Mitovi i legende

Mit o Belerofontu i himeri

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mit koji je bio veoma omiljen u antičkim vremenima danas je manje poznat po svom junaku Belerofontu, a više po njegovom konju Pegazu. Belerofont je bio unuk čuvenog Sizifa i sin korintskog kralja Glauka. Svojom lepotom, snagom i odvažnošću bio je sličan bogovima.

Belerofont

Nesrećnim slučajem je počinio ubistvo, pa je zbog toga bio izgnan iz Korinta i utočište je pronašao kod Proita, kralja Tirinta. Njegova žena se zaljubila u naočitog mladića koji ju je odbio, pa je ona osvetu zatražila od svog muža koji je mladića poslao svome tastu, kralju Likije. Kralj Jobat je priredio gozbu koja je trajala 9 dana, a kada je saznao da na kraju gozbe treba da svog gosta ubije, nije se usuđivao da to učini, već je odlučio da mladića pošalje na nemogući zadatak. Naime, naložio mu je da ubije čudovište Himeru, zastrašujuće biće koje je bilo spoj lava, divokoze i zmije i koje je bljuvalo vatru iz vulkana Kulehimera.

Belerofont se obratio proroku za savet, a on je glasio da Himeru može da ubije samo ako prethodno sebi pribavi Pegaza, božanskog besmrtnog konja koji leti brzinom vetra. Pegaz je izleteo iz odsečene glave Gorgone Meduze i živeo je na gori Helikonu, ali je često dolazio da pije vodu na korintskom akropolju. Kada je Belerefont prespavao u hramu Palade Atine, boginja mu je u snu poklonila zlatnu uzdu kojom će moći da obuzda i pripitomi Pegaza. Belerofontu je to i pošlo za rukom i leteći na Pegazu napao je Himeru strelama iz vazduha i napokon je ubio.

Kasnije je Belerofont sa Pegazom odlazio i pobeđivao u najneverovatnijim poduhvatima sve dok nije poželeo da se sa njim popne na Olimp. Zevs je ovaj pokušaj smatrao najvećom drskošću i poslao je obada da ugrize Pegaza. Konj se trgao i zbacio Belerofonta koji je udario glavom o zemlju i izgubio razum.


zanimljiveinfo.

Bog Koledo

[You must be registered and logged in to see this image.]

Koledo je biće koje se može posmatrati na dva načina. Kao zimski duh i kao božanstvo. Praznici u čast Koleda su se organizovali tokom zime, a najveći praznik je bio Koljada, koji je bio na dan zimskog solsticija. Običaji ovog praznika zadržani su i u hrišćanstvu, a ima autora koji smatraju da je hrišćanstvo preuzelo ovaj praznik i slavi ga kao Božić. U Bugarskoj se Božić i dalje naziva Koleda. Takođe se čestita vesela Koleda ili čestita Koleda.

Koledo je blizanac sa Ovsenjom. Njihova majka je Zlatogorka Maja a otac Dažbog. Ovsenj je rođen pre Koleda, pa je upregao konje u nebeske kočije praveći put svom bratu Koledu. Koledo predstavlja silazak boga Krišne ili Krišnjia na zemlju. Ovsenj se pojavljuje leti a Koledo zimi.

U vreme zimskog solsticijuma Ovsenj ispraća staru godinu, a Koledo dočekuje novu godinu, odnosno novo Sunce.

Koledo je dao ljudima znanja o vasioni i nebeskim telima. Dao im je knjigu o zvezdama koja su Sloveni zvali ”Zvezdana knjiga Koleda”. Ovde se dolazi do druge sličnosti Koleda i Krišne. Krišna donosi ljudima znanje u vidu knjiga – Veda, a Koledo takođe donosi znanje ljudima. Naime po vedizmu se može smatrati da je koledo jedno od otelotvorenja Krišne, odnosno Krišnji, kako se ovo božanstvo javlja kod Slovena.

Koledo je napravio i kalendar za ljude, koji su Sloveni zvali ”Dar Koleda” i otkrio je ljudima nauku o Velikom Kolu (Mlečni put verovatno). Po legendi poslednji silazak Koleda na zemlju se može predpostaviti da je bio oko 6530. godine pre nove ere. Od tad se ovo znanje prenosilo s kolena na koleno.

Grci su govorili da su sveto zvezdano znanje dobili od Hiperborejaca sa severa. Hiperborejci su bili narod u grčkim mitovima, koji je živeo na dalekom severu. Hiperborejci nisu znali za ratove i živeli su u izboilju. Poštovali su Sunce i sunčana božanstva. Navodno u njihovoj zemlji Sunce nikada nije zalazilo. Po tome što su poštovali sunce i živeli na severu u odnosu na Grke moglo bi se zaključiti da se radi o Slovenima. Tako da se može postaviti teorija da su grci dobili svoja astronomska i astrološka znanja upravo od Slovena. A Sloveni su ovo znanje dobili od Koleda.

Koledovo ime se pominje u mnogim zdravicama. Postoje takozvane koledarske pesme ili koledi. Ove lirsko obredne pesme se uglavnom izvode tokom božićnih praznika i zadržale su se u mnogim krajevima do danas. Po običajima Ovsanj je puštao ispraćajući staro Sunce mrtve, pa su se muškarci preoblačili u razna ruha i išli po selima pevajući i praveći buku. U koledare su išli isključivo muškarci. Njih je koledarskim pesmama učio mešter. Koledari su išli selom i pevali celju jednu noć, sve do drugog dana posle podne. Koledara je uvek bilo dvanaest, ali su se delili na dve čete po šest momaka. Svaka četa je imala kolovođu, koji je nosio fenjer okićen ruzmarinom. Zatim su bila tri pevača i jedan blagajnik. Unajmljivali su torbonošu koji je samo nosio darove, kojima bi ih darivali domaćini. Uglavno su se davali darovi u hrani i piću.
Primer jedne koledarske pesme:

”U našega, koledo!
Domaćina, koledo!
Našlo se je čedo, koledo!
Mlado čedo, koledo!
Muška glava, koledo!
Na glavi mu, koledo!
Kuna – kapa, koledo!”

Koledari su išli po sokacima i kucali na vrata kuća u kojima je gorela sveća u pendžeri. Pevali su pesme koje su bile namenjene svim ukućanima. Pevalo se mladoženji, domaćinu, mladoj, bebama, deci. Sve koledarske pesme su imale svoju namenu. Koledo je u njima pominjan kao zaštitinik i dozivan da podari sreću, snagu, ljubav. On je ovde postajao zaštitnik porodice i pojedinaca.

Kad je titan Prometej, prijatelj i zaštitnik čovečanstva, naučio ljude da koriste vatru, služe se spravama, obrađuju polja, grade kuće, leče bolesne, zatim da čitaju, pišu i računaju, ljudima je svanula zora srećnog života. Postali su razumniji i toliko moćni da su prestali da se boje bogova. To se, naravno, nije svidelo najvišem bogu Zevsu. Uništiti čovečanstvo nije mogao, kako je to najpre nameravao, pa je odlučio da na ljude pošalje zlo i bar tako im zagorča život. Naredio je bogu Hefestu da od zemlje i vode napravi predivnu devojku, a kad je Hefest to učinio, udahnuo joj je život i zamolio sve bogove da je bogato daruju.

Bogovi su bili široke ruke pa su joj osim dobrih darova dali i takve kojih su sami hteli da se reše. Zevs je devojci dao ime Pandora (‚‚Svedajuća“) i zapovedio bogu Hermesu da je sa svim tim darovima, zatvorenim u čvrstoj škrinji, odvede na svet Prometejevom bratu Epimeteju. Zevsova namera se ostvarila: Epimetej se u Pandoru zaljubio i, uprkos Prometejevim opomenama, njome se oženio.


Pandorina sudbonosna kutija nije bila dugo pod ključem. O tome kako je došlo do njenog otvaranja postoje dve verzije: prema jednoj, Pandoru je na to nagovorio Epimetej, a prema drugoj, Pandora je sama podigla poklopac i u taj čas su iz kutije izletele sve nevolje, sva zla, bolesti, muke i stradanja i razleteli se po čitavom svetu. Pandora je poklopac brzo zatvorila, ali u kutiji je ostalo još samo ono što su beda i patnja potisnuli na samo dno: nada.

MIt o Nimfama


(Boginje voda, šuma i gora Grka i Rimljana, slične našim vilama)

Kćeri su različitih roditelja, često i nepoznatih, a u hijerarhiji bogova zauzimale su niže mesto, mnoge čak nisu bile ni besmrtne. Gotovo bez izuzetka bile su lepotice. Živele su bezbrižno provodeći dane u pesmi, igri i zabavi. Najdrazi pratioci bili su im sileni, satiri i panovi, od viših bogova posebno Apolon, Hermes i Dionis, a od boginja Artemida. Mnoge nimfe su imale potomke s bogovima, ali i sa smrtnim ljudima.

Ljudima su bile sklone i rado s njima dolazile u susret. Lepi mladi ljudi učinili bi ponekad najbolje što su mogli kad bi im se sklonili s puta. U svojoj čeznji za ljubavlju nimfe su neretko prouzrokovale njihovu smrt ili nesreću: tako, na primer, smrt Hile u Miziji, Hermafrodita u Halikarnasu, i drugih.

Nimfa je bilo toliko da se u starom veku nije našao pesnik koji bi ih sve znao po imenu. Naučnici novog veka su uspeli da razluče nešto više od pet stotina. Prema poreklu i mestu gde su živele dele se na tri grupe: najade ili nimfe voda, drijade ili šumske nimfe i oreade ili nimfe gora.

Zmaj


Zmaj je jedan od demona atmosferskih pojava.

Njegova glavna uloga se sastojala u borbi protiv ala, koje su nosile gradonosne oblake, a time i propast useva. Dakle zmajevi su bili zapravo dobar demon, čija uloga se sastojala, po verovanjima, u vladanju atmosferskim pojavama u korist ljudi. Zmaj je bio dužan da obezbedi kišu kad je ona bila potrebna.Zmajevi su bili dimorfna bića, polu ljudi, polu životinje. Zmaj je vatrena ptica dugog repa, koja je tokom leta, oko sebe bacala varnice. Dok je među ljudima, mogao je uzeti ljudski oblik.

