Satirična poezija

Rastko Zakić; Građanski rat u mojoj glavi



MI SMO BILI NAROD KAO CVEĆE

Mi smo bili narod kao cveće,
Čupasmo se: ja tebe, ti mene,
Svako svoju vaznu napunio,
Sad sav narod u vaznama vene.

Mi smo bili narod kao cveće,
Srećni kad nas po vaznama stave,
Uvek spremni kuću da kitimo -
Sad vaznama razbijamo glave.

Mi smo bili narod kao cveće,
Nema zemlje cvetne kao ove,
Mi smo opet svako svoj na svome:
Sada cvećem kitimo grobove.


SRPSKI RULET

Nekad beše grozna igra
Pred očima sveta,
Igra strašna, ubitačna,
Ruskoga ruleta.

Tajni metak u šaržeru,
Udahneš duboko,
Na orozu prst sudbine:
Cev na slepo oko.

Ili-ili, osam praznih,
Jedan metak pravi,
Čeka glavu da rascepi
Kao cvet krvavi.

Al' Srbi su, od svih bolji,
Hrabri mimo sveta,
Izmislili novu igru
Srpskoga ruleta.

Nema tajne u šaržeru,
Uzdahneš duboko,
Na orozu prst Srbina:
Cev na slepo oko.

Svi su meci u šaržeru,
Nema srećnog kraja,
Nema kocke ni rizika,
Nema promašaja.

Nema više ili-ili,
Sad svaki ubija!
Tako raste srpska zemlja:
Nebeska Srbija.

Satira je književni oblik u kojem se kritički ismejava pojedinac, grupa, država ili vlast. Često se koristi kao sredstvo političke borbe.

"Satira razobličava društvene nedostatke, političke strasti, ljudske sebičnosti, nepromišljenosti, mane i gluposti, a svojim podsmijehom na podrugljiv i duhovit način kritikuje, opominje i kažnjava. Dok humoristički smeh svojom vedrinom zabavlja, oslobađa i rasterećuje, satirički smeh svojom jetkošću i gorčinom angažuje, pokreće i obavezuje.

Tehnika komičnog preuveličavanja i upotreba karikature, hiperbole i groteske, najmoćnije je umetničko sredstvo satiričara. Potrebno je neku deformisanu društvenu pojavu, mentalnu i moralnu izobličenost, prenaglasiti do te mere da ona postane očigledna svima. Za izražavanje svoje kritičke vizije sveta satiričar se koristi i najpogodnijim umjetničkim sredstvima neposrednog (invektiva) ili prenesenog značenja (aluzija, insinuacija, alegorija, ironija, eufemizam, persiflaža, sarkazam, paradoks i parodija). Nasuprot direktnoj i agresivnoj kritičkoj oštrini invektive (od lat. riječi invectivus - nasrtljiv), smehotvorno dejstvo figura prenesenog značenja proističe iz semantičke dvosmislenosti, slutnji i nagoveštaja, proisteklih iz nepodudarnosti izgovorenog i mišljenog, a može ga razumeti samo onaj koji je sposoban da u tome prepozna stvarnosni kontekst. Za komične aluzije tačno je rečeno da su "po svojoj prirodi 'prelazne' između(...) onog što je izričito rečeno i onog što se podrazumeva, onog što sasvim glasno kaže i onog što se šapuće" (Vladimir Jakovljevič Prop, "Problemi komike i smeha"). Otuda aluzivni smeh i proizlazi iz mehanizma prividnog nerazumevanja i naivnosti, a prećutnog naslućivanja i shvatanja poruke.

