Mitovi i legende

Зевс

[You must be registered and logged in to see this image.]

Зевсово рођење

Хрон се бојао да против њега не устану његова деца и да га не збаце исто онако као сто је он збацио свог оца Урана. Из страха, нареди својој жени Реји да му доноси свако дете које се роди и он га је немилосрдно гутао. Реја се ужасавала гледајући судбину своје деце. Хрон је већ прогутао Хестију, Деметру, Херу, Хада и Посејдона.

Не желећи да изгуби и своје последње дете, Реја је на савет својих родитеља Урана-Неба и Геје-Земље, отишла на острво Крит и тамо, у једној пећини, роди најмлађег сина Зевса. У тој пећини је сакрила свог сина, а Хрону даде да уместо њега прогута дугачак камен замотан у пелене. Хрон то учини и не слутећи да је преварен од своје жене.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Крит

Зевс је за то време растао на Криту. Нимфе Адрастеја и Идеја су га гајиле, дојиле га млеком божанске козе Амалтеје. Пчеле су малом Звсу доносиле мед са планине Дикти. На улазу у пећину млади курети (полубогови, Зевсови чувари и заштитници) увек када би мали Зевс заплакао, ударали би мачем о штитове да Хрон не чује његов плач.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Нимфа Адрастеја са козом Амалтејом

Зевс збацује Хрона

Када је Зевс одрастао, он устаде против свог оца и натера га да врати децу коју беше прогутао. Једно за другим Хрон поче да избацује своју децу богове, прелепе и радосне. Они почеше борбу за власт над светом са Хроном и титанима. Та борба беше ужасна и тешка. Хронова деца се утврдише на високом Олимпу.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Титани

На страни Хронове деце нађоше се и неки титани, а први међу њима титан Океан и његова кћи Стикс са децом Ревношћу, Моћи и Победом.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Титан Океан

Моћни и страшни су били титани, али тада у помоћ Зевсу дођоше киклопи. Они му исковаше громове и муње којима он поче да гађа титане.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Киклопи

Та борба је трајала десет година, а још се није могло наслутити коме ће победа припасти. Најзад, Зевс одлучи да из Земљиних недара ослободи сторуке дивове – хекатонхејре, које позва у помоћ. Огромни као планине, они изађоше из Земљиних недара и јурнуше у борбу. Одваљивали су велике стене с разних планина и бацали су их на титане. Стотине стена је летело ка титанима док су они прилазили Олимпу. Земља се тресла, а ваздух је био испуњен тутњавом. Све се около њихало. Чак је и Тартар (Пакао) подрхтавао од те борбе.

[You must be registered and logged in to see this image.]

хекатонхејра

Зевс је бацао муње једну за другом. Ватра је захватила читаву Земљу. Мора су киптела. Дим и смрад све покрише густом завесом. Најзад, моћни титани посусташе. Њихова снага беше сломљена и они беху побеђени. Олимпљани их затим оковаше и бацише у мрачни Тартар, у вечну таму. Крај непробојних врата, стражарили су сторуки Хекатонхејри, који су пазили да се титани не врате на слободу. Тако је прошла власт титана и њиховог владара Хрона.

Зевсова борба с Тифоном

[You must be registered and logged in to see this image.]

Зевс и Тифон

Не прође много времена а Геја-Замља се разљути на Зевса и Олимпљане што су тако сурово поступили са њеном децом титанима. Зато она ступи у брак са мрачним Тартаром и роди ужасно стоглаво чудовиште Тифона.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Тифон

Огроман, са стотину змајевих глава, Тифон се подиже из Земљиних недара и својим дивљим завијањем усталаса ваздух. У том завијању су се чули лавеж паса, људски гласови, урлик разјареног бика и лавља рика. Око тифона поче да се ковитла буран пламен, а Земља се угибаше под његовим тешким стопалима. Богови уздрхташе од ужаса. на њега смело јурну громовник Зевс и настала је тешка борба. Из Зевсових руку оет полетеше муње и громови. Земља и небо су се љуљали из темеља. Земља опет букну јарким пламеном, а мора прокључаше од Тифонове близине. Изгледало је да од њихове борбе гори и сам ваздух и мрачни олујни облаци. Зевс спали Тифону свих сто глава. Тифон паде на земљу, а од његовог тела наста таква врелина да се све около топило. Зевс подиже његово тело и баци га у Тартар који га је родио. Али Тифон и тамо још увек прети боговима и свему што живи на Земљи. Он ствара буре и ерупције.

Са Ехидном, полуженом-полузмијом, родио је двоглавог пса Орфа, пакленог пса Кербера, Лернејску хидру у Химеру. Тифон често потреса Земљу.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ехидна

[You must be registered and logged in to see this image.]

Кербер

[You must be registered and logged in to see this image.]

Лернејска хидра

[You must be registered and logged in to see this image.]

Химера





Богови Олимпљани победише своје непријатеље и више нико не могаше да се успротиви њиховој власти. Сада су мирно могли да управљају светом. Најмоћнији међу њима Зевс грмовник узе небо за себе, Посејдон море, а хад подземно царство у којем бораве душе умрлих. Земља, ипак остаде заједничка. Иако су поделили власт над светом, ипак над свима њимакраљује господар неба Зевс. Он управља свим у свету, влада и људима и боговима.

Атена Палада

[You must be registered and logged in to see this image.]

Рођење Атене

Сам Зевс је родио богињу Атену Паладу. Громовник је знао да ће богиња разума Метис, имати двоје деце: кћер Атену и сина необичног ума и снаге. Мојре, богиње судбине, откриле су Зевсу тајну да ће га син богиње Метис свргнути с престола и отети му власт над светом. Велики Зевс се уплаши тога. Да би избегао страшну судбину, коју су му прорекле мојре, он успава богињу Метис ласкавим речима и прогута је пре него што јој се родила кћи – богиња Атена. Кроз извесно време Зевс осети страшну главобољу. Тад позва свог сина Хефеста и нареди му да му расколи главу како би се ослободио неподношљивог бола и шума у глави. Хефест замахну секиром, расцепа снажним ударцем Зевсову лобању, али га не повреди, а из громовникове главе изађе моћна ратница – богиња Атена Палада. У пуној ратној опреми, у сјајном шлему, с копљем и штитом, појави се она пред запрепашћеним очима богова с Олимпа. Страшно затресе својим блештећим копљем. Њен ратни поклич се разлеже далеко небом и до самих темеља потресе свети Олимп. Прекрасна и величанствена, она је стајала пред боговима. Атенине плаве очи пламтеле су божанском мудрошћу и она сва сијала је дивном небеском, моћном лепотом. Богови су славили рођену из главе оца Зевса његову вољену кћер, заштитницу градова, богињу мудрости и знања, непобедиву ратницу Атену Паладу.

Атена штити грчке хероје, даје им мудре савете и помаже им, непобедива је за време опасности. Она чува градове и њихове зидине. Она даје мудрост и знање, учи људе уметности и занатству. Грчке девојке такође поштују Атену, јер их учи ручним радовима. Нико од смртника и богиња не може превазићи богињу Атену у вештини ткања. Сви знају како је опасно такмичити се с њом у овој вештини, знају како је настрадала Арахна, Идманова кћи, која је хтела да надмаши Атену у тој вештини.