Stanište zmajeva je bilo kraj šumskih voda u planini (ova mesta se i danas zovu zmajevci), a mogao se nastaniti i u šupljoj bukvi.
Zmaj je mogao nastati od nekoliko vrsta životinja kad one dođu do određene starosti. Mogao je nastati od šarana, zmije, ovna, ili od smuka.
Postoji dosta priča rasprostranjenih među narodom, uglavnom dunavskih ribara, koji su navodno videli kako šaran izlazi iz vode i pretvara se u zmaja. Kada šaran stigne do određenog broja godina, njemu rastu krila i on izlazi iz vode kao zmaj. Dok leti, varnice, koje baca oko sebe, imaju oblik šaranovih krljušti. U nekim krajevima šaranovo meso je bilo zabranjeno, pa se i izbegavalo u ishrani, jer je šaran smatran svetom životinjom. Smatralo se čak da čovek koji bi pojeo šarana  mogao bi da dobije epilepsiju.

Zmajevi koji su imali rogove nastali su od ovna. Ako se smuk preseče na pola, pa prednji deo ode u rupu, verovalo se da će od tog dela nastati zmaj. U kišovitim godinama se smatralo da zmaj nastaje od šarana koji nije hvatan, dok ako je godina sušna, smatralo se da nastaje od smuka istih osobina. Pol zmaja je zavisio od pola životinje. Zmaj je mogao bljuvati plavu ili crvenu vatru.Zmajevi su mogli imati sexualne i ljubavne veze sa lepim ženama. Zmaj bi mogao biti nevidljiv, osim za ženu u koju se zaljubi. Ovakve veze sa ženama su bile dosta česte, a žene koje bi doživelje sexualni odnos sa zmajem bile bi blede, ispijene i izgubile bi želju za sexom sa ljudima, zbog zmajeve ogromne potencije. Žene su se teško oslobađale veze sa zmajevima, a o tim vezama nikom nisu smele da pričaju. Prekid veza sa zmajem obično žene nisu ni želele, međutim zmaj bi se isterivao ukoliko bi došla sušna godine, jer se smatralo da je zmaj zbog žene zapostavio svoju ulogu donošenja padavina. Zmaj bi obično kod žene dolazio kroz kamin. Ukoliko bi žena htela prekid veze sa zmajem trebalo je da se kadi svojom kosom ili da nađe šuplju bukvu u kojoj je živeo zmaj i da je zapali. Smatralo se da i vrela voda može naškoditi zmaju, pa se u kotlu vrela voda stavljala pod kamin. Kada bi zmaj upao u vrelu vodu izgoreo bi. Navodno žena je mogla odbiti zmaja ukoliko bi imala pri sebi loj nekog drugog, izgorelog zmaja.

Žena sa zmajem je mogla imati i dete. Radi boljeg poroda, veze sa zmajevima nekad se nisu smatrale grešnim. Takođe verovalo se da su deca zmajeva i zmajica muškog pola. Verovalo se da su deca sa zmajem  izrazito jaka, da su nepobediva, takođe ta deca su bila izrazito mudra i imala neke natprirodne osobine.

Ovakva verovanja su bila povod da veliki junaci steknu nadimak Zmaj. Tako unuk poslednjeg vladara Srbije, Đurađa Brankovića, u narodnim pesmama nosi nadimak Zmajognjeni. Njegovo rođenje je takođe zavijeno u misteriju, te se u narodnoj pesmi pominje kako ima vučju šapu, orlovo krilo i zmajevo kolo pod pazuhom, a iz usta mu modri plamen bije.

Takođe junak prvog srpskog ustanka, Stojan Čupić dobio je nadimak Zmaj od Noćaja. Deca zmajeva su izgledala kao i svi ostali ljudi, jedino što se verovalo da imaju veću glavu i da pod pazuhom imaju mala krila. Detetom zmaja se smatrao i despot Stefan Lazarević, o čemu svedoči pesma ,,Carica Milica i Zmaj od Jastrebca’’.
Zmaj predstavlja neku vrstu mitskog predka, kako je to Čajkanović nazvao ,,mitskim herosom’’, a zbog toga su i junaci u narodu obično smatrani da su zmajevitog porekla. Zmajev nastanak od životinja govori o njegovom totemističkom poreklu. Šume su u Slovenskoj mitologiji zamišljane kao boravište predaka, a to je mesto gde živi i zmaj, tako da to može biti dokaz tome, da je on mitski predak Slovena.

Andromeda


Andromeda je ćerka etiopskog kralja Kefeja i njegove žene Kasiopeje. Ni kriva ni dužna doživela je zlu sudbinu da privezana za stenu na obali mora iščekuje smrt od strašne nemani. Njena majka Kasiopeja bila je lepa ali vrlo tašta i ohola žena. Hvalisala se da je lepa, čak lepša od svih Nereida zajedno. Nereide, ćerke boga mora Nereja, bile su uvredjene pa su zamolile Posejdona da kazni Kasiopeju. Stari bog je tada na Kefejevo kraljevstvo poslao opaku morsku neman, koja je počela da pustoši zemlju. Jedno proročište je proreklo da će se zemlja osloboditi nemani ako kralj žrtvuje svoju ćerku i pod pritiskom naroda Kefej je dao da se Andromeda priveže za stenu na obali mora. Ali, onda kad je strašna neman izronila iz mora i krenula prema lepoj Andromedi iznenada se iz oblaka pojavi mladi junak Persej na krilatom konju Pegazu. Persej je tuda prolazio posle slavnog dela kada je pobio gorgonu Meduzu, užasno stvorenje od kojeg bi se u kamen pretvarao svako ko bi ga ugledao. Ponudio se da spase lepu devojku ako mu ona postane žena. U ljutom okršaju Persej je savladao neman, ali mu je predstojao još jedan okršaj. Na svadbenoj svečanosti iznenada se pojavio Kefejev brat Finej kome je ranije devojka bila obećana, a koji nije ni pokušao da spase Andromedu kada je bila u smrtnoj opasnosti. Sa svojim brojnim prijateljima nasrnuo je na Perseja. Persej im se hrabro suprotstavio ali pošto nije mogao da se bori protiv nadmoćnog neprijatelja izvadio je Meduzinu glavu i ispružio ispred sebe. Tako je sve protivnike u stenu pretvorio.


Boginja Atena je kasnije Andromedu stavila medju zvezde.

