Čarls Bukovski

Čarls Bukovski





Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva.

Biografija
Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj. Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života.

Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu “Ham on Rye“. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona MekKulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac.

Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču “Aftermath of a Lenghty Rejection Slip”. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles.

1947. godine upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa “Arlekin“. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u “Arlekinu” i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu “Post Office“.

Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama “Flower, Fist and Bastial Wail” Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće “Outsider” Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu “Outsider of the Year“, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu “Chicago Literary Times“. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ” All Assholes in the World and Mine” objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama “At Terror Street and the Agony Way” (1968) i “The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill” (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom “The Notes of the Dirty Old Man” u časopisima “Open City” i ” Los Angeles Free Press” koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije.

1970. godine Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće “Black Sparrow Press” Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman “Post Office“. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma “Bukovski” reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama.

1976. godine upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa “U-2” mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film “Priče o običnom ludilu” sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film “Barfly” koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ” The Last Night of the Earth Poems“, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca.

Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u “Grean Hills” memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru.

Danas su veoma popularni i njegovi romani:

Holivud,
Bludni sin,
Žene,
Zabeleške starog pokvarenjaka,
Palp,
Šekspir ovo nikad nije radio i drugi,
kao i zbirke kratke proze

Đavo je bio vruć,
Priče o običnom ludilu,
Fotografije iz pakla,
Ljubav i ludilo u LA…
Književni stil
Iako nikada nije zaista bio povezan sa Henrijem Milerom, Alanom Ginsbergom i ostalim tipičnim predstavnicima „bitničke ” generacije pisaca, zbog svog neformalnog književnog izraza i buntovnog stava prema tadašnjem establišmentu, Čarls Bukovski se danas smatra jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca tog perioda. Sam Bukovski svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu…

Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne a u centru interesovanja ovog pisca su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je simpatični gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči “Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats“, a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane “Post Office“, “Faktotum“, “Žene“,”Bludni sin“.

Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za „andergraund“ pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca nego što je ima danas.

Izbor iz bibliografije
Poezija
“2 by Bukowski” (1967)
“A Love Poem” (1979)
“Africa, Paris, Greece” (1975)
“All the Assholes in the World and Mine” (1966)
“Another Academy” (1970)
“At Terror Street and Agony Way” (1968)
“Burning in the Wather, Drowning in the Flame: Selected Poems 1955-1973 (1974)
“Cold Dogs in the Courtyard” (1965)
“Confessiones of the Man Insane Enough to Live with Beasts” (1965)
“Crucifix in Deathhand:New Poems, 1963-1965 (1965)
“Dangling in the Tournefortia” (1981)
“Fire Station” (1970)
“Flower, fist and the Bestial Wail” (1959)
“Grip the Walls” (1964)
“If We Take…” (1969)
“It Catches My Heart in His Hands: New and Selected Poems, 1955-1963 (1963)
“Legs, Hips and Bahind” (1978)
“Longshot Poems for Broke Players” (1962)
“Love is Dog from the Hell: Poems 1974-1977 (1977)
“Love Poems for Marina (1973)
“Maybe Tomorrow” (1977)
“Me and Your Sometimes Love Poems” (1972)
“Mockingbird, Wish Me Luck” (1972)
“Night‘s Work” (1966)
“On Going Out to Get the Mail” (1966)
“Play the Piano Drunk Like Percussion Instrument Until the fingers Begin to Bleed a Bit” (1979)
“Poems Written before Jumping out of an 8-story Window (1968)
“poems and Drawings (1962)
“Run with the Hunted” (1962)
“Scarlet” (1976)
“Sparks” (1983)
“The curtains are Waving” (1967)
“The Days Run Away like Wild Horses over the Hills” (1969)
“The Flower Lover” (1966)
“The Genius of the Crowd” (1966)
“The Girls” (1966)
“The Last Generation” (1982)
“The Last Nights of the Earth Poems (1992)
“The Roominghouse Madrigals:Earli Selected Poems, 1944-1966 (1988)
“To Kiss Worms Goodnight” (1966)
“True Srory” (1966)
“War All the Time:Poems, 1981-1984 (1984)
“Weather Report” (1975)
“While the Music Played” (1973)
“Winter” (1975)
“Sifting trough the Madness for the Word, the Line, the Way” (2003)
Proza
“Notes of a Dirty Old Man (1969)
“Post Office” (1971)
“Madness” (1972)
“South of no North:Stories of the Buried Life (1973)
“Factotum” (1975)
“Women” (1978)
“Ham on Rye” (1982)
“Horsemeat” (1982)
“Bring Me You Love” (1983)
“Hot Water Music” (1983)
“Barfly” (1984)
“There‘s No Business (1984)
“Hollywood” (1989)
“Pulp” (1994)

Preuzeto sa: wikipedia

Ako uzmemo

Ako uzmemo ono što vidimo
mašine koje nas izluđuju,
ljubavnike koji se na kraju mrze,
tu ribu na pijaci,
što zuri naviše u nas,
cvijeće koje trune,
muve u paukovoj mreži,
ulične nerede,
urlike lavova u kavezu,
klovnove zaljubljene u novčanice,
nacije što pomjeraju ljude kao pione,
dnevne lopove sa prelijepim
noćnim ženama i vinom,
pretrpane zatvore.