Арахна

Арахна је у читавој Лидији (држава у Малој Азији), била славна по својој вештини. Нимфе су често долазиле с падина Тмола и с обала златоносног Пактола да се диве њеној вештини. Арахна је ткала од нити налик на облаке тканине прозрачне као ваздух. Она се поносила тиме што на свету није било ткаље која би могла да се мери с њом. Једном је узвикнула:

„Нека дође сама Атена Палада да се такмичи са мном. Неће ме победити, не бојим се тога!“

Е ето, прерушене у седу, погрбљену старицу, која се ослања на тољагу, стаде богиња Атена пред Арахну и рече јој:

„Арахна, старост не доноси са собом само зло. Године доносе са собом и искуство. Послушај мој савет, труди се само смртне да превазиђешсвојом вештином. Не изазивај богињу на такмичење. Покорно је замоли да ти опрости оне надмене речи. Богиња опрашта онима који је моле за опроштај“.

Арахна испусти из руку танку пређу, очи јој блеснуше гневом. Сигурна у своју вештину, она смело одговори старици:

„Ти си неразумна старице! Старост те је лишила разума. Упућуј такве савете својим снахама и кћерима, а мене остави на миру. Ја ћу умети и сама себе да саветујем. Што сам рекла, нека и буде. Зашто нема Атене, зашто она неће да се такмичи са мном?“

„Овде сам Арахна!“ – узвикну богиња примивши свој прави лик.

Нимфе и лидијске жене се дубоко поклонише пред вољеном Зевсовом кћерком и почеше да је славе. Само је Арахна ћутала. Као што се у рано јутро обоји хоризонт црвеном светлошћу кад на небо узлеће својим блештећим крилима ружичастопрста богиња Еос, тако се зацрвене од срџбе Атенино лице. Арахна остаје при својој одлуци, као и пре страсно жели да се на сваки начин такмичи с Атеном. Не предосећа да јој прети скора пропаст.

Најзад отпоче и такмичење. Велика богиња Атена изатка на средини свог прекривача величанствени атински Акропољ и на њему приказа свој спор с Посејдоном за власт над Атиком. Дванаест светлих богова Олимпљана, а међу њима и Атенин отац громовник Зевс, седе као судије у том спору. Земљотресац Посејдон је подигао свој трозубац, ударио њиме у стену и из бесплодне стене бризнуо је слани извор. У шлему, са штитом и егидом, Атена је затресла својим копљем и дубоко га зарила у земљу. Из земље је израсла света маслина. Богови су тада победу досудили Атени, признавши да је њен дар вреднији за Атику (овај спор Атене и Посејдона приказао је познати грчки вајар Фидија, на фронтону Партенонског храма у Атини, који је сачуван до данас, али јако оштећен).

По угловима прекривача, богиња извезе богове како кажњавају људе за непокорност, а наоколо извезе венац од маслиновог лишћа.

Арахна на свом прекривачу извезе много сцена из живота богова, у којима се богови појављују са својим слабостима, обузети људским страстима. Она наоколо извезе венац од цвећа обавијеног бршљаном. Њен рад је био врхунац савршенства, по лепоти није изостајао иза Атениног, али на сликама беше очигледно њено непоштовање богова, па чак и известан презир. Атена се страшно расрди, исцепа Арахнин рад и удари је ткачким чунком. Несрећна Арахна није могла да поднесе срамоту. Сави конопац, направи омчу и обеси се. Атена ослободи Арахну од омче и рече јој:

„Живи, непокорна! Вечно ћеш висити и вечно ткати и та ће казна трајати у твом потомству“.

Атена попрска Арахну соком чаробне траве и њено тело се одмах скупи, густа коса јој опаде с главе и девојка се претвори у паука. Од тог времена виси паук-Арахна у својој паучини и вечно је тка као што је ткала за живота.

U.Ž.

Dvanaestorica sa Olimpa

[You must be registered and logged in to see this image.]vanaestorica sa Olimpa, još od vremena kada su zagospodarili nebom i zemljom, podelili su medju sobom, po Zeusovoj žeiji, vlast, ugled i dostojanstvo.

Njihov dom se nalazio na Olimpu, najvišljoj planini Grčke, mada su često silazili medju Ijude, kako bi im pomogli, ili ih kaznili, upravljali njihovim sudbinama, i, šta više, mešajući se sa njima, imali i potomstvo.
Deca, rodjena iz mešovite veze nekog od bogova i Ijudi, bila su polubogovi i raspolagala su izuzetnim sposobnostima. Polubogovi su činili mnoga herojska dela, i time pridobili svačije divljenje.
Bogovi su se hranili ambrozijom, i pili nektar, piće koje je isključivo bilo namenjeno bogovima. Prihvatali su, medjutim, i sve žrtvovane, pečene životinje koje su Ijudi za njih spremali, kao i plodove zemlje.

Uvek su se držali svojih obećanja, a pogotovu onih, koja su bila data pod zakletvom. Najsvetija zakletva im je bila nad vodom iz Stiga (grčki: sta idata tis Stigas).
Kada bi se neko od bogova zakleo nad vodom iz Stiga, sa tog svetog izvora, tu zakletvu nizašta na svetu ne bi pogazio.

Bogovi sa Olimpa su bili skoro svemoćni, uzimajući u obzir činjenicu da je moć svakoga od njih bila ograničena jedino snagom moći drugog boga, jer je svaki od njih imao oblast u kojoj je bio najmoćniji. Samo je Zeus, zaista u svemu bio svemoćan. U mnogome su ličili na Ijude. Imali su njihove slabosti, žudnje i jednaka osećanja. Besneli su, bivali Ijubomorni, mrzeli, zaljubljivali se i voleli, baš kao i Ijudi. No, ipak, iznad svega, od Ijudi su zahtevali poštovanje i počast.

Dvanaestorici je pripadalo istaknuto mesto u religijskoj svesti tadašnjeg helenskog sveta, te je zakletva u ime dvanaestorice sa Olimpa bila svetinja, kojom se iskazivalo puno poštovanje prema tim likovima, jer su oni upravljali sudbinom sveta, a samim tim i sudbinom Ijudi u tom svetu. Ali, upoznajmo ih malo bolje. Dvanaest bogova su bili, po redosledu: Dias ili Zeus, Hera, Atena, Posejdon, Demetra, Apolon, Artemida, Hermes, Afrodita, Arej, Hefajst i Hestija.

Zeus (Zevs)

Gospodar neba i zemlje, otac bogova i Ijudi



[You must be registered and logged in to see this image.]eus, najveći od svih besmrtnih bogova sa Olimpa, rodio se u jednoj pećini na planini Dikta, na Kritu, a rastao je, u nekoj drugoj špilji na planini Ida, gde ga je sakrila majka Rea, hraneći se mlekom kozje nimfe Amalteje, dok su ga Nimfe negovale.
Zagospodarivši i učvrstivši vlast nad svojom braćom i ostalim bogovima, zadobio je, od svih, zasluženo poštovanje i divljenje, te je, nakon Titanomahije i Gigantomahije, sa pravom, prihvaćen kao gospodar i otac bogova i Ijudi.

Njegovo oružje je bio grom, dok se njegova vlast prostirala i na nebu i na zemlji.
Za Zeusa, njegova zakonita i jedina supruga bila je Hera, koja mu je uvek bila stalna i verna pratilja, kako u životu, tako i u svim njegovim delima. Sa njom je dobio Areja, Hebu, Ejlejtiju i Hefajsta.

