Svašta po nešto

" Neće me uvek biti da me za tebe nema... Faliću ti,
a nećeš znati ko ti fali i niko neće moći da me zameni,
jer niko ne ume ovako da ne postoji... "




Goran Tadić...
Satenski stihovi

Veče ne miriše na rakove i školjke,

mesec je bleda fleka boje cimeta.

Uzimaš cipele za šetanje kroz snove,

ulica voli ritam tvojih koraka.

Vetar se provlači kroz

nepoznate reči;

Asfalt se miluje sa tvojim štiklama,

suviše mekan da bi mogao da spreči,

ovo je veče puno tvojih tragova...

"...Što god da počnem ispod neba

Bez pravoga je punog smisla.

I nikad ništa kako treba,

U lance sam se (kad to?) stisla..."

Oliverio Hirondo-UMOR

                                Umoran.
                                Da!
                                Umoran
                                što upotrebljavam samo jednu ruku,
                                dve usne,
                                dvadeset prstiju,
                                ne znam koliko reči,
                                ne znam koliko uspomena,
                                sivkastih,
                                iskidanih.

                                Umoran,
                                vrlo umoran
                                od ovog hladnog skeleta,
                                toliko stidljivog,
                                toliko neporočnog
                                da, kad bude ogoleo,
                                neću znati je li to onaj
                                što mi je služio dok sam bio živ.

                                Umoran.
                                Da!
                                Umoran što nemam pipke,
                                po oko na svakoj lopatici,
                                pravi rep,
                                veseo,
                                razmahnut,
                                a ne ovaj licemerni patrljak,
                                jadni,
                                zakržljali.

                                Umoran,
                                više od svega,
                                što sam uvek sa sobom,
                                što svakog dana sebe nalazim,
                                kad prođe san,
                                tamo gde sam bio,
                                sa istim nosem
                                i istim nogama;
                                kao da ne bih želeo
                                da sa kožom obale čekam greben,
                                nudim rosi dve dojke magnolije,
                                milujem zemlju trbuhom gusenice
                                i živim, nekoliko meseci, u utrobi kamena.

Svi znaju sta je istina, ali ta istina ne moze da se unovci. Da li mozes da zamislis one gadove koji kontrolisu informacije kako prodaju istine? U najboljem slucaju, svi bi im se rugali. Iz prostog razloga: istina nema buducnost, dok je laz nosilac velikih nada.

Treba da znas da je cast apstraktan pojam koji je, kao i uvek, izmislila valdajuca klasa kako bi i najsiromasniji siromah medju siromasima mogao da se hvali da ima neko nepostojece dobro koje nikoga nista ne kosta.

"Želim da svake noći zaspim s tvojom kosom na licu. I želim da se svakog jutra probudim svijen oko tebe. Hoću da provodimo vikende bez trunke odeće na sebi. Hoću da se žestoko svađamo i da još žešće vodimo ljubav da bismo se pomirili.“
Nasmejala se. Suza joj je kliznula niz obraz.
„Hoću da razgovaram s tobom dok sunce ne izađe. Hoću da ti svake nedelje donosim ovsene pahuljice u krevet. Hoću da provodim duge, beskrajne sate u kancelariji, ali samo ako si ovde, pored mene.“ Oglasila se jedva čujnim šapatom. „Nudiš partnerstvo? U kom ćemo sve deliti popola?“
Odmahnuo sam glavom. „Ne. Ne popola. Nećeš dobiti samo polovinu mog bića. Dobićeš sve, sto posto.“