Uobičajeno nezaposlene,
anemičnu travu,
ljude dovoljno stare da vole grob.

Te stvari, i druge, pokazuju
kako se život klati na istruljeloj osovini.

Ali ostavili su nam malo muzike
i govornički šou na uglu,
čašicu viskija,
plavu kravatu,
džepno izdanje Remboovih pjesama,
konja koji juri kao da mu đavo uvrće rep,
i onda je tu ponovo ljubav
kao tramvaj koji na vrijeme stiže
iza ćoška,
grad koji čeka,
vino i cvijeće,
voda što šeta preko jezera
i ljeto i zima
i ljeto
i ljeto
i opet zima.

Beda


čovek koga nikad nisi video onaj je
koji te održava,
onaj koji će možda doći
jednog dana.

on nije napolju na ulicama niti
u zgradama niti na
stadionima
ili ako je tamo
mora da sam ga promašio.
on nije neki od naših predsednika
guvernera ili glumaca.

pitam se ima li ga negde.
hodam ulicama
pored radnji i bolnica
bioskopa i barova
i pitam se ima li ga tamo.
tražim već skoro pola stoleća
i nikako da ga vidim.

živog čoveka, istinski živog,
kad recimo spusti ruke
pošto je pripalio cigaretu
i vidiš mu oči
kao oči tigra koje zure nekud
u vetar.
ali kad se ruke spuste
uvek su to neke
druge oči
večito večito
druge.

i uskoro će biti prekasno za mene
i proživeću život
s dragstorima, mačkama, čaršavima,
pljuvačkom, novinama, ženama, vratima i
drugim asortimanom,
ali nigde
živog čoveka.

Bez snova

Stare sjedokose kelnerice
po kafeima u noći
odustale su,
i dok koračam
niz pločnike svjetlosti
i gledam u prozore
staračkih domova
vidim da toga više nema
u njima.
Gledam ljude po klupama u parku
i vidim po tome kako
sjede i gledaju
da je iščezlo.
Gledam ljude koji voze
i vidim po tome kako
voze svoja kola
da niti vole niti su voljeni
niti više mare za seks
sve je zaboravljeno kao
neki stari film.
Gledam ljude u robnim kućama
i samoposlugama
dok se kreću među rafovima
kupujući stvari
i vidim po tome
kako im stoji odjeća
i po načinu na koji hodaju
i po izrazu njihovih lica
i očiju
da im nije stalo ni do čega
i da ničemu nije stalo
do njih.
Vidim na stotine ljudi dnevno
koji su sasvim odustali.
Ako odem na hipodrom
ili na stadion
vidim hiljade
koji ne osjećaju ništa
ni za koga
i niko ne osjeća za njih.
Na sve strane vidim one koji
ne žude ni za čim osim za
hranom, krovom i
odjećom,
usredsređeni samo na to,
BEZ SNOVA.
Ne shvatam zašto ovi ljudi
ne iščeznu,
ne shvatam zašto ovi ljudi
ne izdahnu,
zašto ih oblaci
ne usmrte,
zašto ih psi
ne usmrte,
zašto ih cvjetovi i djeca
ne usmrte,
ne shvatam.
Biće da su već mrtvi
pa ipak ne mogu da se naviknem
na njihovo postojanje,
jer toliko ih je mnogo.
Svakoga dana,
svake noći,
sve ih je više,
u metrou,
u zgradama,
u parkovima.
Oni ne osjećaju užas
što ne vole
ili što nisu voljeni.
Toliko, toliko, toliko
mojih bližnjih.

Bez vođa, molim


Obnovi se i preobnovi,
ne plivaj večno u istoj bljuzgi.
Obnovi se i preobnovi
i kloni se
račjih klešta osrednjosti.

Obnovi se i preobnovi,
menjaj često ton i oblik,
da te ne dospiju
ukalupiti.

Ojačaj
i prihvati to što jest,
ali samo pod uslovima što si ih sam sebi zadao
i osmislio.

Budi samouk.
I stalno obnavljaj svoj život, jer naprosto moraš;
to je tvoj život
i njegova prošlost
i sadašnjost
pripadaju
samo tebi.

Bezobzirno

Noći u kojima se boriš najbolje
su
kada je svo oružje upereno
na tebe,
kad svi glasovi
bljuju svoje uvrede
dok se san
gasi.

Noći u kojima se boriš najbolje
su
kada razum
udaraju u samu bit,
kada trijumfalna kola
tame
okruže
te.

Noći u kojima se boriš najbolje
su
kada smijeh ludih
ispunjava
prostor,
kada se poljubac smrti
vidi
kao ljubav.

Noći u kojima se boriš najbolje
su
kada je igra
namještena,
kada gomila vrišti
za tvoju
krv.