Bezbrojne su, medjutim bile, njegove Ijubavne avanture, sa boginjama i običnim smrtnicama, koje su povremeno izazivale Herinu Ijubomoru. Iz ovih avantura, Zeus je dobio mnogo druge dece, bogove, polubogove i heroje. Da bi pomenuli neke od mnogobrojnih avantura, može se izdvojiti njegova veza sa Majom, iz koje se rodio Hermes, sa Semelom je dobio Dionisa, od Lete, Apolona i Artemidu, iz veze sa Temidom, Sudjaje i Hore, a od Mnemosine devet Muza. Iz nebrojenih veza sa smrtnicama koje se pominju, na svet su došli mnogi polubogovi i heroji.

Svu svoju decu, voleo je i štitio, te su više puta i ona bila povod Herinom besu. Pored stotina žena, koje se pominju u mitovima o tajnim vezama sa ocem bogova i ijudi, postoji i priča da je Zeusa jako zaintrigirala upečatljiva lepota mladog Ganimeda, koji je bio kraljevskog porekla, iz Troje. Bio je toliko lep da je izazvao i probudio erotska osećanja samog Zeusa, koji ga je doveo na Olimp, da mu bude vinotoča, odnosno da mu u pehar sipa nektar.
Ali, bez obzira na njegove strasti, po kojima su bogovi nalikovali Ijudima, kao što je već pomenuto, ipak je Zeus bio bog koji je održavao ravnotežu i pravdu. Nije bio samo tužilac i sudija, već je saosećao sa svačtjim bolom, i uvek je pokušavao da nesrećnicima olakša patnju, a iznad svega da pravedno presudi. Grčke reči diogenitos i diotreftos koje su vezane za Zeusovo ime, označavale su vladare te epohe koji su posedovali harizmu, i koji su se, vladajući, rukovodili mudrošću i osećajem za pravdu.

Zeus i Europa


[You must be registered and logged in to see this image.]eus je, pored mnogih devojaka koje je voleo, zavoleo i prelepu Europu, ćerku Aginorovu i Telefasinu. Devojka je sa prijateljicama igrala na obali Sidone, i svojom dražesnošću probudila Ijubav kod oca bogova i Ijudi.
Da bi joj se približio, pretvorio se u belog bika, koji se, stigavši do nje, privio uz nju.
Kada je Europa savladala strah, počela je sa bikom da se poigrava. Odjednom, kada se devojka već popela na ledja bika, to belo stvorenje je ustalo i pojurilo prema moru. Uzalud su bila sva njena zapomaganja i molitve. Bik je sve brže plivao, udaljavajući se sve više od obale.
Europa se snazno držala za njegove rogove, da ne bi pala, i tako je, na njemu, stigla sve do Krita. Kod Gortininog izvora, u senci platana, par se napokon sjedinio. Od tada,
platani nikada ne gube svoje lišće, jer je to lišće nekada bilo Ijubavno sklonište jednom bogu.

Iz ove Zeusove veze sa Europom, rodila su se tri sina: mitski Minoj, hrabri Sarpedon i pravedni Radamant. Postoje čak i priče, da je Tal, bronzani robot koji je čuvao Krit, a na koga ćemo naići u poglavlju o pohodima Argonauta, bio ustvari Zeusov poklon Europi.
Europa je ostala na Kritu i udala se za kralja Asterija, koji je usvojiosvu njenu decu, i koji je njeno ime dao poznatom kontinentu. Što se tiče bika, čije je obličje preuzeo Zeus, on se uzdigao na nebo, i postao poznato sazveždje Bik u krugu zodijaka.

Kadmo, osnivač Tebe, bio je Europin brat, koji je došao u Grčku, u potrazi za svojom sestrom.
Pored Europe, u koju se zaljubio Zeus, postoji i Europa Okeanska, ćerka Okeana i Titije.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Had (Pluton)

Bog podzemnog rata

[You must be registered and logged in to see this image.]rat Zeusa, Posejdona i Here, Had je bio kralj mrtvih, kralj Podzemnog Sveta i treći vlastodržac kosmosa, nakon što su izmedju sebe svet podelili Zeus, on i Posejdon.
Had je doživeo sudbinu svoje braće, odnosno otac Kron ga je prvo progutao, da bi ga kasnije ispljunuo. Učestvovao je, u Titanomahiji, na strani Zeusa.

Zbog dragocenih metala koji se nalaze u zemlji neki Hada smatraju i bogom bogatstva,
kao i bogom pravde jer je on taj koji odlučuje sta će biti sa nekim kada dođe u podzemni svet. Had je bio kralj mrtvih, ali ne i bog mrtvih, jer je ta čast pripadala Tantosu.

U svom mračnom kraljevstvu, Had je bio strog i nije pristajao na kompromis. Nikome nije bilo dozvoljeno da se ponovo vrati u svet živih.

Opslužuju ga razni demoni i duhovi, kao što je Haron, koji ima dužnost prevoženja i prevodjenja duša, koje svojom barkom, od Aherona prevozi na drugu obalu, kako bi stigle do kraljevstva mrtvih. Njegova usluga plaćala se jednim obolom (novčićem koji su umrlim Ijudima stavljali prilikom sahranjivanja).

Had je zavoleo prelepu Persefonu ćerku boginje Demetre, koju je oteo, što je opisano u prethodnom poglavIju. Od poznatih heroja, Herakle, Orfej i Odisej su se spustili u Podzemni Svet, iako su bili živi. Homer opisuje mračni ambijent, i tugu, koja obuzima i savladjuje i najslavnije medju herojima, kada se nadju na tim prostorima.

Tantal - kralj Frigije, bio je jedan od onih, koji su bili najsurovije kažnjeni u Hadu. Kažnjen je doživotnom žedji i gladovanjem. lako se nalazio skoro potpuno uronjen u vodu, kad god bi pokusao da ugasi svoju žedj, voda se povlačila. Takodje, i kad god bi pokušao da ubere plod sa grana koje su mu visile iznad glave, one su se podizale. Prolazio je kroz sve ove muke zbog svoje arogancije, zbog koje su ga bogovi teško kaznili, jer je smrtnicima otkrio tajne bogova a svoje prijatelje, obične smrtnike, služio je nektarom i ambrozijom, koje je ukrao. Prema drugoj verziji, on je, da bi se udvorio bogovima, žrtvovao svoga sina, koga im je, skuvanog, ponudio za ručak.

Troja

[You must be registered and logged in to see this image.]

Trojanci, narod koji je bio privrzen religiji i svojoj tradiciji, odmah su podnijeli bogovima zrtvu, prije pocetka Trojanskog rata, kako bi im oni dali neki znak o buducnosti i ishodu rata. Za vrijeme odrzavanje obreda zrtvovanja, pojavila se jedna zmija cija su ledja bili crvena kao krv. Zmija je izasla iz zrtvenika i uspela se na obliznji platan. Na najvisoj grani nalazilo se gnjezdo vrabaca, u kome je bila majka sa svojim mladuncima. Zmija je progutala svih osam mladunaca, a na kraju i majku. Kada je progutala svih devet vrabaca, Zeus ju je pretvorio u kamen. Za proroka Kalhanta, ovaj neobican dogadjaj znacio je da ce opsada Troje trajati devet godina, i da ce ona pasti tek desete godine. Troja ili Ilijon, prestavljala je popriste velikih bitaka, sa ogromnim brojem mrtvih, iako ju je Apolon stitio. Prva zrtva na strani Ahajaca bio je Protesijal. Boginje Atena i Hera, pomagale su Ahajskoj vojsci. U homerovom Epu, Ilijadi, opisani su mnogi dogadjaji, koji su se odigrali za vrijeme trojanskog rata. U onima koji su bili najznacajniji, ulogu glavne licnosti, koja se uvjek pominje imao je Ahilej.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Диоклецијан и вепар

[You must be registered and logged in to see this image.]

