Vladimir Tabašević

Vladimir Tabašević




Ko prati knjizevnost zna da je ove godinei dobitnik NIN-ove nagrade Vladimir Tabašević.
Za dw je dao opsirni intervju, jako zanimljiv, koji moze da bude i biografija, i autobiografija.
Vladimir Tabašević je mladi knjizevnik, ima 32 godine.
Izdao je samostalno cetiri knjige poezije, i jednu zajedno sa Ognjenkom Lakicevic i Ivanom Tokinom.

Objavio je tri romana:


Тихо тече Мисисипи, Студио Знак, Београд, прво издање (2015)
Па као, Лагуна, Београд, прво издање (2016)
Заблуда светог Себастијана, Лагуна, Београд, прво издање (2018)

Intervju:

Možda ima nade, ali ne za nas

Vladimir Tabašević, britki kritičar neoliberalnih mitova, svojim je knjigama preko
noći preskočio ustaljenu književnu hijerarhiju dospevši u sam vrh srpske književnosti.
U velikom intervjuu za DW govori o svemu.



DW: Sećaš li se nečega iz rodnog Mostara?

Vladimir Tabašević: Nemam neka izvorna sećanja. Sva ta sećanja su na neki način naknadna i konstruisana. Znam da je moja najintimnija trauma to što od Mostara pamtim samo beogradsku Mostarsku petlju. Pamtim samo taj označitelj koji je funkcionisao u mom životu od dolaska iz Mostara za Beograd, u tom periodu sa tri, četiri, pet godina. Potom je moj odnos prema Mostaru bio određen sazrevanjem, boravkom u Beogradu i naknadnim pokušajima da u Mostaru nađem rodni grad.

Da li si ga našao?

Nisam. Nisam zadovoljio tu svoju potrebu, što ne znači da ona danas ne postoji, i da ne mogu da je konstruišem u naknadnim odlascima u Mostar, osvedočavanjem besmislene potrage, najviše za rodnim gradom, a onda i za svojim ishodištem u bilo kom smislu.

Kako si doživeo rat?

Najiskreniji odgovor na to pitanje bio bi – iz automobila. Tada – a imao sam četiri, pet i šest godina – iskustvo rata je iz druge ruke. Detetu to nije predočeno, ti nemaš svest o tome šta je ratno stanje i što se više te neke instance – roditeljske, starateljske – trude da sve to predstave kao svakidašnju okolnost, ti pre prepoznaješ da je u pitanju nešto vanredno. Njihova briga i napor da te sačuvaju od činjenica dovodi do toga da shvataš da se radi o ratnim okolnostima. Iskreno, te okolnosti su kod mene posredovane naknadnim sećanjima na to iskustvo. Čini mi se da je meni bilo važno da kasnije sam sebi interpretiram to iskustvo. Te traume ne možeš neposredno da znaš već ih naknadno recikliraš, proživljavaš. Što opet govori o naknadnoj potrebi da samom sebi sebe prestaviš kao nekoga sa ratnim iskustvom.

Onda sam se pitao dve stvari: Šta za mene realno znači rat i šta potreba da imam odnos prema tom iskustvu, za koje na nekom nivou znam da mi se desilo, ali nemam neposredno iskustvo osim onoga – deda i ja u automobilu u Bosni i Hercegovini, sagni se, rakete, granate, ovde su snajperisti. U nekom kasnijem životnom periodu ti se to iskustvo opet javi, tada imaš potrebu da ga sebi objasniš, predstaviš, da ga zasnuješ u ne znam ni ja kojem poretku smisla. Čudno je što to životno iskustvo tek naknadno postaje traumatično, tek kad sazrevaš shvataš da postoji traumatični višak. U simuliranju odraslih da je sve uredu prepoznaješ da to nije tako, ali mnogo kasnije shvataš šta nije bilo u redu i od čega bi trebalo da budeš zaštićen. Ta trauma možda nastavlja svoj život kroz naknadnu racionalizaciju.