Satirička aluzija u svojoj semantičkoj osnovi sadrži želju da se na diskretan način namagarči ili ismeje pojedinac, neka pojava i društvena nepravilnost, a kad je zasnovana na neproverenim, netačnim ili delimičnim činjenicama, na zlonamernim pretpostavkama, podozrenju i sumnjičenjima, naziva se još i insinuacijom..." ("Trijumf smijeha", Goran Maksimović)

NARODNA ZDRAVICA

voljenoj Vladi
koja ga ne vadi


Zdrav si, domaćine!
Tebi, koji kuću zidaš na tuđoj nesreći,
dižem čašu ovu;
od Boga imao prid stostruko veći,
prema blagoslovu:
ove godine kuću okrovio,
dogodine po njoj šišmiše lovio;
gde ti metla stajala -
lisica ti lajala;
sve sinove sutra poženio,
dogodine snaje poudav'o,
tako vilenio,
i raskućav'o;
unučad ti bila krepka
pa krepala,
čeljad ženska vazda jebka,
svakom dala!
Sav imetak na lečenje dao,
a do smrti leka ne našao:
gde god iš'o krvlju piš'o,
gde god stao krvlju srao,
od muke se ucrvljao!...
.................................................. ..
A, što ti ne pogodim ja -
nek ti pogodi Sveti Ilija!

(Dragan Bunardžić, 2001)

Duško M. Petrović, pesnik i satiričar. Zastupljen u više antologija; prevođen na nemački, poljski, bugarski, engleski, francuski, ruski, rumunski i italijanski jezik. Živi i pisucka u Beogradu.







APATRID

Je li ikog stid
što sam,
evo,
i ja apatrid?
Ja, dame i gospodo,
uvažene umne
i krunisane glave,
ne mrdnuh iz kuće,

a ostah bez države?


PONESTAĆE SRBA

Nekad bilo, nije viš':
Svi za Niš! Svi za Niš!

Sad po svoje dođe vrag:
Svi u Hag! Svi u Hag!

Karla ište, vlada prati -
nikad Srba ponestati...

Sela vlada na promaju:
Nema Srba za prodaju?


BON-TONIRANO

Izvinite, gospodine međunarodni,
visoki, pa sve viši,
ni ja ne podnosim primitivan
rečnik
i ljude nevaspitane,
proste,
ali znate i sami:
ne postoji bonton

za nezvane goste.


(Duško M. Petrović; Na vr' brda vrh državni mrda)

КАЛУЂЕРИ

Гледо сам вам метаније,
Кад варате Бога жива;
Гледо сам вас где се пије,
Где се једе и ужива.

Слушо сам вас кад кунете
Своје стадо, своје верне,
И кад тајни призовете,
Лицемерни, лицемерне!

Гледо сам вас - не да нисам,
Кад разблудом успламтите;
Гледо сам вас, не да нисам,
Лицемерни, упамтите!

ЂУРА ЈАКШИЋ

У Вуково доба
владала је мода
да се свака глава
за две турске прода,
јер ће само тако
сванути слобода.
Вук је био мудар,
није дао главу,
мислио је главом
и био у праву
и помоћу главе
стекао је славу.

(Душан Радовић, ВУКОВА АЗБУКА)

ДВА ПЕСНИКА

Два песника сретоше се на дверима божјег раја,
И како се сусретоше, подиже се силна граја,
Свадили се око тога и хтели се чак и тући:
Ко је од ког заслужнији и ко треба први ући?
Бог је чуо њину вику, па не знајућ шта је тамо,
Он дозивље Светог Петра: "Оче Петре, ходи амо,
Неки тутањ чујем оздо и паклену неку грају,
К'о да врази целог пакла на царство ми јуришају.
Мора да је страшно нешто, кад и мени бруји глава;
Иди, Петре, па разгледај, јер то није забадава."
Свети Петар журно сиђе одакле се чује вика,
И застаде разјарена два сабрата, два песника.
Како су се дохватили за чупаве своје косе!
Па како ли изгребани један другог бурно носе!
Проговара први песник: "Заслужујем боље место,
Ја сам пев'о о слободи и страдао за њу често.
Ударима моје лире будио сам бедног роба,
И слободу васкрсав'о из мрачнога њена гроба.
Мојом песмом невољници васкрсење своје славе,
Од те песме осветничке крунисане стрепе главе.
У њеноме они такту чују звекет из даљине
И топовску страшну паљбу и шкрипање гиљотине.
Пусти, дакле, мене првог, да заузмем боље место,
Јер сам пев'о о слободи и страдао за њу често."
Други песник проговара: "Заслуге су веће моје,
Моје песме вечном правдом и милошћу срца поје.
Као тамјан што се диже са олтара у висине,
Моја тужна, чудна песма хорила се из даљине,
Хорила се тако болно, молила се тако чедно,
Да је често умекшала победничко срце ледно.
Ах, колико сирочади над мојим се гробом моле,
Којима је моја песма ублажила тешке боле!
Ја сам вид'о сузе њине и плакао с њима често,
Мени, дакле, и припада праведничко прво место."