Ромул и Рем
Европа: римска легенда
Кроз густи трстике на обалама реке Тибера шуљаш се вучица њушкајући на све стране. Бејаше исцрпљена и свакако је морала наћи нешто за јело: дојила је три вучића и требало јој је нешто што ће јој вратити снагу.
Силна је река текла онуда, непрестано вртложећи воду својим вировима. Вучица се приближи води: знала је да, када Тибер овако набуја, није немогуће пронаћи на његовим обалама и понеку рибу коју су онамо избацили дивљи таласи.
Најдном опази како се на води зиба неки необичан предмет. Струја га је носила амо-тамо и таласи би га кадшто потпуно прекрили, но упркос привидној крхкости, предмет је свему томе одолевао. Вучица запази да се предмет све више приближава обали, као да га гони нека тајанствена сила, а када се насукао на неколико корака од ње, сва запрепаштена, зачу како од њега допиру неки звукови. Бејаше то некаква цика коју због хука реке раније није могла чути.
Каква ли је то враџбина?
Вучица се опрезно приближи предмету. Пред њом је лежао замршен сплет шибља, засигурно дјело људских руку.
Она плахо оњуши предмет: из њега допираше неодољив мирис свеже хране. Глад јој даде храбрости па загребе шапом по њему.
Корпа се отвори - то је, наиме, био тај предмет - па вучица одскочи и устукну корак уназад угледавши два ружичаста, тек рођена људска младунца.
Но, када се након првог изненађења мало прибрала, поново им се приближи: два су јој се дечачића чинила сласним залогајем и спремала се да их прождре у трен ока.
Наједном се међу трскама поред реке заори глас: »Ја сам Марс, заштитник свих вукова. Пази на ове дечаке: то су моји синови и синови Рее Силвије! «
На те речи вучица погну главу и, понудивши малишанима да сисају, нахрани их сопственим млеком. Потом их ухвати зубима и однесе у своју јазбину. Тамо их је с љубављу данима дојила, заједно са своја три вучића.
Марс је, међутим, хтео да му синови упознају и људску наклоност. Учини зато да их пронађе неки пастир, именом Фаустул, који их затим однесе својој кући. Даде им имена Ромул и Рем и одгоји их са исто толико љубави и бриге као да им је прави отац.
Када су одрасли и сазнали све о свом поријеклу, Ромул и Рем кренуше у Албу Лонгу. Краља Амулија народ није волио па су многи били спремни и на устанак само да би га истерали из града. Близанцима стога није било тешко наћи савезнике. Када се скупило довољно устаника, сви заједно навалише на двор и убише отимача престола, па краљевство поново припаде староме Нумитор.
Ромул и Рем остадоше неко време у Алби Лонги, а потом одлучише да це на Тибер саградити град у част својему оцу Марсу. Градом је, међутим, могао владати само један од њих двојице. Који?
»Препустимо одлуку боговима. Нека нам сами неким знаком објаве своју вољу «, предложи Рем. Ромул се сложи па се њих двојица раздвојише и сваки се успе на врх једног брежуљка како би оданде посматрао небо.
Мало потом, Рем на небу угледа шест јастребова и стаде клицати од весеља. Ево знака! Богови су њега изабрали! Но, сишавши с брежуљка, дознаде да је Ромул на небу видио чак дванаест јастребова и обузе га завист.
Пун огорчености, Рем седе по страни и проматраше брата. Ромул је пак био дохватио плуг и стао њиме орати бразду, означавајући тако место на којем ће стајати зидине будућег града.
Рем се тада стаде ругати: »Шта би то заправо требало бити? Можда какав тор за козе? Брат ће ми, дакле, царовати у козјем граду! «
Ромул га опомену: »Добро пази јер ову свету границу не смеш да прекорачи! Не ругај се боговима! «
Но, Рем је већ био изазивачки закорачио напред: »Гледај, Ромула, како је твој град лако освојити!« С тим речима, поспрдно се смијући, једним скоком прескочи бразду.
Ромул није могао да отрпи увреду која није била нанесена само њему, већ и богу Марсу и будућим становницима његова града ... Обузет гневом, исука мач и удари Рема посред груди. На братову се лицу на трен појави неверица, а онда се младић без јаука сруши на земљу.
Угледавши пред собом испружено Ремове тело, Ромул бризну у плач. Шта је то учинио? И зашто?
Но, прелазећи руком преко лица да обрише сузе, Ромул схвати колико ће велик бити град што га намјераваш изградити.
Град чији ће становници без оклевања устати на оружје, кад год буде потребно бранити домовину.
Тако је настао Рим, средиште света. Рим, вечни град.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Тхоров чекић
Европа: скандинавски мит
Једнога се дана Локи, бог ватре и уништења, кришом увуче у Тхоров кућу. Тхор, бог грома, био је некамо отишао па је његова жена Сиф била сама код куће. Сиф је баш била легла да мало одријема па јој Локи из чисте злобе одреза сву косу. Уто се врати и Тхор па видевши жену у такву стању рикну од беса тако да су се небеса затресла и шчепа Локија за врат.
»Ниткове!« Узвикну. »Све ћу ти зубе избити!«
Видевши шта му се спрема, Локи журно обећа да ће се искупити. Од својих ће пријатеља елфа затражити да за Сиф начине косу од сухога злата, а додатна ће чаролија учинити да јој та коса прирасте уз главу као да је права.
Мало потом, елфи Локију предадоше обећану косу, заједно с уметнички украшеним копљем за бога Одина и прекрасним бродићем за бога Фреиа. Бродић је такође био зачаран па му је у једра увек дувао повољан ветар, а власник га је могао сложити и ставити у џеп. Копље је пак имало моћ да никада не промаши циљ.
Локи се управо хтио вратити кући, кадли опази двојицу браће, патуљке Брок и Синдрија како марљиво раде у својој радионици. Кад их је угледао, не одоље напасти да се пред њима похвали својим благом па уђе у радионицу и узвикну: »Ево моје главе да вас двојица, и поред све своје умешности, нисте кадри надмашити нешто овакво!«
Брок и Синдрија разљути што неко доводи у сумњу њихов глас и умијеће па прихватише опкладу. За судије одредише Одина, Тхора и Фреиа.
Браћа се без одлагања бацише на посао. Синдри стави у пећ Вепров кожу и остави Брок да штампе мијех напоменувши му да ни на трен не застане. Локи бејаше чврсто уверен да ће добити опкладу, но како би у то био потпуно сигуран, претвори се у муху, слети на Броково руку и снажно га убоде. Патуљак, међутим, није допуштао да му ишта одврати пажњу па је само радио и радио, све док није доготовио посао.
Када је Синдри отворио пећ, из ње искочи прави вепар коме је длака била од сухога злата и блистава попут сунца.
Синдри потом у пећ стави златну шипку па опет рече Броку да мијеха без престанка распирује жеравицу.
Локи, још увек у обличју мухе, слети Броку на врат и убоде га што је јаче могао. Патуљак само мало одмахну главом, ни на тренутак не прекидајући посао. Мало потом Синдри из пећи извади предиван прстен који је, дакако, био чаробан те је од њега сваке девете ноћи настајало још осам исто таквих прстенова.
Након тога Синдри у пећ стави обичан комад гвожђа те брату поново даде исте упутства као и раније. Но, Локи је постајао све нестрпљивији па овај пут слети Броку на усницу и до крви га убоде. Патуљак на час испусти мијех и замахну руком на муху, а онда се опет прихвати посла.
Када је Синдри схватио што се догодило, разбесни се и узвикну: »Сав нам је труд пропао!«
И доиста, чекић што га је извадио из пећи, колико год да је био леп, није био без мане: држак му беше прекратак.
Носећи сваки своје дарове, Локи и Брок изађоше пред судије. Локи боговима предаде златну косу, бродић и копље, док патуљак Одину даде прстен, Фрејру поклони вепра, а Тхору пружи чекић.
Овај се посљедњи дар чинио јадним, но патуљак објасни како чекић, када се баци, никада неће промашити циљ, а потом ће се вратити ономе ко га је бацио, те како се, осим тога, може толико смањити да га човек може сакрити у њедра .
Богови изјавише да је такав чекић најљепши дар и закључише да је Брок добио опкладу.
Патуљак на то затражи Локијев главу и потегну сјекиру да му је одсече. Видевши га како иде према њему са секиром у руци, Локи подбруси пете. Но, Тхор га стиже, зграби за оковратник и довуче натраг. У том часу Локију нешто паде на ум:
»Глава, истина, припада теби«, рече он патуљку, »али је врат мој! Врат ми не смијеш повредити! «
Не знајући како би Локију главу одвојио од тела, а да га не посече по врату, Брок мораде одустати од свог захтева.
Задовољи се стога тиме да му зашије уста, аи сви су остали богови због тога били пресретни: барем ће лупеж неко време држати језик за зубима!

[You must be registered and logged in to see this image.]