Noći u kojima se boriš najbolje
su
noći kao
ova
kada progoniš na hiljade
nitkova iz
svoje glave,
kada ustaješ protiv
nemogućeg,
kada postaješ brat
nježnoj sestri radosti i

nastavljaš dalje

bezobzirno.

Devojke koje smo nekad pratili kući


Devojke koje smo nekad pratili kući
sada su dame sa torbama,
ili je jedna od njih ona sedokosa
stara vrana
koja te zveknula
štapom.
Devojke koje smo nekad pratili kući
sede na guskama u staračkim
domovima,
igraju šaflbord u
parkovima.
Ne rone više u
talase sa belim kapama,
te devojke koje smo pratili kući
ne mažu više svoja tela uljem
ispod sunca,
ne lickaju se više pred
lepim ogledalom,
te devojke koje smo pratili kući
te devojke koje smo pratili kući
negde su otišle
neke zauvek,
a mi koji smo ih pratili?
Mrtvi u ratovima, mrtvi od infarkta,
mrtvi od neutoljenjih čežnji,
naši snovi su tv-snovi,
a nekoliko nas,
tako malo nas pamti
devojke koje smo pratili kući
kada sunce kao da je uvek
sijalo.
Kada se život kretao tako nov i
neobičan i prekrasan u
svetlim haljinama.

Ja pamtim.

Dostojevski


Uzа zid, streljаčki stroj nа gotovs
a ondа je pomilovаn.
A štа dа su strijeljаli Dostojevskog
prije nego što je nаpisаo sve to?
Pretpostаvljаm dа ne bi ni bilo vаžno,
ne direktno.
Postoje milijаrde ljudi koji
gа nikаd nisu čitаli
i nikаd neće.
Ali kаd sаm bio mlаd,
znаm dа me izvukаo iz fаbrikа
pored kurvi
dizаo me visoko kroz noć
i smještаo me
nа bolje mjesto.
Čаk i kаd sаm pijаnčio zа šаnkom
sа ostаlim propаlicаmа
bilo mi je drаgo
što je Dostojevski pomilovаn,
jer je to i meni dаlo
neku vrstu pomilovаnjа,
dozvolilo mi dа gledаm prаvo u tа
užeglа licа
u mom svijetu.
Dok smrt upire svoj prst
čvrsto sаm se držаo,
neokаljаni pijаnаc
dijeleći smrаdni mrаk
sа mojom brаćom.

Druga soba


uvek je neko u drugoj sobi
što sluša iza zida.

uvek je neko u drugoj sobi
što se pita šta ti radiš
tamo bez njih.

uvek je neko u drugoj sobi
što se plaši da ti je bolje kad si sam.

uvek je neko u drugoj sobi
što misli da misliš na nekog drugog
ili misli da ti nije stalo ni do koga
osim sebe u toj drugoj sobi.

uvek je neko u drugoj sobi
kome nije više stalo do tebe kao nekad.

uvek je neko u drugoj sobi
što se ljuti kad nešto ispustiš
ili mu se ne sviđa kad kašlješ.

uvek je neko u drugoj sobi što se pravi
da čita knjigu.

uvek je neko u drugoj sobi
što satima priča telefonom.

uvek je neko u drugoj sobi
i ti se ne sećaš tačno ko je
i iznenađen si kad stvore neki zvuk
ili odu hodnikom do kupatila.

ali nije uvek neko u drugoj sobi
zato što
ponekad nema druge sobe.
a kad je nema
ponekad nikog nema ovde.

Gde sam bio

nisam znao otkud sam
došao ni gde sam
pošao.
bio sam izgubljen.
često sam
satima sedeo
u nepoznatim ulazima,
bez misli
bez pokreta
dok nije zahtevano da se pomerim.

ne mislim da sam bio
idiot ili
budala.
mislim da sam
samo bio
nezainteresovan.

nisam mario ako ste nameravali
da me ubijete.
ne bih vas sprečio.

živeo sam za život koji mi
ništa nije
značio.

nalazio sam mesta za sebe.
male iznajmljene sobe. barove. zatvore.
spavanje i ravnodušnost izgledali su
kao jedine
mogućnosti.
sve drugo izgledalo je
besmisleno.

jednom sam sedeo čitave noći i gledao
u reku Misisipi.
ne znam zašto.
reka je proticala i
sećam se samo da je
smrdela.

uvek mi se činilo da sam
u autobusu koji vozi
preko cele zemlje
putujući
nekud.
gledajući kroz prljavi
prozor
ni u
šta.

nisam želeo ni sa kim da
razgovaram niti da mi se
obraćaju.
ljudi su me videli kao
neprilagođeno i
poremećeno
biće.
jeo sam jako malo, ali sam
bio zapanjujuće
jak.
jednom, u fabrici,
krupni mladi radnici
pokušavali su da podignu težak
deo mašine sa
poda.
nisu uspeli.

