Ipak, može se reći da su se oni voleli, bar za neko vreme. Šopen je voleo Sandovu, ona je prema njemu bila materinski nežna i blaga. Ona se divila genijalnom muzičaru, on je poštovao velikog pisca. A čulne ljubavi tu, uglavnom, nije bilo, jer Šopen nije bio stvoren za uživanje u ljubavnim zadovoljstvima.

Tako je, posle nekog vremena, Sandova prestala da voli Šopena, njena ljubav prema njemu pretvorila se u običnu naklonost. Volela ga je onako kako voli svoju kćerku i sina, kojima pomaže da odrastu. Istovremeno, bila je svesna da je sam Šopen voleo svoju groznicu, svoju potištenu dušu, svoj položaj stalnog bolesnika, tako da je za njega ponekad prijateljicama govorila: Moj bolesnik, pa i Moj živi leš.

U to vreme, Šopen se često viđao sa drugim Poljacima u Parizu, koji su bili primorani da pobegnu iz domovine. Jedan od najuglednijih među njima bio je Adam Mickjevič, najveći poljski pesnik, koji je od strane Šopena i drugih poljskih iseljenika smatran produbljenijim od Getea i Bajrona. On je ujedno bio i veliki zanesenjak, sanjalica, a opet, na Sorboni je držao izvanredno logična i jasna predavanja, pa su svi Poljaci u Parizu cenili njegovu odvažnost i smatrali da je on po intelektu iznad ostalih Poljaka. Šopen je u njemu gledao čoveka koji na velika zvona oglašava tzv. poljsko pitanje, a to mu je bilo važno. Sa svoje strane, Mickjevič simpatiše Šopenovo muzičko stvaralaštvo, naravno, ali je oduševljeni poklonik Sandove, pa joj otvoreno ukazuje da je njen ljubavnik Šopen – njen zao duh, njen moralni vampir, njen krst, da je muči i da je najzad može i ubiti. On je prvi za Šopena upotrebio izraz moralno čudovište.

I još neki su Sandovoj ukazivali da nju Šopen iskorišćava (besplatni stan, hrana i nega), ali ona nije slušala druge, slušala je jedino svoje srce. Činila je za njega sve što je bilo u njenoj moći, nastojeći da bude najpre ljubavnica, a kasnije bolničarka i prijateljica, ali i njegova muza. Pritom je sve vreme imala utisak da radi dobru stvar, jer nikada nije sumnjala u muzičku genijalnost Šopena.

Rastanak

U jednom svom romanu o italijanskoj glumici iz tog vremena (Lucrezia Floriani), Sandova je umnogome ocrtala njihov zajednički portret, prikazavši poljskog princa Karola u vrlo nepovoljnom svetlu. Naime, lepa glumica biva uništena od strane mladog i lepog partnera, koga je do kraja obožavala. Šopen nije sebe prepoznao (ili se pravio da nije) u tom liku. Međutim, mnogima je to izgledalo kao način Sandove da nagovesti prekid veze sa Šopenom. Bila se zamorila.

Šopen je prestao da odlazi u Noan, u kome se nalazila kuća Sandove, u kojoj je tokom povremenih poseta u periodu od osam godina, stvorio mnoga svoja velika dela, uključujući i Sonatu u b-molu, sa čuvenim Posmrtnim maršom. A onda, jednog dana on će otići od Sandove – zauvek, bez zbogom. Formalni razlog bio je taj što je u porodičnoj svađi Sandove sa njenom kćerkom on stao na stranu kćerke, koja je inače bila jedna neodgovorna osoba i mnogo problema nanosila Sandovoj. Tako se završila priča o ljubavnicima koji su jedno drugom poklonili skoro deset godina života.

Naravno, Sandova je patila zbog raskida, čiji je ona bila uzrok, izvršilac i žrtva. Međutim, jedno je sigurno – da je od raskida sa Sandovom Šopen prestao da živi, telesno i duhovno. Vrlo brzo je umro, od tuberkuloze, sa kojom je drugovao od rane mladosti. Mada, mnogi smatraju da su njegov život više obeležili slabi nervi nego tuberkuloza.
S tim u vezi, verovatno je njegova preosetljiva priroda najviše zaslužna za izuzetne kompozicije kojima se proslavio i koje bacaju u zasenak lošu stranu njegovog karaktera.

Na Šopenovoj sahrani (kada je, po njegovoj ličnoj želji, sviran Mocartov Requiem) bilo je oko 3.000 osoba, ali među njima nije bilo Sandove. Nije htela da dođe ni pre toga, kada joj je on, sa samrtničke postelje, poslao poziv da ga poseti. Nije mogla da dođe.

Sahranjen je u Parizu, a njegovo srce preneto je u crkvu Svetoga krsta, u Varšavi, u skladu sa njegovim testamentom.

Žorž Sand je preminula u Noanu 8. juna 1876. godine.

Na temu veze Žorž Sand i Frederik Šopen do sada je napisano više knjiga i snimano nekoliko filmova: A Song to Remember, Impromptu, Desire for Love.

Neosporno je da su oboje bili veliki umetnici.

Piše: Elize Kolet