Stihovi koje volim

Pati bez suze, živi bez psovke,
i budi mirno nesretan.
Tašte su suze, a jadikovke
ublažit neće gorki san.
Podaj se pjanom vjetru života,
pa nek te vije bilo kud;
pusti ko listak nek te mota
u ludi polet vihor lud.
Leti ko lišće što vir ga vije
za let si, dušo stvorena.
Za zemlju nije, za pokoj nije
cvijet što nema korijena.

Zašto si došao,
a ja te nisam zvala.
Ja nikada ne zovem ljubav,
ona mi dođe sama.
Nezvani gost donese
ponekad više radosti.
Zašto si došao,
a ja te nisam zvala.
I kad te ne zovem,
na tebe ipak čekam.
Uđi, meni su uvek
snovi dragi gosti.
Žena je uvek nekog
željna, i sama.
I žena uvek sanja.
Uđi; reći će:sanjari.
Uđi; reći će: lude.
A ima ih koji će reći
da smo starinska deca
što namerniku s puta
iznose hleb i so...
A sve je novo u meni...
u ove dane snova
ja ništa nemam
sem želje da život bude
dolinom topline ljudske
put njihov respleteni
kojim dolaziš i ti,
nezvani gost.

Zašto si došao,
a ja te nisam zvala.
Ja nikada ne zovem ljubav,
ona mi dođe sama.
Nezvani gost donese
ponekad više radosti.
Zašto si došao,
a ja te nisam zvala.
I kad te ne zovem,
na tebe ipak čekam.
Uđi, meni su uvek
snovi dragi gosti.
Žena je uvek nekog
željna, i sama.
I žena uvek sanja.
Uđi; reći će:sanjari.
Uđi; reći će: lude.
A ima ih koji će reći
da smo starinska deca
što namerniku s puta
iznose hleb i so...
A sve je novo u meni...
u ove dane snova
ja ništa nemam
sem želje da život bude
dolinom topline ljudske
put njihov respleteni
kojim dolaziš i ti,
nezvani gost.

Koraci tvoji sa pločnikom
Razgovaraju
Koraci tvoji pevaju
U mome telu
Bosi koraci tvoji vesele
Stidljivu rosu
I duboke ostavljaju tragove
U snegu moga sna

Vasko Popa

Dovuci jednostavne reči
pred moja vrela stopala
i nateraj me da klečim.
Da im se divim i slavim ih.
Možda tada odrastem.

Možda se ipak
i usudim
da ti jednog dana kažem previše (ili sve).
Pustim vino sa usana da poteče
i krvavo crevenu haljinu
obučem za izlazak.
Do tad cu pričati sa jastukom.
Ti ne spavaš na njemu.

Nema te ni danas.
i trešnje u grudima su sve zgaženije.
Otrgo si mi misli od mene same
pa ne znam gde su otišle.
Ali znam da ih niko ne čeka.
A moglo je jednostavnije.

Noći su prekratke za one koji umeju da sanjaju.
A snovi su nekad toliko stvarni da ostaju urezani u kožu.
Mirišete posle na njih, nosite ih uvek sa sobom kao dragi privezak.
Nekad se i ne mora buditi.
Dok god imate saputnika.

Mozda - Liricari

....Zato sto me volis ja volim sve ostalo,
I nikome ne zelim zlo.
Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
Da i kad bih pao - do zemlje bi se naziveo!
Dizem primitivnu buku kao sto sneg grmi i dimi se u klancima,
Da si muskarac imao bih najboljeg druga!
Neka se izvrne sav svet i na levak sruci u tebe,
Neka nice drvece koje niko nije posadio.
Neka se niko ne pridrzava svojih oblika i granica,
Neka tresnje, neka jabuke ne budu okrugle,
Nego kakve god i kolike god hoce,
Neka se slonovi uvuku u misje rupe!
Neka moju dusu grubo istovare na prvom djubristu,
Neka najjaci glasovi sruse sve plafone,
Neka se nebesa otarase snega i kise,
Neka sve ostane cisto i slobodno,
Neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
I neka se proglasi ludakom
Svako ko pomisli da te vise voli! ....

Matija Beckovic

aboravih mu ime, 
ali znam da milo bješe pticama,
i da ljubav bješe osmjehom pamte moje oči.

I sada idu ljudi pristaništem; 
ja ne okrećem lice,
zadubena u šapat zaostalih oluja.

Nije li i galeb zaboravio mrtva druga, 
zašto tužiš?
Hrid je svoju zaboravio galeb, 
ne zna ni jug ni sjever.

Još nisam zastrla prozor, 
još nije utišalo more.
Ne kori me, šumo, krošnjama; 
ne plaši me vodo dubinom!

