Nema pouzdanijeg dokaza ljudskoj nerazboritosti i gluposti, no što je pretjerano samozadovoljstvo"

Što je čovjek dalje od ludosti to manje ima od života."

Erazmo Roterdamski (Rotterdam 28.10. 1465. - Basel 12.7. 1536.), nizozemski humanist, književnik, filolog i filozof
Erazmo Roterdarmski (Desiderius Erasmus Roterodamus), ili pravim imenom Geert Geerts --- pogrešno je mislio da nizozemski geert dolazi od begeren, "željeti", lat. desidero pa je, prema humanističkoj modi, preveo vlastito ime, i to i na latinski i na grčki --- nizozemski humanist, književnik, filolog i filozof rođen je 28. listopada 1465. (prema nekim izvorima 1466.) u Rotterdamu. Gotovo je sigurno da je bio vanbračno dijete, da mu je otac bio svećenik imenom Gerard; o majci se zna malo toga osim imena --- zvala se Margareta. Roditelji su mu rano umrli (tijekom kuge 1483), a dobio je najbolje moguće obrazovanje toga doba --- pohađao je niz samostanskih i polusamostanskih škola, u Deventeru i Herzogenboschu. S dvadeset i pet godina postao je svećenik i stupio u augustinski red, no čini se da nikad nije djelovao kao svećenik (a redovnike je napadao u svim svojim kritikama malverzacija Crkve).

Prelazi u službu Henrija de Bergue, biskupa u Cambraiu. U toj službi ostaje pet godina da bi zatim otišao na nastavak studija u Pariz.

Uzdržava se jedno vrijeme davanjem privatnih lekcija; upoznaje mladog engleskog lorda Williama Mountjoya koji mu postaje prijatelj i mecena. U strahu pred epidemijom bježi iz Pariza te živi neko vrijeme u južnoj Francuskoj, a zatim odlazi u Englesku gdje stječe mnoge prijatelje u znanstvenim i političkim krugovima Londona. Iz zdravstvenih razloga vraća se na kontinent. Često se seli i naporno radi, neko vrijeme u Parizu, Orléansu, Rotterdamu i Louvainu. Zatim se vraća u Englesku i u Cambridgeu dobiva bakalaureat iz teologije. Izabran je za odgojitelja nezakonitog sina kralja Jakova IV. Godine 1506. putuje u Italiju, doktorira u Torinu, posjećuje Bolognu i Rim. U Veneciji je gost tiskara i izdavača Alda Manuzija koji objavljuje njegovu zbirku sentencija Adagia ("Izreke"); zbirka je postala iznimno popularna i utjecajna. Neko je vrijeme u Padovi uz svoga štićenika zatim je opet u Rimu gdje ga vatikanski krugovi nastoje zadržati u svojoj sredini. Ali on prihvaća poziv novog engleskog kralja Henrika VIII te po treći put odlazi u Englesku.

Mnogo važnija od Erazmovih putovanja njegova su djela. Tijekom boravka u Engleskoj počeo je filološki ispitivati grčke rukopise Novog zavjeta kako bi priredio novo izdanje i latinski prijevod. Erazmovo je izdanje objavio Froben u Baselu (1516) i ono je postalo temeljem znanstvenog proučavanja Biblije tijekom Reformacije. Bio je to prvi pokušaj kompetentnog i liberalnog znanstvenika da ustanovi što su pisci Novog zavjeta zaista napisali, a što je u tekst ušlo zbog pogrešaka prilikom prepisivanja.

Stanujući u kući kancelara Thomasa Moorea piše i posvećuje domaćinu svoju Encomium Moriae ("Pohvalu ludosti"), satiru na neuku i lijenu raspuštenost samostanaca, nadutu učenost teologa i gramziv nemoral visoke crkvene hijerarhije; ovaj je tekst i danas Erazmovo najpoznatije i najprevođenije djelo.

Pozvan je na sveučilište u Cambridgeu gdje predaje grčki jezik i egzegezu, a kada mu se izjalovio pokušaj da se posredstvom novog pape zaposli u Rimu polazi na duže putovanje po Njemačkoj. Trijumfalno dočekan u nizu gradova biva konačno pozvan na dvor Karla Habsburškog u Bruxellesu s titulom kraljevskog savjetnika i rentom od 400 florina. Njegov boravak u Bruxellesu poklapa se s počecima Reforme. Luther i čitav reformatorski krug očekuje da će Eramzo kao istaknuti kritičar papinstva i crkvenih zloupotreba pristupiti pokretu. Ali Erazmo, unatoč svojim simpatijama za proturimski smjer Reforme i unatoč prijateljstvu s mnogim njezinim pobornicima, čuva svoju javnu neutralnost. Godine 1522. povodom objavljivanja Erazmovih Colloquia ("Razgovori") Luther definitvno odbacuje Erazma. Od tada počinje njihovo neprijateljstvo. Na Erazmovu raspravu De libero arbitrio ("O slobodi volje") Luther odgovara žučljivim pamfletom De servo arbitrio ("O porobljenoj volji") u kojem Erazma naziva pironovcem, epikurejcem, ateistom i svetogrdnikom. I upravo kad je Erazmo svojom replikom na Lutherove ispade (Hyperaspistes) udaljio od sebe i one reformatorske elemenente koji su mu još bili skloni započinje protiv njega kampanja i s papističke strane.