Светом Петру мучна беше ова вика, ова граја,
Обојицу пусти с миром у пределе вечног маја.
"Али знајте, рече Петар, не пуштам вас због стихова,
Него зато што је богу додијала ларма ова."

(Војислав Илић, 1888 )

Milovan Vitezović i njegovo satirično vitezovanje.



ODA MILICIONERSKOJ PALICI

Jedina nema biti il ne biti
Drškom bez cveta sloboda se kiti

Kada je ona u našoj blizini
Najbliži smo nekakvoj istini

Propevamo i masovke se čuju
Njom dirigenti horom diriguju

DEDOV AMANET

Ako imaš svoju glavu,
Ti je barem drži pravu.

Drži pravo glavu dičnu,
Budi čovek imaj kičmu.

I krivicom smatraj ličnom
Ako ideš s krivom kičmom.

Dobro znamo i ti i ja
Bez kičme si samo zmija!

Budi čovek kad te skole
Kada voliš nek te vole.

Nemoj biti misli brze,
Više voli kad te mrze!

NIJE LI VREME

Kameni temeljci, gde su bivše kuće?
Priznaste li sebe njima za buduće?

Kroz grobove korov osećamo žali
Porodično stablo sa koga smo pali.

Nije li vreme, dobri moji momci,
Da priznamo da smo nečiji potomci?

Prkosne duše utekle sa koca,
Hoće li ih neko priznati za oca?

O STOČARSTVU
NA IDEJNIM OSNOVAMA

Doškolovan
Jedan ovan.
sada bleji
O ideji!

O POBEDNIČKOM KOKTELU

Posle tolikih čaša:
Pobeda je bila naša!

O ZAVOĐENJU I ZAVEDENIMA

Svakog čeka
Kartoteka.
Jeste li, izjavite opisno,
Zavedeni propisno?

SOKOLOVI



Gde su moji preci, sokolovi,

zar ih nije bilo, zar su bili snovi?



Zar prstima moram da poskidam dane

koji su pokrili Visoke Dečane?



Zar je prošlost bila dim, magla i para,

i zar tražim carstvo kad se sećam cara?



Zar Dušana Silnog da četkaju četke

i zar ja postojim ako nemam pretke?



Farisejstvo, laži, gluposti, groteske,

moje srce traži oca mesto freske.



Svi mi dugujemo sebe nekoj deci,

budimo potomci, da bi bili preci.

Brana Crnčević

HLEB
Приметио сам у најгушћем мраку
како ми се глава удвара стомаку.

Остадосмо тако, без птица и неба
стомак мој и глава и комад мог хлеба.

Животе, не умем да живим без тебе,
нисам избегао да ти служим, хлебе.


ДУНАВО

Дунаво тече жеђ обала гаси
и ја немиран као сви таласи.

У тамној ноћи мој се живот сиви
учите на мени како се не живи.

Учите на мени како се не воли
и како кад боли ни мало не боли.

Поново сунце, Дунаво се смири,
мирна је река у мени немири.

Кад своју главу угледах у води
стид ме је било што је на слободи.


ДАЉИНЕ

Даљине света како сте далеко!
Овде да ме нема, тамо да сам неко!

Све што је важно тамо ће се збити
сви ће тамо бити, ми нећемо бити.

Ја даљине хоћу, даљина сам гладан,
а свој живот трошим у неважном, сада.

Хтео бих далеко, најдаље, у плаво,
с овим истим срцем, с овом истом главом.

Не може се тамо јер неима вође
за којим најдаље може да се пође.