KEJT KARIGAN - RECEPTI ZA SAVRšEN BRAK

Kažu da prosto znaš kada ćeš se udati za nekog muškarca. Tako bi, navodno, trebalo da bude. Izlaziš s momcima, spavaš sa njima, živiš s njima - proživiš godine od dvadesete do tridesete zaljubljujući se i odljubljujući. A onda, jednog dana, sretneš tog odre?enog čoveka i prosto znaš da je on ''onaj pravi''. Razlikuje se od svih koje si do tada srela. Osećaš da si sanjim srećnija, da si nešto posebno, da si živa. I tako se venčate.
Dve nedelje ste Barbi i Ken. Venčanje je prava predstava u
hotelu ''Plaza'', ti si u venčanici boje belanceta iako si već prešla
tridesetu. A učešće za kuću straćite na četrnaest dana boravka
na Karibima.
A onda, kad konačno dovedeš svog Kena kući, shvatiš da je to bila
prenagljena , nagonska kupovina. Toliko si želela etiketu ''udata''
da nisi razmišljala, a sada ti i ne izgleda baš toliko dobro kao pod
bleštavim osvetljenjem kabine za presvlačenje. Čak ti nije ni
taman po meri; i mada si ubedila sebe da će odgovarati za svaki
dan, sad nalaziš da je neudoban i da ti ide na živce. Platila si ga
svojom slobodom; on je najskuplja greška od svih koje si ikada
napravila. U braku ste manje od tri meseca, a tebi zbog svega što
on uradi ili kaže do?e da vrištiš, što i činiš, ali u sebi: ''Do kraja
života?! Ne mogu s tim da živim do kraja života!''
Ali ne izgovaraš to naglas jer se stidiš te strašne, užasne greške.
Premda ga prezireš zbog načina na koji , na svojoj strani kreveta,
seče nokte na nogama, istovremeno znaš i da to nije razlog za
razvod. Da je to nečujno mučenje koje proživljavaš u potpunosti
tvoja sopstvena krivica jer si se udala za njega, a ne voliš ga
izistinski. Ili bar ne dovoljno. Kad sad razmotriš sve unatrag, jesi
li ga ikada uopšte volela, ili je po sredi bila samo očajnička želja
da se udaš? Jer ljubav, prava ljubav, svakako mora biti jača, ona
se ne pretvara u mržnju zbog tričavih, svakodnevnih sitnica.
Ljubav je nešto krupnije. Ljubav ne greši. Prava ljubav ne greši.
Bar ne ona ljubav zbog koje se udaš za nekoga.
U sedmoj nedelji braka obraduju te statistički podaci da se svaki
četvrti brak završi razvodom, pa zaključiš da je šest meseci
razuman rok da pokušaš da stvari dovedeš u red i upristojiš svoj
brak.
Ali znaš da nije baš tako. Hoću reći, zapravo ne pokušavaš. Pa ne možeš da odoliš, te zaključiš da si pripadnica onog naraštaja žena za koje je brak izazov i tegobno stanje bitisanja.
Ili pak može biti da ne postoji nikakva univerzalna grupa, da ne postoji obrazac, kliše uslovljen duhom vremena.
U tom slučaju, ja sam samo žena koja se udala za pogrešnog
momka i pokušava da na?e izlaz.

Ne plaši se,
ne pomeraj se,
ne govori,
niko nas neće videti.
Ostani tako,
zelim da te gledam,
gledala sam te
već toliko puta
ali ti tada nisi bio moj,
sada jesi moj,
ne prilazi mi, molim te,
ostani tu gde jesi,
imamo čitavu noć
samo za nas,
a ja želim da te gledam,
nikada te tako nisam videla,
sada kada je tvoje telo moje,
i tvoja koža,
sklopi oči,
ja sam pokraj tebe,
osećašli me?
ovde sam,
mogu da te dodirnem,
ovo je svila,
osećaš li je?
to je svila moje haljine,
ne otvaraj oči
osetićeš moju kožu,
imaćeš moje usne,
kada te prvi put dodirnem
biće to mojim usnama,
ti nećeš znati gde,
u trenu ćeš osetiti
vrelinu mojih usana,
na sebi,
nećeš znati gde
osim ako ne otvoriš oči,
ne otvaraj ih,
osetićeš moje usne
tamo gde ih ne očekuješ,
iznenada,

Tvoje ruke na mom licu,
tvoji prsti na mojim usnama,
blaženstvo u tvojim očima,
tvoj glas,
moj glas,
moje telo uz tvoje,
tvoje ruke koje me ne puštaju,
niko ne može izbrisati ovaj tren
koji traje,
moj glas
u zagrljaju tvoga glasa,
tvoja žestina koja me slama,
kasno je da se utekne,
nemoguće je odoleti,
ovaj tren je morao biti,
i ovaj tren jeste,
veruj mi,
ljubljeni moj
ovaj tren će biti,
od sada
pa zanavek,
biće,
ti i ja….

Alesandro Bariko - Svila