Branko Radičević

Branko Radičević (Slavonski Brod, 28. mart 1824-Beč, 1. jul 1853) je bio srpski romantičarski pesnik. Radičević je uz Đuru Daničića bio najodaniji sledbenik Vukove reforme pravopisa srpskog jezika i uvođenja narodnog jezika u književnost. Branko Radičević je uz Jovana Jovanovića Zmaja najznačajniji pesnik srpskog romantizma.Sa Brankom Radičevićem su u nacionalnu književnost prvi put ušle pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Te pesme su prvenstveno pevale o radosti i lepotama mladosti.

Ipak, veći deo svojih pesama, kao što su „Kad mlidija’ umreti“ ili Đački rastanak Radičević je pisao kao elegije (tužne pesme). U jeku Vukovih polemika sa protivnicama reforme srpskog jezika, Radičevića prva zbirka pesama je dokazala da se i na narodnom jeziku mogu ispevati umetničke pesme. Najpoznatije Radičevićevo delo je poema Đački rastanak, u kojoj je opevao Frušku goru, đačke igre i nestašluke. U pesmi je takođe ispoljio ideju jugoslovenstva. Elegija „Kad mlidijah (razmišljah) umreti“, objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt. Pored lirskih pesama, ljubav prema narodnoj poeziji uputila je Radičevića i na pisanje epskih pesama. Dve epske pesme izašle su 1851. kao druga zbirka pesama. Ostale neobjavljene pesme su izdane u zbirci iz 1862. Branko Radičević se prvenstveno ugledao na narodnu deseteračku pesmu i mestimično na Džordža Bajrona, ali nije uspeo da stvori ozbiljnija umetnička dela, pa njegov rad nije doživeo slavu njegovih lirskih pesama.

Kao pristalica Vukovih shvatanja, Radičević je napisao alegoričnu-satiričnu pesmu „Put“, uperenu protiv pseudoklasičarske poezije i starog književnog jezika. U prvom delu pesme Radičević ismeva najvećeg Vukovog protivnika Jovana Hadžića, a u drugom delu pesme se veličaju reforme Vuka Karadžića.



Bolesnikov uzdisaj
Đački rastanak
Jadna draga
Kletva
Kad mlidijah umreti
Mini Karadžic
Na studencu
Neka sunca
Noć po noć
Njeni jadi
Putnik na uranku
Ribarčeta san
Sretan pastir
Ukor
Vragolije

Djački rastanak


Oj, Karlovci, mesto moje drago!
K’o detence došao sam amo;
Igra beše jedino mi blago;
Slatko zvah ja med i smokvu samo.
Dete malo – goluždravo tiče -
Dođe tiče, pa se tu naviče;
Ovde, ovde, gde krioce malo
Prvi put se sretno ogledalo;
Iz početka, od grane do grane,
Od drveta jednog do drugoga,
Dok je smelo setiti se strane,
Setiti se neba visokoga,
Dok je moglo krila svoja laka
Nebu dići tamo pod oblaka!
Pod nebo se dig’o ptić i sada;
Al’ veseo nije k’o nekada!
Gleda dole, reku, vrelo, luga,
Drva, žbune, gore i vrleti,
Pa mu s’ čine do toliko druga,
Do toliko uspomena sveti’,
S kima dane prelepo probavi,
Pa ih sada mora da ostavi.
Teško mu se, teško rastaviti;
Ali šta će, kada mora biti!
Za njih srce njemu mlado tuče,
Ali nešto na daleko vuče…

Vinogradi, zbogom umiljati,
Zbogom grožđe, – neću te ja brati!
Ao, berbo, tebe žalim kletu!
Ta šta lepše od tebe na svetu?
Ko tebeka nikad ne video,
Šta je jošte sirotan video?
Ao, braćo, amo u to doba,
Dođi, vidi, čuj, pa hajd’ u groba!
Zora zori, sve poustajalo,
Pa s’ uz brdo veselo nagnalo;
Svirac svira, puške popucuju,
Mome poju, momci podvikuju -
Jošte malo – eto vinograda.
Gledaj sada ubavoga rada:
Beri, nosi, čas dole čas gore;
Momci klikću, a pesme se ore:
“Živo, živo!” jedan drugog kori;
Živo s’ radi, al’ niko s’ne mori.
Gledni samo, posle uje svake,
Gledni, brate, one noge lake!
Ta tek što se svirac čuje
Već u kolu s’ podskakuje.
Kolo, kolo, svirac svira,
Noga zemlju ne dodira;
“Sitno, brate, ijujuju!”
Momci čili podvikuju;
“Svirac svira,
ne da mira,
A još više devojčice,
Njine oči i nožice!
Dede, brate, ijujuj,
De, poskoči, ne luduj!
Ko bi jako momak bio,
Pa se ne bi pomamio!
Ao, sele bosonoga,
Zla ti maja do zla Boga -
Ne dala ti čarapica,
Ni laganih papučica,
Da učiniš klepa klapa -
Za tobome, dušo, skapa’!
Oho, sele vita stasa,
Drž’ se braći oko pasa!
Kolovođa kolo vija,
Kolo leti, znoj probija -
Al’ u tvoji’ nedri tude
Okle snega do dve grude?
Čudo, sele, divno čudo,
Ala bih se mlađan grud’o!”…
Kolo, kolo, naša dika,
Puška puca, cika, cika,
Pa sve tako, pucaj, beri,
Pevaj, igraj, do večeri.
A kad sunce veće seda,
Besna momčad još se ne da;
Ide kući, podvikuje,
Puni puške, popucuje,
Svirac svira, moma poje:
“Kolovođo, zlato moje!”…
Pa u krčmu, te do zore,
Kolo igra, pesme s’ ore;
A u zoru s’ zajuhuče,
Udri opet ka’ i juče.
Zbogom pesme, zbogom kolo,
Zbogom momci naokolo,
Zbogom kito moma mladi’,
Zbogom grozde, zbogom vinogradi!