„ej, Henk, probaj ti!“ smejali
su se.

prišao sam, podigao ga,
spustio,
vratio se
poslu.

stekao sam njihovo poštovanje
iz nekog razloga
ali ga nisam
želeo.

ponekad bih spustio
roletne u sobi
i po nedelju dana
ostajao u krevetu.

bio sam na čudnom putovanju
ali je bilo
bez ikakvog smisla.
nisam imao ideje.
nisam imao plan.
spavao sam.
samo sam spavao
i čekao sam.

nisam bio usamljen.
nisam osećao samosažaljenje.
samo sam bio zarobljen u
životu u kome
nisam mogao da nađem
smisao.

tada sam bio
mladi čovek
star hiljadu godina.

a sada sam stari čovek
koji čeka da se rodi

gde sam bio?

Jednoj koju sam poznavao


od svih gvozdenih kreveta u raju
tvoj je bio najsvirepiji
a ja sam bio dim u tvom ogledalu
i žadom si šatirala kosu,
ali bila si žena, a ja
dečak, ali dečak dovoljan za vino i
tebe

sada sam odrastao
dovoljno muško za sve,
a ti si,
ti si
stara

nisi više tako svirepa

sada je tvoj gvozdeni krevet prazan.

Mrak

Skratio sam ga za levo uvo
Zatim i za desno,
Razneo mu alku na opasaču
Vrelim olovom
I onda ga za skratio
Za sve što valja,
A kad se sagnuo
Da pokupi svoju olovku
I klikere
(sirota kreatura)
sredio sam da ne mora više
da se uspravlja.

Zevnuo sam i
ušao da loknem nešto
a neki tip kao da me
iskosa pogledao
i tako je i umro –
iskosa
blenući u mene.

Prizor krvi otvorio mi je
Apetit.
Smazao sam sendvič i
Odsvirao dve-tri balade…
Pogasio sam olovom sva svetla
U toj rupi, a onda
Izašao.

Nigde nikog nije bilo
Pa sam ukokao mojeg konja
(sirota kreatura).
Tada sam video šerifa
Kako stoji na kraju ulice
I trese se
Kao prut na vetru;
Bio je to žaostan prizor
Pa sam ga smirio
Prvim metkom
I milosrdno ohladio
Drugim.

Onda sam se malo izvalio
Na leđa
I kokao zvezde
Jednu po jednu,
Upucao sam i mesec
Pa sam prošetao
I pogasio sva svetla u gradu.
Ubrzo se smračilo
Baš onako
Kako meni prija,
Jer ko će još da spava
Kad mu neko svetlo
Bije u lice.

Legao sam i sanjao
Da sam opet dečak
Koji se igra svojom
Puškicom
I dobija u svim partijama klikera,
A kad sam se probudio
Mojih pištolja nigde nije bilo
I bio sam vezan,
I ruke i noge,
Kao da se neko
Plaši od mene,
I navlačili su omču
na moj ružni vrat
Kao da bi hteli
da me obese,
a neki tip je kačio
vrlo zgodnu poruku
na moju košulju:
ima zakona za tebe
a ima ga i za mene
ima zakona koji te veša
i od tebe pravi leša.

Moram da priznam,
Od lepih stihova
Uvek mi ovlaže oči,
I da ne veruješ
Sve su dame plakale
I kao da su jecale
Imena nekih drugih ljudi.
Očigledno su plakale
Zbog mene
(sirote kreature)
jer sve sam ih redom imao
a zaboravio sam
u onom uzbuđenju
da im kažem svoje ime.

I svi su muškarci izgledali besno
Verovatno zbog dece
koja su nepristojno
Bacala konzerve na mene,
Ali rekao sam im
da se ne uzbuđuju
Jer uopšte nisu pogađala –
Nijedan od tih dečaka nije delovao
Da će postati muško od njega:
Sve sam peder –
A neki tip se prodrao:
”u pakao s njim!”

i s trzajem sam zaigrao
moj poslednji ples,
pošteno se zaljuljao
i pljunuo barmenu u oko
a onda buljio dole
u bele sise Neli Adams
tako da mi je opet
pošla voda na usta.

Nasmejano srce

Tvoj život je tvoj život.
Ne daj da utone
u bolesnu vlagu pokornosti.
Budi na oprezu
uvek postoje izlazi.
…Negde ima svetla.
Možda nema mnogo svetla,
ali bolje i to nego mrak.
Budi na oprezu.
Bogovi će ti ponuditi šanse.
Spoznaj ih, ostvari ih.
Ne možeš da pobediš smrt,
ali možeš pobediti smrt u životu,
ponekad.
I što česće to činiš
biće više svetla.
Tvoj život je tvoj život.
Znaj to dok ga imaš.
Ti si čudo.
Bogovi čekaju da uživaju
u tebi.