Балдера,
бога светлости, мучили су ружни снови. Премда је знао да га због доброте и лепоте сви воле, сваке је ноћи сањао како га неко хоће да убије.
Његов се отац Один, бог рата, због тога силно забрину. Винувши се на сапи својега коња који је имао осам ногу, отпути се у Нифелхајм, земљу мртвих, где се налазио гроб пророчице Волве за коју будућност није имала тајни. Послуживши се чаролијом, Один је присили да устане из гроба и запита је о ономе што ће се десити.
»Ускоро ће се за Балдера помешати пиво и медовина«, одврати Волва, а то је значило да ће бог о којем је говорила убрзо умрети. Один запита како ће се то догодити, а Волва рече: »Убит ће га слепи бог Хотхер.«
Вративши се међу богове, Один Балдеровој мајци Фриг повјери каква судбина чека њихова сина. Фриг сместа крену на дугачак пут и обиђе све земље света. Од сваке ствари на коју би наишла, затражила би да се закуне како њену сину Балдер никада неће нанети никаква зла.
И закле се све што постоји: ваздух и вода, земља и ватра, биљке, животиње и камење. Само имела не присегну: Фриг ју је, заправо, сматрала преслабом и посве нешкодљивом те није веровала да би од ње Балдер могла запретити каква опасност.
И тако Балдер постаде нерањив, а боговима се то учини згодном приликом за забаву. Бацали су на њега камење и стријељали га стрелицама, пробадали га копљима и ударали мачевима ... Но, младом Балдер ништа није могло наудити.
Само Локи, бог уништења, није учествовао у тој забави. Њему су биле драге окрутне шале па га ова безазлена игра није нимало забављала. И тако, прерушивши се у старицу, пође до Фриг и од богиње на превару дознаде да имела није присегнула.
Запути се затим у шуму и онде отргну гранчицу имеле што се беше припила уз једно јабуково стабло. Начини од ње штапић, зашиљи га, а потом се врати и умеша се међу остале богове.
Богови се, као и обично, забављају тако што су гађали Балдера свиме што би им дошло под руку. Локи се приближи слепоме Хотхеру и гурну му имелин штапић у руку. »Покушај овим погодити Балдера«, рече му, а Хотхер одврати: »Како ћу га погодити када ништа не видим?« Но, Локи га умириваше: »Не бој се, ја ћу ти водити руку.«
И тако Хотхер баци штапић према Балдер и погоди га, а имела се Балдер одмах заби у тело и уби га. Страшно крикнувши од ужаса, сви се богови окренуше према Локију. Но, злотвора више није било у близини.
По староме обичају, Балдерово тело положише на погребну ломачу запаљену на палуби његова брода. Но, Фриг се не хтједе помирити са синовљевом смрћу па Хермода, другога сина, посла Хел, краљици мртвих.
Хермода замоли краљицу да допусти Балдер повратак на овај свет, а Хел рече: »Буду ли га сви оплакивали, Балдер ће живети. Но, ако само један створ не буде плакао за њим, Балдер ће заувек умрети. «
Сви оплакиваху Балдера: богови, биљке, животиње, па чак и камење. Само Локи који се беше претворио у див-жену, не хтеде плакати за њим. За Балдера више није било никакве наде.
Расрђен се богови одлучише једном заувек обрацунати са Локијем па у потрази за њим претразис сва места на земљи. Лукави се нитков био, међутим, преобразио у лососа па је мирно живео у неком језеру на врху планине. Мислио је да ће у том скровишту бити сигуран, но богови га ипак нађоше и ухватише.
Затворише га у пећину и онде га чврсто везаше за три камена. Да би му казну учинили још тежом, богови изнад злочинце главе поставише змију чији му је отров стално капао по лицу.
У својој муци Локи ипак не остаде сам. Његовој жени Сигин богови допустише да седи крај мужа и да му ублажава патње.
Још и данас Сигин седи онде у пећини, ау руци држи чинију у коју скупља отров што змији капље из уста. Од времена до времена, међутим, мора испразнити посуду па покоја капљица отрова ипак падне на Локијев лице стварајући му велике боли. Зли се бог тада почне свијати у грчевима, а земља стане страховито подрхтавати.
Ето, тако настају земљотреси.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Žar-ptica
Evropa: ruska legenda
U cijeloj Rusiji ne bijaše odvažnijeg lovca od carevića Ivana. Prezirući uobičajene staze, radije je išao neistraženim putevima, zalazio u najgušću šumu i penjao se po strmim vrletima na koje se još nitko nije odvažio stupiti.
Jednoga dana, loveći tako po šumi, carević izbi na jedan proplanak koji do tada još nikada nije vidio. Ondje je niz jednu kamenu stijenu tekao slap i Ivana spopade žeđ te se bez odlaganja otputi prema njemu. Približivši se, opazi malo podalje prekrasno stablo prepuno zlatnih jabuka, a na jednoj grani – čudo nad čudesima! – predivnu pticu čije je dugačko perje blistalo poput ognja.
Carević smjesta nape luk i naperi strelicu. Da je ne bi pogodio, ptica sama pade sa stabla, no carević je uhvati prije no što je uspjela ponovno uzletjeti.
Tada ptica protuži ljudskim glasom: »Pusti me, careviću Ivane, a ja ću te za to nagraditi! Istrgni mi jedno pero: budeš li ikada u opasnosti, samo mahni njime i ja ću ti doletjeti u pomoć.«
Nagovori tako ptica carevića i on je pusti, a potom ode dalje svojim putem.
Jedva što je načinio nekoliko koraka, kadli začu kako odnekuda iza stijene dopire nekakav piskav zvuk. Začudivši se, pođe onamo da vidi što se to zbiva i opazi mnogo kipova od kojih svaki prikazivaše po jednog viteza i turoban dvorac u koji su vodile velike dveri što se upravo u taj čas otvoriše. Iz dvorca izađe mnoštvo djevojaka plešući i pjevajući. Bila je među njima i jedna koju je krasila tolika dražest te carevića obuze neodoljiva želja da s njom porazgovara.
No, čim ga djevojka primijeti, problijedi i uzviknu: »Bježi! Brzo bježi s ovoga zlosretnog mjesta! Ovdje živi čarobnjak Koščej Besmrtni! Otkrije li te, pretvorit će te u kip, nalik na ove koje vidiš oko sebe!«
»Ja sam carević Ivan, carev sin!« otpovrnu mladić. »I ne bojim se nikoga! No, bajna djevo, reci mi svoje ime.«
Djevojka pobježe prema dvorcu, a sve ostale potekoše za njom. Ipak, čas prije no što će nestati kroz vrata, reče Ivanu: »Zovem se Vasilisa.«
Carević ostade pred dvorcem ne znajući što bi počeo. No, kada se spustila noć, želja da ponovno vidi Vasilisu nadvlada svaki oprez i on, ostavivši se svakoga oklijevanja, snažno zalupa na vrata.
U istom se času podiže silan vjetar, a gromovi i munje proparaše nebo. Čudovišni zlodusi s dvije glave kao nekom čarolijom iznikoše iz zemlje pa digoše huku i buku na carevića. Jedna se munja probi kroz oblake i njezina žuta svjetlost obasja neki mračan lik: bio je to Koščej Besmrtni!
Čarobnjak podiže ruke uvis pa stade izgovarati neku čudnu vradžbinu, a zlodusi se prijeteći približavahu careviću. Što je bajalica dulje trajala, Ivanove su noge postajale sve kruće i hladnije. Carević se pretvarao u kip!
Shvativši da je izgubljen, dohvati pero što mu ga je bila dala žar-ptica i zamahnu njime. I gle, smjesta se na nebu pojavi točkica koja je sjala poput ognja i brzo se približavala, a zlodusi umah zamukoše i počeše uzmicati.
Kada je ona točkica poprimila blistavi oblik čarobne ptice, zlodusi pokriše oči te se kričeći razbježaše na sve strane. Najednom tlo zadrhta, a zemlja se otvori i u trenu proguta svu tu paklensku bratiju. Vjetar se na to stiša i oblaci se počeše razilaziti te kroz njih proviriše zvijezde. Svuda je naokolo vladala mrtva tišina, a zlodusima i Kosčeju Besmrtnom nije bilo ni traga. No, Ivan je znao da je čarobnjak još živ.
Žar-ptica ga povede do drveta sa zlatnim jabukama te mu reče: »Potraži ispod ovoga drveta. Tu se skriva Koščejev život.«
Ivan ispod korijenja otkri neku šupljinu i u njoj pačje jaje. Carević ga izvadi i hitnu u zrak. Kada je jaje dodirnulo tlo, rasprsnu se u oblaku vatre i dima, a iz šume se začu nečiji jauk. Koščej, zli čarobnjak, bio je mrtav!
Zidine se dvorca srušiše, a okamenjeni se vitezovi vratiše u život. Djevojke, napokon ponovno slobodne, zagrliše svoje dragane, a Carevna nasmijano potrči k Ivanu. Njih se dvoje tada uhvatiše za ruke i zakleše na vječnu ljubav, a žar-ptica se podiže u nebo pjevajući prekrasnim glasom stare napjeve.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mač u kamenu
Evropa: keltska legenda
Od smrti kralja Uthera Pendragona britansko kraljevstvo nije doživjelo nijednoga mirnog dana. Kralj Uther nije imao nasljednika pa su se plemićke obitelji između sebe bez prestanka otimale o prijestolje. Jedina osoba koja bi mogla međusobno izmiriti sve te obitelji, bijaše moćni čarobnjak Merlin, no on je bio nekamo netragom nestao i nitko nije znao gdje da ga potraži.
Na Badnjak se, međutim, proširi vijest koja sve zaprepasti: sutradan će se u najvećoj londonskoj crkvi pred vitezovima pojaviti sam Merlin!
U dogovoreni je sat crkva bila puna naoružanih muškaraca koji su svi nešto šaputali između sebe iznoseći razne pretpostavke o tome što će im čarobnjak saopćiti. Tada u jednom času zavlada tišina i cijelom crkvom prođe kao nekakav drhtaj: visok se i mršav starac, duge bijele brade i odjeven u bijelu halju kakvu su nosili druidski svećenici, bio nenadano pojavio na stepenicama što su vodile do oltara. Bijaše to Merlin.
»Vrli vitezovi«, reče im on, »već se neko vrijeme vaši mačevi ukrštaju ne bi li Britaniji dali novoga kralja. Pazite što vam kažem: upravo će mač odrediti tko će nam biti kralj.«
Izustivši ove riječi, Merlin krenu prema sakristiji i nestade vitezovima ispred očiju. Svi prisutni stadoše raspravljati o čarobnjakovim riječima, no u tome ih prekide stražar koji uđe u crkvu vičući: »Dođite vidjeti što se pojavilo u dvorištu!«
Vitezovi pohitaše da vide što se događa: na drevnome žrtvenom kamenu stajaše nakovanj, a u njega bijaše zaboden mač. Mač bijaše štoviše prošao kroz nakovanj tako da mu se vrh zabio u mramor, a na samome se kamenu kočio natpis: »Britanski će biti kralj tko izvuče ovaj mač!«
Vitezovi se stadoše gurati naprijed, natječući se tko će se prvi okušati u tome poslu. Svaki je od njih bio potpuno siguran da prijestolje upravo njega čeka i da će baš on izvući mač iz kamena. Vukli su i navlačili, pod svaku ga cijenu pokušavali iščupati i upinjali se iz petnih žila. No, kada svi okušaše sreću, mač je još uvijek čvrsto stajao na istome mjestu kao i prije. Nijednome od vitezova nije pošlo za rukom da ga iščupa iz kamena: tko će, dakle, postati britanskim kraljem?
I tako smisliše da za Novu godinu prirede veliki turnir: svi će plemići u kraljevstvu u njemu sudjelovati, a pobjednik će biti proglašen britanskim kraljem.
Među mnogobrojnim vitezovima koji se uputiše na turnir u London bijaše i jedan podrijetlom sa sjevera: Sir Hector sa svoja dva sina – srčanim Sir Kayem i mladim Arturom.
Turnir otpoče uz lepršanje stijegova i glasne zvuke truba. Oklopljeni vitezovi na konjima jurišahu naperivši koplja, udarajući mačem o mač i štitom o štit i zadajući jedni drugima silne udarce željeznim buzdovanima.
Uskoro je trebao doći red i na Sir Kaya pa je mladić sve uzrujanije koračao ovamo-onamo. Najednoć problijedi: u svratištu bijaše zaboravio mač! Smjesta pozva brata i reče mu: » Trkom se vrati u svratište i donesi mi mač! Žuri!«
Artur pohita u svratište, no mača tamo nije bilo. Što sada? Već je sa strahom zamišljao bratova predbacivanja, kadli u nekom dvorištu spazi mač što ga je, kako se činilo, netko ondje ostavio. »Bolje išta nego ništa«, pomisli Artur pa bez po muke izvuče mač iz kamena i odnese ga Sir Kayu.
Vidjevši mač i shvativši što mu je brat zapravo donio, Sir Kay pojuri okolo vičući: »Gledajte! Izvukao sam iz kamena čarobni mač! Bit ću britanski kralj!«
Vijest se začas proširi po cijelome borilištu. No, Sir Hector bijaše oprezan čovjek pa zatraži od sina da ponovi podvig te se tako svi vitezovi okupiše u dvorištu pred crkvom. Sir Hektor vrati mač na staro mjesto i pozva mladića da ga ponovno izvuče iz kamena. Sir Kay upre sve snage: crven u licu, stenjao je i puhao kao kovački mijeh, a mišići samo što mu ne iskočiše iz oklopa. Ništa od toga. Mač se i ne pomače, a momak morade priznati istinu: mač je dobio od Artura. Tada svi prisutni zavikaše gromkim glasom: »Pustite dječaka da okuša sreću!«
Artur pristupi kamenu. Ispruži tanahnu ruku prema balčaku i uhvati ga, a mač se lagano, posve lagano, kao da netko izvlači nož iz maslaca, oslobodi iz kamena i kliznu iz nakovnja.
Posvuda uokolo odjeknu radosno klicanje, a zastave i šeširi poletješe visoko u zrak.
»Hura! Živio britanski kralj!«

[You must be registered and logged in to see this image.]