Sunce jarko zašlo već odavna;
Ot’š’o danak, došla nojca tavna.
Mome platno davno pokupile,
Pa s’ odavde mene izgubile.
Sve mi milo nojca rasplašila;
Što ne mogla, u tamu zavila…
Al’ opet čini se meneka
Kao bela da zorica zori:
Tice poju, gore stoji jeka,
A kraj mene potočić žubori.
Ja se šetam, družina sa mnome.
Mi idemo Stražilovu tome.
Pod nogama ona rosna trava,
A sa strane brda mirisava,
A ovde se potok pošalio,
Pa nam puta mladim preprečio;
Preko njega skačemo lagani,
I evo nas na drugojzi strani.
A odavde sve još ubavije -
Kako samo dolina se vije!
Kako gora podigla se gusta!
A po gori sva ta lipa pusta!
Lipa cveta, cvetići mirišu,
A uz miris vetrići uzdišu;
A uz vetrić kosi poklikuju;
Uz kosove braća podvikuju:
“Ao, danče , ala si mi beo!
Još bih dugo gledati te hteo!
Al’ kad mi se veče smrći mora,
Nek’ se smrkne izmeđ’ ovih gora!
Tu nek mi se hladna kopa raka,
Tu će meni zemlja biti laka”…
Zbogom ostaj, krasno Stražilovo!
Mlogi te je u zvezdice kov’o;
Mlogi reče: Ao rajska sliko!” -
Al’ ko ja te rad ne im’o niko!

Tambur, tambur, sitna tamburice -
Udri, pobro, u sićane žice!
Danas ima, a sutra nas nema,
Hajd’ u kolo, ko će tu da drema…
Kolo, kolo,
Naokolo,
Vilovito,
Plahovito,
Napleteno,
Navezeno,
Okićeno,
Začinjeno -
Brže, braćo, amo, amo,
Da se skupa poigramo!
Srbijanče, ognju zivi,
Ko se tebi još ne divi!
Hrvaćane, ne od lane,
Od uvek si ti bez mane!
Oj Bosanče, stara slavo,
Tvrdo srce, tvrda glavo,
Tvrd si kao kremen kamen
Gde stanuje živi plamen!
Ao, Ero, tvrda vero,
Ko je tebe jošte ter’o?
Ti si ka’no hitra munja,
što nikada ne pokunja.
Ao, Sremče, gujo ljuta,
Svaki junak po sto puta!
Crnogorče, care mali,
Ko te ovde još ne hvali?
Mačem biješ, mačem sečeš,
Mačem sebi blago tečeš:
Blago – Turska glava suva,
Kroz nju vetar gorski duva!
Oj sokole Dalmatinče,
Divna mora divni sinče!
Oj ti krasni Dubrovčane,
Naš i danas beli dane,
Ta se pesma iz starine,
Puna slave i miline!
Oj Slavonče tanani!
Banaćane lagani!
Oj Bačvani zdravo, zdravo,
Ko j’u pesmi veći đavo!
I vi drugi duž Dunava,
I vi drugi gde je Drava,
I vi drugi, tamo, amo,
Amo da se poigramo!
Hvatite se kola toga,
Od višnjega je ono Boga!

Jadna draga


Vetrić piri,
Lipa miri
Ko i pre,
Vrelo žubori,
Po lisnoj gori
Ko i pre,
Ja sam mlada,
Ovde sada
Ko i pre,
Sunce bega,
Al’ nema njega
Kao pre!
Nema sunca milenog,
Nema mog.
Oj večeri, o slatko čekanje,
O vi noći, moji beli dani,
O vi dani, a sa dva sunašca,
De ste jako, de je zlato moje?
Plači, travo, zapevaj, slavuju,
Zlato moje zemljica pokriva!
Mili bože podigni oluju,
Sred me srca gromom udri živa!
Raka njega krije sad i tama;
Šta ću ovde ja na svetu sama

Kletva

Zelena je trava,
Moma na njoj spava,
Vijer vetar pirnu,
U suknju joj dirnu,
Suknjica se širi
A nožica viri,
Ao nono bela,
Voda te odnela
Pa – meni donela!

Kad mlidijah umreti


Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuti dole veće pada;
Zelenoga više ja nikada
Videt neću!
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmoždeno,
A kleca mi slabačko koleno!
Dođe doba da idem u groba.
Zbogom žitku, moj prelepi sanče!
Zbogom zoro, zbogom beli danče!
Zbogom svete, nekadašnji raju, -
Ja sad moram drugom ići kraju!
O, da te tako ja ne ljubljah žarko,
Još bih gledo tvoje sunce jarko,
Slušo groma, slušao oluju,
Čudio se tvojemu slavuju,
Tvojoj ruci i tvojem izvoru -
Mog života vir je na uviru!
O, pesme moje, jadna siročadi,
Deco mila mojih leta mladi’!
Htedoh dugu da sa neba svučem,
Dugom šarnom da sve vas obučem,
Da nakitim sjajnim zvezdama,
Da obasjam sunčanim lučama…
Duga bila, pa se izgubila,
Zvezde sjale, pa su i presjale,
A sunašce ono ogrejalo,
I ono je sa neba mi palo!
Sve nestade što vam dati spravlja -
U traljama otac vas ostavlja.

Neka sunca

Jarko sunce seda,
Travka njega gleda
Oborena lica,
A puna suzica.
Ja ni lica krijem,
Niti suza lijem,
Već s’ eto osmevam
I vako popevam:
Neka sunca, neka,
Mene draga čeka,
Draha sunca dva
Meni će da da.

Na studencu

Kad sam sinoć ovde bila
i vodice zaitila,
dođe momče crna oka
na konjicu laka skoka,
pozdravi me, zborit ode:
“Dajde, sele, malo vode!”
Ove reči – slatke strele -
minuše mi grudi bele -
skoči mlada, njemu stig’o,
digo krčag, ruku digo
ruka drkta… krčag dole…
ode na dve na tri pole.
Jos od njega leže crepi,
Kad bi sada opet doš’o
ma i ovaj drugi proš’o!

Noć po noć

Lep je zore osmejak,
Lep je dana ogrejak,
Večeri je lepša sarna,
Al’ je lepša noćca čarna.

Onda idem reci taki,
Pa odrešim čamac laki,
Pa se vesla mlađan latim,
Pa polegnem, na zavatim.

Sikce voda oko čuna,
Matica je veče tuna,
Strasne stene i vrtlozi-
Blagi Bože, de pomozi!

Sikce voda, a čun reže,
Bezi vrtlog, stene beže-
Živo ruke, ne sustale!
Eto mene do obale.

Čun tu vežem, lakim skokom
Na obalu pa izletim,
Pa laganim onda krokom
Dvoru mile ja poletim.

Blizu dvora gle meneka,
A na vrati ono ko je?
Mila moja mene čeka-
Čekas i sad, zlato moje?

Brže dole sunce blago,
Brze amo noćne tame,
Amo brče, moje drago
Da ne čeka više na me.