Ne svraćajte, ali ako već svratite…

Da, naravno, biću tu, ako nisam napolju
ne kucajte, ako su svetla pogašena
ili ako čujete glasove ili
možda čitam Prusta.
Ako neko proturi Prusta ispod mojih vrata
ili neku od njegovih kostiju za moju čorbu
i ne mogu da vam zajmim novac ni
telefon
ili ono što je ostalo od mojih kola.
Mada možete dobiti novine od juče,
staru košulju ili sendvič sa salamom
ili prespavati na kauču,
ako ne vrištite noću
i možete da pričate o sebi
to je tako normalno;
teška vremena pritiskaju sve nas,
osim što se ja ne trudim da stvorim porodicu,
da pošaljem decu na Harvard
ili kupim lovište,
ne ciljam visoko,
samo pokušavam da ostanem živ
još malo,
i zato, ako ponekad kucate
i ja se ne javim,
a unutra nema žene,
možda sam slomio vilicu
i tražim neku žicu
ili lovim leprtire u
mojim tapetima,
mislim, ako se ne javim
nisam se javio, a razlog je
što još nisam spreman da vas ubijem
ili vas zavolim, ili vas čak prihvatim,
to znači da ne želim da razgovaram,
zauzet sam, lud sam, milo mi je
ili možda pletem omču;
i zato, ako su svetla čak i upaljena
i čujete zvuke
kao disanja ili molitve ili pevanja
radija ili kotrljanja kockica
ili kucanja na mašini –
odlazite, nije pravi dan,
noć, čas;
to nije ignorisanje neučtivosti,
ne želim da ikoga povredim, čak ni bubu
ali ponekad skupljam dokaze one vrste
za koju treba malo razvrstavanja,
a vaše plave oči, recimo plave
i vaša kosa, ako je imate
ili vaše misli – one ne mogu da uđu
dok uže nije isečeno ili vezano u čvor
ili dok se ne obrijem u
novim ogledalima, dok svet
ne stane ili se otvori
zauvek.

Niko osim tebe

Niko te ne može spasiti osim
tebe.
naći ćeš se ponovo i ponovo
u gotovo nemogućim
situacijama.
oni će pokušati ponovo i ponovo
pod izgovorima, pod maskama
i silom
da te natjeraju da podlegneš, odustaneš
i/ili tiho umreš
iznutra.

Niko te ne može spasiti osim
tebe
i biće dovoljno lako da ne uspiješ
tako lako
ali nemoj, nemoj, nemoj.
samo ih posmatraj.
slušaj ih.
zar želiš to da budeš?
bezličan, bezdušan, bezosjećajan
stvor?
zar hoćeš da doživiš
smrt prije smrti?

Niko te ne može spasiti osim tebe
ti si biće vrijedno spasa.
to je rat koji nije lako dobiti
ali ako je išta vrijedno pobjede onda je
to ovo.

Razmisli o tome.
Razmisli o spasavanju sebe.
Tvog duhovnog sebe.
Tvog hrabrog sebe.
Tvog pjevajućeg magičnog sebe i
Tvog prelijepog sebe.
Spasi ga.
Ne priključuj se mrtvima u duši.

Održavaj sebe
humorom i skladom
i na kraju
ako je neophodno
uloži i cijelog sebe u tu borbu,
bez obzira na izglede,
bez obzira na
cijenu.

Samo ti možeš da spasiš sebe.

Učini to! Učini!

I tada ćeš tačno znati
o čemu govorim.

Oh, da

ima i gorih stvari
od usamljenosti
ali često su potrebna desetljeća
da bi to i spoznao
i najčešće
kad to spoznaš
prekasno je
a prekasno je
najgore.

Otkud ja u imeniku


Muškarci zovu i pitaju me.
Zar ste vi stvarno Čarls Bukovski,
pisac?

Ponekad sam pisac, kažem,
ali najčešće ništa ne radim.

Čujte, pitaju me, sviđa mi se to
što pišete – imate li nešto protiv
da navratim sa desetak piva?

Možete ih donijeti, kažem im,
ali pod uslovom da vi ne ulazite…

A kada me pozovu žene, ja im kažem:
O, da – pišem, ja sam pisac,
osim što baš sada ne pišem.

Glupo se osjećam što vas zovem, kažu,
i bila sam iznenađena
kad sam vas pronašla u imeniku.

Ima razloga za to, kažem,
nego, što ne svratite
na pivo?

Neće vam smetati?!!

I one stižu,
zgodne žene,
uzornog uma,
tijela
i oka.

Često ne bude seksa,
ali navikao sam na to
jer dobro je,
jako je dobro samo ih gledati –
a ponekad me čak
posluži i neočekivana
sreća.

Za čovjeka od 55 koji nije spavao sa ženom
do svoje 23
i ne baš često do svojih 50
mislim da bi trebalo da ostanem
u telefonskom imeniku,
barem dok ne dobijem onoliko
koliko i svaki prosječan muškarac.

Naravno, moram da i dalje
pišem besmrtne pjesme
ali inspiracija je bar tu.