Ti si tipično jugoslovensko mostarsko dete – iz mešovitog braka?

Da, otac Hrvat, majka Srpkinja. Imali su svoje dileme, svoje porodične, intimne nesporazume, koji su, čini mi se, bili posledica društveno-političkog trenutka. Oni te intimne probleme nisu shvatali kao takve, već su mislili da naprosto intimno nemaju kapaciteta da ostanu zajedno. Pored toga, postoji njihov odnos kao klasni odnos. Majka je Srpkinja iz porodice koja je pripadala nekoj crvenoj buržoaziji, a otac je Hrvat iz klasične radničke porodice. To je moj način da razumem porodični epilog koji mi se desio.

Potom si postao beogradsko dete?

Da, beogradsko dete, uvek sa nekakvim patrljkom, nekakvim viškom, repom onoga za kojeg možemo da kažemo da je došljak. Nikada nisam imao neposrednu identifikaciju sa životom u Beogradu koja bi podrazumevala poistovećivanje sa identitetom Beograđanina, ma šta to podrazumevalo u svim fazama od devedesetih do danas. Nikada nisam ni pristajao na taj identitet, ali to moje nepristajanje je bilo realna posledica nemogućnosti da taj identitet još od rane životne dobi olako dobijem.

Sećam se da je najtraumatičnije iskustvo za mene bilo u osnovnoj školi. Mi dolazimo uoči rata. Učiteljica, s obzirom na uobičajeni tretman ljudi koji su došli, mene računa kao izbeglicu, u školu sam pošao '93, dolaze kontigenti izbeglica. A ja se ne prepoznajem niti kao izbeglica, niti kao Beograđanin. Ne želim da pripadam toj grupi izbeglica, a Beograđani me ne prepozanju kao svog. Ta granična pozicija me dodatno frustrirala. Rekao bih da ipak da je najtraumatičnije iskustvo izbeglička stigma, vrsta patronaže koja je institucionalno garantovana i posredovana. To jeste najhumaniji mogući postupak da se neki ljudi zbrinu, ali deca upravo u insistiranju da se napravi razlika i da se ona zbrinu pretrpe traume, jer ih prati vrsta stigme u odnosu na one koji nemaju nesrećne životne okolnosti. Ja sam tada odbio da budem izbeglicom, u odnosu na te klince koji su već navikli, koji su imali pomirenost sa svojim izbegličkim identitetom, a kod mene je to, kao u ogledalu, izazvalo neku vrstu nesporazuma sa samim sobom, koji sam potom godinama pokušavao da rešim.

..................

...................




Da li si se suočavao sa pitanjima da li si Hrvat ili Srbin?

Moj kuriozum je upravo bio da sam se zvao Vladimir Bošnjak Tabašević. Moji u tadašnjim prilikama odlučuju da pokažu kako im nacionalno pitanje nije važno, pa u Mostaru odlučuju da im se dete preziva dvojako. To prezime nosim do prelaska u Beograd. Tu dolazi do spontane ideološke, obrazovne intervencije. Učiteljica sugeriše da je očevo prezime nepodobno, da bi trebalo da nosim samo prezime Tabašević, da bi trebalo da se sa njim identifikujem. Tada mi nije ništa drugo ostalo nego da pristanem. U kasnijim fazama identifikujem se do kraja sa tim prezimenom, da bi onda došlo vreme da se u inat setim da sam se prezivao dvojako i da je to očevo prezime meni na neki način bilo zabranjeno. A odlika mog karaktera je da onda postajem sve ono što mi se zabranjivalo da budem. U tom privatnom, psihološkom, samosaznajnom interesu se prisećam očevog prezimena, pa to prisećanje i javno eksponiram.