Putnik na uranku

Tama dolom, tama gorom,
Naokolo sve počiva,
Samo voda sa žuborom
Sa kamena što se sliva,
Samo što se kasto petli,
Samo klepka što se čuje,
Samo s’ onde malko svetli.
Jer se danak približuje.
Bela zora već je tuna,
Jošte putnik jedan- glaj!
Pored stene pored zbuna
Na vrletni stiže kraj
Kako stiže sunce granu,
Svetli s’ gora i dolina,
A putniku duša planu,
Pa zaklikta od milina:
” Oj sunašce što razgoniš
Puste noći silne tame,
Oj ti nebo, štono roniš
Rosne svoje suze na me,
Oj ti goro štono gajiš
Mile pesme, mile tice,
Oj livado što se sjajiš
Puna rose i travice,
Dolo, stado, janjci dragi,
Vrulo, cveće mirisavo,
Mili vetre, vetre blagi,
Oj izvore zdravo, zdravo!
Zdravo i ti momo tudi,
Da divna si sele pusta,
Odi amo, od’ na grudi,
Da t’ poljubi braca usta.”

Ribarčeta san


Al se nebo osmeiva,
Al se reka plavi,
A ribarce u čun sniva,
Jasno ko na javi.
On itnuo udičicu,
Ribicu je steko,
Metnuo na žeravicu,
Pa je tako peko.
Žeravico de se trudi,
Nemoj tako sporo.
Ribica mu veče rudi,
Gotova je skoro.
Rudi riba-jošte malo-
Sad mu je pečena,
Srce mu se zaigralo :
Amo sad milena !
Dole ćemo jako sesti,
Al će da se sladi,
Moro bi te ribo jesti
I da nije gladi !
Pa je uze, pa njom brže
Da primakne k usti,
Čun se ljuljnu, on se trže,
Ode sanak pusti !

Vragolije


Momak ide vragolan,
Po gori se širi,
Lep je ka’no lepi dan
Što kroz goru viri.
A sa gore, kraj potoka,
Stazica se dala,
Jedna moma milooka
Tu je rublje prala.
Al’ kad smotri vragolana,
Povikala seka:
“Oj, stazice, oj, tanana,
Dones’ ga meneka!”
Viknu moma, pa ti brže
Za žbun jedan zađe,
A momak se čisto trže
I čudo da snađe:
“Jao mene, i do sada
Šetah ja po gore,
Ali ne čuh još nikada
Da slavuji zbore!”
Tako reče momak tuna,
Pa s’ mlađan zahuja
Da on vidi iza žbuna
Tog čudnog slavuja.
Al’ i moma iz zasede
Poskočila oma -
Beži, sele, eto bede -
Beži majci doma!
Beži moma, manu rublje…
Beži l’ domu svome? -
Sve u goru beži dublje,
A momak za njome.
Beži moma, do kolena
None joj se bele -
Bele none do kolena
Momka su zanele:
“Ta da imaš krilo lako
Da prhneš oblaku,
Ne bi mene, čedo, jako
Utekla junaku!”
Pa se, mlađan, za njom stisnu,
Dohvati je sade:
“Jao mene!” – ona vrisnu,
Pa pod lipu pade.
O, da čudna valjuškanja
Po zelenoj travi,
O, da čudna ljuljuškanja
Da t’ podiđu mravi!
Laki vetrić osme’nu se,
Listak liska dirnu,
Beli danak pokrenu se
Pa kroz lipu virnu.
Lipa brsne grane širi,
Šapće danu sjajnu:
“Viri, dane sjajni, viri,
Ali čuvaj tajnu!”

***

Био је по рођењу Брођанин и Славонац а по детињству и младости Земунац и Сремац. Отац му је био у Броду царински чиновник и ту се Бранко 18. марта 1824 родио. Године 1830 Тодор Радичевић je премештен из Брода у Земун. Са собом је довео и Бранка, који је тада тек шест година имао. И ту у Земуну провео је Бранко најлепше своје доба. Оно детињство у ком се не зна ни за бриге, ни за невоље, у коме се скаче и трци, живи у ветар и не мисли на свет. У том добу пошао је октобра 1830. године у основну школу, које је прота земунски Јефтимије Ивановић врло дигао и у српском духу држао, а Василије Васиљевић надаирао, У овод добу почео се Васиљевић за ”јоту” загревати, која је била највећи грех против доташњег правописа. Бранко је исао у школу не знајући да у Земун Вук Стефановић често долази, ту код Василија Васиљевића ручава, да је почео купити народне песме и 1818, издао речник српског језика. Можда му је који пут у очи упао сакати човек са црвеним фесом, коме је другу ногу штула замењивала. Бранко је у то доба био 7-8 година стар а Вуку је било око 45.


Старима и конзервативним земунцима се он није допадао. Хтео је ”рушити” православије и дебело ”јер” и уводити неку јоту. Али колонија јотоваца бивала је све већа. Васа Васиљевић угледан тргвац, радио је на њеном ширењу и са земунском Кошавом осећао је неки дах новог времена и танки мирис ”јоте”. У овоме прелому провео је Бранко Радичевић у Земуну, не имајући ни појма чему се људи боре и какве се идеје у месту и народу шире. Јота је била у школи забрањена и тешко учитељу, који би се усудио да на црну таблу напише ”јоту” и ђацима каже, да та кратка реч, та велика ”запјати” значи почетак новог доба у књижевности, рекао би човек у животу српског народа. У једној сатници, коју у почетку није нико озбиљно узимао, лежала је клица велике идеје, препорођаја књижевности, такорећи светског догађаја. Српски народ почиње први пут губити памћење. Од Косова је све губио а ништа није заборављао, али је у доба Бранка у Земуну, почео заборављати стари руско-словенски језик и правопис и увиђати свој језик и књижевност - да га сви разумеју. Све се то у Земуну збивало, када је царински службеник Тодор Радичевић у земунски ”контумац” (данашњи варошки перивој пред гимназијом) прегледао робу са Балкана и одмеривао царинске таксе а у Николајевској школи његов син Алекса, касније Бранко, у скамијама слушао како учитељ предаје предмете и тражи прилику да расејане ђаке казнити може. Прут и батине биле су у то доба педагошка средства, да се боље памти.

У српским, немачким и земунским школама провео је Бранко пуних пет година (1830-1835) и научио толико да је отац његов могао помишљати да га у гимназију пошаље. Од Земуна па до Карловаца, где је било гимназије, могло се за један дан стићи колима. Могао је у Карловце долазити и Бранка надзирати, које је без матере и слабуњав био. Ружа, мати Бранкова била је 1. Априла 1833 умрла, а од овог доба био је, такорећи, сам себи оставављен. Отац у служби а мати у гробу. Пуне две и по године била је кућа Тодора Радичевића празна, док најпосле и Бранко из Земуна не оде. То је било почетком 1835. Када је први гимназијски разред подје. И од овог доба па до Јула 1841 остаде Бранко у Карловцима, проводећи ферије у Земуну. Потоње године сврши шести разред и врати се у Земун, у коме дуже истаде. На лицу му се показивало бледило и телесна слабост као да је оца у бригу бацило.