Tvoja Ljubav

TVOJA LJUBAV CEMERNA I CRNA
NIKAD JASNA, KAO DA ZAVISI OD RUNA
NEKAD PRELEPA, KRASNA
NEKAD KAO POKIDANA STRUNA

Vesna Ilic

ČITAJ MI SAMO


Ruku samo da mi prebaciš
preko ramena,
mogla bih sa krvi tvojom
da se slijem i u očima
ti proklijam,
kao žito mlado.

Dah tvoj na vratu
samo da osetim,
mogla bih otisak čežnje
na usnama da ti ostavim,
da mi na žili kucavici trag ostane,
kao žigosanom doratu na vratu.

Čitaj mi iz fotelje pored prozora,
samo stihove ove noći,
neka ti glas u moje disanje uplovi,
u poru svaku i vlas kose.

Neka u sobi zašumi more
i zamirišu borovi dalmatinski,
da čujem lepet krila
utvi zlatokrilih,
čitaj mi samo, biću budna,
slušaću do jutra.

A posle,
neka zagrmi tišina
i sve prekrije,
kao da ova noć
bila nije.

Olivera Sestakov

Osecam

Osecam te kroz kisu
tad sva cula u meni ozive, disu

Osecam te kroz vetar
kosu mi milujes, lupanje moga srca umirujes

Osecam te kroz suncev zrak
iako ti nikad nisam priznala koliko si mojoj dusi drag

Osecam te kroz pahulje snega
zazmurim i zamisljam da je svaki njihov dodir tvoj
precesto budna snevam
jer nikad nisi bio moj

Vesna Ilic

Sreli smo se mislima.
Dodirnuli dušom.
Onako usput.
U prolazu.
I dobro je.Predobro.
Skoro nestvarno.
Putujemo vremenom.
Lebdimo svemirom.
Nek traje beskrajno.
Nek ruka ruku u drhtaju nađe.
Nek sretno plove naše lađe.
Lađe ljubavi.Raširimo jedra.
A kad suton u zlatu zažuti.
Kad se nova noć ljubavi sluti.
Kad osluškuješ.Čekaš.
Misliš mjesečina je.
Znaj nije mjesečine korak lak.
To ti ja dajem znak.
Moja misao tebi hrli.
Toplim te zagrljajem grli.

Sećaj me se kada zora bela
Sunce u svoj dvor začaran vodi;
sećaj me se dokle ispod vela
srebrnoga noć snivajuć hodi;
uzdrhtiš li kad te zadovoljstvo zove
ili senka mami u večernje snove,
čuj iz tamnog granja
glas kako odzvanja:
Sećaj me se.

Sećaj me se kad volja sudbine
zauvek te rastavi od mene,
kad od tuge,godina,daljine
ovo srce očajničko svene.
Za moju se tužnu ljubav ti pomoli.
Šta su prostor ili vreme kad se voli!
Dok je moga srca
večno će da grca:
Sećaj me se.

Pišem ti poslednji put,
ne zato što ne znam šta bih pisao,
već zato što nema smisla.
Ako do sada nisi razumela, nikad nećeš.
Pišem tek da znaš da više neću pisati.
Možda odavno ne čitaš?
Možda si pre mene shvatila
da mojim rečima nije mesto u tvojim očima?
Život mi je prošao u čekanju tebe,
a jedino što sam od tebe imao
bilo je ono što sam pisao.
Odavno bih prestao,
al’ bilo bi to kao da sam ruku na tebe digao,
ne bih to sebi oprostio.
Čekao sam da nestaneš iz svega u čemu si bila,
da jedina žrtva mog ćutanja, ako je mora biti, budem ja.
Pišem ti poslednji put,
pišem kao da mi nećeš nedostajati,
kao da te se nikad neću setiti,
kao da nemam čega da se sećam,
kao da sam siguran da ću moći bez tebe,
kao da sam siguran da ću biti bez tebe,
kao da imam bogznašta da kažem,
kao da nakon ovoga neću imati šta da kažem,
kao da nikad više bez razloga i bez tebe neću zaplakati,
kao da pišem presudu kojom te oslobađam
svog postojanja.
Pišem ti poslednji put,
da bih prvi put prećutao koliko si lepa,
koliko si života dala mom životu,
koliko ničeg osim tebe nije bilo,
koliko me je čak i tuga radovala,
jer je tvojom zaslugom odsela kod mene.
Pišem ti poslednji put,
da bih i ja znao da je poslednji,
da shvatim da nemam ništa s tobom,
kao što ništa bez tebe nisam imao,
da stavim tačku na prazan list.
Kraj priče ne znači da je opet kraj sveta.
Prepoznaćeš nas nekad u tuđim slovima,
ali to nećemo biti mi,
to neka druga nekom drugom neće verovati na reč.
Pišem ti poslednji put,
da ne bude da sam te ostavio bez reči,
da ne bude da sam nestao bez traga,
da ne bude da nas nije bilo.
Pisaće ti drugi, al’ nećeš imati šta da čitaš.
Ovako se više ne piše, ovako se više ne čita.