Pesma o žilavoj mrcini

Došao je do vrata jedne noći
mokar mršav izubijan i
isprepadan
beli zrikavi kusi mačor
pustio sam ga unutra i nahranio i ostao je
stekao poverenje u mene a onda je
jedan prijatelj naišao kolima i
pregazio ga.
Poneo sam ono što je ostalo kod veterinara
koji je rekao:”nema šanse…Dajet mu ove
tablete…Kičma mu je slomljena, ali
i ranije mu je lomljena pa je srasla, ako
preživi nikada neće hodati, gledajte, sačma
je još tu…Nekada je imao i rep, neko mu ga je odsekao…”

Vratio sam maćora kući, bilo je vrelo leto,
jedno od najtoplijih u stoleću, stavio sam ga
na pod u kupatilu, davao mu vodu i tablete,
nije hteo da jede, nije hteo da pije, umakao sam
prst u vodu i vlažio mu njušku i pričao mu, nikud
nisam išao, odvojio sam dosta vremena
za kupatilo i pričao mu i pažljivo ga dodirivao a on
gledao je u mene tim bledoplavim zrikavim očima i
kako su dani prolazili načinio je prvi pokret
dovukao se prednjim nogama
(stražnje nisu radile)
do kutije za nuždu,
bilo je to kao truba moguće pobede
iz tog kupatila ka čitavom gradu,
vezan sam bio za tog mačora – teško mi je bilo,
ne kao njemu, ali dovoljno teško…

Jednog se jutra digao, stao na sve četiri,
zatim pao i samo me gledao.

“Možeš ti to”, rekao sam mu.

Pokušavao je dalje, dizao se i padao, na kraju
hodao dva-tri koraka, kao pijan,
stražnje ga noge nisu slušale i ponovo je pao,
odmarao, zatim se digao…

Ostalo već znate: sad je bolje nego ikad, zrikav,
gotovo bezub, ali gipkost se vratila, i taj ga
pogled u očima nikad nije napustio.

Sada me ponekad intervjuišu, hoće da čuju nešto o
životu i literaturi, a ja se napijem i dižem mog
zrikavog, upucanog, pregaženog bezrepog mačora i
govorim: “Gledajte, gledajte ovo! ”

Ali oni ne shvataju, govore nešto u stilu:”Vi
kažete da je Selin uticao na vas?”

“Ne”, držim mačora u vazduhu,”već ono što se
dešava, stvari kao što je ovo, ovo, ovo!”

Tresem mog mačora, držim ga u
zadimljenom i pijanom svetlu, on je opušten,
on zna…

Tad je intervjuima kraj
mada sam ponekad ponosan kad docnije
vidim slike i eto mene i eto mog mačora i uslikani smo
zajedno.
I on zna da je to ništa, ali da sve to ipak pomaže.