По савету лечника (можда др. Ђорђа Пантелића који је у вароши физик био), реши се Тодор Радичевић да Алексу не шаље у VII разред, него да га остави да се годину дана одмара. То је било од Јуна 1841, године до октобра 1842. Зиму, пролеће и лето ове године провео је Бранко у Земуну у одмору, заузет око тога да се опорави, оснажи и за тежи рад који је предстојао спреми. Добар зрак, купање у Дунаву, снажна јела и слатка сремска грожђа као да се слабачком ђаку помогли. У томе Тодор Радичевић буде службено премештен у Темишвар и Бранко мораде са оцем. У Карловцима у осталом и није били VII и VIII разреда. Ту у Темишвару сврши Бранко седму и осму гимназију, или како се онда говорили филозофију (1843-1841). Затим оде у Беч и поче слушати права, али их не заврши. Провео је три године на правном факултету али што је више слушао, права су му се све мање допадала. Године 1847. раскрсти са правима. У том настаде онај велики народни покрет који 1848, израсте у револуцију. Школе буду позатваране и Бранко се врати куци. Дође у Карловце а затим у Земун. И у једном и у другом месту имао је пријатеља и школских другова. Нарочито га је Земун са својим величанственим положајем и близином Београда привлачио.

У Земуну је био позната и мила особа. Прошле године (1847) штампао је он у Бечу прву књигу својих песама, дотле непознатим и слатким језиком. То је био онај језик за који се Вук у Земуну борио, када је Бранко у основним школама седео, а књига је била штампана овом ”јотом” од које су се конзервативни људи ужасавали. Мађарска револуција, народни језик, јота, Вук итд. - свако је за себ било преврат и гле, сад је почео и Бранко служити се тим одвратним стварима. Куд ће то одвести? У том пуче глас да је генерал Ђура Даничић добио битку. Написао је књигу под насловом “Рат за српски језик”, којом дебело јер и Хаџи-Светић до ноге буду потучени. Нова ера наступи, народи се умирише и све пође својим старим редом. Чудна је судбина хтела, да Бранко и Вук у Земуну заједно живе не познавајући један другог, да се касније упознају и свако у свом запну да српској књижевности нов правац дају.

Бранко је у Бечу био чест гост Вуков а са њиме и Ђуром Даничићем ударао темеље нове књижевности. Можда је било честих разговора и о Земуну и о свом детињском добу Бранковом и невољама Вуковим. У Земуну је сахрањена и мати Бранкова као и мати Тодора Радичевића. Зна се где су им гробови. На каменима записана су имена. Али до данас није ниста учињено, да се кости Ружине пренесу на боље место. И у земунском парку требало би се Бранка сетити. Царински чиновници живели су и становали онда у ”контумацу” малом предграђу, затвореном зидовима. Ту је сва роба са истока истоваривана и по пропису неко време стајала. У том простору провео је Бранко пет година детињства, а у Вуковом зивоту видесмо какве је погрде он о истип просторијама од Милошевих агената бас у доба Бранкова бављења у истима слушао. Вука на једном делу контумаца нагрђују пријатељи Милошеви а на другом Бранко, дечак од осам и по година заузет играњем или школским књигама. Али је Бранко напустио и једни и друго и дошао до ”парламентарије”, намамљен виком и лармом, да види, како овог хромог човека са фесом на глави свакојакоим именима непознати људи називају. То би се могло назвати. Вук и Бранко у земунском контумацу 1832. године.

brankoradicevic-nbgd.edu.rs

Od klikera do dilbera

Briše vetar preko njiva
pokisoše suncokreti.

Šta se ovo sa mnom zbiva
kuda ovo vreme leti?

Do juče sam jeo med i
džambasio svoga ata

a danas mi jedan bledi
nevaljalko kaže – tata

Posmatram to lice, slično
mom licu, i pege brojim

pa mi nešto neobično
ko da sam pred sobom stojim.

Rekoše mi: Rasti, rasti
od klikera do dilbera

A ko je sad taj vizljasti
klinac što me gleda s cera?

Do juce sam skako s panja
u rečicu brzotoku

a danas vec moj Sin sanja
vodenicu na potoku.

Družimo se mi već dugo
prikrivamo svoje tajne

i krademo jedan drugom
snove nežne i beskrajne.

Rekoše mi: Rasti, rasti
da dohvatiš divna čuda

Ko je sad taj vragolasti
dečak što me gleda s duda?

Do juče sam igro uje
i bio lak kao lasta.

Danas moj Sin zadirkuje
devojčurke oko plasta.

Jedan drugog pogledamo
zavidljivi oba malo

kao da se ogledamo
nad vilinskim ogledalom.

Rekoše mi: Rasti, rasti
dočepaj se snage muške

Ko je sad taj crnpurasti
momčić što me gleda s kruške?

Do juče sam bio momak
dizo kule u oblaku.

Danas moj Sin diže oblak
prašinčine po sokaku.

Zar porastoh ovoliki
strah me već pred sobom hvata

da bi me taj bledoliki
deran drsko zvao – tata

Koškamo se, mada znamo
reči nežne kao trave

i potajno potkradamo
jedan drugom snove plave.

Princeza

Lepa princeza
Cica iz Grivca
srete na balu
mladoga princa.

I zaljubi se
Cica u princa.
I zaljubi se
princ u Cicu.

I onda njena
majka – carica
donese prekrasnu
venčanicu…

I reče Cici
s rosom u oku:
- Ustani, kćeri,
da pustiš stoku!

Prolete leto

I kanu kap vina u cvet
i pijan bumbar oblete svet.

Svakog jutra kruška istrese
pun koš zrelih zvezda iz bluze,
pa dan, razdragan i zanesen,
brije bradate kukuruze.

Prolete leto kao žar-ptica
kroz smeh i kosu žetelica.

Branko V. Radičević: LJUBOMORA

Tada je pevao dan u granama topola.
Setim se tebe i odmah mi grešna miso.
Jutrom reka, a ti ludo gola.
Pa mišljah: da je reka muško,
ja bih od bola vrisko.

I ja sam mogao ribe klati.
Nisam verovao grmu niti ženskoj jovi.
Ti si se mogla i mladom klenu dati.
Iz tvog su čela nicali beli rogovi.

