записа:
"Нека му је име Јован!", и чим је ово написао, језик му се развеза, те поче говорити. Захарије прорече да ће то дете бити пророк, који ће ићи пред Богом и припремати му пут.
Још од ране младости Јован је желео усамљенички, пустињски живот. Зато кад одрасте, одважи се и оде у пустињу, у пределе око доњег тока реке Јордана. Ту, у самоћи, сав се предао Богу и свом позиву. Живео је једноставно: хранио се акридима (бубама сличним скакавцима) и медом од дивљих пчела, а одевао се у хаљину од кострети, начињену од камиље длаке, преко које се опасивао каишем. Високог раста, црне косе и браде, мршавог и препланулог лица од сунца, уливао је страх својом појавом.
Јован поче отворено проповедати и говорити против људских мана и неваљалстава и позивати људе да се кају и поправљају. Колико је његов изглед био страшан, јос страшније су биле његове речи, којима је шибао свако зло.
Када се Јован прочуо, почеше код њега долазити људи са свих страна, да га виде и чују његове беседе, а многи су долазили да га питају и траже савете. Тако га неки запиташе: "Шта треба да радимо па да задобијемо милост Божију?", а он им одговори: "Ко има две хаљине, нека једну даде ономе ко нема ни једну, а ко има доста хране, нека подели ономе ко нема ни мало".
Митари, порезници, упиташе га шта њих саветује, а он им рече: "Не преоптерећујте народ дабжинама, већ наплаћујте онолико колико је по закону".
Војнике је подучавао да не тиранишу, већ да штите народ, а научењаке оног времена, тзв. фарисеје и садукеје, који су се много поносили својом мудрошћу и господством, прекоревао је речима:
"Бог се гњеви на вас! Покајте се и створите род добрих дела, а немојте се поносити само тиме што сте потомци Аврамови, јер вам кажем, да Бог може и од камења овог створити децу Аврамову. Погледајте! ено секира стоји код корена дрвета, и свако дрво које не радја добра рода, одсећи ће се и у ватру бацити!"
Многи су мислили да је Јован обећани Месија, а неки помислише да је он неки од старих пророка, који је из мртвих устао и оживео, па га упиташе:
"Јеси ли ти Илија или који други пророк?", а он одговори: "Нисам, ја сам глас који виче у пустињи".
Онима који га питаше: "Јеси ли ти Месија или другог да чекамо?", Јован одговори:
"Ја вас крштавам водом, али Онај што иде замном, јачи је од мене, ја нисам достојан да му одрешим каиша са Његове обуће, Он ће вас крстити Духом светим и огњем".
Јован је крштавао свакога ко се покајао у реци Јордану и то се његово крштење називало у знак покајања, али не и опроштења грехова.
У то време и Исус је почео своје јавне проповеди, а кад га је Јован први пут угледао, реце:
"Гле, како кротко иде! То је јагње Божије, које узе на себе грех света. Бог је хтео да ја сведочим за Њега, и ја велим да је Дух свети на Њему и да је Он Божји Син".
Јован је имао и своје ученике Андреја и Јована Заведејева, те они, чувши овакве похвалне речи Јованове о Исусу, пођу за Христом, да чују његову поуку и оцене њену вредност. Када су се уверили да је Исус заиста Богом обећани месија, не само да су престали бити Јованови ученици и придружили се Христу, вец су у друштво Исусових ученика придобили и Симона - Петра, брата Андрејиног, и Филипа и Натанаила, названог Вартоломеј, и друге.
У то време дође и Исус на Јордан Јовану да га крсти, Јован се зачуди па му рече: "Та Ти мене треба да крстиш, а Ти долазис да ја крстим Тебе?."  Исус му кратко одговори да тако треба да буде, те га Јован одмах крсти.
Говорити истину исто је што и сипати некоме прегршт љуте паприке у очи. "Истина је горка!" Јован беше научио да свакоме каже истину у очи, не марећи је ли му право или криво, и то га дође главе.
Разврат римског друштва беше у то време достигао врхунац. Ирод Антипа, царски намесник Галилеје и Переје (две области у Палестини) оде једном у госте своме брату Филипу, који је такође био царски намесник у другој области, и ту се заљуби у Филипову зену Иродијаду, своју снаху, и она у њега. Ирод отера своју жену, која је била кћи арапског цара Арете и узе за жену Иродијаду, која му доведе и своју кћер Саломију. Све је ово било још за живота Филипова.
Бранећи јавни морал, Јован почне протестовати и јавно изобличавати овакав поступак. Ирод најпре није смео напасти Јована, јер га је и сам поштовао, а плашио се и побуне народа, али ипак нареди да Јована ухвате и баце у тамницу, не би ли га уплашио па пустио. Међутим, Иродијада је Јована смртно мрзела и смишљала како да га убије.
Једном позва Ирод на прославу дана свог рођења све своје војводе и чиновнике и приреди велико славље. Вино се пило, песма се орила, а кад су се гости поднапили вина, одједном међу њих изађе витка и лепа Саломија, започе да игра и вештом игром доведе Ирода и његове госте у такво расположење, да Ирод, раздраган до лудила, обећа да це јој као награду дати шта год затражи, ма и пола царства и своје обећање заклетвом потврди.
Девојка, не знајуци шта би затражила, оде до своје мајке, а ова се досети да је згодан тренутак да се ослободи свог опасног непријатеља, и научи своју кћер да затражи Јованову главу на тањиру!
Кад је Соломија рекла Ироду ста жели, он се трже и замисли, хтеде да одустане од датог обећања, али помисао да се царска реч, макар и овако лакомислена, не пориче, нареди да џелат оде у тамницу и посече Јована Крститеља. Џелат оде и предаде девојци главу Претечину на тањиру, која је као драгоцени поклон предаде својој мајци.
Тако је завршио свој живот Јован Крститељ, на дан 29. августа (11. септембра, по новом календару), кога дана је одређен празник под именом Усековање, тј. Усецење главе Јована Крститеља. Тај дан се проводи у строгој уздржљивости и посту. Не једе се и не пије ништа што је црвено, јер та боја подсећа на Јованову проливену крв.
Свети Јован је последњи велики пророк. Он се назива Претеча јер се појавио пре Христа и почео припремати људе за његову науку. Крститељ се назива зато што је крстио Господа Исуса Христоса. Свети Јован је пример карактера чврсте воље, одважности, правижности, истине и поштења.