Даљине света без живота мога
како је страшно то што нема Бога

UBITI PTICU PEVAČICU

Sva sam svetla pogasio,
četri sata, san me hvata,
sve slavine zatvorio
zaključao dobro vrata.

Na ulici nema kola,
praskozorje novog dana
samo što se kao kreten
dere slavuj s Tašmajdana.

Životinjo grozna ćuti!
Poslaću po tebe mačke,
joj, što sada nemam praćku
pa da padneš naglavačke.

(Bora Đorđević; NEĆU!)

Crni Gavro
kud si navro?

Zašto ti i tvoja banda
upucaste Fedinanda?

Pa se diže svetski rat
da Srbiji slomi vrat.
Navalio Bugarin i Švaba
i poneka domaća baraba.

A Srbin je oguglao
i na metak i granatu
i Srbin je navikao
da bude u nekom ratu.

Ej Gavrilo
sram te bilo!

Zašto ti i tvoja klika
upucaste naslednika?

Navalio Franja Josif
preš'o preko Drine
da Srbinu sa ramena
tvrdu glavu skine.

Arbanasi zabodoše
nož u leđa zbegu
ostalo je pola vojske
da spava u snegu.

Bre Principu
mračni tipu!

Što pucaš u onog stranca
u budućeg kajzer Franca?

Ko je proš'o našao je
sudbinu još goru,
ostao je pored Krfa
duboko u moru.

Zasjalo na nebu Sunce
sačekalo je Soluce,
pobednici stigli kući
pevajući i plačući.

Bora Djordjević

Ljudi sa druge planete

One
koji za hranu jedu
tablete
niko ih ne uzima za ozbiljno,
ali glavu
na drugu stranu okreću
plaše ih
ljudi ludi
beže,
pred njima ubrzavaju korak
niko ih ne izaziva,
ne zove na crtu
...što?
Čega se zapravo boje?
Latentne ludosti svoje?
One
koji za hranu jedu
tablete
niko ih ne uzima za ozbiljno,
ali glavu
na drugu stranu okreću
plaše ih
ljudi ludi
beže,
pred njima ubrzavaju korak
niko ih ne izaziva,
ne zove na crtu
...što?
Čega se zapravo boje?
Latentne ludosti svoje?

Bojana Lukić

RUGALICA

Ne plašim se omče oko svoga vrata
i obešen biću iznad svog dželata.

Na vešalima, na suncu, na kiši,
od sebe živog biću mrtav viši.

Biću bliže suncu i dalje od blata
i plaziću jezik na svoga dželata.


SOKOLOVI

Gde su moji preci, sokolovi,
zar ih nije bilo, zar su bili snovi?

Zar prstima moram da poskidam dane
koji su pokrili Visoke Dečane?

Zar je prošlost bila dim, magla i para,
i zar tražim carstvo kad se sećam cara?

Zar Dušana Silnog da četkaju četke
i zar ja postojim ako nemam pretke?

Farisejstvo, laži, gluposti, groteske,
moje srce traži oca mesto freske.

Svi mi dugujemo sebe nekoj deci,
budimo potomci, da bi bili preci.


1 = 1

Ja ostajem 1 u svakome zbiru,
usamljen ko svemir u većem svemiru.

I kada me dele i kada me množe,
ja ostajem 1 ispod svoje kože.

Živim isključivo zato što sam rođen
i nisam birao ni narod ni vođe.

Na jedini život imam strašno pravo
jer ga, kao svako, plaćam svojom glavom.

(Brana Crnčević; DUNAVO)

JUTUTUNSKA JUHAHAHA

U kraljevstvu Jutututu
Kralj trinajsti Balakaha
Obećao svom narodu
Da će dati juhahaha.

Samo neka budu verni,
Nek vojuju o svom kruhu,
Neka ćute i nek žmure,
Nek plaćaju juhuhuhu.

Poslušni su Jututunci,
Plaćali su juhuhuhu,
Ćutali su, žmurili su,
Vojevali o svom kruhu.