Tada je pevao dan u granama topola.
Da bi te videla, trska je porasla za dva
kolenca.
Dolazile su zveri oba pola.
Iz tvojih grudi htela su poteći
dva bela studenca.

I ja sam samo mogao da padnem na kolena.
Bio sam snažni junac a ti mlada mati.
I gledao sam dva tvoja oka zamagljena
zbog kojih ključa krv i snaga ludo pati.

Tada je pevao dan u granama topola.
Tvoja sam bedra zvao sapima, igračice.
Osećao sam: iz mog čela rastu dva roga vola.
Kako da stignem noge takve trkačice.

Bio je to ludi galop od jutra do noći.
Povaljali smo trave i izranili žita.
I gledali smo se na svetlu, svojoj bledoći,
ja zdepast, debelog vrata, ti bela, tankovita.

I presta da peva dan u granama topola.
Čudno: rasle su šume sa korenjem nagore.
U vuka oči pune vučjeg bola.
U vodi ribe vode tajne razgovore.

I bila su dva neba, jedno je u reci.
I svaka je grana imala toplinu ruke.
Plovili su neki čudni, crni meseci
s usnama da ljube, s rukama za kurjake.

I presta da peva dan u granama topola.
Bi veče. Ti si ležala na paprati.
A ja sam bio mladić, slab, bez ona dva roga
vola.

I videh: ti bi se mogla i mladom kurjaku dati.
Da sam ti bičje reči riknuo, ti bi znala.
I nikad bliže nožu ne bi moja ruka.
Pobegoh, sa mnom su i debla posrtala.
Pratila su me dva grozna oka, tvoja ili tvog
vuka.

Бранко Радичевић први пут у Београду

ЈОШ СЕ СЛОБОДА ОКО ПРСТА ВРТИ
Како је велики песник приведен код начелника полицијског одељења и како је текао разговор два некадашња школска друга из Беча



   „Дивотно је доживети свој сан. Толико сам сањао да дођем у Србију и клицао Београде, мој бели лабуде! Сад сам ту и као да сањам”, одушио је Бранко Радичевић своме пријатељу, негдашњем карловачком другу, Димитрију Поповићу, протођакону, код кога се у Београду, од јутрос, настанио у Господској улици.
   „Ех, кад смо, као ђаци, тај сан у Карловцима почели”, уздахнуо је Димитрије Поповић, гледајући час у зидни сат, на коме је одавно избила поноћ, час у Бранка Радичевића, кога нису сморили ни побуњени ђаци у Београдском лицеуму, које је здушно храбрио, ни обилна вечера у „Кецу”, у друштву, уз коју је текло добро вино и жесток разговор.
    „Како је теби било кад си прешао у Србију?”, Бранко Радичевић је хтео да упореди своја садашња и Димитријева негдашња осећања.
    „Дуго ми је требало да схватим да је Србија онаква каква јесте, а не онаква каква ми се чинила”, Димитрије Поповић је од ране младости био разложан, па и мудар, што га је и у духовнике упутило: „Кад сам појмио да сан једном мора да престане, почео сам да је волим таквом каква јесте.   Волео бих да тако буде и са твојим сном, мада се бојим...”
   „Чега се бојиш?”, тргао се Бранко Радичевић.
   „Дај Боже, да не будеш у опасности коју слутим”, Димитрије Поповић се прекрстио.
   „Од кога у опасности?”
   „Од себе самог, Бранко...”
   „Мени не може нико ништа. Па ни ја”, Бранко Радичевић је био пун себе, смехом се преливао: „Откуд ти таква помисао?”
   „Мене је вера у служби Божијој научила да будем стишан. А ти си врло нагао. Такав си био откад те знам, али си још своју наглост неговао како те је стизала слава песничка.”
   „Ја сам своју наглост неговао?”, смејао се Бранко Радичевић, кипећи од смеха: „То први пут чујем! Лепо речено! Како сам је то неговао?”
   „Ако је и ниси неговао, давао си јој у свему на вољу, предајући јој се сав”, мирио се Димитрије Поповић. „Ето, вечерас си се сав са њом распламсао. Жешће речи се у ’Кецу’ до сада нису чуле, ни кад се Јован Илић вратио из Беча, ни кад су се Коста Цукић и Љубомир Ненадовић вратили из Париза...”
   „Само сам опазио да овде има подоста жеравице и да се њоме може добра ватра потпирити”, Бранко Радичевић се и у опсећању одједном подјарио као да је он та жеравица.
   „Страх ме је, Бранко.”
   „Чега, Димитрије?”
   „Страх ме је или тога пожара – шта ће у њему сагорети... или да не сагориш ти сам... Страх ме је згаришта, свеједно којег”, уздахнуо је из дна душе Димитрије Поповић, уздахом који Бранкову ватру стишава и жар запреће: „Да лежемо... И онај коме се сан остварио мора спавати, да ужива у сну или да би се за живи сан приправио... Само Бог никад не спава, али је смртнима ноћ за то одредио... Нама је ова ноћ скоро измакла, да тренемо бар...”
   И тренули су само.