Ponešto za prevarante, opatice, piljare i tebe


Mi imamo sve i mi nemamo ništa
A neki ljudi to rade u crkvi
A neki ljudi to rade kidajući leptire na pola
A neki ljudi to rade u Palm Springsu
Uvaljujući ga nespretnim plavušama sa “kadilak”-dušama
“Kadilaci” i leptiri
ništa i sve
to lice koje se rastapa do poslednjeg daha u podrumu u
Korpus Kristiju
Ima tu ponešto za prevarante, opatice, piljare, i tebe…
Nešto u 8 izjutra
Nešto u biblioteci
Nešto u reci
Sve i ništaa
U klanici to dolazi klizeći duž tavanice na kuki
I ti ga njišeš
Jedan
Dva
Tri
I onda ga imaš
Mrtvo meso u vrednosti od 200$
Njegove kosti uz tvoje kosti
Nešto i ništa
Uvek je isuviše rano da se umre i uvek je isuviše kasno
Brazda krvi u bazenskom belilu, to baš nista ne govori
A grobari igraju poker nad kafom u 5 izjutra
Čekajući na gras da bi se spasli od mraza…
Oni ti ništa ne govore
Mi imamo sve i nemamo ništa
Dani sa staklenim ivicama i nepodnošljivim smradom
Rečne mahovine
Gorim od onog od govana
Dani poput šahovske table sačinjeni od pokreta i
Protiv pokreta
Nabubana interesovanja u porazu kao i pobedi
Dani spori poput mazge koja vuče teret na leđima
Ljutita, mrzovoljna i zaslepljena suncem
Putem na kome neki ludak sedi čekajući
Među plavim sojkama i carićima upetljanim u mreže
I nagutanim ljuskavog sivila
Dani vina i vikanja
Tuča po sokacima
Debelih nogu žena koje se takmiče oko tvojih creva
Pokopanih u jaucima
Znakova u arenama za borbu s bikovima poput dijamanata
Koji urlaju od bola
Majko Kapri!
Ljubičica koja izlazi iz zemlje govoreći ti da zaboraviš
Mrtve armije i svoje ljubavi koje su te opljačkale
Dani kada deca govore smešne i genijalne stvari
Poput divljaka koji pokušavaju da ti prenesu poruku kroz
Svoja tela
Dok su im tela još dovoljno živa da prenose i
Osećaju, i trče gore-dole
Bez katanca, i plata, i ideala, i imovine, i
Bubama-nalik-uverenja
Dani kada možeš po ceo dan da plačeš u nekoj zelenoj sobi
Sa zaključanim vratima
Kada možeš da se smeješ svom pekaru jer su mu noge
Isuviše duge
Dani posmatranja žive ograde…
I ništa, i nista
Dani šefova, žutih ljudi sa zadahom iz usta i velikim
Stopalima
Ljudi koji liče na žabe, hijene
Ljudi koji hodaju kao da meldija nije nikada izmišljena
Ljudi koji smatraju da je mudro unajmljivati i otpuštati i
Profitirati
Ljudi sa skupim ženama koje poseduju po 60 jutara zemlje
Koju treba izbušiti ili se njome razmetati
Ili koju zidom treba odvojiti od nekompetentnih
Ljudi koji bi te ubili zbog toga što su ludi
I onda to opravdali jer je takav zakon
Ljudi koji stoje ispod prozora od 12 metara i ništa ne
Vide
Ljudi sa luksuznim jahtama koje plove oko sveta
A ipak ne izlaze iz džepova na svojoj odeći
Ljudi nalik puževima, ljudi nalik jeguljama, ljudi nalik
Puževima balavcima
I još gori
I ništa
Dobijanje poslednje plate u luci, u bolnici, u fabrici
Aviona,
U zabavnom salonu, u berbernici, na poslu koji ionako nisi
Želeo
Porez na prihod, bolest, servilnost, slomljene ruke,
Slomljene glave
Sav nadev ispada napolje poput perja iz starog jastuka
Mi imamo sve i nemamo ništa
Neki to rade dobro jedno vreme a onda popuštaju
Slava ih dokrajčuje ili gađenja ili starost ili nedostatak
Odgovarajuće ishrane
Ili crnilo preko očiju ili deca u koledžu ili novi
Automobili ili kičma slomljena na skijanju u
Švajcarskoj
Ili nova politika ili nove žene ili same prirodne
Promene i raspadanje
Čovek koga si do juše poznavao
S kojim si zajedno rasturio 10. turu
Ili pio 3 dana I 3 noći u podnožju planina Sotut
Koji je sada samo nešto pod carsavom ili krstom ili kamenom
Kako samo odlaze
Kako samo odlaze oni za koje si mislio da nikad neće doći
Dani kao ovaj
Kao tvoj tadašnji dan
Možda kiša pada po prozoru, pokušava da se probije
Do tebe?
Šta vidis danas?
Šta je to?
Gde se nalaziš?
Najbolji dani su ponekad oni prvi, ponekad oni srednji,
A nekad čak i oni poslednji
Prazni komadi zemlje nisu loši
Crkve u Evropi na razglednicama nisu loše
Ljudi u muzejima voštanih figura zamrznuti u svojoj
Najboljoj sterilnosti nisu loši
Užasni su ali nisu loši
Karambol u bilijaru, razmisli o karambolu u bilijaru
I tostu za doručkom, i kafi koja je dovoljno vrela da znaš
Da ti je jezik još uvek tu
Tri germanijuma ispred prozora pokušavaju da budu crveni
I pokušavaju da budu ružičasti
I pokušavaju da budu germanijumi
Nije čudo da žene ponekad plaču
Nije čudo da mazge ne žele da idu uzbrdo
Da li si sada u hotelskoj sobi u Detroitu tragaš za
Cigaretom?
Još jedan dobar dan
Jedan njegov mali deo
I dok bolničarke izlaze sa različitim imenima i različitim
Mestima na koja idu – prelaze preko travnjaka
Neke od njih žele kakao i novine
Neke od njih žele topao tuš
Neke od njih žele muškarca
Neke od njih jedva da uopšte i razmišljaju
Dovoljno i nedovoljno
Svodovi i hodočasnici, pomorandže, slivnici, paprat
Anti-tela, kutije s maramicama…

U najčednijem negdašnjem suncu postoji osećaj nežnog
Dima iz urni
I konzervisanog zvuka starih ratnih aviona
I ako uđeš unutra i pređeš prstom preko nadboja prozora
Pronaći ćeš prljavštinu
Možda čak i zemlju
A ako pogledaš koz prozor
Biće opet neki dan
I kako stariš i dalje ćeš gledati
I gledati
Usisavajući pomalo svoj jezik
Aaa-aaa
Nee-nee
Možda
Neki to rade prirodno
Neki opcesno
SVUDA.

Prijateljski savet mnogim mladim ljudima

Idi na Tibet.
Jaši kamilu.
Čitaj Bibliju.
Oboj cipele u plavo.
Pusti bradu.
Obiđi svet u papirnoj barki.
Pretplati se na Saturday Evening Post.
Žvaći samo levom stranom vilice.
Oženi se jednonogom ženom i brij se pravim brijačem.
Ureži svoje ime na njenu ruku.
Peri zube benzinom.
Spavaj ceo dan a noću se veri po drveću.
Budi monah i pij rakiju i pivo.
Drži glavu pod vodom i sviraj violinu.
Igraj trbušnjak pod ružičastim svećama.
Ubij svoga psa.
Kandiduj se za gradonačelnika.
Živi u buretu.
Razbij sebi glavu tomahavkom.
Sadi lale na kiši.