A prolećem svakog goda
Popne s' na breg Balakaha,
Pa poviče gromoglasno:
Dobićete juhahaha!

U kralja su jake prsi,
Grlat li je Balakaha,
Kad poviče, brda s' ore -
Juhahaha, haha, haha!

Svi se grotom smejat stanu,
Sve se trese brat do brata,
A od smeha, teška smeha,
Za trbuh se i kralj hvata.

A šta im je tako smešno?
Il' je smešan Balakaha?
Il' su smešni Jututunci?
Il' je smešno "juhahaha"?

Sve troje je dosta smešno,
Ponajviše Balakaha,
Kad ozbiljno, milostivo,
Progovori: Juhahaha!

Srećni su ti Jututunci,
Srećan li je Balakaha,
Kad ih tako razveseli
Prazna rečca: Juhahaha!

Jovan Jovanović Zmaj

PUZOLOGIČNO POSMATRANJE

Pojedini ljudi
Ponos duha suze,
Pa do neke sreće
Mogu da dopuze.

Dopuze do plata
I do masnih zvanja,
Do vlasti, uzura,
Naimenovanja.

Dopuze do groba
I gospodstva sjajna,
Dopuze do dvora,
Do zlatnih kolajna.

Pak se onda šire
S nakićenim grudma.
- To se tako može
Pojedinim ljudma.

Al' narod nijedan
Do najveće sreće
Dopuzio dosad nije, -
Pa ni odsad neće.

POKUSAJ LJUBAVNE LIRIKE No 2


Kada od ljubavi za tobom umrem
(a primiti moju ljubav nisi htela)
polozice me u zemlju da trunem
i prah ce postati u njoj od moga tela.

Sada znam da tvoje srce je od leda,
i da duse nemas, pride- ni pameti.
"Pa sta, umri- rekla si mi puna jeda.-
Mislis, zaplakacu? To neces videti!"

E umrecu, zmijo, tebi iz inata!
Pojmiti, glupaco, nije ti u moci
da osveti groznoj s tim otvaras vrata-
u tu svrhu prah moj ce mi dobro doci.

Pa kada nacilja te tvoje bezocne
oci, vetar mojim prahom i pepelom,
brizganje potoka suza ce da pocne
u mlazu otrovnom, oporom i vrelom.

Plakaces nedelju. Mesec! Ma, godinu!
Pet puta ka jugu odletece ptice.
Rzmazaces pepeo suzama k'o slinu,
nos ce ti nateci, spasti trepavice.

U kosmar ce zivot da ti se okrene:
gde god se pojavis-bezace vristeci.
Napustice te drugarice verne,
i rodjena majka cete se odreci.

Postaces uzasna, k'o pozar sred tajge,
strasnija no Hitler dan u oci kraha.
Inace tezak sam sedamdeset ka-ge;
pa sad ti vidi koliko je to praha!

SERGEJ SATIN

MI SMO BILI NAROD KAO CVEĆE

Mi smo bili narod kao cveće,
Čupasmo se: ja tebe, ti mene,
Svako svoju vaznu napunio,
Sad sav narod u vaznama vene.

Mi smo bili narod kao cveće,
Srećni kad nas po vaznama stave,
Uvek spremni kuću da kitimo -
Sad vaznama razbijamo glave.

Mi smo bili narod kao cveće,
Nema zemlje cvetne kao ove,
Mi smo opet svako svoj na svome:
Sada cvećem kitimo grobove.

Rastko Zakić

SVE PO SPISKU

Od bisera pravih nisku -
J.... sam sve po spisku!

Lako mi se bilo snaći
Dok je spisak bio kraći.

Al' šta sada kad je veći -
Koga prvo da usrećim?!


DOKLE ĆEMO BIRATI NAJBOLJE

Prošli put smo birali najbolje,
A stiže nas jednom rečju strava.
S najboljima prođosmo najcrnje,
Ne zna nam se ni dupe ni glava.

Sad tražimo od najboljih bolje!
Nikom nema gledanja kroz prste.
Svi birači zure u nebesa,
Boga mole, usrdno se krste.