На иконама се Јован слика како крштава Исуса на Јордану, или како стоји и десном руком показује на небо, а у левој држи дуг крстасти стап, преко кога стоји трака са исписаним речима: "Покајте се јер се приближава царство небеско", или, у десној руци држи повећи тањир и на њему одсечену главу, као симболични знак своје смрти.



crkvenikalendar.

Zašto se danas nose zvončići oko vrata i ko je bio taj Lazar?

Ako ste se ikada zapitali šta se to slavi na današnji dan i zašto neko kaže da proslavlja Vrbicu, a neko da mu je krsna slava Lazareva subota, evo odgovora.

Retko se koji praznik u srpskom narodu obeležava sa toliko običaja koji odišu srećom i dobrim raspoloženjem. Pored Vaskrsa i Božića, to je sigurno još i Lazareva subota ili Vrbica.



Lazareva subota ili Subota pravednog Lazara, u srpskom narodu još poznata i kao Vrbica obeležava se od IV veka. Posvećena je vaskrsenju Lazara iz Vitinije koga je, prema predanju, Isus Hristos vaskrsao iz mrtvih četiri dana posle smrti.

Posle Lazarevog vaskrsavanja, Isus je svečano ušao u Jerusalim, a masa razdraganog sveta dočekala ga je svečano. Pored ostalog, u rukama su nosili palmine grančice.

Koliko god ovo na prvi pogled delovalo čudno, u ovom činu leži simbolika današnjih vrbovih grančica koje se blagosiljaju u crkvi i dele vernicima, pa i samog naziva praznika – Vrbice.