Нешто пре 270, када је Диоклецијан као обичан војник служио у Галији у близини данашњег града Тонгре (налази се у данашњој источној Белгији), локална свештеница му је замерила тврдичлук, на шта је Диоклецијан њој одговорио да ће постати великодушнији кад буде постао цар, што је у том моменту било немогуће. Свештеница му је тада рекла да се не шали с тиме јер му је суђено да постане цар кад буде убио вепра (лат. aper).

[You must be registered and logged in to see this image.]

Од тада, Диоклецијану ово пророчанство није избијало из главе и у лову је увек гледао да он буде тај који ће задати последњи ударац вепру. Међутим, цареви су се ређали — Аурелијан, Проб, Тацит, Кар — тако да се Диоклецијан вајкао како он само лови вепрове док се други сладе месом.
Најзад, 284. године, Диоклецијан је убио преторијанског префекта по имену Апер, који је био оптужен за убиство цара Нумеријана и потом постао цар, рекавши: Најзад дочеках мог судбоносног вепра (то јест, Апера)

I.B.

Диоклецијанов коњ и Александринци

[You must be registered and logged in to see this image.]

Око 296. или 297. године у Александрији се побунио Аурелије Ахил против римског цара Диоклецијана, који је већ 298. године отишао у Египат и лично угушио устанак. Сав разјарен дужином побуне и степеном издаје Александринаца, наредио је да се погубе сви који су били активно умешани у побуну, запретивши да се сеча неће зауставити све док крв не стигне до колена његовог коња. У том моменту, Диоклецијанов коњ је из непознатих разлога клецнуо и пао на колена, а Диоклецијан је схватио то као божански знак, те је наредио обуставу погубљења. Александринци су касније подигли Диоклецијановом коњу споменик у знак захвалности.

[You must be registered and logged in to see this image.]

MIT O OZIRISU I IZIDI

Bog zemlje Geb i boginja neba Nut, bili su brat i sestra. Toliko su se voleli da se nikad nisu rastajali. Pošto nisu zasnivali svoje porodice, nisu imali dece...

Njihov otac, bog Tot, reši da ih razdvoji. On podiže Nut u visinu držeći je na rukama. Uskoro Nut rodi dva para blizanaca: dečake Ozirisa i Seta i devojčice Izidu i Neftisu...

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kad dođe vreme, Oziris se oženi Izidom a Set Neftisom. Međutim, Neftisa je tajno zavolela Ozirisa. Zbog tog je Set omrznuo svog brata...

Oziris i Izida su postali vladari Egipta. Mudro su vladali svojim narodom. Učili su ga da poštuje svoje bogove, grade hramove, obrađuju zemlju i sve što je potrebno za život.

Za vreme jedne velike gozbe, Set pokaza gostima divno ukrašen kovčeg od skupocenog dveta.
- Ovaj kovčeg će pripasti onom ko u nj legne i bude mu potaman! - reče Set.
Mnogi su pokušavali, ali im nije uspevalo. Najzad, Oziris leže u kovčeg i kovčeg mu je savršeno odgovarao. U stvari, Set ga je i napravio po njegovoj meri...

Tad Setovi pomoćnici brzo jurnuše i još brše spustiše poklopac, zakovaše sanduk i zališe ivice olovom.

Zatim, baciše kovčeg u veliku reku Nil koja ga odnese u daleko more.
Tako se, zarobljen u kovčegu, Oziris ugušio...

Kad je saznala šta se desilo, Izida počne da tuguje. U prevelikom bolu, ona odluči da potraži kovčeg. Lutala je zemljom, raspitivala se, ali ništa nije saznala. Ipak...
Jednog dana, neka deca joj rekoše da su videla takav i takav kovčeg kako pluta Nilom!... Ponadala se i... želja joj se ispunila.

Stvarno, onaj kovčeg. Pronašla ga je u Biblosu, u Fenikiji. Naredila je da ga stave na lađu i tako ga prenese u Egipat. Tamo, u Egiptu, sakrila je kovčeg na nepoznato dobro skriveno mesto. Bar, tako je mislila...
I desi se da je Set prilikom lova naišao na kovčeg. Kad ga je otvorio, našao je unutra telo svog brata...
I iseče ga na četrnaest delova i razbaca svud po polju...

Kad je boginja Izida otkrila šta se desilo, obuzela ju je silna tuga. Sede sa sestrom Neftisom u čamac od trske i pođe da traži ostatke svog muža.

Kad ih je našla i pokupila, zamolila je Anubisa, boga mrtvih, onog sa šakalovom glavom, da delove lepo sredi, umota, spojene, u zavoje. Tako je, kažu, nastalo mumificiranje.
Pošto je imala čarobnu moć, Izida pretvori sebe i svoju sestru Neftisu u sokole.
Dve ptice stadoše da lešpršaju krilima iznad Ozirisovog leša. Oziris ožive i otvori oči!...
- Ljubavi, moja! - uzviknu Izida vrativši se u svoje prvobitno obličje.
Izida i Oziris padoše jedno drugom u zagrljaj.

U toj noći, začne se Horus, sin Izide i Ozirisa, koji će jednog dana osvetiti oca i mudro vladati svojom zemljom.
Posle tog, Oziris ponovo umre.

Kad je stigao u kraljevstvo mrtvih, njegov duh postade njihov gospodar. Od tog vremena, on, u tom kraljevstvu, dočekuje duše pravednih...

Anhis

Anhis (grč. Ἀγχίσης) je u grčkoj mitologiji bio sin Kapisa i Temiste, Hijeromneme, Egeste ili Euridike, trojanski princ.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Еneja odnosi Anhisa iz Troje, Carle van Loo, 1729. (Luvr).

Etimologija
Ime Anhis ima značenje „onaj koji je živeo sa boginjom“

Mitologija

U mladosti je živeo na planini Idi, gde je lovio i čuvao goveda. Takođe je i putovao po egejskim ostrvima i Grčkoj i tako se sprijateljio sa Anijem i Evandrom. Bio je izuzetno lep, pa se u njega zaljubila boginja Afrodita. Zapravo, ljubav u njenom srcu je rasplamsao Zevs, kako bi je kaznio što bogove navodi na ljubav prema smrtnicima.

Boginju su harite pripremile u njenom hramu na Kritu, a ona se odevena u najlepše haljine i nakit pojavila pred Anhisom. On je podozrevao da je ona zapravo božanstvo, ali ga je razuverila rečima da je kćerka frigijskog kralja Otreja. Ipak, Afrodita mu je konačno priznala da je boginja i da će mu roditi sina, vladara Trojanaca. Postiđena što je začela sa smrtnikom, daleko od očiju bogova, kraj reke Simois je rodila Eneju, a po nekim predanjima i Lirna (ili Lira). Iako ga je boginja zavetovala da ne oda njen identitet, on se ipak pohvalio drugarima, zbog čega ga je Zevs kaznio munjom, odnosno oslepeo ga je ili obogaljio.