S obzirom na prilike u BiH i ko se izjašnjava kao Bošnjak, dobio sam pomalo i treću komponentu. Mada sam po svim zvaničnim dokumentima „Tabašević Vladimir“, kada sam se prijavio za članstvo u Srpskom književnom društvu, želeo sam da ukažem i na taj deo mog realnog iskustva. Na aplikaciji sam napisao da sam „Vladimir Tabašević“ koji je rođen kao „Vladimir Bošnjak Tabašević“. Spontana ideološka reakcija čoveka koji je primao dokument, a želeo je maksimalno da mi izađe u susret, bila je registrovanje – „Vladimir Tabašević rođen u Mostaru kao Bošnjak“. To je pokazatelj koliko su te nacionalističke, nacionalne priče iskonstruisane. Vidiš apsolutnu proizvoljnost diskursa, gde se na samo jedan označitelj uključuje čitava aparatura i agenda, da bi se taj identitet ustanovio, prepoznao. Ja sam to ostavio tako želeći da pokažem svu apsurdnost insistiranja na tome.

A tvoje društvo iz kraja – da li si njima pokazivao složenost svog identiteta ili si za njih bio naprosto srpsko beogradsko dete?

Najbliži drugari i prijatelji su pokazivali izuzetan obzir prema mom prikrivanju tog dela identiteta, tako da ga nikada nisu naglašavali. Samo onda kada smo se oko nekih tadašnjih nedoumica svadili, to bi bio poslednji džoker: „Ćuti ti, ti se i ne prezivaš tako kako piše da se prezivaš.“ To je bila poslednja uvreda. Deca su sklona tome da jedna drugu diskvalifikuju. Pa su mi govorili da postoji prljava tajna o kojoj čitava zajednica malih ljudi u nastajanju aktivno ćuti. Osećao sam se ultimativno povređen i izneveren, a oni su znali da je to jedna vrsta moje slabosti, koju su inače aktivno skrivali od nekakvog imaginarnog sveta koji kao da nalaže ćutanje o tome. Nije bilo vređanja tipa „ustaša“ ali ne znači da ja nisam internalizovao strah da bi se to moglo dogoditi. Tako da sam u adolescentskoj fazi pokazivao sklonost da prikrijem sve to viškom identifikacije sa ultranacionalističkim pokretima, insistiranjem na svom ultrasrpskom poreklu.

Tada, sa 18 ili 19 godina, kretao si se u krugu ekstremnih navijačkih grupa. Bilo je i nasilja?

Da. Period nasilja je vreme u kojem sam želeo da pripadam jednom određenom svetu, jednoj zajednici u kojoj će jedina mera vrednosti biti spremnost da se žrtvuje za tu zajednicu. Kada demonstriraš pripadanje toj zajednici, a nasilje je jedan od žanrova kojim se komunicira, tvoje poreklo se nikako ne može dovesti u pitanje.

Jednom sam ispisao grafit na zgradi u mom kraju: „Ko je za Hag, on je protiv Srba!“ Odrastao sam u vojnom naselju. Noću sam ispisao parolu, ujutro su penzioneri poranili na svoju partiju šaha. Nije parola toliko apsurdna koliko moj odnos prema njoj. Posmatrao sam reakcije penzionera koji su igrali šah. Jedni su govorili da je to istina, a drugi su se pitali koji su to klinci što to pišu. Meni je to što nisam neposredno stao iza te parole kasnije pomoglo da shvatim kako je dobro imati distancu prema bilo kojoj vrsti identiteta koji ti se servira. Dakle posmatrao sam neke penzionere, za adolescenta ipak neke autoritete, i njihove reakcije na parolu koju kao da sam akumulirao iz zajednice kojoj sam tog trenutka pripadao i iz individualno-psiholoških razloga imao potrebu da je ispišem, naočigled svih. Da obelodanim to za šta sam smatrao da je mnenje. Najapsurdnije i najzanimljivije je onda moje posmatranje sa balkona, osluškivanje zajednice, koja te u stvari u tom životnom periodu na neki način pritiska da saopštavaš to kako ona samu sebe vidi. U tom periodu sam polako počinjao da bivam svestan šta radim. Nisam do kraja stajao iza te parole, a opet sam imao više kuraži da je ispišem od onih koji su imali više objektivnih razloga da to urade.