   Пробудила их је силна лупа у врата, у зимски расвит око осам сати.
   Обукавши мантил преко спаваће кошуље, још нерасањени протођакон Димитрије Поповић је из своје собе пожурио да отвори улазна врата и суочио се са својом слутњом коју је ноћас Бранку исказао.
Слутња је била оличена у високом квргавом полицијском пандуру, који је бахато својом беспоговорном палицом ударао у врата куће у Господарској улици.
   „Погрешили сте кућу, ово је дом духовника”, Димитрије Поповић се тргао пред палицом, засталом у ваздуху између два удара.
   „Ја не могу да погрешим, јер добар полицајни пандур позна све пунолетне грађане Београда! ... Ти си Димитрије Поповић”, одбрусио је пандур, пруживши левом руком запечаћено писмо, не спуштајући десну руку са дигнутом палицом: „Од началника полицијског одсека   Попечитељства внутрашњих дела, да се поступи.”
   Протођакон Димитрије Поповић је примио опрезно писмо, са толиким страхом да га не испусти, све измичући се испред дигнуте палице, да је тако и жандарм ступио у кућу.
   „Да се поступи!”, ушавши у кућу, жандарм је за собом врата затворио.
   „Неки Бранко Радичевић, који ту одскора настава да одма у полицију дође”, пошто је поломио печат и развио писмо, читао је гласно као да и жандарм то мора да чује.
   „Где је тај?”, грмнуо је жандарм.
   „Ту сам, ако је о мени реч!”, Бранко Радичевић је изашао из своје собе, зачудо већ обучен, као да је ову изненадну посету очекивао: „Ако о мени не говорите, да не сметам.”
   „Бранко, траже те да се јавиш у Попечитељство внутренијех дела”,   Димитрија Поповића је попустио првотни страх, али га је обузимао стид што се са његовим гостом овако поступа и што је мир његовог дома оскрнављен.
   „Најзад је и господин Илија Гарашанин дознао да сам у Београду? Баш сам почаствован”, Бранко Радичевић се изгледа искрено радовао позиву, што је већ и жандарма збуњивало.
   „Не зове те господин попечитељ Илија Гарашанин”, жандарм је враћао строгост поступку.
   „Јесте ли сигурни?”
   „Зове те господин Никола Христић, началник полицијског одељења.”
   „А, Николче, мој друг из ђачког квартира у Бечу, у Ландштрасе... Мој српски побро у големом Бечу... Зар је он већ началник?”
   „Јесте, господине”, сад пандур није знао шта ће, сем да спласне.
   „Кад треба да дођем?... Јесте ми школски друг са правних наука, али началник је началник”, Бранко Радичевић је био увиђаван: „Реците, кад?”
   „Одма, господине!”
   „Па, шта чекамо? Ја сам, видите, већ спреман... Неће мене Николче пустити да чекам”, дохвативши штап и огрнувши се зимским плаштом, Бранко Радичевић је поред запрепашћеног свога домаћина извео жандарма из куће, скоро га узевши под руку.

   „Знате ли где је полиција, господине?”, жандарм је омекшао, као да је од памука и сад Бранку није више говорио ти, него ви.
   „У Београду се очас све зна, а прво где је полиција... Зашто питате? Зар ви не знате?”, Бранко Радичевић га је узимао под своје.
   „Како не бих знао... Видите, овако ћемо, господине: Ви ћете даље сами!”
   „Ви нећете тамо? Имате нешто успут?”
   „И ја ћу тамо, само иза вас на петнаест корака.”
   „Што нећемо заједно?”
   „Београд је ово, господине”, жандарм је почео да се на мразу зноји: „У њему се очас све сазна... Изгледало би да сам вас узаптио и да вас спроводим... Незгодно је!”
   „За мене није.”
   „Ако и није за вас, господине, незгодно је по началника Николу Христића, коме сте школски друг.”
   „Ако је за Николчета, онда у реду, да га не постидим”, Бранко је био ведар, па је и његов осмех бљештао у мразном јутру, као и зраке сунца при изгреву.
   Са тим осмехом Бранко Радичевић је ушао у кабинет началника српске полиције.
   „Никола Христићу, садруже мој у студентским сељакањима по Бечу, од немилих газда до милих газдарица, зар се стари цимер и ђачки побро овако у Београду дочекује?”, Бранко Радичевић је с врата раширио писмо да га први пут сам прочита: Неки Бранко Радичевић који ту одскора настава да одма у полицију дође?... Што ме плашиш овим позивом, који је и неписмен?... Шта ће рећи Ђуро Даничић кад га види... Зар сам ја неки?”
   „Господине, ви сте пред полицијом”, Никола Христић је седео за столом, не устајући ни да се поздрави.
   „Николче, свака част – шала је успела... Јеси ме уплашио, али још и више мог домаћина, Димитрија Поповића.”

   „Господине, опомињем вас да сте пред полицијом... Ваш домаћин, протођакон Димитрије, добро зна шта је у Србији полиција.”
  „Николче, побогу!”, очекујући да Никола Христић устане иза масивног барокног стола који је владао свим намештајем у кабинету, Бранко Радичевић помисли: Како ли га је оволиког из Беча довезао?
   „Господине, пред началником сте српске полиције и тако се односите... Не николичите ме више...”
   „Слушај, молим те, да се више не претварамо”, Бранко Радичевић је очекивао и тражио преокрет.
   „Нема претварања”, Никола Христић је седео иза стола, као у заседи:    „Нећу вас питати што сте пре више месеци напустили Беч...”
   „Напустио сам га јер је у Бечу била буна, јер су га напуштали сви који нису побуњеници, а који су имали где да оду, кад су га сви учени Срби, и Вук и Даничић и остали, напуштали...”
   „Нећу вас питати ни што са овим ученим Србима, и вашим Вуком и Даничићем, нисте пошли у Праг на Свеславенски конгрес, него у Нови Сад, у Вуковар, у Славонски Брод, у Загреб, јер сте пошли по упутама бивших и прогнаних кнезова српских, Милоша и Михаила Обреновића, по којима су и они из Беча пошли у своме лудоме науму да се у Србију и на власт врате.”
   „Зар кнез Милош није из Беча пошао у Праг да председава Словенским конгресом, где се о судбини народа расправља?”, Бранко Радичевић се чудио шта то Никола Христић прича, али је хтео и да чује, па је тако већ бивао у полицијском испиту.
   „Јесте кнез Милош пошао у Праг, али је, користећи се буном у Бечу, стигао у Загреб, мимо воље и аустријског и руског цара. Јесте и судбину народа изазивао науман да отуд дигне буну у Босни, која би се кроз Србију, кад у њу кнез Михаило тајно прође, раширила све до Цариграда.”
   „До Цариграда?”
   „До Цариграда!”
   „Шта би кнез Милош дао да ово чује?”, насмеја се Бранко Радичевић:   „Да се под старост развесели...”
   „Све мање од оног што је дао бану Јелачићу и Људевиту Гају, који су га два месеца држали притвореног у Загребу, да га пусте да се под аустријском полицијском пратњом преко Љубљане и Гренобла врати у Беч... Што је вама веома познато...”
   „Како то мени, Николче, може бити веома познато?”
   „Онако како сте, пре кнеза Михаила, стигли у Нови Сад и, пре њега, пошли у Загреб...”
   „Теби за ту заверу треба и претходница. Питај ме да ли хоћу ја то да будем?”, Бранко Радичевић је покушао да обиђе велики сто началника српске полиције, али му је Никола Христић тек сад показао на столицу на коју има да седне, гестом без поговора.