Današnje vrbove grančice zamena su za palmine grane kojima je Isus dočekan u Jerusalimu. BAŠ vrba je verovatno izabrana zbog još jedne simbolike, ovoga puta prisutne kod starih Slovena – ona simbolizuje napredak, podmlađivanje, odagnava bolest i mnoga druga zla.

A šta je bilo sa Lazarom?

Lazar je, nakon oživljavanja, prema predanju, živeo još trideset godina kao episkop na Kipru. Kažu da se više nikada nije nasmejao, večito žaleći za raspetim Isusom.

I njegovo ime ima jaku simobiku. Na jevrejskom jeziku „El-azar" znači „Bog je pomogao".

Mošti Lazara počivaju i danas u Carigradu, gde su prenete 890. godine sa Kipra. U Kitonu kod Larnake, gde su ranije boravili ostaci, stajala je nadgrobna ploča sa natpisom „Hristov prijatelj".

Vrbica je, pre svega, praznik dečje radosti. Do Drugog svetskog rata, ovaj dan proslavljao se i kao školska svečanost. Prema Jevanđelju, ulazeći u Jerusalim, Isus je rekao: „Pustite decu meni, jer takvih je Carstvo nebesko".

Danas, sa grančicama u rukama, venčićima na glava i zvončićima oko vrata, deca sa roditeljima i sveštenicima, kreću u litiju oko hrama.

Deca se naročito raduju zvončićima koje im roditelju kupuju okačene o srpsku trobojku. Oni i njihovo zveckanje simbolizuju pobedu života nad smrću, kako Lazara, tako i Isusa koji će vaskrsnuti sledeće nedelje – na Uskrs.

Valja, kažu stari, zbog toga decu obući svečano i pustiti ih da se raduju jer je ovo njihov dan. S obzirom da je ovaj praznik u vreme uskršnjeg posta, odrasli treba da su uzdržaniji – kažu da nije dobro na Lazarevu subotu igrati i pevati.

Lazareva subota je krsna slava patrijarha Irineja, a bila je i pokojnog patrijarha Pavla,

Lazareva subota na selu



U selima se Lazareva subota proslavlja malo drugačije nego u gradovima i tu se vidi veza ovog praznika sa buđenjem proleća – praznikom koji korene vuče iz prethrišćanskog perioda.

U nekim krajevima Srbije, na ovaj dan su se organizovale povorke Lazarica – neudatih, mladih devojaka koje su lepo obučene i bogato okićene išle od kuće do kuće i pevale simbolizujući dolazak letnjeg perioda. Domaćini bi ih pozdravljali i darivali.



dnevno.

Sveti Georgije ( Đorđe )


Sveti Georgije ( Đorđe ) rođen je u Kapadokiji u maloj Aziji,od bogatih i uglednih roditelja, hrišćanske vere. Kao dete ostao je bez oca, pa se sa majkom preselio u Palestinu, odakle mu je majka bila rodom. Tu, u predelima gde je nekada Isus Hristos živeo i propovedao svoju veru, Đorđe je odrastao.

Odlikovao se bistrim razumom, dobrotom, hrabrošću, visokim stasom i lepotom. Tadašnji car Dioklecijan postavio ga je za hiljadara, a posle i za vojvodu. U to vreme organizovan je deseti, najljući progon hrišćana, u cilju da se uništi hrišćanstvo i obnovi mnogoboštvo. Đorđu je teško padalo da gleda muke hrišćanske, kako ih ubijaju i imanja oduzimaju.

Po smrti majčinoj Đorđe je svoje robove oslobodio, a imanje razdelio sirotinji i rešio da svoj čin i položaj izgubi, zarad pomoći svojoj braći hrišćanima. Imao je svega 20 godina kada je došao Dioklecijanu i pokušao da ga odvrati od daljeg progona hrišćana.