......................

.................




Ti si pripadao zajednici vatrenih Partizanovih navijača?

Odrastao sam na beogradskoj periferiji, u Rakovici, na Petlovom brdu, gde je to jedan od ultimativnih identitetnih obrazaca kroz koje se ljudi, zapravo deca u adolescenciji, formiraju. Što više saznajem šta je zapravo normalan život, to mi takvo odrastanje sve više izgleda kao hard kor. Ti na početku nemaš predstavu o tome, naprosto pripadaš jednoj zajednici. Navijački pokret uvek ima neki kohezivni faktor, najčešće nacionalizam, kao izraziti momenat samorazumevanja. Ali istovremeno vidiš da ljudi to samorazumevanje ne koriste na nivou svakodnevice.
Oni žive, funkcionišu, rade, užasno potplaćeni, užasno deprivilegovani, u nekoj životnoj iznudici i oskudici. S jedne strane pripadnost imaginarnoj zajednici navijača Partizana, ili u sledećem koraku, pripadnosti srpskom nacionu, a sa druge užasno racionalna, materijalistička nit svesti o tome gde živimo, šta radimo, koliko dobijamo za to. Njima horizont nacionalističkog samorazumevanja služi isključivo za osmišljavanje svakodnevnog života. Jer svote koji oni primaju za rad, ako rade, ne ostavljaju im ništa drugo nego da imaju samorazumevanje sebe kao žrtve globalnih prilika, koliko god to poimanje neretko ne bivalo potkrepljeno ne znam kakvim argumentima. S obzirom na ideološko obzorje njima se javlja jedino takva relevantna ideja i koriste je za svoje svakodnevne potrebe.
Dakle, to je bila i moja ideja, sa svim mojim hrvatskim poreklom, a ljudi oko mene su prestali da ćute kada sam ja prestao da ćutim o svom poreklu, a pripadaju krugu tvrdokornih nacionalista, ekstremnih desničara, prema meni nemaju nikakvu vrstu garda, lažne snishodljivosti, zato što je važno da li sa njima deliš muke svakodnevice, bez obzira na sumnjivo poreklo. Da li deliš iste navike, sklonosti, potrebe i prinude.
Tu vidiš da pitanje naciona ne funkcioniše tako kako se liberalna građanska opcija prema njemu odnosi – ona u tom svetu prepoznaje tvrdokorni nacionalistički poriv. U najprostijoj materijalističkoj analizi vidiš da je to svet marginalizovanih, deprivilegovanih, skrajnutih, svet onih bez perspektive, svet onih koji su lišeni bilo kakvih šansi. Idejni stereotipi o tim ljudima funkcionišu ženeovski – što ih više tretirate kao tvrdokorne nacionaliste to oni takvim sve više i postaju, iz kaprica. Postoji poriv da se u inat dominantnoj klasi postane upravo to za šta nas ta dominantna klasa optužuje. Izopšten si, lišen, i dežurni krivac za sve društveno-političke sunovrate.

Posle te faze, ipak se usmeravaš ka građanskom poretku stvari. Upisuješ studij stomatologije, pa filozofije?

Stomatologija je posledica porodičnih okolnosti. Majka je bila doktor stomatologije, a očuh – vozač autobusa. Pristao sam na sugestiju autoriteta, majke, skoro na osnovu emotivne ucene, da se opredelim za taj put jer je to pragmatično rešenje. Meni potom majka umire od raka, a meni studij medicine biva odvratan, odbojan u svakom smislu nedopadljiv, budući da sam proveo kraj nje mesece lečenja koje sam suviše lično i emotivno shvatio. Povezao sam u sebi medicinski studij i uzaludni pokušaj da majku spasim od neminovnog kraja. Javila se odvažnost da se konačno posvetim onome što sam zaista želeo – filozofskim pitanjima koja su me od malena zanimala i intrigirala.