Ali nemoj da pišeš poeziju.

Sloboda

Pio je vino čitave noći
I stalno mislio o njoj:
O načinu na koji hoda, govori i voli
I priča mu stvari koje liče na istinu
Ali nisu,
I znao je boju svake
Njene haljine
I njenih cipela – znao je oblik i krivinu
Svake štikle
I noge koja je nosi.
I opet nije bila tu kad se vratio
I opet će doći s tim smradom na sebi
I jeste
Došla je u tri ujutro
Gadna kao svinja što ždere balegu
I on izvadi kasapski nož
A ona vrisnu
I ustuknu ka zidu njihove bedne sobe
Još uvek lepa
Uprkos zadahu snošaja
I on iskapi vino iz čaše.

Ta žuta haljina
Koju najviše voli
A ona ponovo vrisnu

I on podiže nož
Cimnu kaiš
Pokida odeću pred njom
I odreza jaja.

Poneo ih je u šakama
Kao kajsije
Bacio ih u šolju
I pustio vodu
A ona je i dalje vrištala
I soba je postala crvena.

BOŽE O BOŽE!
ŠTA SI UČINIO!

A on je sedeo i držao tri peškira
Među nogama
Ne mareći sada da li je otišla
Ili ostala
Da li nosi žuto ili zeleno ili
Nema ništa na sebi.

I držeći se jednom rukom
Pružio je drugu
I natočio novu čašu vina.

Smrt ***** moje cigare

Znaš: Ponovo sam ovde
I pijan
I slušam Čajkovskog na radiju .
Isuse , čuo sam ga pre 47 godina
Kada sam bio izgladneli pisac
I sada evo ga
Ponovo
Sada kada sam stekao delimičnu slavu
Kao pisac
I smrt šeta ovom sobom
Gore-dole
Pušeči moje cigare
Cirkajući moje vino
Dok Čajk uporno odrađuje
Svoju Pathetique ,
Kakav je to samo put bio
I sva sreća koja me je zadesila bila je
Samo zato što sam kockice bacio
Kako treba:
Ginuo sam za svoju umetnost,
Ginuo sam da se dokopam
5 prokletih minuta, 5 sati
5 dana –
Sve što sam želeo bilo je da izbacim
Reč iz sebe
Slava, novac nisu bili važni:
Ja sam želeo da izbacim tu reč iz sebe
A oni su me želeli za štanc-presom ,
Fabričkom trakom
Želeli su da budem magacioner u
Robnoj kući .
Pa, kaže smrt, prolazeći sobom,
Svejedno ću te ščepati
Ma šta bio:
Pisac, taksista, svodnik, kasapin,
Padobranac, ščepaću te .
Važi srce, kažem joj .
I sada pijemo zajedno
Dok jedan po ponoći polako prelazi u dva
Po ponoći i
Samo ona zna pravi trenutak
Ali sam je ipak zajebao:
Izvukao sam svojih
5 prokletih minuta
i još mnogo
preko toga.

Sreća

nekada
smo bili mladi
za ovom mašinom…
pili
pušili
kucali

bilo je to
najlepše
čudesno
vreme

i sad je

osim što sada
umesto
da idemo u susret
vremenu
ono ide u susret
nama

čineći da se svaka reč
utiskuje
u papir

jasno

brzo

teško

ispunjavajući
prostor
koji se zatvara.

Čarls Bukovski

(Septuagenarian Stew: Stories & Poems, 1990)

Šta možemo da uradimo

U najboljem slučaju, u Čovečanstvu ima nežnosti.
nešto malo razumevanja i, povremeno,
hrabrosti.
ali sve u svemu, to je masa, koja nema
bogzna šta.
ono je kao velika životinja u dubokom snu
iz kojeg skoro ništa ne može da ga probudi.
kad se pokrene najbolje je u grubosti,
sebičnosti, nepravdi, ubistvima.

šta možemo da uradimo s tim Čovečanstvom?

ništa.

izbegavajte ga koliko god je moguće.
ponašajte se prema njemu kao prema bilo čemu
što je otrovno, zlo i bezumno.
ali pazite. ono ima zakone koji ga štite
od vas.
može da vas ubije bez ikakvog razloga.
a da biste pobegli morate biti lukavi.
malo ih je pobeglo.

morate sami da smislite plan.

nisam upoznao nikoga ko je pobegao.

upoznao sam neke velike
i slavne ali oni nisu pobegli
jer su veliki i slavni jedino
u Čovečanstvu.

ja nisam pobegao
ali nisam prestao da stalno iznova
pokušavam.

nadam se da ću pre smrti uspeti da nabavim
sopstveni život.

Za Džejn


225 dana pod travom
i znaš više od mene.
Odavno su ti uzeli svu krv
suva si pritka u korpi.
Tako li to biva?
U ovoj sobi
sati ljubavi
još bacaju senke.



Kada si otišla
uzela si gotovo sve.
Klečim u noćima
pred tigrovima
koji me ne puštaju.

To što si bila
neće se ponoviti.
Tigrovi su me našli
i nije me briga.