Na savetu vojvoda, gde ga je sam Dioklecijan pozvao, svojim smelim izlaganjem da treba prestati sa progonom hrišćana, okrenuo je na svoju stranu veliki broj prisutnih i izazvao veliku ljutnju cara, čiji je ljubimac bio. Sutradan car pozva Đorđa i pokuša da ga nagovori da promeni svoje mišljenje. Đorđe je caru odgovorio da on nije samo hrabar vojnik Dioklecijanov, već još hrabriji vojnik Hristov i da se ne boji muka radi svojih ubedjenja.
Car naredi da ga ražaluju i izbatinaju, zatim ga baciše u negašeni kreč u koji je sipana voda, ali Đorđe osta nepovređen. Potom mu obuše usijanu gvozdenu obuću i sprovedoše u tamnicu. No,preko noći, kako legenda kaže, Đorđe bi isceljen. Potom su ga tukli volovskim žilama, da je bio sav u krvi, međutim on je bio postojan u svojoj veri i tvrdio da ga od svih muka Hrist spasava.

Mnogi koji su gledali muke Đorđeve počeše ga simpatisati, a neki su mu noću dolazili da ih hrišćanskoj veri podučava. Legenda kaže da je Đorđe noć pred odlazak caru usnio san u kojem mu je Hristos stavio pobedničkii venac na glavu i rekao da ne klone duhom, jer će ga uskoro primiti k sebi.

Sutradan,dovedu Đorđa pred cara, a ovaj ga počne lepim odvraćati od Hristove vere i kako bi se radovao kad bi se on pokorio rimskim bogovima i žrtvu im prineo. Đorđe pristade, pa krenuše u hram gde se iskupi silan svet da vidi kako se Đorđe poklanja bogovima i prinosi žrtvu bogu Apolonu. Đorđe pristupi kipu Apolona i prekrsti ga desnom rukom. U tom trenutku idol i ostali kipovi srušiše se uz veliku buku.

Dioklecijanova žena, carica Aleksandra koja je gledala ovo čudo reče: “I ja verujem u onog Boga koji Đorđu toliku snagu daje“. Car odmah izdade zapovest da se Đorđe i Aleksandra odvedu na gubilište. Carica se pomoli svom novom Bogu, te sede na jednu klupu i umre. Đorđe ponosno dođe do gubilišta,spusti glavu i dželat mu je mačem odseče. To se desilo 23.aprila po Julijanskom odnosno 6. maja po Gregorijanskom kalendaru, 290. godine u jedan čas po podne.

Dan kada je poginuo sveti Đorđe, slavi se kao Đurđevdan 6. maja, a dan kada je njegova crkva obnovljena ''Obnolvjene hrama svjatoga velikomučenika Georgija'', 16. novembra,koji se u našem narodu zove Đurđic.

Sveti Đorđe se na ikoni slika u vojvodskom odelu, na konju ( a ponekad i bez konja, stojeći i ovu ikonu u narodu drže za Đurđicu ) kako probija kopljem aždaju, a malo dalje stoji jedna žena u gospodskom ruhu. Ova aždaja predstavlja mnogoboštvo, A Đorđe ju je svojom mučeničkom smrću pobedio i zadao smrtni udar, jer je vrlo brzo car Konstantin uspostavio hrišćansku crkvuu rimskoj imperiji.

Ženska prilika je carica Alekssandra i ona predstavlja mladu hristovu crkvu koja je dobila slobodu. Zbog pobede nad mnogoboštvom Đorđa zovu i pobedonoscemi mnogi su ga vladari i vojnici prizivali u pomoć.

Petrovdan



Sv.Petar i Pavle

U spomen na apostole koji su zajedno stradali na ovaj dan, vernici pravoslavne crkve 12. jula po gregorijanskom i 29. juna po julijanskom kalendaru slave Svete Apostole Petra i Pavla, praznik u narodu poznatiji kao Petrovdan.

Ova dva sveca, čija su imena jedna od najznačajnijih u istoriji hrišćanstva, povezana su po svom stradanju, po odanosti Isusu, ali po sumnji u veru koju su imali u mladosti.