Izida i Oziris
Sjeverna Afrika: egipatski mit
Geb, bog zemlje, i Nut, božica neba, voljeli su se do te mjere da se nikako nisu razdvajali i i bili su toliko tijesno sjedinjeni da između njih dvoje nije bilo mjesta za bića koja su se tek morala roditi. Njihov ih otac Šu tada odluči razdvojiti: jednim stopalom gurnu Geba prema dolje i ondje ga zadrža, a Nut jednom rukom podiže uvis. Nut nakon toga rodi četvorke: dva boga – Ozirisa i Seta te dvije božice – Izidu i Neftidu.
Oziris se oženi Izidom, a Set uze za ženu Neftidu. No, Neftida je zapravo voljela Ozirisa pa Set stoga zamrzi na brata i stade smišljati osvetu.
Oziris i Izida postadoše kraljem i kraljicom Egipta te su mudro vladali tom zemljom, učeći narod kako će štovati bogove i pokazujući mu kako će graditi hramove i obrađivati zemlju i još mnogo, mnogo toga. Set je vidio koliko su njih dvoje omiljeni i njegova je ogorčenost od toga samo još više rasla.
Jednoga dana, prilikom neke gozbe, Set uzvanicima pokaza predivan sarkofag načinjen od skupocjena drva i umjetnički ukrašen. Potom im, tobože se šaleći, reče: »Vidite li ovo krasno djelo? Poklonit ću ga onome kome bude točno pristajao, onome čije tijelo bude dodirivalo sve njegove stijenke!«
Mnogi pokušaše leći u sarkofag, no nekima je bio premalen, a drugima pak prevelik. Kada dođe red na Ozirisa, bog se nasmija i reče: »Obećao si, Sete! Bude li mi sarkofag pristajao, poklonit ćeš mi ga!«
»Ne boj se Ozirise«, odvrati Set uz zloban i podrugljiv osmijeh. »U tom se slučaju nikada nećeš ni odvojiti od njega!«
Oziris leže u sarkofag i pokaza se da mu je kovčeg baš po mjeri (brat ga je upravo tako i dao načiniti). No, kada egipatski kralj htjede ustati iz sarkofaga, pritrčaše Setovi pomagači i gurnuše ga unutra. Potom na sarkofag staviše poklopac, zabiše ga čavlima i zapečatiše kipućom vodom, a onda dohvatiše kovčeg i baciše ga u rijeku Nil.
Jadni se Oziris, onako zatvoren u sarkofagu, uguši.
Kada je glas o toj strahoti dopro do nje, Izidu uhvati očaj. Potom odjenu udovičke haljine i dade se u potragu za muževljevim lijesom. Duž cijeloga se Nila zaustavljaše u svakome selu ne bi li nešto doznala, no nitko joj ništa nije znao reći. Jednoga joj dana, međutim, neka djeca ispričaše da su vidjela sarkofag kako pluta na vodi, a struja ga nosi prema moru.
Nakon duge potrage za sarkofagom, Izida ga napokon nađe u feničkome gradu Biblosu. Natovari ga na brod, odveze natrag u Egipat i sakri u zabačenoj močvari.
No, Set se, loveći onuda, namjeri na tu močvaru i otkri bratov lijes. Strašno se rasrdi, podiže poklopac na sarkofagu i rastrga Ozirisovo tijelo u komadiće koje onda rasu po cijelome Egiptu.
Otkrivši što se dogodilo, Izida je najprije dugo plakala, a onda se zajedno sa sestrom Neftidom ukrca u čamac od papirusa i dade se u potragu za komadima Ozirisova tijela. Kada ih je sve pronašla, pozva Anubisa, boga sa šakalovom glavom koji vladaše nad mrtvima, i zamoli ga da balzamira Ozirisa. Anubis izvrši sve što je božica zatražila od njega pa kada je on završio posao, Izida upotrijebi svoju najjaču čaroliju.
Izida i Neftida pretvoriše se u lunje i stadoše mahati krilima iznad Ozirisova mrtvog tijela. Mahale su tako krilima neko vrijeme, a onda se Oziris najednom trgnu, a potom otvori oči i sjede.
»Ljubavi moja!« uzviknu Izida poprimajući ponovno svoj uobičajeni lik.
»Ljubavi moja!« uzviknu Oziris vrativši se u život. Dvoje se supružnika zagrliše.
Bijaše to noć puna ljubavi, jedina koju im je čarolija omogućavala, no u toj noći bi začet Horus, Ozirisov sin koji će jednoga dana osvetiti velikoga oca i kazniti Seta za sva zlodjela te koji će vladati svijetom jednako tako mudro kao i njegovi roditelji.
Oziris ponovno umrije, no smrt je dostigla samo njegovo tijelo. Duh mu ode u Zapadnu zemlju i ondje postade vladarom. Sada tamo sudi dušama mrtvih i svakome prema zasluzi podjeljuje nagradu ili kaznu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Tulugaukuk, otac Gavran
Sjeverna Amerika: eskimski mit
U početku bijaše samo tama, a u tami je sjedio gavran, malen i slab.
No, bilo mu je ružno sjediti tako sam, u mraku i u tišini, a još k tome i bez ikakva posla. Stoga gavran, kako je još bio premlad za let, poče skakutati i skakutaše svuda naokolo, a za njim su, nakon svakoga njegova skoka, nastajale planine, šume, rijeke i potočići.
Gavran zapanjeno promatraše tu divotu, uopće ne shvaćajući da je sve to zapravo sam stvorio, već je išao sve dalje i dalje.
Stigavši tako u jednom času do kraja neba, nađe se pred strašnim bezdanom. Uplaši se da će pasti pa raširi krila i u tom trenu osjeti da su mu krila porasla i ojačala te ga s lakoćom drže u zraku. Tada spoznade da je on zapravo Tulugaukuk, otac Gavran.
U letu se strmoglavi u ponor i spusti se do njegova dna, a dno je ponora još vuijek bilo tamno i prazno. Tada Gavran i tu načini iste stvari koje je bio načinio u visinama pa svijet ovdje dolje nazva zemljom, a svijet tamo gore nazva nebom.
Potom Gavran uze neki kamen što svjetlucaše u mraku i baci ga uvis, prema nebu. Kamen se smjesta pretvori u sunce koje obasjavaše sve što postoji.
Jednoga dana, dok je obilazio svijet i divio se svojemu djelu, ugleda veliku stabljiku graška, višu od drveta, a na njoj su rasle ogromne mahune.
Gavran iznenađeno zastade, a na stabljici se graška najednom otvori jedna mahuna i iz nje izađe… čovjek!
Gavran koji do tada nikada nije vidio takva stvora, odskoči natrag. No, i čovjek se uplaši jer još nikada nije bio vidio gavrana. Pribravši se malo od iznenađenja, Gavran upita čovjeka: »Jesi li gladan?«
Čovjek bijaše gladan, i to silno. Gavran mu tada pokaza jedan grm i reče: »Jedi bobice s ovoga grma!«
Čovjek se prihvati posla i sve ih pojede, no od toga još više ogladni.
Tada Gavran uze glinu i od nje načini mošusne bivole i sobove koji smjesta stadoše juriti prerijom. Potom čovjeku dade luk i strijele kojima će loviti, ali ga upozori: »Smiješ ubiti samo onoliko životinja koliko ti je potrebno da preživiš. Inače će ih nestati i ti ćeš ponovno biti gladan.«
Čovjek poštovaše životinje koje je bio stvorio Gavran, a one su mu bile prijatelji.
Prođoše mnoge godine. Ljudi postadoše pohlepni pa stadoše ubijati sve više i više životinja. Gavran je to neko vrijeme s negodovanjem promatrao, a onda odleti u preriju na nebu i više se nikada ne vrati na zemlju.
Jednoga dana, kada se ljudi ponovno sprijatelje s bivolima i sobovima, Gavran će se vratiti.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Gluskap i izvorski zmaj
Sjeverna Amerika: algonkinski mit
Gluskap je dobri duh i vrač koji može izvesti sve što mu se prohtije. Nikada ne stari, pa čak i danas živi- – tko zna u kojem dijelu svijeta.
U davna je vremena Gluskap sagradio selo u kojem su ljudi sretno živjeli. Jednoga dana, međutim, iz obližnjega vrela prestade izvirati voda, već je umjesto vode odande izlazio nekakav smrdljivi mulj. Budući da se selo moglo opskrbljivati vodom jedino na tome mjestu, poglavice sazvaše vijeće na kojem zaključiše da treba poslati jednog ratnika u izvidnicu ne bi li otkrio što se dogodilo.
Nakon dugoga puta, izviđač stiže do sela u kojem su živjeli stvorovi nalik na ljude, no s plovkama na rukama i nogama, a glave im bijahu kao u žaba. U blizini je tekao potočić čija je voda, doduše, smrdjela, no izviđač, koji bijaše silno ožednio, zamoli ljude-žabe za malo vode.
»Ne smijemo ti dopustiti da piješ iz tog potoka«, odvratiše mu oni. »Za dozvolu moraš zamoliti našega poglavicu. Kreneš li uz potok, naći ćeš ga pokraj izvora.«
Izviđač posluša i pođe, no kada je stigao do izvora, ustrašeno zastade. Poglavica je bio golemi zmaj čiji je trbuh ispunjao cijelu dolinu, a usta mu bijahu velika poput kakve pećine i protezahu se od uha do uha. I ne samo to! Cijelo mu tijelo prekrivahu rožnate kreste, velike kao planina.
Noge su čudovišta bile uronjene u golemu lokvu u koju bijaše skupilo svu vodu iz doline pa je sada gacalo po njoj.
Izviđač zatraži od zmaja da vrati vodu u njegovo selo jer će inače svi njegovi stanovnici pomrijeti od žeđi.
No, zmaj odvrati: »Baš me briga hoće li stanovnici tvojega sela pomrijeti od žeđi! Zadržat ću za sebe svu ovu vodu! Svu vodu! Svu! Svu!«Onda, prije nego je izviđač uspio nešto izustiti, neman dodade: »Pojeo sam već na tisuće ljudi, a sada ću i tebe proždrijeti!«
Na ove se riječi izviđač izbezumi od straha pa pobježe davši petama vjetra.
Vrativši se u selo, ispriča što je doživio pa svi udariše u plač i kuknjavu.
Čuvši njihove žalosne povike, Gluskap odluči da se umiješa. Oboji cijelo tijelo ratnim bojama, protegnu se dok nije narastao visok poput stabla, a glavu okiti perjanicom od stotinu bijelih i stotinu crnih orlovih pera. Zatim ispusti svoj bojni poklič od kojega zadrhta zemlja.
Pođe do jedne planine i udarcem je šake rascijepi nadvoje, a onda iz njezine utrobe izvuče velik i oštar komad kremena koji namjeravaše upotrijebiti umjesto bodeža. Tako se naoružavši, Gluskap se otputi do zmajeva izvora.
Sa svakim korakom što bi ga načinio, doline odjekivahu gromoglasnom tutnjavom koja se čula po cijelome svijetu. Stanovnici onoga sela shvatiše da im Gluskap dolazi u pomoć te stadoše klicati od veselja.
Došavši pred zmaja, Gluskap mu se obrati: »Mojem je narodu potrebna čista voda.«
No, zmaj odvrati: »Baš mene briga za tvoj narod! Zadržat ću za sebe svu ovu vodu! Svu vodu! Svu! Svu!«
Gluskap na to uzviknu: »Ti, gadna njuško, kojoj se mozak raskvasio od blata! Sad ćemo vidjeti kome pripada ta voda!«
Zametnu se veličanstven dvoboj u kojem dvojica boraca izgaziše čitave šume, cijele planine sravniše sa zemljom, a iz močvare stalno dopirahu vatra i dim. Zmaj pokušavaše proždrijeti Gluskapa, no junak se protegnu pa još više naraste te bijaše tako velik da ga čak ni zmaj svojim pregolemim raljama nije mogao pograbiti.
Naposljetku Gluskap potegnu kremeni nož iza pojasa i zabi ga u nabreklu zmajevu trbušinu. Na mjestu gdje ga je ubo silovito izbi rijeka koja poteče prema selu.
»E, baš ova voda treba mojem narodu!« uskliknu Gluskap, a onda raširi šaku te ona postade golema, golema… Tada pograbi čudovište i tako ga čvrsto stisnu da se zmaj stade smanjivati, pa kada više nije bio veći od žabe, baci ga u močvaru.
Otada zmaj živi u močvari, a koža mu je još uvijek sva smežurana – toliko ga je Gluskap bio snažno stisnuo!
Gluskap se vrati kući, a stanovnici sela zauvijek uživahu u svježoj i bistroj pitkoj vodi.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Gluskap i dječačić
Sjeverna Amerika: algonkinska legenda
Nakon pobjede nad izvorskim zmajem, divom Kevavkuom, čarobnjakom Medekolinom, strašnim duhom noći Pamolom te još mnogim drugim bjesovima i zlodusima, Gluskap osjećaše silno zadovoljstvo pa se stade hvaliti pred nekom ženom.
»Uistinu sam nepobjediv«, reče. »Mene nitko ne može pobijediti!«
»Zaista?« odvrati žena. »E, pa ja znam nekoga koga ne možeš pobijediti!«
Gluskap se začudi i htjede doznati ime tako moćnoga bića.
»Zove se Vasis«, reče mu žena. »No, opominjem te: izbjegavaj ga radi vlastitog dobra!«
Međutim, Gluskap je navaljivao: pod svaku će se cijenu boriti s Vasisom jer samo tako može dokazati da je najjači na svijetu. Žena ga onda povede do svojega sela, uvede ga u jedan šator i pokaza mu dječačića koji je, sjedeći na podu, sisao komadić javorova šećera.
»Evo«, kaza žena, »ovo je Vasis. Malen je, ali ima veliku moć. Pazi da ga ne razljutiš.«
»To ćemo sada vidjeti«, odvrati Gluskap pa isprsivši se povika: »Ja sam Gluskap! Izađi mi na megdan!«
Vasis ga i ne pogleda, već mirno nastavi sisati javorov šećer.
»Jesi li me čuo? Izađi mi na megdan!« ponovi Gluskap. No, kako se činilo da dječak i ne pomišlja na nešto takvo, junak ispusti svoj strahoviti ratni poklič.
Maleni ga Vasis na čas promotri, a potom, izazvan ratnikovim ponašanjem, otvori usta pa i sam stade vrištati: »Uaaa! Uaaa!« Taj je vrisak bio nešto najužasnije što je Gluskap ikada čuo: »Uaaa! Uaaa!«
Gluskap začepi uši, otplesa redom sve ratne plesove, izgovori najgroznije bajalice, pokuša čak i pjevati pjesme od kojih bi i mrtvi uskrsnuli. Ništa. Dječačić je bez predaha urlao: »Uaaa! Uaaa! Uaaa!«, a ta je paklenska buka bila glasnija od groma i oluje.
Nepobjedivi Gluskap u očaju pobježe i nikada se više ne pojavi u onom selu od straha da još jednom ne sretne strašnoga Vasisa!