Sorbonne pokreće protiv njega proces, osuđuje ga kao neprijatelja Crkve (1527.), a prevoditelj njegovih Razgovora Louis Berquin biva spaljen na lomači. Omražen i obasut klevetama iz oba tabora Eramzo se sklanja u Basel, ali odatle mora bježati zbog vjerskih nemira. Neko vrijeme živi u Freiburgu (Breisgau). Zbog zdravstvenih razloga ipak se vraća u Basel i posve povlači iz znanstvenog rada. Odbija poziv Klementa VII na koncil u Augsburgu, ostaje nijem i na breve Pavla III, kojim mu papa dodjeljuje priorat u Deventeru, godišnju rentu od 3.000 forinti i navješćuje kardinalsku čast. Smrt (12. srpnja 1536.) pretječe ostvarenje njegove želje da se vrati u rodnu Nizozemsku i on umire u kući svog dugogodišnjeg prijatelja, baselskog izdavača Frobena. Njegovoj agoniji nije prisustvovao nijedan svećenik.

Početkom novog veka, Erazmo Roterdamski je priredio prvo štampano izdanje Novog zaveta na grčkom, i time stekao čast da je objavio tzv. editio princeps (prvo izdanje). Njegovo izdanje se uglavnom oslanjalo na nekolicini kasnih grčkih rukopisa iz 12. veka koje je našao u Bazelu, nastalim oko hiljadu i sto godina nakon originala. Štampa Erazmovog izdanja počela je u oktobru 1515. i završena za pet meseci. Sam Erazmo je kasnije govorio da je ono "pre bila zbrzano nego uređeno". Ukupno je načinio pet izdanja, sva na osnovu prvog.[1]

Erazmovo izdanje je postalo standard za sva naredna izdanja grčkih tekstova - uključujući i Stefanusovo - koje će objavljivati zapadni štampari tokom više od tri stotine godina. Upravo ta nepozdana verzija je poslužila kao osnova za najpoznatije svetske prevode, uključujući i Bibliju kralja Džejmsa, skoro do kraja 19. veka

Po svom književno-znanstvenom radu i životnom stavu Erazmo je najsvjetlija i najznačajnija ličnost humanizma. Majstor latinskog stila, on njeguje sve književne forme od poezije do znanstvenog traktata. Njegova izdanja Aristotela, Novog zavjeta, Jeronima, Augustina, Ambrozija itd. fundamentalna su djela europske filologije i tekstovne kritike. Njegov spis De ratione studii ("O načinu učenja") prvi je sistematski program humanističkog školskog obrazovanja, dok iz niza njegovih dijatriba i pisama izbija lik čovjeka obilježenog optimizmom, širinom i kritičnošću znanstvenih gledanja, nepomirljivošću prema licemjerju i falsifikatima svetinja, ali i samilošću prema ljudskim nevoljama te tolerancijom prema slabostima.

Putujući Evropom u potrazi za delima antičkih mislilaca, Erazmo je produbljivao svoje poznavanje klasične literature, pa je i sam postao jedan od najvećih pisaca svoga vremena. Negovao je sve književne forme, od poezije do naučnog traktata. Dela je pisao na jeziku svoga doba – latinskom. Objavio je mnoštvo rasprava i prevoda klasičnih dela s grčkog na latinski. Prikupljao je antičke izreke i mudrosti koje je izneo u opširnim zbirkama izreka, među kojima su najznačajnije Adagiorum collectanea (Zbirka mudrih izreka), Colloquia familiaria (Prijateljski razgovori) i Apopthegmata (Poslovice). Filološkom obradom Jeronimove Vulgate[1] odigrao je ključnu ulogu u teološkim previranjima XVI veka. Nezadovoljan netačnim interpretacijama koje su se nagomilale kroz istoriju, Erazmo je uredio za štampu izvorni Novi zavet napisan na grčkom, pa ga je sam ponovo preveo na latinski pod naslovom Novum instrumentum, vraćajući tekstu prvobitno značenje. U bogatom opusu Erazma Roterdamskog danas se ističu: Querela pacis (Tužba mira) i Enchiridion militis Christiani (Priručnik hrišćanskog borca), a najpoznatije i najprevođenije delo mu je Laus Stultitiae (Pohvala ludosti), posvećeno još jednom velikanu njegovog doba, Tomasu Moru.