Sveti apostol Petar, brat Andreja prvozvanog i prvi biskup Rima, po rođenju je dobio ime Simeon, a Petrom ga je prvi nazvao Isus. Bio je jedan od prvih učenika koji je prepoznao Isusa, ali ga se isto tako tri puta odrekao na dan stradanja. Nakon silaska Svetog Duha, Petar postaje jedan od najvećih propovednika hrišćanstva i nakon samo jedne iskrene i produhovljene besede u Jerusalimu uspeva da u hriščanstvo prevede tri hiljade duša. Postoji verovanje da je njegova isceliteljska snaga bila toliko jaka da su od teških bolesti bili izlečeni i oni preko kojih samo pređe njegova senka. Stradao je kao žrtva spletke Simona Volha koji ga je bacio u nemilost cara Nerona. Pogubljen je tako što je razapet na krst, po svojoj molbi sa glavom na dole, jer se smatrao nedostojnim da strada na isti način kao i njegov Gospod.

Sveti apostol Pavle bio je veliki skeptik hrišćanstva sve dok mu se na putu za Damask sa neba nije javio sam Gospod sa pitanjem zašto ga proganja. Apostol Ananije ga prekršta iz Savla u Pavla i od fariseja i gonjtelja hrišćanstva postaje jedan od velikih apostola. Kako je propovedao veru od Arabije do Španije, među Jevrejima i nevernicima, dobio je naziv apostola neznabožaca. Posečen je u Rimu kad i apostol Petar, po naredbi cara Nerona, ali kako je bio rimski državljanin nije stavljen na krst nego mu je data milost da umre brže, odrubljena mu je glava.



Na ikonama se ova dva sveca predstavljaju zajedno - veoma često na njima Petar drži ključeve u ruci, a Pavle mač. Prema predanju, sveti apostoli Petar i Pavle zaslužni su za krštenje prvih vernika i njihovo prevođenje u hrišćanstvo. Petrovdan je jedan od 15 najvećih hrišćanskih praznika i oduvek se smatrao esnafskom slavom pekara i ribara.



Narodni običaji i verovanja vezana za Petrovdan

Na ovaj praznik ne ide se u polje i ne počinju teški poljoprivredni radovi, a naročito se ne uprežu konji u kola.
Postoji verovanje da na ovaj dan sv. Petar deli jabuke deci na onom svetu. Iz tog razloga razvio se čitav niz običaja među kojima su i da na ovaj dan ne treba brati jabuke, niti ih seći nožem. Verujući u ovo kazivanje, u prošlosti su se mnoge majke koje su izgubile decu uzdržavale od jedenja jabuka pre Petrovdana, iz straha da zbog toga na ovaj praznik njihovo dete na onom svetu neće dobiti jabuku.
Još jedno verovanje, naročito rasprostranjeno u Vojvodini, takođe povezuje jabuku i Petrovdan. Onaj ko se na ovaj praznik gađa jabukama, ili ih udara jednu o drugu, priziva grad i vremenske nepogode. Stara, autohtona sorta ranih jabuka koje dozrevaju oko ovog praznika naziva se "petrovača".
Paljenje lile, sušene kore divlje trešnje ili breze, je stari običaj kojim se prizivalo dobro zravlje stoke i blagostanje u domaćinstvu. Pastiri, obično deca, bi palili lilu na trgovima i onda krenuli po domaćinskim kućama, u šali preteći da će zapaliti staje i košnice ako ne dobiju dar. Domaćice bi ih odvraćale od toga nudeći sir, mleko i kajmak.
Veruje se da sv. Petar drži ključeve od raja i da je postavio kovača na Mesec da ga okuje i sačuva za ljude. Nebeska slama (Mlečni put) i nebeski krst (sazvežđe Labuda) pripadaju njemu.

U Rasu kod Novog Pazara nalazi se hram posvećen sv. Petru koji je najstarija srpska crkva, sagrađena u IX veku.



medias.

Ivanjdan



Ivanjdan (Ivandan), hrišćanski praznik kojim se obeležava rođenja sv. Jovana Krstitelja vernici pravoslavne veroispovesti slave danas, 7. jula po gregorijanskom ili 24. juna po julijanskom kalendaru.

Velikom svecu, Jovanu Krstitelju, posvećeno je čak devet praznka u pravoslavnom kalendaru. Njegovo rođenje je opisano u jevanđelju po Luki. Rođen je u porodici jevrejskog sveštenika Zaharija i Jelisavete koja je bila rođaka Bogorodice. Starcu Zahariju se u hramu javio sv. arhangel Gavrilo i nagovestio mu da će Jelisaveta roditi sina koji će se zvati Jovan. Od neverice, starac je zanemeo, ali je progovorio onog časa kada se dete rodilo.