[You must be registered and logged in to see this image.]

Čarobna stijena
Sjeverna Amerika: siuski mit / mit plemena Siouxa
Jednoga dana Kojot pođe u šetnju s prijateljem Zecom. Nedavno bijaše završila zima pa njih dvojica uživahu u toplome proljetnom suncu.
Kojot je na sebi još uvijek imao debeo zimski ogrtač, no sada mu postade vruće pa ga se htjede riješiti. Ugledavši neku veliku okruglu stijenu, pomisli kako mu se pruža prilika da se pokaže velikodušnim pa svuče ogrtač i s ovima ga riječima prebaci preko stijene: »Evo ti nešto da se zaštitiš od studeni, kamena prijateljice!«
Zeca zaprepasti Kojotov postupak te se požuri da opomene prijatelja: »Ovo je čarobna stijena. Pokloniš li joj nešto, više to nećeš dobiti natrag!«
Uskoro zatim s planina stade puhati ledeni vjetar. Oblaci zamračiše nebo te udariše kiša i tuča. Dvojica se prijatelja skloniše u neku pećinu, a Kojotu ubrzo postade hladno. Sjeti se tada ogrtača što ga je onako nepromišljeno bio poklonio onoj stijeni i odluči poći po njega.
Vrati se do stijene i strže s nje ogrtač.
»Tebi ogrtač zapravo i ne treba«, reče joj. »Stojiš tu već cijelu vječnost i dobro si se snalazila i bez njega! Meni je potrebniji!«
I već se okrenu da pođe, kadli iza sebe začu urnebesnu tutnjavu. Stijena se kotrljaše za njim, čvrsto odlučivši da se dočepa ogrtača. Kojot otrča do pećine i povika: »Bježimo, prijatelju Zeče! Ona stijena ima najbolju namjeru da nas pretvori u prostirke!«
Zaista, stijena se prijeteći valjala prema njima. Zec se uspe na neko brdo, a Kojot pobježe u šumu. No, stijena se ne htjede zaustaviti. Pregazi divovsko drveće kao da je riječ o običnim suharcima, a potom nastavi svoj put preko rijeka, ponora i prerija, progoneći sirotog Kojota koji trčaše kao bez glave, glasno zapomažući i moleći razne životinje da mu pomognu. Pritrča cijelo stado bizona, no stijena ih sve rastjera. I medvjedi pokušaše priskočiti, ali i oni moradoše uzmaknuti.
Kojot je bio u gadnoj kaši, no tada do njega doleti jedna ptičica. »Ja ću ti pomoći, Kojote,« reče mu ptičica. »Pusti stijenu da stigne do mene.«
I doista, kada je stijena krenula na nju, ptičica zacvrkuta: »Ćiju-ći!«
Stijena se najednom raspade na tisuće komada koji se posvuda rasuše: tako nastade Stjenjak.
Tom se prilikom Kojot uspio izvući, no više mu nije padalo na pamet da ogrtač pokloni nekakvoj stijeni!