......................

...............

Na studiju filozofije si prešao put od desne ikone Hajdegera do levih pozicija. Obično se prelazi put od levice do desnice, a ne obrnuto?

Nisam siguran da je bilo obrnuto, i to je sad fora. Ne mislim da sam otišao od leve ideje, razumeo sam interes te ideje s obzirom na realne životne okolnosti. Možemo da polemišemo o tome s obzirom na Altiserovu definiciju ideologije. Da li je moguće da sam ja ideološki u ovom desnom miljeu prepoznao jedini revolucionarni i emancipatorni potencijal i interes zbog toga što sam svo vreme – to je jedan od karikaturalnih prigovora – ostao spontani desničar. Po tom tumačenju sam ja put od tog hajdegerijanizma sa desničarskim pitanjem prema onostranom do Altisera prešao naglo. A i naknadno vraćanje korenima u metaforičkom smislu je proizvedeno u meni levim impulsom. To je pitanje odnosa prema kulturfašizmu, pitanje odnosa moći.

Levo pitanje je za mene glasilo: Šta taj isti narod koji nema vremena da se bavi sobom, koji je izluđen i prinuđen da radi to što radi predstavlja sebi kao svoj realan interes? Kulturfašistička matrica kaže da taj narod nije sposoban da razume vlastiti interes. Ako odustaneš od te matrice, mislim da si na putu da razumeš kako bi leva ideja trebalo danas da izgleda. Zašto taj narod bira ljude koji ne rade u njegovom interesu? Koja vrsta afektivne investicije, identifikacije funkcioniše u parlamentarnoj demokratiji, pa ljudi ne biraju to što levičari pretpostavljaju da bi trebalo da biraju?
Trebalo bi prevazići zabludu da postoji idealan narod, idealan radnik, idealan pojedinac koji potpuno razumeva svoj realni životni kontekst u kojem je primoran da radi i preživi. To jeste bio moj levičarski interes. Ako želiš da se baviš levom idejom i ako si pošten i samokritičan, onda želiš da izađeš iz tog balona koji pretpostavlja idealnog klasno osvešćenog radnika i idealnog pojedinca spremnog za revoluciju. Taj pojedinac na terenu, s kojim možda možeš da komuniciraš na temu samooslobođenja, uveliko konzumira sve one sadržaje s kojima ti imaš neku vrstu problema, on uveliko pripada zajednici koja ne deli tvoj idejno-politički nazor, pa napokon shvatiš da je to notorna činjenica s kojom bi trebalo da izađeš na kraj. Ili ostaješ u svom levičarskom balonu, u fantazmu da tamo negde postoji taj kojem ćeš da se obratiš sa svoje privilegovane pozicije, a on će da izvede tvoju ideju.

Dakle, od desnice na levicu pa još više levo. Obraćati se ljudima koji ne pripadaju toliko konzervativnom horizontu koliko hrišćanskom sentimentu i odnosu prema stvarnosti. To je mesto koje sam prepoznao iskustveno i teorijski, kao mesto na kojem bi trebalo da se radi. Treba prepoznati emancipatorski potencijal među svima nama koji se aktivno samorazumevamo kao Srbi, a u drugom koraku kao hrišćani, ukoliko to hrišćansko samorazumevanje nije isključivo vlastiti interes, već pripadanje zajednici jednakih ljudi. Takva zajednica je danas skoro nemoguća, ali ako igde realno postoji, onda u toj vrsti samorazumevanja. To je izazov levice koja bi morala da raskrsti sa svojim fantazijama.

................

............



Ceo intervju

dw