Sveti Jovan je rano ostao siroče i odrastao je sam, u pustinji, hraneći se onim što mu je u prirodi bilo dostupno. U hrišćanskom svetu predstavlja simbol hrabrosti i pravičnosti. Bio je stariji od Isusa nekoliko meseci, najavio je njegov dolazak i pozvao narod na pokajanje, a kasnije ga je i krstio na reci Jordan.



Narodni običaji i verovanja vezana za Ivanjdan

Na današnji dan pletu se venčići od ivanjskog cveća sa kojima se ukrašavaju dvorišta i spoljni zidovi kuća. Venčići se smatraju blagoslovom i ne skidaju se do narednog Ivanjdana, a njima se slavi veliki svetac, sredina leta i najviša tačka razvoja prirode koja je u životu sv. Jovana imala veliki značaj.
Ivanjdan je i krsna slava koja pada vreme Petrovskog posta, pa je ivandanjska slavska trpeza uvek posna.
U krajevima gde je zastupljeno branje lekovitog bilja, ovaj praznik zovu i praznik sv. Jovana Biljobera, jer se smatra da danas valja početi sa prikupljanjem trava iz prirode.
U narodu je rasprostranjena legenda da Sunce ima veliko poštovanje prema ovom svecu, da ujutru po izlasku zaigra, a tri puta tokom dana zastane.
Tri dana pre i tri dana posle Ivanjdana vinogradari ne ulaze u svoje vinograde. Smatra se da u tom periodu loza najbolje napreduje pa je ne treba dirati, a da je čuva sv. Jovan Krstitelj.



medias

Sv. Ilija Gromovnik



Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas, 2. avgusta po gregorijanskom, odnosno 20. jula po julijanskom kalendaru slave Svetog Iliju (Ilindan).

U narodu poznat i kao Gromovnik, po Svetom pismu je živ uznet na nebo vatrenim kočijama koje su vukli ognjeni konji. U Judeji su ga smatrali najmoćnijim starozavetnim prorokom. U to vreme, jedna prestonica jevrejskog carstva je bila u Jerusalimu a druga u Samariji, gde se Sveti prorok Ilija sukobio sa izraelskim carem Ahavom koji je odvraćao narod od vere. Da bi dokazao silu i vlast Božiju prizvao je trogodišnju sušu. Potom je doneo kišu, čudotvorno umnožio brašno i ulje u kući udovice u Sarepti i oživeo joj sina. Kako nije postradao na zemlji, nego živ otišao na nebo, u narodu postoji veliko strahopoštovanje prema njemu i verovanje da je Sv. Ilija Gromovnik živi svetac.

Bio je rodom iz Aronoba iz grada Tesvita. Po biblijskom učenju, bio je bogovidac, čudotvorac i veliki propovednik vere. Po narodnom predanju, kada se Ilija rodio, njegov otac Sabah je video anđele koji su ga povijali ognjem i hranili plamenom, što je ostalo znamenje njegovog karaktera. Ono što je za Slovene bio Perun, to je za Srbe Sveti Ilija, a kako su Srbi iz mnogobožačke slovenske religije prešli u hrišćanstvo, jasan je veliki značaj ovog svetitelja.