   И сео је.
   „Што сте у Србију дошли?”, ислеђивао га је Никола Христић.
   „Никола, шта ти је? Што Србин у Србију да дође!”
   „Што са кнезовима Милошем и Михаилом нисте из Загреба пошли у Љубљану, па, или са једним у Трст, или са другим у Беч?”
   „Зато што са њима ни из Беча нисам пошао и зато што у твојој завери са њима нисам имао удела.”
   „Са којим сте циљем у Србију дошли?”, Никола Христић је почео да бележи.
   „Мислио сам да српски началник полиције има стенографа”, подсмехнуо се Бранко Радичевић.
   „Ово је веома поверљиво саслушање”, отресао је перо одмереним потезима Никола Христић: „Са којим сте циљем у Србију дошли?”
   „Ти мора да ми и циљ знаш. Реци га и мени, можда га утувим.”
   „Ви што из Беча и Париза долазите доносите којекакве претеране мисли.”
   „Претеране мисли?”, Бранку Радичевићу се учинило занимљивим:   Претеране мисли.
   „Претеране!”
   „Где сам ја све те претеране мисли показао?”, мора да има пример.
   „Показали сте их и док нисте прешли у Београд, у Србију... У Земуну сте се веома слободно понашали...”
   „Где и како?”
   „У кафани ’Код анђела’ играли сте билијар, претресали светске догађаје и дизали у звезде злогласног Вука Караyића...”
   „Колико смо пута код Вука седели у Бечу, дижући га у звезде?”, упитао је Бранко Радичевић.
   „Вук се само у Бечу може дизати у звезде, али је у Земуну злогласни”, за Николу Христића је то било једноставно, блажени полицијски ум: „У то сте се и сами уверили.”

   „Добро знаш да су ме тамо изазивали. Један је рекао: Да хоће бечки анархисти насадити оног шантавог Вука, па да му поломе и другу ногу...  Други је додао: Два би му споменика подигао – један крст и једна вешала. А кад се трећи исхвалисао како у кући не држи ниједну Вукову књигу, ја сам рекао: Па за слепце и није сунце!”
   „Зато се и све завршило тучом и полицијом”, Никола Христић је и то знао.
   „Имаш добре шпијуне”, похвалио је Бранко Радичевић.
   „Служимо Србији.”
   „Шпијунирајући Србе?”
   „И то је служба роду”, Никола Христић је већ мислио да је полиција непогрешива: „Ето, где се Вук помене, ми морамо знати.”
   „Зашто?”
   „Ви добро знате да је у Србији забрањен његов превод Новог завјета... И да смо му све послане књиге вратили у Беч, о његовом трошку.”
   „Зар да народ не позна Господа у своме језику?”, тргао се Бранко Радичевић.
   „Не може се Бог познавати из забрањених књига”, за Николу Христића је то тако као богомдано: „То би било богохуљење!”
   „Ни без дозволе полиције?”, изазивао је Бранко Радичевић.
   „Ако тако хоћете, ни без дозволе полиције”, Никола Христић је остао хладан: „Ако је власт од Бога, и полиција је ту!”

   „Е, мој Николче, не може се сунце дланом заклонити”, рекао је Бранко Радичевић сажаљиво: „Ти никад нећеш појмити да сам ја у Србију дошао идући Вуковим трагом.”
   „Зашто?”
   „Да и ја чујем народ и да скупим, којегде, нове српске речи за ново издање Српског рјечника и да запишем понеку српску пословицу, још незаписану.”
   „Другом ви то и на другом месту, а не у полицији!”, Никола Христић није хтео да схвати: „За то се не иде од Беча до овде. Не исплати се!”
   „Исплатило се!”, Бранко Радичевић је из џепа извадио свеску скоро исписану: „Да ништа друго нисам записао сем ове три пословице: Да није ветра пауци би небо премрежили. Још се слобода око прста врти. Не може се небо раменом исправити.”
   „Да није ветра пауци би небо премрежили”, Никола Христић је преписивао пословице: „Чије је то небо? Српско?”
   „И пословица је српска.”
   „Онда су и пауци српски. А ко су ти пауци? Власт? Полиција?”
   „То си ти рекао.”
   „Јесам, али сте ви мислили!”, глас Николе Христића је био леден.
   „Ја сам само записао шта мисли народ.”
   „Још се слобода око прста врти. Чија слобода? Народна? Око чијег прста?”, Николи Христићу је синуло: „Више се не можете претварати.   Још сте у оно време у Бечу хтели да будете српски лорд Бајрон!”
   „Које оно време? Јуче!”, озарио се и Бранко Радичевић: „Колико јуче, сећаш ли се, кад сам те звао да се манеш на кратко књига и да идемо међу Бечлинице, како си ме питао да ли ја хоћу да будем лорд Бајрон или његов Дон Жуан? Одговорио сам ти: Дон Бајрон!”