Prema jednoj priči, život mu je spasila Afrodita svojim pojasom, tako da se grom uzemljio kraj njegovih nogu, ali ga je ipak obogaljio. Postoje navodi da se Anhis ubio, ali ne i kad, niti daju neke detalje o tome. Anhis se oženio Eriopodom koja mu je rodila više kćeri, među kojima se izdvajala Hipodamija. Život je proveo u senci Prijama i Laomedonta, koji je posedovao božanske konje. Tajno je priveo njegovim konjima svoje kobile i one su oždrebile šest mladunaca, od kojih je dva poklonio svom sinu Eneji.

U vreme trojanskog rata je već bio starac i nakon pada Troje, pratio je Eneju na putu ka Italiji. Eneja ga je spasio iz zapaljenog grada noseći ga na ramenu, a i svog sina Askanija, držeći ga za ruku. Ovo spasavanje tri generacije je, prema nekima, bilo delo same Afrodite koja ih je vodila kroz borbu i razaranje, sklanjajući plamen od njih. Prema drugoj priči, Eneja je sa svojim ljudima držao deo grada, ne dozvoljavajući pristup uljezima. U kasnijim pregovorima, dozvolio je ljudima da ponesu od svoje imovine onoliko koliko su mogli. Dok su drugi nosili zlato i srebro, on je poneo svog oca na ramenima.

Zbog ovog gesta, Agamemnon je zapovedio da niko ne sme da naudi tako primernom i pobožnom sinu, a Ahejani su dozvolili Eneju da ponovo bira šta će poneti od svog pokućstva. On je izabrao tzv. kućne bogove, zapravo umetnička dela koja su predstavljala dva mladića sa kopljima i koji su smatrani bogovima trka, porodice, kuće i imovine. Postavljeni su bili u Lavinijumu u Italiji, ali su kasnije odneseni u Albu. Međutim, tokom noći su se sami vratili u Lavinijum.

Pominje se više mesta gde bi mogao biti Anhisov grob. Umro je ili na Idi, na poluostrvo Paleni, Arkadiji, Epiru, južnoj Italiji ili kod Drepanona. Pominje se i da je sahranjen u podnožju planine Anhisije, nazvane po njemu. Nakon smrti, Eneja ga je sreo na Elisinskim poljima, gde je od njega saznao neke misterije života, uključujući i sopstvenu sudbinu.

Prema Anhisovim rečima, svaka duša najpre mora da pati u vrtlogu, vatri ili na neki drugi način zbog dela učinjenih u toku ovozemaljskog života. Kada se „očisti“, ona luta srećna Eisinskim poljima sve dok ne ostane esencija osećanja i duha. Kada se završi ovaj ciklus, koji traje hiljadu godina, duša na izvoru Lete izgubi sva sećanja i poželi da se rodi ponovo.

izvor:wikipedija.org

Hipnos (grč. Ὕπνος, Hipnos) u grčkoj mitologiji personifikacija je sna. Njegov je brat blizanac Tanatos, a majka Nikta. Hipnov pandan u rimskoj mitologiji jest Somnus.


Hipnosovo grčko ime znači "san".

Hipnos je prikazivan kao lijep i gol mladić, katkad bradat, i s krilima na glavi. Često se prikazuje kao čovjek koji je zaspao na pernatom krevetu okruženom crnim zavjesama. Morfej se pak brine da ga buka ne probudi.
U Sparti je njegov lik postavljan u blizini Tanatosa.

Hipnosova je palača bila tamna pećina u kojoj Sunce nikad nije sjalo. Na ulazu bili su makovi i ostale hipnogoške biljke. Prema drugim izvorima živio je u pećini ispod grčkog otoka, a kroz pećinu tekla je Leta, rijeka zaborava.
Njegovi su potomci bile stvari koje se javljaju u snovima - Oniri - a u kraljevskim se snovima pojavljuju Morfej, Fobetor i Fantas.

Endimiona je Zeus osudio na vječni san, a Hipnos mu je dao moć da spava otvorenih očiju, tako da stalno može gledati svoju voljenu Selenu. Prema pjesniku Likimniju, Hipnos se zaljubio u mladog pastira Endimiona te mu dao taj dar da bi mogao uživati u njegovoj ljepoti.


wikipedija

Онеири су у грчкој митологији били демони сна.


Онеири су могли имати различите облике, а људима су пристизали попут дашка ветра који је пролазио кроз кључаонице. Њихов задатак је био да уснуле упуте на прави пут или да их заварају. Онеира је било и више и замишљани су као демони или духови са тамним крилима. Они су се појављивали попут групе птица или слепих мишева, долазећи ноћу из своје пећине у Еребу, земљи вечите таме иза излазећег Сунца, односно крај Океана, близу земље мртвих. Висили су под лишћем дрвећа или по зидинама пећина. При доласку људима, они су пролазили кроз две капије; једна је била сачињена од рогова и доносила је пророчке снове, послате од богова. Такви снови су стизали после поноћи. Пре поноћи су стизали лажни снови, који су пролазили кроз капију од слоноваче.


У почетку су Онеири били персонификација без божанских моћи. Касније у хеленистичко-римској епохи, Онеир постаје пратилац Хермеса, а у позној антици постају самостална божанства.


Као њихове родитеље, Хигин је наводио Ереба и Никс, Хесиод у теогонији само Никс, Овидије у „Метаморфозама“ Хипноса, а Еурипид Геју. Овидије такође наводи да су њихова имена Морфеј, који је уједно и вођа, Икел или Фобетор и Фантас. Неки извори наводе и Епијала.

Онеир је био и син Ахила и Дејдамије.


wikipedija

Gavran se smatra za misterioznu, magičnu pticu i za njega se vezuju i dobra i loša predskazanja. Simbolizam gavrana je veoma bogat i raznovrstan. Gavran često ostavlja loš utisak pre svega zato što je ptica lešinar i povezuje se sa smrću. Njegova inteligencija i prepoznatljiv glas povezivali su ga sa prevarom, a boja perja za mračne sile i zloslutna upozorenja. Ali, u simbolici ove tajanstvene i inteligentne ptice postoji još mnogo više nego što je smrt, mrak i razaranje. Gavran je i zaštitnik, učitelj, mudrac i tvorac.

Uprkos svojoj crnoj boji gavran je bio sunčana životinja za stare Grke i povezivan sa bogom Apolonom, koji je bio i bog svetlosti. Gavran je bio sveta ptica i Apolonov glasnik. Povezivan je i sa boginjom mudrosti Atinom. Prema jednoj legendi boginja Atina je zamenila gavrana, koji je bio njen mudri saradnik, sa sovom, zbog njegove brbljivosti.

Postoje i neke grčke i rimske legende o tome da je gavran bio nekad bele ili srebrne boje. O tome u I veku rimski pesnik Ovidije piše: "Ptica je nekada bila srebrne boje, sa tako snežnim perjem da bi bila jednako lepa kao bilo koji golub." Prema Ovidiju, gavranu su vrane savetovale da ne prenosi svom gospodaru Apolonu loše vesti, jer je vrana doživela sličnu sudbinu kada je špijunirala kćerke svog gospodara. "Moja kazna može poslužiti kao upozorenje... ne izazivati opasnost svojim pričama." rekla je vrana. Ali, gavran je ignorisao upozorenje i ponovio vraninu grešku. Apolon ga je kaznio i pretvorio njegovu sjajno belu boju perja u crnu.


U nordijskoj mitologiji gavran simbolizije mudrost. Nordijski vrhovni bog Odin je u pratnji imao četiti životinje, dva vuka i dva gavrana. Skandinavska legenda kaže da je on slao svako jutro dva gavrana, Hugina (razmišljanje) i Munina (pamćenje) koji su leteli po svetu i obaveštavali ga o svemu što se dešavalo. Odin je imao mnogo kćerki koje je mogao da pretvori u gavrane.