O pohvali ludosti
Pohvalu ludosti Erazmo je napisao 1509. godine, u samo sedam dana. Posmatrao je čovečanstvo i nije mu se svidelo. Ta prividno šaljiva, ironična knjiga bila je ispod svoje maske jedna od najopasnijih knjiga svoga vremena. U doba cenzure i inkvizicije, kritika je mogla da se uputi jedino putem ironije i šale, no u najdubljoj osnovi ovaj spis je za Erazma bio sve drugo do šale. Pod naslagama vremena prepoznaju se problemi ljudske prirode koji su u svojoj suštini uvek isti.
U prvom delu knjige kroz ironiju nam se obraća sama Ludost, da bi kasnije kroz ozbiljna razmatranja moralnih pitanja Erazmo zaboravio na Ludost i progovorio kao Erazmo.

U Pohvali ludosti Erazmo posmatra i kritikuje sve besmislice svoga vremena, ne štedeći nikoga. Svima će Erazmo reći šta im pripada, od najviših do najnižih staleža. Govori Ludost: „Tako mi Herkula, nezahvalni su ti vragolani koji se, iako su mi najverniji sledbenici, stide moga imena pred celim svetom. I često ga pripisuju drugima tako sramno i nečasno.“

Ima Ludost i devet vernih slugu pomoću kojih sve podvrgava svojoj vlasti, pa vlada i vladarima, a to su redom: Samoljubivost, Laskanje, Zaboravnost, Lenjost, Naslada, Lakomislenost, Razuzdanost, Pijanstvo i Duboki san.

Erazmo je nastojao da ukaže na preteranu sklonost kultovima. Svecima ne služi najbolje onaj koji sakuplja njihove slike, ide u hodočašće na njihove grobove i pali najviše sveća, nego onaj koji se u svom životu ugleda na njihov život. S tim u vezi Ludost primećuje: „Ja mislim da me najpobožnije poštuju onda kada me, kao što svi i čine, svuda nose u duši, izražavaju kroz moral, predstavljaju životom, a taj je oblik poštovanja svetaca redak i kod hrišćana. Kolika je gomila onih koji Bogorodici pale sveće usred bela dana, kada i nije potrebno. A opet, koliko je malo onih koji joj se nastoje približiti čistoćom i skromnošću u životu te ljubavlju prema vrednostima neba, a upravo to je oblik poštovanja najdraži blaženima na nebu!“

On kristalno jasno vidi prilike u kojima živi i ljude među kojima se kreće. Za njega nema nikakvih tajni kad je reč o uzrocima nesreća koje su zadesile ljudski rod. Zato on pušta Ludost da u njegovo ime pokaže gde su ti uzroci i kakve su prirode.

Ludost o trgovcima: „Ali od svih su trgovci najluđi i najpokvareniji soj. Oni obavljaju najprljaviji posao, i to na najpodliji način. Oni su redovno lažljivci, krivokletnici, lopovi, obmanjivači i podvaladžije, a ipak smatraju da su najugledniji, jer su im prsti okovani zlatom.“
Ludost o kraljevima: „…Obesite mu, zatim, zlatnu ogrlicu koja označava čvrsto jedinstvo svih vrlina, metnite mu na glavu krunu ukrašenu dragim kamenjem, koja bi ga opominjala da se mora među svima drugima odlikovati junačkim vrlinama! Dajte mu u ruke žezlo, znak pravičnosti i sasvim neiskvarena srca! Ogrnite mu, najzad, purpurni plašt, znak izvanredne odanosti državi! Ako bi sad vladar uporedio te znake dostojanstva sa svojim životom, uverena sam da bi se postideo što ih nosi i plašio bi se da se ne pronađe kakav podrugljivac koji bi sve to pozorišno odelo izvrgao smehu i šali.“

Ludost o dvorjanima: „…Što izvrsno prilagođavaju izraz lica da bi se što bolje ulagivali. Jer to je umeće koje zaista dolikuje jednom plemenitom dvorjaninu!“

Ludost o dijalektičarima i sofistima: „… Svaki bi se od njih u brbljanju mogao takmičiti s dvadeset odabranih žena, iako bi bili srećniji kad bi bili samo jezičavi, a ne i svadljivi da se tvrdoglavo prepiru oko kozje dlake, te u preteranim ispraznim raspravama zdušno mimoilaze istinu.“

Ludost o filozofima: „Toliko puta pred sobom ne vide ni jarak ni kamen… možda zato što im duh luta ko zna kuda.“