Pernata zmija
Srednja Amerika: astečki mit
Gradom je bogova upravljao Kecalkoatl, bog koji je imao zmijsko obličje, a bio je dobar i plemenit te nije znao za oholost i mržnju.
Svi su ga bogovi voljeli, osim brata Teskatlipoke, boga noći i munje, koji nije podnosio Kecalkoatlovu dobrotu.
Jednoga dana Teskatlipoka, kojega su zvali i Zadimljeno Zrcalo jer je posjedovao ogledalo u kojemu je mogao čitati tuđe misli, smisli nevaljalstvo kojim će naškoditi bratu. Okupi nekolicinu prijatelja pa, posluživši se svojim čarobnim moćima, Kecalkoatla, dok je spavao, pretvori u čovjeka.
Kada mu se brat probudio, Teskatlipoka iznese pred njega zrcalo i reče mu: »Pogledaj kako sada izgledaš!«
Kecalkoatl, čim je vidio svoje novo lice, osjeti kako mu se u srce uvlače sve ljudske želje i potrebe.
Potom uzviknu: »Ne mogu se pojaviti ovakav pred svojim narodom! Stid se spustio na mene i više nisam dostojan da budem vladar u Gradu bogova!«
Kecalkoatl tada pozva Šolotla, kojota i svojega brata blizanca, te ga zamoli da mu načini odjeću koja će mu vratiti raniji lik. Kojot mu načini ogrtač od zelenog, crvenog i bijelog perja, a napravi mu i tirkiznu obrazinu u obliku zmijske glave. Zbog svega se toga Kecalkoatl sada prozva Pernatom Zmijom.
No, opaki Teskatlipoka još nije bio zadovoljan: priželjkivao je bratovu smrt, ali ga se nije usuđivao ubiti bojeći se da bi mu se Kecalkoatlovi prijatelji mogli osvetiti. Stoga se odluči poslužiti lukavstvom. Napuni jednu posudu pulkeom, žestokim pićem koje se dobiva od kaktusa, i odnese je bratu govoreći mu: »Popij ovaj lijek pa ćeš postati onakav kakav si nekada bio.«
Kecalkoatl mu povjerova i popi ponuđeno piće. Ubrzo ga obuze pijanstvo, a Teskatlipoka ga, iskoristivši to njegovo stanje, nagovori na razna zlodjela.
Kada se otrijeznio, Kecalkoatl shvati koliko su sramotne stvari što ih je u pijanstvu počinio, pa se silno zastidje i odluči umrijeti.
Kecalkoatl zapovjedi robovima da mu načine veliku kamenu škrinju pa, kada je bila dovršena, leže u nju i ostade ondje ispružen cijela četiri dana, a sve to vrijeme nije ništa ni jeo ni pio. Pri kraju četvrtog dana pozva robove i zapovjedi im: »Donesite ovamo sve moje blago i zatvorite ga u ovu škrinju.«
Robovi ga poslušaše. Kada su do vrha napunili škrinju, zatvoriše je i zapečatiše tako da je više nitko ne može otvoriti.
Kecalkoatl se pak uputi na obalu mora pa, ogrnuvši se ogrtačem od perja i stavivši na lice zmijsku obrazinu, sam sebe zapali i izgorje. Iz njegova se pepela rodiše prekrasne ptice zvane kecal koje imaju dugačak rep, a krasi ih zeleno, crveno i bijelo perje.
Te se ptice vinuše u nebo, a Kecalkoatlov se duh, u pratnji brata Šolotla, spusti u zemlju mrtvih gdje je obitavao Miklantekutli, otac bogova i čuvar dragocjenih kostiju.
Šolotl i Kecalkoatl zatražiše jednu od tih kostiju, no Miktlantekutli odbi njihov zahtjev.
»To ne bi bilo pametno«, objasni im bog pokazujući na jednu hrpicu. »Ove su kosti pripadale ljudima koje su bogovi pobili da ih kazne zbog njihove zloće. Velike bi nedaće nastale kada bi ti stvorovi slučajno oživjeli!«
Videći da otac bogova ne namjerava udovoljiti njihovu zahtjevu, kojot Šolotl, brz kao munja, zgrabi zubima jednu kost i pobježe.
Kecalkoatl pođe za njim, dok je Miktlantekutli vikao za njima: »Vratite mi tu kost! To što mislite učiniti previše je opasno!«
U jednom trenutku kost ispade Šolotlu iz usta, udari o neki kamen i puče na dva dijela, jedan veći, a drugi manji. Kecalkoatl dohvati oba dijela i ponovno pojuri prema izlazu iz zemlje mrtvih.
Izašavši na otvoreno, zastade i s nekoliko kapi vlastite krvi poškropi obje kosti.
Šolotl priskoči u pomoć sa svojom čarobnom moći pa se nekoliko dana nakon toga iz kostiju rodi dvoje djece: dječak i djevojčica. Bili su to praotac i pramajka novoga ljudskog naraštaja.
Kecalkoatl ih nauči kako će uzgajati kukuruz, kako će proizvoditi tkanine i posuđe, kako će izrađivati mozaike i svjetlati / glačati žad. Nauči ih i kako će promatrati zvijezde i brojati dane u godini.
Potom se, kada ih je svemu tome naučio, pope na splav načinjenu od zmija i otputi se na pučinu. No, prije no što će ljudima nestati s očiju, Kecalkoatl im obeća da će se vratiti jednoga dana.

Odakle je došao kukuruz
Sjernja Amerika: astečki mit
Kecalkoatl bijaše stvorio ljude, a sada je za njih valjalo naći i prikladnu hranu. Razmišljao je o cvijeću, voću i raznom korijenju, no ništa mu se nije činilo dovoljno dobrim.
Odjednom opazi crvenog mrava kako na leđima nosi zrno kukuruza.
»Evo prave hrane za ljude!« pomisli Kecalkoatl pa se obrati mravu: »Mali brate, gdje si pronašao ovu predivnu hranu? Dobro bi došla ljudima kojima sam dao život.«
»Briga mene za tvoje ljude!« odvrati mrav. »Pođi svojim putem, a ja ću svojim!«
Kecalkoatl, pernata zmija, rasrdi se i reče: »Umišljeni stvore! Ne kažeš li mi smjesta gdje si našao to zrnje… pojest ću te!«
Crveni mrav morade popustiti pa odvede boga do Tonakatepetla, planine s hranom. Čim stigoše onamo, mrav hitro šmugnu u usku pukotinu, uvjeren da Kecalkoatl neće moći poći za njim.
No, Pernata se Zmija pretvori u crnog mrava i uvuče se u pukotinu. Prošavši kroz bezbroj beskonačnih i zavojitih hodnika, napokon stiže do velike pećine prepune kukuruznoga zrnja. Hranu je doduše našao, ali kako da je odnese ljudima?
Najprije pomisli da bi mogao oko planine zavezati uže i odvući je sa sobom, no planina je čak i za jednoga boga bila prevelika pa morade odustati od te namjere.
Zapita onda za savjet starije bogove, a oni mu rekoše: »Samo Nanahuacin i četvorica Tlaloka mogu ući u utrobu te planine i iznijeti zrnje.«
Kecalkoatl se tada obrati bogu Nanahuacinu koji pozva bogove kiše i groma, četvoricu Tlaloka: plavog, bijelog, žutog i crvenog. Potom se svi zajedno otputiše do Tonakatepetla.
Dugo su pjevali čarobne bajalice i plesali tajne plesove, sve dok ne ujediniše sve svoje sile pa se planina s trijeskom otvori, a kroz otvor pokulja kukuruz – bijeli, crni, žuti i crveni, zajedno s velikom količinom graška, graha i ostaloga jestivog zrnja.
Četvorica Tlaloka odmah uzeše zrnje i odnesoše ga ljudima, a Kecalkoatl ih potom nauči kako će uzgajati kukuruz da više nikada ne budu gladni.
Otada se kukuruz smatra najvećim darom bogova, a Tlaloke još i danas poštujemo kao zaštitnike žetve.
Hunahpu i Išbalanke
Srednja Amerika: majanski mit
Iškik, žena koja bijaše pobjegla iz carstva smrti, imala je dva sina blizanca, Hunahpua i Išbalankea, koji su obojica bili strastveni igrači loptom. Majci se nije sviđalo što joj se sinovi oduševljavaju tom igrom jer se bojala da im se ne dogodi isto što se desilo i njihovu ocu Hunu pa, videći da joj tu ne pomažu ni prijetnje ni molbe, odluči sinovima ispričati istinu.
Hun je imao brata blizanca po imenu Vukub i obojica su bili vrsni igrači, tako da ih Gospodari Smrti izazvaše na utakmicu. Huna i Vukuba četiri sove odvedoše do podzemnoga carstva Šibalbe i otpratiše ih u veliku dvoranu gdje je na njih čekalo mnogo strogih stvorova. Bile su to zapravo obične lutke, no braća to ne primijetiše.
Nakloniše se ispred dvaju od tih kipova i rekoše: »Pozdravljeni budite, Gospodari Smrti!«
Tada se pravi Gospodari Smrti, koji se bijahu sakrili među lutkama, otkriše i stadoše im se izrugivati: »Ha-ha! I vi ste mi neki veliki igrači loptom? Tako ste veliki da se klanjate i drvenim kipovima!«
Razljutivši se, Hun i Vukub zatražiše da utakmica odmah otpočne. Gospodari ih Smrti onda povedoše na igralište i ponudiše im da sjednu na kamenu klupu koju prethodno bijahu potajice ugrijali do usijanja.
Ništa ne sluteći, Hun i Vukub sjedoše na klupu, ali smjesta skočiše na noge i urlajući od boli stadoše skakati po igralištu, praćeni zvižducima i smijehom gledalaca. Susret stoga bi odgođen za sutra pa Gospodari Smrti odvedoše Huna i Vukuba u sobu u kojoj će provesti noć. Dadoše svakome po jednu upaljenu baklju i upozoriše ih: »Pazite da vam se baklje ne ugase. Dogodi li se to, umrijet ćete.«
Hun i Vukub pomno su pazili na baklje, no one bijahu načinjene od obične trske pa domalo izgorješe, a dvojicu braće Gospodari Smrti sutradan ujutro ubiše.
Sve je to Iškik ispričala svojim sinovima Hunahpuu i Išbalankeu.
No, dvojica se mladića nisu dali zastrašiti, već su i dalje igrali omiljenu igru, sve dok ne postadoše najbolji igrači u cijelome kraju.
Jednoga dana, međutim, eto ti četiri sove: »Mi smo glasnici Gospodara Smrti koji vas izazivaju na utakmicu.«
I Hunahpua i Išbalankea sove odvedoše u Šibalbu, no njih su dvojica, znajući kako su im se proveli otac i stric, bili pripravni na podmuklost Gospodara Smrti.
Ušavši u dvoranu s kipovima, najprije poslaše muhu Išan da svaku lutku ubode u nogu. Doskora dvije od njih vrisnuše i počeše se češati.
Blizanci im tada pristupiše i rekoše: »Pozdravljeni budite, Gospodari Smrti!«
Vidjevši da su otkriveni, Gospodari Smrti pokušaše prijevaru sa zažarenom klupom, no Hunahpu i Išbalanke sjedoše na zemlju tvrdeći da će se tu mnogo ugodnije osjećati.
Dobivši baklje na čuvanje, blizanci se povukoše u svoju sobu i smjesta ugasiše plamičke, a potom umjesto njih uzeše u ruke dva crvena pera. Gospodarima Smrti, koji su svaki čas provirivali kroz neku rupicu, činilo se da baklje još uvijek gore i nikako nisu shvaćali zašto ne dogorijevaju, a blizanci im ujutro pokazaše baklje koje izgledahu isto kao i prije.
Tako se Gospodari Smrti moradoše protiv blizanaca upustiti u igru loptom te se strahovito osramotiše debelo izgubivši pred cijelim pučanstvom Šibalbe!
No, Hunahpuu i Išbalankeu bijaše jasno da Gospodari Smrti neće imati mira dok ih ne ubiju pa, poznajući čaroliju koja će ih vratiti u život, dopustiše im da ih uhvate i spale te njihov pepeo bace u more. Ubrzo zatim Hunahpu i Išbalanke ponovno se otputiše u Šibalbu, prerušeni u prosjake i izvodeći svu silu čarolija.
Jednoga dana stupiše i pred Gospodare Smrti, uhvatiše nekakva psa, ubiše ga i opet ga oživješe. Gospodari Smrti, oduševivši se tim čudom, htjedoše to i sami iskušati. Podigoše lomaču, potpališe je i baciše se na nju.
Blizanci tada odbaciše lažno ruho i otkriše tko su: Hunahpu i Išbalanke koji bijahu došli ovamo da osvete oca. No, naravno, dobro su se čuvali toga da ponovno ožive Gospodare Smrti!