Za Kelte su gavrani bili simboli bitke i uništavanja, ali takođe i teških promena. Za gavrana su vezivali neka svoja božanstva. Morigan, boginja rata i smrti je u obliku gavrana letela iznad bojišta i pomagala svojim miljenicima tako što je njihove suparnike udarala krilima.


Stari Sloveni su poštovali boginju Moranu koja se smatrala i boginjom smrti. Ona je takođe dovođena u vezu sa gavranom, kao simbolom smrti.

Boja gavrana se pominje u hrišćanstvu, kada je Noa prvo poslao gavrana da potraži kopno posle potopa. Pošto se gavran nije vratio, kaže se da je Bog njegovo perje pretvorio u crno, a Noa je poslao goluba da obavi njegov posao. I otada gavran vuče lošu reputaciju da je protiv ljudi. Pozitivna činjenica za gavrana u Bibliji je da je hranio proroka Iliju koji se sakrivao od kralja Ahaba.


Na Srednjem istoku gavran se smatra za prljavu životinju, zato što se hrani strvinama. U kineskom mitu gavrani predstavljaju Sunce i njegove krugove.

Mit proizašao iz kulture Haida Indijanaca koji žive u Severnoj Americi govori o tome kako je gavran doneo Sunce u svet. Zato su Haide smatrale gavrana svetom pticom i poštovale ga.


izvor:artnit.net

Mit o postanku svijeta

Prema ovom mitu, u početku nisu postojali zasebno zemlja, voda i nebo. Sve je bilo izmešano i vladao je haos. zatim su se iz haosa izdvojili boginja Gea (zemlja) i bog Uran (nebo). Ovaj božanski par izrodio je divove ili titane. Uran, bojeći se da mu deca ne otmu vlast, zatvorio je titane pod zemlju, u duboku provaliju. Jedan od njih, Hronos (vrijeme), uspio je da pobjegne iz provalije i da oslobodi ostale titane. Oni su mu pomogli da oduzme ocu vlast i da sam postane gospodar sveta. Hronosa je, pak, svrgao s vlasti, posle žestoke borbe, njegov sin Zevs, koji je postao vrhovni bog i gospodar svijeta. Zevsovo preuzimanje vlasti dogodilo se, po vjerovanju Grka, u herojsko doba njihove prošlosti, kad se postepeno izgrađivalo njihovo robovlasničko društvo.

Mit o četiri vijeka

[You must be registered and logged in to see this image.]

Grci su još jednim mitom objašnjavali nastanak ljudskih nevolja. Po predanju, svi su ljudi bili srećni kada je vladao Hronos, vladar prije Zevsa. To je bio zlatni vijek. Ali, malo-pomalo i mir među ljudima bio je narušen. Počeli su jedni drugima da zavide, među njima je često dolazilo do sporova i - nastao je srebrni vijek. Poslije toga, nastupio je bakarni vijek, kad su ljudi naučili da kuju oružje od bakra i da se nemilosrdno istrebljuju u ratovima. Najzad je nastupio najgori vijek - gvozdeni vijek, kad je na zemlji nestalo pravde. Ljudi su jedni druge obmanjivali, pljačkali i ubijali. Tako su Grci ovim mitom naivno pokušali da objasne nesreće i stradanja u životu i razvoju društva.

Herakle

Među mnogim predanjima starih Grka izdvajaju se mitovi o polubogovima, koje su Grci nazivali herojima. Njima je pripisivana natčovečanska fizička snaga, ili naročiti um i okretnost. Oni su ubijali čudovišta, divlje zvijeri i razbojnike koji su ometali normalan i miran život ljudi. Grci su najviše pričali o  neobičnim podvizima Herakla (Herkula), koji je bio pravi Grčki narodni heroj.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Herakle ubija hidru

[You must be registered and logged in to see this image.]

Herakle ubija Kerbera

U doba svojih lutanja od Kavkaza do Španije srušio je pregradu koja je odvajala Sredozemno more od Atlantskog okeana; jedan dio od kamenja bacio je na špansku stranu, a drugi dio na afričku. Tako je postao današnji Gibraltarski moreuz, koga su Grci nazivali "Heraklovi stubovi".

[You must be registered and logged in to see this image.]

Antej i Herakle

[You must be registered and logged in to see this image.]

U Libiji se Herakle susreo s čuvenim herojem Antejem, po predanju sinom Posejdona, boga Mora, i Gee, boginje zemlje. Kad god bi se Antej borio s protivnikom i dospio u težak položaj, dodirnuo bi zemlju, i tako dobijao novu snagu i postajao nepobijediv. Ali, i Antej je imao slabu stranu - to je bila opasnost da bude otrgnut od majke zemlje. Baš to je iskoristio Herakle u borbi sa Antejem - otrgao ga je od tla, podigao uvis i zadavio. Posle mnogih podviga, Zevs je Herakla odneo na nebo i uvrstio ga u red bogova.

Legende Mađara


Povratak konjanika

[You must be registered and logged in to see this image.]

Poput nezadrživog talasa, šapat se raširio po moru šatora: "Atila je mrtav! Atilu su ubili! Atila više ne živi!" Žene su čupale kosu, muškarci su izašli ispred svojih kožnih domova i skrušeno gledali u mračno nebo koje je tog dana plakalo. Deca koja su se na obližnjem proplanku igrala sa mladim konjima zastala su, predosetivši da se nešto strašno dogodilo. Grom udari iz oblačnog neba, označivši dramatično početak kraja velike imperije Huna.


Raspad carstva

Posle smrti Biča Božjeg, pokoreni narodi osetiše nemir i rasulo među svojim gospodarima i krenuše na one kojima su se zavetovali. Prvo krenuše Germani sa severa, pa plemena sa zapada, a onda i svi ostali. Divlji severnjaci i južnjaci sa opasnim lukovima, svi se bejahu urotili protiv nepobedive horde. Hiljade strela, mačeva, kopalja i topuza se natopiše krvlju Huna i njihovih konja; gde je nekada bio strah od Atile, najvećeg u ljudskom rodu, sada beše mržnja i bes. Hunski konji se umoriše; Atilini sinovi, poglavari, rasuti po prostranoj zemlji kojom su gospodarili, izgubiše kontrolu nad vojskom. Od Huna ostadoše samo ponosna plemena koja su, svako za sebe, branila čast i krv svojih predaka.


Čabino obećanje

Najmlađi i omiljeni sin Gospodara, Čaba, zadesio se među plemenom Sekelj, u brdima Transilvanije. Veliki ratnici ovog hunskog plemena odolevali su svim napadima varvara. Čaba, čije je srce bilo slomljeno zbog smrti oca i raspada imperije, okupi jednom gospodare Sekelj i reče im:
- Braćo moja, poslušajte me! Ja sada odlazim. Idem na istok, u zemlju predaka, u zemlju koja je majka Atili, Biču Božjem, gospodaru naroda. Znajte, vratiću se sa nepobedivim konjanicima. Kada bude došlo vreme, vratiću se i zajedno ćemo slomiti neprijatelje!