   „Сад сте, српски лорде Бајроне, помислили да можете и ви овде имати и своју револуцију. Кад смо код пословица: Куд ће куга него у свој род.”
   „Мислиш да сам мислио: Ако је револуција свуда у свету, да и ми не будемо мимо света?”, изазивао је Бранко Радичевић: „Али ти то нећеш допустити!”
   „Два пута сте из Земуна прелазили у Србију и ми смо то мирно гледали колико смо могли. Трећи пут сте и ствари понели.”
   „Три пут Бог помаже!”, Бранко Радичевић се прекрстио, не без пошалице.
   „Како пређосте Саву букну буна у Београдском лицеуму...”
   „Ја сам Саву прешао, јер ми се одавно у род прелазило”, Бранко Радичевић је схватио на шта Никола Христић циља и није се дао ухватити: „А ђаци нису хтели да приме законе које им дајете у којима је све прописано, па и како по Лицеуму ходати – на прстима.”
   „...Да није ветра...”, наставио је Никола Христић започету мисао: „А вас је кошава одмах са Саве однела међу побуњене ђаке да их охрабрите...”
   „Да буду одважни у свему, јер у одважности народ опстаје, па ће и на њима опстати.”
   „Ви сте их разбуктавали?”
   „Како ја мислим – нисам!”
   „Рекли сте им: Овде се добро коло може заиграти!”
   „Играло ми је срце, у роду сам. А добро коло се само са младима може заиграти”, Бранко Радичевић је гледао Николу Христића равно у очи, питајући се тражи ли то да порекне оно што је говорио. Неће.
   „И са професорима сте разговарали”, Никола Христић је стрпљиво откривао шта све зна, а зна све: „У Лицеуму сте разговарали са свима, а са одабранима у кафани ’Код кеца’.”
   „Разговарао сам о српској школи... Можда бих у Београду професор могао бити”, одвратио је Бранко Радичевић, показујући да му не смета што се у полицији све зна.
   „Разговарали сте и о влади српској... Можда бисте српски министар хтели бити, после преврата.”
   „О преврату нисмо говорили.”
   „Нисте говорили?”, питао је хладно Никола Христић.
   „Јесмо ли?”, Бранко Радичевић се питао хоће ли га уопште ичим узнемирити.
   „Зар ви, Бечлијо, нисте рекли да сте овде опазили доста жеравице и како бисте могли са својом браћом потпирити добру ватру? Зар Паризлија Љубомир Ненадовић није рекао да власт тако стоји у српском народу, да се за два сата сва може створити у мливо?”, у очима Николе Христића је најзад нешто заискрило, само на трен.
   „Ако власт зна како стоји у народу, зар јој је важно шта је Љубомир Ненадовић рекао, ако је рекао?”, упитао је Бранко Радичевић, додајући:    „О себи да не говорим.”
   „Говорили сте исувише слободно”, Никола Христић није желео да расправља о томе како власт стоји у народу.
   „Где ћу говорити слободније ако не у Србији?”, одвратио је Бранко Радичевић: „Говор који није слободан, говор је мутавих. Има мутавих људи и мутавих народа. Ја то нећу да будем, а ни Срби.”
   „У Србији властима нису мили они који тако говоре”, Никола Христић је најзад устао иза свог стола.
   „Зар да се у Србији одређује како да људи говоре како би се властима умилили?”
   „Зато свуда постоје власти”, Бранкове речи су се одбијале од Николе Христића: „Нисмо мимо света, добро знате. За то сам се и ја у свету школовао...”
   „Ти си се, Николче, за то у свету школовао, да саслушаваш оне који слободно говоре. Храбар си, Николче, кад то признајеш!”, ако га сад не изведе из такта, никад неће.
   „Не само да саслушавам, него и да хапсим!”, Никола Христић се више није суздржавао: „И не николичите ме! Немојте да вас ухапсим!”
   „О, побро, зар смо дотле дошли?”, грануо је Бранко Радичевић: „Добро! Најлепши снови се сневају у тамници!”
   „Причајте ви то по Јевропи! И ви, и Ненадовић, и Коста Цукић, и Јован Илијић, а не у Србији, па да вас тамо видим!”
   „Човек је створен слободан! И у Србији и у Јевропи! Он јесте слободан па да је рођен и у тамници!”
   „Знате ли што?!”, Никола Христић је цептао: „Ви одма данас да идете преко!”
   „Зар ме, Николче, нећеш ухапсити?”, чудио се Бранко Радичевић.
   „Нећу због наших дана у Бечу”, Никола Христић му је на трен окренуо леђа, као да се бојао да му ово у очи каже.
   „Кад си учио да свет пренесеш у Србију. Сад видим како си га пренео.  Иди до краја, човече, ухапси ме. То је светски!”
   „Одма да идете преко!”, плануо је Никола Христић: „Да нам небо раменом не исправите!”
   „Могу ли ту пресуду добити написмено?”, питао је Бранко Радичевић, смирен тиме што је најзад Николу Христића ражестио – Има у њему још човека, помислио је.
   „Не можете!”, одбио је Никола Христић, али је био и знатижељан: „Шта ће вам?”
   „Да имам спомен да сам био у слободној земљи”, Бранков смех је био искрен.
   „Иус суммум саепе сумма ест малитиа.”
   „Побро, разумем те”, казао је Бранко Радичевић уместо поздрава:     „Србин кад се изобрази, псује на латинском”.



Аутор:
Милован Витезовић

Mini Karadžić

u spomenicu

Pevam danju, pevam noću,
Pevam sele, što god hoću;
I što hoću, to i mogu,
Samo jedno još ne mogu:
Da zapevam glasovito,
Glasovito, silovito,
Da te dignem sa zemljice,
Da te metnem međ' zvezdice.
Kad si zvezda, sele moja,
Da si među zvezdicama,
Među svojim, sele moja,
Milim sestricama.

?


Nikad nije vito tvoje telo
Ruka moja mlada obavila,
Ni s' u tvoju usnicu upila
Moja usna ikad, čedo belo!
Ti'o veče ko da te donelo
Sred anđela sa božija krila,
U ma' s' divno meni pojavila,
U ma' divnu veče te odnelo,
Sam ostado' sa suznijem okom,
Sam tu samcit na svetu širokom,
Sam sa noći tavnom, al' bez sanka.
0, zoro moja, zoro bez osvanka,
Sunce milo, al' bez bela danka,
Na te mislim, dušo, bez prestanka...

Jadna draga

Vetrić piri, lipa miri ko i pre.. Vrelo žubori po lisnoj gori ko i pre.. Ja sam mlada ovde sada ko i pre.. Sunce bega, al’ nema njega kao pre.. Nema sunca milenog, nema mog. Oj večeri o slatko čekanje, o vi noći moji beli dani, o vi dani a sa dva sunašca, de ste jako, de je zlato moje? Plači travo, zapevaj slavuju, zlato moje zemljica pokriva! Mili Bože podigni oluju sred me srca gromom udri živa! Raka njega krije sad i tama, šta ću ovde ja na svetu sama!

Kada orla imaš
ti u tvojoj ruci

Kad orla imaš ti u tvojoj ruci, ti njega oma samrtno utuci, no kruto njega nemoj da obaraš, u tavno mesto njega da zatvaraš, za njega nije, veruj, ova tama, visina njega jer veseli sama. O nemoj, nemoj jošte krući biti i lako njemu krilo salomiti, i pustiti ga oditi po dolji, u žudenja pregolemoj bolji; - Ol' pusti ga da leti, oli ga utuci, - u tvojoj tako ne drži ga ruci.

Bolesnikov uzdisaj

Je l' to danak, kad mu vidla nesta? Je l' to sunce otkad sijat presta? Što l' potmolo tako u me gledi, tako ladno da mi s' srce ledi? Je l' to vreme što je posustalo, što s' ne miče, što l' se skoturalo kao zmija na mojim prsima? Al' je ladno, uh al' mi je zima. Kad koračam, je l' ovo zemljica što l' šoboće ko kakva grbnica? Slušaj, slušaj, je l' me kogod zvao? Ona, ona - brže, što sam stao?

Kada orla imaš
ti u tvojoj ruci

Kad orla imaš ti u tvojoj ruci, ti njega oma samrtno utuci, no kruto njega nemoj da obaraš, u tavno mesto njega da zatvaraš, za njega nije, veruj, ova tama, visina njega jer veseli sama. O nemoj, nemoj jošte krući biti i lako njemu krilo salomiti, i pustiti ga oditi po dolji, u žudenja pregolemoj bolji; - Ol' pusti ga da leti, oli ga utuci, - u tvojoj tako ne drži ga ruci.