Kuda ćemo kad se od najboljeg
Opet bolji među nama obre?
Zašto jednom ne biramo one
Samo prosto, jednostavno - dobre!

Rastko Zakić

ОБУЋАР

(Парабола)


Једанпут обућар, гледајући слику,
Грешку на обући откри уметнику.
Овај, махнув кистом, ствар поправи сместа.
Али, гле, подбочен, обућар не преста:
"Лице је некако криво, чини ми се...
Да нису превише огољене сисе?..."
Не издржа Апел да га чова куди:
"Чуј, друшкане, само о обући суди!"

Знам једног ком свака част по много чему,
Сем што не знам за шта, за какву је тему
Он стручњак, мада строг је наспрам људи;
Но ђаво га тера да суди о свему,
А нек` о чизмама покуша да суди!

(Александар Сергејевич Пушкин, 1829)

* * *

Један је имао моју Аглају
За мундир и за брчић вран,
Други за паре - сви то знају,
трећи ко поданик стран;
Клеон са ума пуног сјаја,
Дамис за нежан глас и руж,
Кажи ми сад, моја Аглаја,
Због чега те је имао муж?


* * *

У Кларисе новца мало
Жени се - ти имаш свог;
Њој би злато пристајало,
А и твоме челу рог.

(Александар Сергејевич Пушкин, 1820-1824)

Momir Vojvodić

KRSTOLOMCI

Krstolomci kada su banuli
Na svaku su svetinju lanuli

Ugonili u oltare konje
Nagrdili živopise donje

I zjenice izboli svecima
Noževima zubima mecima

Po grobljima krstove lomili
Na lomači ikone ložili

Pobacali u plam jevanđelja -
Svatrila ih Svijetla Neđelja!

Krst na lavri Morači tog ljeta
Bio im je omiljena meta

Iz pušaka svi su ga gađali -
Dušmanima takvi se rađali!

Tako ornih da gaze i muče
Nije bilo otkada grom puče

DOUŠNIK

Imao je uši kao zvjerka
Podlanicu duže od čeperka

To su bile pravcate antene
U tri sreza bile su čuvene

Slušao je skriven u ormare
I šta zbore ribari kraj Tare

U Morači sve što se izreklo
To mu nije ušima uteklo

Noćima se peo pod prozore
I slušao šta čeljad govore

Jednom su mu rođenoga brata
Desno uvo prištunula vrata

Čim je neko išta pošapnuo
Nadležnom je uvu došapnuo

Za svakim je ispružio uši
Dok ga neko iz tmuše po ćuši

Ljuknu dugim drenovijem štapom
Te mu uši rastavio s kapom

Ne kanu mu na grob suza voska
Po uvo mu ima svaka koska

Momir Vojvodić

REBROLOM

Nedostojna vječitoga doma
Zatrapiše bratskog rebroloma

Kad su bile crne dušegupke
Udribandom nakrkane dupke

Mučenima bez ikakvog suda
Vješao je kamenje o muda

Mnogome je polomio rebra
Čizme mu se pročuše do Debra

Vezane je gazio prštio
Na nejač se kezio mrštio

Od njega se spašavala žrtva
Samo kada vidi da je mrtva

Kad ga suva oblakinja fisnu
Među oči - ni riknu ni pisnu

(Momir Vojvodić, GROBOSLOVI)

* * *

Тресе се древни Трон:
У непарни, седми дан
Умро је Велики Слон
Умро неопојан.

Позива верне звон
На тужно обред знан.
Све је ко страшни сан
И језом свак је пјан:
Шта ли ће рећи Он.

А Први, Велики бик
Пророчки ужаснут, плах,
Васељени на страх
Пустио тамни рик...


* * *

Варош јечи од усклика:
На ломачу са нитковом
На ломачу преступника
Да се спали са псом, совом,
И са сликом мајмуновом.

И у сали Зрачних Тица
Што је народ мрачни чеко
Већ је Совјет црних жрица
Пресудио, и изреко...

Тад, из мрачног перистила
Зуб изнеше крокодила...

(Станислав Винавер)