Poslednja bitka

Danas, kada je prošlo dosta vremena od poslednje Atiline bitke i odlaska Čabe, potomci Sekelj plemena znaju da njih, sinove Huna, čeka poslednja, odlučujuća bitka. Danas oni gledaju u dubine noćnog neba i dive se Mlečnom putu - Hadak Utja. Jer to je put kojim će dojahati Nepobedivi ratnici. Onda, kada sva nada bude izgubljena, kada bude ostala samo šačica Sekelj-Huna suprotstavljena mnogobrojnim neprijateljima, dojahaće njihovi praoci i zgromiće osvajače. A na čelu će jahati Čaba, u čijim venama teče krv Atile.

[You must be registered and logged in to see this image.]

SATIRI

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ova bića koja se često sreću u grčkoj i rimskoj mitologiji, rodjena su u zajednici Merkura i nimfe Istime, a predstavljana su sa ljudskim likom i malim rogovima na glavi, dugackim ušima, kozjim nogama i repićem.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Satiri su voleli da sviraju na jednostavnim muzičkim instrumentima, kao što su frule i flaute.
Odlazili su u lov na nimfe, lukavo ih posmatrajući iz šuma i pećina u nameri da ih namame.
Prkosni, ironični i Veseli, ali i veliki ljubitelji vina, često su bili u pratnji boga Baha. Zbog ovakvih osobina, postali su glavni junaci u tradicionalnim grčkim, komičnim pozorišnim komadima, gde su bogovi predstavljani na "satirican" način.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Glavni predstavnici satire su bili Pan, grčki bog šuma i čuvar pašnjaka, Marsija, svirac koji se usudio da izazove boga Apolona na takmičenje u muzici, na kome je bio poražen i živ odran, zatim Silen, učitelj i zaštitnik Dionisa, koji odgovara Bahu u rimskoj mitologiji. Satir je personifikacija plodnosti i snage prirodnih sila.

Legenda o Varšavskoj sireni

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nekad davno živjele su dvije sirene u Baltičkom moru. Bile su sestre i čitav su život provele u moru zbog čega su se smrtno dosađivale. Tako su jednoga dana odlučile kročiti na kopno. Jedna je odlučila poći putem Danske, tj. do ulaza u luku Kopenhagen, gdje je i do danas ostala.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sirena u Kopenhagenu

No druga je odplivala do Gdanska i nastavila do kraja toka rijeke Visle. Tamo je stala da se odmori, i toliko joj se svidjelo da je i ostala. To se nalazilo u današnjem varšavskom Starom Gradu (Stare Miasto).

[You must be registered and logged in to see this image.]

Varšavska sirena

Uskoro je tamošnji ribar primijetio da netko pušta ribe iz mreže, te je proširio glasine. To je zasmetalo mještanima pa su naumili uhvatiti tu osobu. No kada su shvatili da je to sirena te kada su začuli njezin milozvučni glas, zakleli su se da joj nikada neće nauditi. Upravo ju je njezin glas doveo do toga da svaku večer uveseljava mještane svojom pjesmom. To ju je skoro stajalo glave. Jednog je dana bogati trgovac šetao uz tok rijeke Visle i oteo je mladu sirenu kako bi je prodao na sajmu. No njeni su urlici bili tako snažni i jaki da ju je mladi ribar po imenu Wars pohitao spasiti. Sirena je bila toliko zahvalna da je obećala da će zauvijek štititi stanovnike i njihov grad. Po ovoj legendi je Warszawa i dobila ime, naime sirena po imenu Sawa (po nekim izvorima i Ewa) je postala žena mladog ribara. Od tog trena sirena (prikazivana s mačem i štitom) štiti glavni poljski grad.

Legenda o Jadwigi i pregači od ruža

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kraljica Jadwiga bila je predana kršćanka koja je često krijumčarila hranu s dvora za siromašne građane. Potiho se šuljala noseći kruh, meso i sir u velikoj pregači. No jednoga dana vojnici kralja Jagiella su je vidjeli i rekli mu da njegova mlada prenosi tajne informacije njegovim neprijateljima i pobunjenicima. Jagiello je pobjesnio i htio odmah saznati što se događa. Jedne je večeri pratio Jadwigu i zaskočio ju dok je nosila hranu siromasima. Zahtjevao je da mu pokaže što nosi u pregači i u tom trenu se dogodilo čudo: hrana iz Jadwigine pregače se pretvorila u vijenac ruža. Tako je Jadwiga izbjegla sigurnu smrt. Otad se kraljica Jadwiga prikazuje s pregačom punom ruža.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Legenda o Wawelskom zmaju

[You must be registered and logged in to see this image.]

Jednom davno na obali rijeke Visle u blizini brda Wawel bijaše jedno malo miroljubivo selo. U brdu Wawel nalazila se špilja koja je na ulazu bila obrasla raznim grmljem i korovom. Nitko nikada nije kročio tom špiljom, no stari su pričali da u njoj spava opasan zmaj kojeg nitko ne smije smetati. Mladež nije vjerovala takvim pričama i neki od njih su odlučili poći u špilju da dokažu starima da je zmaj najobičnija izmišljotina. Opremili su se bakljama i uputili prema njoj. Kročili su špiljom sve dok nisu došli do prepreke od ljuske popraćene dubokim disanjem. Na njihovu nesreću, to je bio zmaj kojeg su upravo probudili iz sna. Kada su shvatili o čemu se radi, dali su petama vjetra što su brže mogli, a bijesni zmaj je za njima rigao vatru. Kada su se dovoljno udaljili, pogledali su prema brdu i uočili zmaja kako izlazi iz špilje i bijesni na momke koji ga probudiše iz sna.
Od tad pa nadalje zmaj je svakodnevno, za osvetu, otimao djevojke i seosku stoku. Svaki pokušaj zaustavljanja zmaja završio je kobno. Kralj Krak (legendarni osnivač Krakowa) uspio je pobijediti strašnog zmaja. Krak se dosjetio namazati ovce sumporovom smjesom pa kad je zmaj slijedeći put uzeo ovcu i proždrijeo je, počelo mu je gorjeti u želudcu i uhvatila ga je strašna žeđ. Odjurio je do rijeke Visle i stao piti. Pio je i pio, no žeđ nije mogao utažiti. Popio je toliko vode da je počeo bubriti. Ispio je pola rijeke i nakon toga se raspuknuo na sve strane. Seljani su slavili i postavili Krakusa kao svojega vođu. Izgradili su utvrdu na vrhu Wawela iz koje se s vremenom razvio prosperirajući grad nazvan Krakow, po svom junaku. Kad je Krakus umro, priređen mu je veleban pogreb i podignut grobni humak, za kojeg su zemlju nosili stanovnici u vlastitim rukama. Kažu da njegov grob stoji još dan danas.

[You must be registered and logged in to see this image.]

1970. ispred Zmajeve špilje postavljen je kip zmaja kojega je dizajnirao Bronisław Chromy. Stiliziran je, ima šest nogu i ispušta vatru svakih pet minuta.

Mit s Dalekog Istoka, točnije jugoistočne Azije.

Nyi Roro Kidul

[You must be registered and logged in to see this image.]

Na zapadu otoka Jave postojalo je kraljevstvo Pajajaran (citaj Padzadzaran, hindu-budisticko kraljevstvo naroda Sunda) kojim je vladao mocan kralj Prabu Siliwangi. Imao je prekrasnu kcer princezu Dewi Kadita. Kao sto je bio obicaj, kralj se ponovo ozenio i tako doveo novu kraljicu na dvor. Ona ubrzo zatrudni i rodi sina.