Zanimljivosti, narodni običaji i verovanja vezana za Ilindan

U srpskoj narodnoj poeziji, Sveti Ilija se često pominje kao onaj koji rešava sporove i kažnjava krivce. On je domaćin groma, munja i kiše i smatra se da je dobro ako se na Ilindan nekim od svojih obeležja oglasi.
U ruskim selima postoji verovanje da kiša pada kada Sveti Ilija razvozi vodu za svece, pa nešto iz kola prospe po oblacima.
Po bugarskom narodnom predanju, Ilija navodi duše umrlih Cigana da prave grad i njime potuku njive grešnika na zemlji.
Ukazom od 1924. godine, dan Sv. Ilije je postao slava vazduhoplovaca Kraljevine Jugoslavije. Slava je nakon pada komunizma obnovljena 1992. godine.
Narodna izreka „Od Svetog Ilije, sunce sve milije“ opisuje vremenske uslove koji slute kraj leta. Po predanju, na dan Sv. Ilije pre podne je leto, a popodne jesen. Nakon ovog dana, više se ne kupa u rekama.
Tri dana pre i tri dana nakon Sv. Ilije u narodu se zovu kresovi. Tih dana se nekada nisu prale košulje da se ne bi pokidale. Uopšte, iskazivalo se veliko poštovanje prema vodi; verovalo se da je tih dana ni orlovi ne piju.
Srbi su, prelazeći u hrišćanstvo, mnoge osobine starog boga Peruna preneli na svetog Iliju, koji, kao gromovnik Perun, upravlja munjama i gromovima. Veruje se da bi sveti Ilija sve popalio i uništio kada bi znao da je njegov dan, ali mu sestra, Ognjena Marija, ne dopušta da to dozna.



Crkva Sv. Ilije u Brzanu kod Batočine

medias

У околини Антиохије беше једна велика и страшна змија, коју тамошњи незнабожни Јелини обожаваху као једно од својих поганих божанстава. И сваке године јој приношаху по једну жртву. А та жртва биваше овако: чедна девојка, нарочито за то чувана, давана је змији да је поједе, док је сав народ посматрао са гледалишта, које је било направљено недалеко од змијине пећине. И деси се једне године да коцка падне на једног грађанина који беше хришћанин, да своју кћер да на жртву змији. А он са многим сузама мољаше Христу Богу и његовом светом Крститељу, да кћер његову избаве од тако горке смрти. И што се време тог богомрског празника змијиног све више приближавало отац је све већим плачем и ридањем вапијао к Богу, и призивао у помоћ светог Јована Крститеља. Дође и у храм, где се рука Крститељева чуваше, и замоли свесрдно црквењака, да му отвори, и допусти да се поклони чесној и светој руци. Ово пак чињаше са тајном, смишљеном намером, због чега и многе златнике беше понео са собом. И кад он у светом храму чињаше метанија пред кивотом у коме се чувала света рука, њему тобож случајно поиспадаше златници из недара. А црквењак, како беше златољубив, поче их марљиво скупљати. За то време овај хришћанин, целивајући свету руку Крститељеву, тајно одгризе зубима делић малога прста, сакри га, и пошто се довољно помоли, отиде добивши оно што је желео.

А када стиже онај црни дан, у који је требало невину девојку принети на жртву, слеже се народ у гледалиште. У одређени час стиже и отац, водећи кћер за жртву змији, а срце му беше пуно молитве к Богу и наде у Бога. И гле, изиђе из своје пећине она страшна змија шиштећи и са разјапљеним чељустима. И упути се својој жртви, припремљеној девојци, да је прогута, а отац не отступаше од ћерке своје, и непрестано призиваше у помоћ свевидца и Спаситеља Христа Бога и његовог Крститеља. Када се змија приближи и разјапи уста што је више могла, девојчин отац убаци змији у уста делић светог прста Крститељевог, и змија одмах паде мртва. И спасе се девојка од љуте смрти. А отац са сузама радосницама громко захваљиваше Богу Спаситељу и његовом светом Крститељу. И исприча свему народу дивно и преславно дело Божје. Народ пак који беше на гледалишту, видећи змију мртву и девојку живу где са оцем хвали Бога, најпре се веома зачуди и пренерази пред тако славним чудом, па затим удари у радост и једнодушно прослави јединог истинитог Бога који на висинама живи и на смирене погледа. И то би празник и велико весеље за све Антиохијце, јер врло велики број незнабожаца придружи се хришћанима, поверовавши у Христа Бога. А на оном месту, где се догоди ово славно чудо, подигоше дивну и огромну цркву у име светог Јована Крститеља.

Године 1480. свети Јероним насликан је поред радног стола са кога су висиле наочаре. Од тог тренутка овај светац постао је заштитник оптичарског заната.