Imajući na umu žene svoga vremena, koje su velikom većinom bile neobrazovane, pa su uglavnom služile samo kao ukras i razonoda muškom rodu, Erazmo primećuje progovarajući kroz „žensko božanstvo Ludost“: „Uostalom, budući da je čovek rođen za vođenje javnih poslova, trebalo mu je dati i malo više od tog komadića razuma. Jupiter je, pak, da bi mu pomogao kao što valja, mene upitao za savet, kao i više puta u sličnim prilikama. Ja sam mu zaista odmah dala savet dostojan mene: neka muškarcu pridruži ženu; ona je, doduše, ludo i glupo stvorenje, ali je šaljiva i mila, pa će, u domaćem životu, svojom ludošću umanjiti i blažiti duhovne muke svoga muža.“

Ludost o vrlini: „Recite mi, molim vas, može li čovek voleti drugoga ako mrzi sebe samog? Zar se može slagati s nekim onaj ko se sam sa sobom ne slaže? Može li kome prirediti uživanje onaj koji je samom sebi težak i dosadan? Mislim da to niko nikad ne bi tvrdio ako nije veći ludak i od same Ludosti.“

Budući da je među pametnima i ludima vrlo velika razlika u svakom pogledu, jedni se drugima čine ludi, što Erazmo prikazuje koristeći se primerom Platonove pećine.

„…Njima se, rekla bih, obično dešava ono što se, po Platonovom opisu, dešava u onoj pećini okovanim ljudima koji se dive samo senkama stvari. Jedan od njih utekne iz pećine, ali se vrati i priča im da je video istinite stvari i da se oni ljuto varaju ako misle da ne postoji ništa drugo sem bednih senki. A on je postao mudar, pa žali i oplakuje ludost svojih drugova koja ih drži u tolikoj zabludi. Oni ga, zauzvrat, ismevaju kao bezumnika i odbacuju od sebe…“

U samom završetku teksta Erazmo neoplatoničkim jezikom govori o istinskoj sreći, besmrtnosti duha i najvišem Dobru kao smislu čovekovog života.

…Kakav je, dakle, taj budući život blaženih na nebu za kojim pobožne duše uzdišu tako čežnjivo? Duh će, svakako, pobediti i posrkati telo, i to će učiniti utoliko lakše što ga je već za života očistio i pripremio za takav preobražaj. Zatim će najviši Um poljuljati na neshvatljiv način i sam duh, jer ga beskonačno prevazilazi. I tako će čitav čovek izaći iz sebe i biće srećan samo zbog toga što više ne pripada sebi, jer će neiskazano uživati u najvišem Dobru koje sve privlači k sebi…“

Erazmova dela mnogo su više od jednog istorijskog svedočanstva. Erazmo kritikuje ljudske naravi, ismejavajući ih tako da nikoga ne spominje imenom, kudeći na taj način pre svega ljudske mane. On ne napada, već podučava i opominje, pružajući nam mogućnost da „ludost“ prepoznamo tamo gde nam je često najmanje uočljiva – u nama samima.

Izbor misli
Nikada ljudske stvari nisu bile tako dobre da se većini ljudi ne bi dopadalo ono najgore.

***

Na koju god ljudsku skupinu svrne pogled, čovek istinski produhovljen posvuda nalazi mnogo razloga za smeh, još više za suze.

***

Reč „čovečnost“ označava moralna, a ne telesna svojstva ljudske prirode.

***

Časno je samo ono što proizlazi iz istinske vrline.

***

Uzak je put vrline i (samo) malobrojni njime idu.

***

Povode i uzroke ratova treba bez odlaganja otklanjati.

Razuman čovek obuzdava svoj gnev.

***

Najpre promisli šta je mir, a šta rat, koliko koristi pruža mir, a koliko štete donosi rat, pa ćeš shvatiti je li razumno mir zameniti ratom.

***

Nema tako lošeg mira koji bi bio gori i od najboljeg rata.

***

Za dela za koja se u vreme mira vešaju ljudi, u ratno vreme se dobijaju priznanja.

***

Neka vladari budu mudri na korist naroda, a ne na sopstvenu korist.

***

Svaki vladar se treba svim silama truditi oko procvata svoje zemlje.

***

Neka se vladar smatra velikim i plemenitim kad upravlja i rukovodi dobrim podanicima, srećnim – ako podanicima donosi sreću, uzvišenim – ako upravlja slobodnim ljudima, bogatim – ako su bogati podanici, bezbrižnim – ako njegovi gradovi žive u miru i procvatu, a (taj) primer treba da slede i drugi (državni) funkcioneri, koji će tako najbolje ostvariti i sopstveni napredak.

***

Celi je ovaj svet samo jedna zajednička zemlja svih ljudi.

***

Dakle, čovek će najjači biti tamo gde mu bude težio duh.

***

Sreća zavisi od mišljenja.