Nova kraljica bila je ljubomorna na ljepotu princeze Dewi Kadita te je uz to htjela svome sinu osigurati nasljedstvo prijestolja. Stoga je nova kraljica angazirala dukuna crne magije (vrsta samana) da baci urok na princezu. Ovaj to ucini a Dewi Kadita oboli od strasne kozne bolesti slicne gubi te se fizicki poruznje i deformira.

Vidjevsi sto je zadesilo njegovu kcer kralj Siliwangi se razalosti. Iako je volio svoju kcer, morao je postivati dvorska pravila o nasljedivanju. Ona su bila neumoljiva. Prijestonasljednik je trebao biti po mogucnosti princ od poroda kraljice (ili ako to nije moguce onda od konkubine). Maloumnost, fizicki nedostaci(deformiranost, krezubost, fizicka slabost) i neprimjereno ponasanje su bili razlozi da se ne moze postati kralj ili kraljica. Zbog deformiranosti Dewi Kadita nije mogla nasljediti oca te zato bijase protjerana s pajajaranskog dvora.

U potrazi za novim domom princeza je napustila kraljevstvo i zaputila se prema morima na jugu Jave. Tamo zaspase na stijeni pored mora. U dubokom snu imala je viziju prema kojoj je trebala skociti u more da se oslobodi uroka. Probudivsi se Dewi Kadita bez razmisljanja skoci u more. Izronivsi ozdravila je i ponovo postala prekrasna djevojka. Ubrzo ju okruzise duhovi i demoni Juznog mora. Ocarani njenom ljepotom oni ju proglase svojom vladaricom. Tako je princeza Dewi Kadita postala Nyi Roro Kidul Ratu Laut Selatan, Kraljica Juznih mora. Stekla je nadnaravne moci,zapovjedala je svojim novim podanicima,mogla je mjenjati oblik, izazivati snazne oluje i ogromne valove.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nyi Roro Kidul nije zaboravila na nanesenu joj nepravdu. Da bi se osvetila postala je prva supruga i kraljica kralja susjednog kraljevstva Mataram, glavnog rivala njezina oca Prabu Siliwangija.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ovaj mit objasnjava obicaje i odnose naroda Jave. Pajajaran je povijesno kraljevstvo naroda Sunda na zapadu Jave. Pri odabiru prijestonasljednika Sundanci su prakticirali odredjeni oblik eugenike slicno opisanome u mitu (razlozi protjerivanja Dewi Kadite). Nadalje Dewi Kadita je prekrasna princeza i prva kraljica mataramskih kraljeva (po statusu su postojale prve, druge, trece itd kraljice u haremu). Ovime se zeli istaci da su sundanske (Pajajaran) i javanske (Mataram) princeze i kraljice trebale biti ljepotice.

Tradicionalno Javanci vjeruju da je Nyi Roro Kidul prva kraljica svakog sultana od Matarama (Solo) i sultana od Yogyakarte (drzave nasljednice sultananata Mataram). Iz toga proizlazi obicaj da navedeni sultani prilikom krunidbe istovremeno se simbolicki vjencavaju s Kraljicom juznih mora. Ovi obicaji postoje i dan danas jer navedeni sultani i dalje postoje ali je njihova funkcija ceremonijalna.

Motiv da se sundanska princeza iz osvete prema ocu udaje za njegova rivala mitoloski objasnjava rivalstvo izmedju Sundanaca (Pajajaran) i Javanaca (Mataram) za vlascu nad otokom Java.

Lilit

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prva Adamova žena je nastala od zemlje, kao i on, i imala je jednaki status i prava. Bila je samosvesna, nije bila pokorna mužu, niti Bogu. Zbog te svoje svojeglavosti je otišla od Adama i pobegla iz raja. Tada je Bog Adamu podario jos jednu ženu Evu, koja je bila više poslušna, pokorna i dobra i stvorena od jednog Adamovog rebra. Kažu da je Adam voleo više Lilit nego Evu zbog te svoje slobode. Lilit odlazi u podzemlje i postaje supruga od Đavola. Bog šalje andjele da ubiju njihovu decu. Od straha oni skrivaju svoju decu u krošnje drveća, u žbunje, u šume. Bog joj se zatim obrati - deca koja su sakrivena od Njega, biće sakrivena i od ljudi! Tako su nastale veštice, vampiri, demoni, gnomi, vilenjaci i ostala bića. Lilit, revoltirana Božijom odlukom, smišlja plan kojim bi Bog zamrzeo svoju kreaciju i nagovara Đavola da zaposedne zmiju da zagovori Evu da uzme čuvenu jabuku.- bar tako kaže legenda...

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prvi put se pojavljuje u sumerskom mitu i od tada ne prestaje da fascinira. U keltskom, ona budi svoje tamne strasti i žudnje i buntovnički se okreće protiv svog kreatora. Pominje se i u hindu mitu, kao i u hebrejskom, po kome je najpoznatija kao prva Adamova žena. Imena joj se samo menjaju: Laylah, Lili,Ka-Li, Lila, Lamaštu, Lammea, Lilitu - što je vavilonsko-asirska reč i doslovce znači demon noći.
Adam se, po Zoharu (Kabala), pominje najpre kao androgin – i muško i žensko. Ali, kada je video kako se nagoni u životinjama bude i manifestuju u tome da svako ima svog para, postao je svestan koliko je usamljen. Dok je bio u dobokom snu, Bog ga je prepolovio, odvojivši žensko od adama. to žensko, bila je Lilit, prva adamova žena kao nagonski, zemaljski vid ženske energije i živo otelotvorenje Adamovih potajnih žudnji potpuno jednaka njemu.
Takođe, Ben Sira, u drevnom zapisu Alfabet, piše da je Bog i Adama i Lilit, njegovu prvu ženu, stvorio zasebno, ali je za nju upotrebio nečiste taloge umesto praha. Zbog toga nisu imali mira, a ona je odbijala poslušnost da u polnom opštenju legne pod svog muškarca smatrajući i to potčinjenošću. Zbog divlje prirode bila je proterana iz raja u pećine na obalama Crvenog mora gde je dalje opštila sa zlodusima i odakle je odlazila u svoje noćne demonske pohode na ljude.
Kao demonu, svuda joj se izričito pripisuju tri radnje: zavođenje i seksualno iscrpljivanje muškaraca (pogotovo oženjenih,) ubijanje dece, njeno prikazivanje ljudima kao sukube, Nemaha (demoni, vampiri, veštice). Kako god, Lilit je već hiljadama godina asocijacija za demonsko, nadmoćno, seksualno-magijsko. Ljudi je se boje, inkvizicija je spaljuje jer previše zna i ume, zbog bluda i otvorene seksualnosti je giljotiniraju u srednjem veku, jer veruju da je u telo žene ušao duh Lilit. Naši preci smišljaju bajalice i pesmice kako bi je oterali sa praga. Žene naročito vode računa o njoj, da im ne bi zavodila muškarce noću i ubijala decu. Postoji više autora koji tvrde da je engleska reč za uspavanku lullaby zapravo pogrešno spelovano lillu-by što znači Lilit, odlazi! - u smislu pesama koje su majke pevušile deci pred spavanje i na taj način terale Lilit od njih. Dakle, mnogo pre nego što je Sepharial (astrolog) umetnuo Lilit u natalne horoskope, ona je intuitivno postojala, imala ime, bila očigledna u svakodnevnom životu u vidu razvrata, bludnih radnji, žudnje za osvetom i volje da se žena seksualno i svakako postavi jednako uz muškarca.

[You must be registered and logged in to see this image.]