Медеја је дар врачања добила од богиње Хекате. Богиње Хера и Атина су је изабрале да помогне њиховом љубимцу Јасону који је са 50 изабраних јунака запловио у Колхиду по златно руно. То руно је припадало њеном оцу Ејету, који није желео да га се одрекне. Његов план је био да уништи странца, али су лукаве Хера и Атина затражиле од Афродите да распламса љубав у Медејином срцу према Јасону.

Кад је Јасон дошао у Колхиду, он се прво најавио код краља Ејета и замолио га је да му преда златно руно. Ејет је обећао да ће то да уради, али под условом да узоре поља гвозденим плугом са Хефестовим огњеним биковима и посеје зубима светог змаја бога Ареја. Једина особа која је могла да помогне јасону да тај задатак испуни била је Медеја.
Узевши златно руно, јунаци су се укрцали на брод и са собом повели и Медеју. Ејет је за њима послао потеру, али је ту опет помогла Медеја убивши чак и свог полубрата Апсирта. Медеја и Јасон су се венчали пре повратка у Јолк, на острву Пеука или на Колкири.
При повратку у Јолк Медеја је одлучила да се освети краљу Пелији, који је и послао Јасона у Колхиду и искористивши његово одсуство поубијао целу његову породицу. Њена освета била је лукава; пред Пелијиним кћерима је раскомадала једног овна, те га оживела сасвим подмлађеног као јагње. Видевши то, а у жељи да подмладе свог оца, кћери су то исто њему урадиле, али Медеја није желела да га оживи. Због овог злочина син краља Акаст је протерао Медеју и Јасона у Коринт.

У Коринту је краљ Креонт Јасону понудио руку своје кћери, што је Јасон и прихватио како би учврстио свој положај. Љубоморна и понижена Медеја је будућој невести поклонила хаљину која је букнула у пламену, уништивши и њу и дворац и њеног оца. Медеја се осветила и свом мужу Јасону тако што је убила синове које му је родила. Онда је Хелијевим кочијама пребегла у Атину, где су је срдачно дочекали јер је обећала да ће својим чаролијама омогућити краљу Егеју да добије наследника. Сама му је родила сина Меда, али ју је и Егеј протерао када је покушала да отрује Тезеја. Са својим сином је отишла у Азију, али се касније вратила у Колхиду где је убила свог стрица Перса који је био преотео власт Ејету.

Персефона (грч. Περσεφόνηgrč) (лат. Proserpina) je кћи највишег бога Зевса и богиње Деметре, жена бога подземног свијета Хада. У том царству подземног свијета имала је исти положај као Хера на Олимпу. Била је Хадова сувладарка над душама мртвих и боговима подземног свијета. Била је неумољива и немилосрдна као и сам Хад. Није вољела ни богове ни људе, за и обратно. Пандам Персефонин у римској митологији је Прозерпина.
Персефона је постала Хадова жена против своје воље. Живјела је у друштву нимфи на нисајским ливадама, проводила вријеме у плесу и пјевању, брала цвијеће и забављала се сличним дјевојачким забавама. Кад је једном у шетњи убрала нарцис, цвијет смрти, отворила се под њом земља и из дубина је изашао бог Хад. За час ју је савладао и дословно је с њом пропрао у земљу.
Персефона је успјела да крикне, али мајка Деметра, која је одмах дотрчала, није нашла ни трага од ње. Дуго је тражила своју кћерку, све док јој бог Хелиј није испричао шта се десило. Онда је Деметра отишла на Олимп и затражила помоћ од Зевса. Зевс је послао гласника Хермеса у подземни свијет да врати кћерку натраг. Али, било је прекасно: Хад се у међувремену оженио с Персефоном и дао јој је да поједе језгро нара који је био симбол брака (кад би неко нешто у подземљу појео, није се више могао вратити на горњи свијет).
Након дугог преговарања Зевс је постигао компромис: Деметра је пристала да њена кћи остане Хадова жена и да са њим живи трећину године у подземном свијету, а Хад се обавезао да ће је пуштати да двије трећине године проведе на горњем свијету и тамо живи с мајком.
Од тада Персефона долази на земљу у прољеће, а Деметра, радосна због њеног повратка, даје растињу снагу плодности како би је вијела природа поздравила зеленилом и цвијећем. Кад се крајем јесени Персефона враћа у царство мртвих, цијела природа, а с њом и Деметра, тугује и облачи се у жалосну одећу.

Јунона (грч. Hera , лат. Iono ) - Жена римског бога Јупитера. Подударна са грчком Хером.

Митологија

Јунона је, на самом почетку сматрана заштитником духа мушкараца - Генија, али се већ у првим писаним изворима помиње и као заштитница или богиња свих римских жена.

Она је постала једно од три највиша божанстава, а под утицајем грчких митова се развила у сестру и жену Јупитера - грчког Зевса, и кћерку Сатурна и богиње Опс - грчки Крон и Реја.

Како су се Римљани сматрали потомцима Тројанаца, а они су сматрали да се Хера или Јунона понаша непријатељски према њима, умирили су је тако што су јој принели велике жртве и прогласили је заштитницом града Рима и римске државе. то је, према Вергилију учинио Енеја, али је задржала и своју првобитну улогу заштитнице жена.

Јунона је имала неколико назива:

* Јунона Капитолска - Због њеног места боравка на брежуљку Капитолу, а и као жену Јупитера и заштитницу Рима и целе римске државе
* Јунона Монета - Као заштитницу свих опасности који су претили римској држави
* Јунона Виргиниензис (Девичанска јунона) - Због заштитнице девојака и жена
* Јунона Пронуба - Јер је била заштитница венчања
* Јунона Луцина - Заштитница порођаја
* Јунона Матрона - Заштитница удатих жена

Државни култ Јуноне се славио у исто време када се славио и Јупитер, а у њену част 1. март су удате жене славиле Матроналије, и за тај дан добијале поклоне од својих мужева и рођака. Јунони у част, Римљани су јој посветили и прве дане у месецу и један месец, месец јуни, а као што је и Хера, њен грчки пандам, имала животиње као своје атрибуте и симболе, тако су и Јунони Римљани доделили јато гусака - у знак сећања на „гуске које су спасиле Рим“ (наводно су, гуске које су биле чуване у њеном храму на Капитолу, својим гакањем упозориле Римљане на напад Гала који су опседали Рим).

Храмови који су посвећени богињи Јунони:

* На јужном обронку брежуљка Капитол је имала заједнички храм са Јупитером и Минервом.
* На северном обронку брежуљка Капитол - храм Јунона Монета
* На падини Гиспија - храм Јунона Луцина
* У граду Ланувију древно светиште - Када су, 338. године пре нове ере, Римљани припојили град Ланувијум својој држави, било је одређено да сваке године конзул принесе жртву у том храму.
* У Риму - храм Јунона Ланувијска

Култ богиње Јуноне се ширио по свим деловима царства и , како где се стапао се са сличним богињама - у северној Африци се стопио са култом богиње Танит.

Сапфа (Сапфо, Сафо, Σαπφο, Ψαπφα, Sapphô) је славна грчка песникиња је рођена у Митилени на острву Лезбос које је било културни центар VII века п.н.е. Рођена је између 630. ст.е. и 612. ст.е. Прича се да је била мала и тамна.

Живот

Сапфа, кћер Скамандера и Клеис, била је удата (атичка комедија каже за богатог трговца, али то није проверено) и имала је кћер, такође звану Клеис. Постала је веома позната у своје време по својој поезији, толико, да је град Сиракуза (Италија) подигао њену статуу да би је почаствовао када га је посетила. Њена породица је била политички активна, што јој је омогућило да пуно путује. Током свог живота, била је позната и као управница грчке школе за девојке. Највероватније је да су објекат њене поезије биле њене ученице.
Била је лирски песник који је развио своју посебну метрику, познату као сафо-метар (sapphic meter), и заслужна је за померање естетског покрета од класичних тема грчке митологије ка темама индивидуалног људског искуства. Епиграм у Антологији Палатина, додељен Платону, наводи је као десету музу.
Сафо је писала претежно љубавну поезију, али су песме сачуване само делимично, осим једне једине целе песме, Химне Афродити. Судећи по њеној репутацији у античком свету, како су само фрагменти њеног рада преживели, изгубивши њен рад, свет је изгубио благо.
Неке од њених песама су упућене женама, одакле се развила њена репутација лезбејке. Реч лезбејка је изведена од имена острва Лезбос са ког је потекла.
Због хомосексуалног садржаја и отворене еротичности, њен рад је био у немилости хришћанске цркве, што је и разлог што највећи део њеног рада није преживео, делом због тога што није копиран, делом што је наменски уништаван.
Док је у наше доба овај садржај добро познат, у античко доба и Средњем веку, она је била познатија према томе што се (судећи по легенди) бацила с литице због неузвраћене љубави према младом морнару званом Фаун (Phaon). Ова легенда приписује се Овидију и Лукијану из Старог Рима, и сигурно није хришћанска преправка. Није необично за значајне личности грчке историје да су различити извори писали о њима. Значајно је поменути да је њен значајни пратилац зван "Пенис, из града мушкараца". У сваком случају, како се Мишел Фуко и многи други аутори слажу, древно грчко друштво није сматрало да је читав пол, мушки или женски, потпуно хетеро- или хомосексуално оријентисан. Што се тиче историје, Сапфо је долазила из племените породице, удала се и имала је бар једну кћер, била је изгнана у Сиракузу из политичких разлога, вратила се 581. године пре наше ере и умрла је као старица.