Bela Hamvaš

U jednom prelomnom trenutku svoga života i rada, Bela Hamvaš (1897-1968) je izveo sopstvenu računicu: šta je hteo i šta je uradio. Račun je porazan i veličanstven: "Morao sam da naučim da svaka muka i nevolja, pad, lom, patnja pripada mojoj sudbini. Morao sam da saznam kako sam ranjen, i pobeđen sam. Nije mi bilo dopušteno da ustuknem. Nije mi bilo dopušteno da se prodam sreći. Na koncu sam počeo da uviđam smisao patnje.“ Delo je ostalo u rukopisu, objavljeno je tek 45 godina posle nastanka i 30 godina posle autorove smrti. Ali je Hamvaš i posle izvođenja ovoga računa nastavio da piše, tako je nastala druga polovina njegovog velikog opusa: eseji, studije, romani. Ispostaviće se da je on jedan od onih velikih stvaralaca čije delo ne zastareva, njegovo vreme tek dolazi, njegova misao će oploditi i osvestiti mnoge čitaoce i stvaraoce

Gde raste ljubav, gde raste prijateljstvo? Gde zajednica? Gde bogovi? U Ti. Nisam imao prijatelja i ljubavi ne zato što sam mnogo zahtevao, nego zato što nema ljubavi i nema prijateljstva. Onaj ko je našao, nije našao ljubav, prijateljstvo, zajednicu, nego obmanu. U tome ne sudelujem. Nema ovde ostvarene sudbine, samo nemo i očajno stenjanje koje se stropoštalo samo u sebe, što je naša istorija, svačija sudbina, maloga i velikoga. Jer onaj ko ovde izgleda kao dobitnik, taj je varalica. Ne znam gde si, ne znam ko si, ne znam da li jesi, jer nisi. Gde može da trijumfuje život ako ne u tebi, ljubavi, prijateljstvo, zajednico? Gde mogu da živim ako ne u tebi? Ostvarivanje ljudske sudbine bez zajednice nemoguće je, a ovde nema zajednice.

OSAMNAESTO PISMO

Čovek počinje da živi otpozadi. I zato završava tamo gde je trebalo da započne. Posle mnogih suvišnih stvari konačno se približava nečemu i kada se približi, umire. Ima onih koji se ranije približe, ali ti ranije i umiru. Ko je radio ikada drugačije? Postojao je jedan narod, Grci, on je, kažu, dugačiji. Grci u kojima je smišljeno sve ono dobro što je bilo loše i sve ono lepo što je bilo gnusno i u njima je pretvoreno u radost sve od čega se ikada patilo. Tako su oni postali narod sna. Tako to traje dve hiljade godina. Možda je to njih dostojno? Ni s jednim narodom nije se moglo uraditi to do li s njim. Niko ne bi mogao podneti da se sve to prosanja u njemu dve hiljade godina. Kada god bih se mašio Grka, uvek sam hvatao svoj san. A tako je prolazio svako. Bili su savršen narod, kako bi inače mogli podneti sve ono veliko koje je drugde bilo maleno? Savršen narod, kao što je savršeno sve što su nam ostavili. Ali više niko ne zna šta je tu san. Ni nauka o njima nije ništa drugo do istorija snova čovečanstva, svaki slog, svako slovo, parče keramike, odlomak kamena svetinja su, jer su prožeti snom čovečanstva. A ja sam neugasivo žedan stvarnosti.

I ja sam svoje najlepše snove uneo u njih, svaki svoj gubitak dobio sam u njima i svaku svoju strast odradovao sam u njima. Njihovi bogovi moji su bogovi, njihova čistota je moja čistota, njihova vedrina je moja vedrina, vedrina koja strahovito blista, podnevna. Šta je ta vedrina? Smešak koji je u svakom trenu spreman da lepo umre kad već ne ume lepo da živi. U smrti se ne može propasti. Ono u čemu čovek propada jeste sramota. Nisam propao onda kada sam umro, nego kada sam napustio sakralnu čistotu koja postoji u svakom čoveku.
Odgovaram na ono što si me pitao. Kažeš, možda smatram važnim nešto preko čega ostali prelaze sasvim prirodno? Kako sam mogao pasti na samim sitnicama? Ta u svakoj ljubavi se nalaze one rane koje su mene snašle u svakom prijateljstvu. Jer ako bi svako odbio od sebe ljubav i prijateljstvo i zajednicu zbog čega i ja, onda ne bi postojalo ništa drugo do osamljeno biće.
A ja kažem da i nema drugo. Ono što izgleda zajedničko, nije to. I što razlika između mene i ostalih jeste da sam bolje prošao. Nisam upao u ono što su oni uradili. Ne! Ja sam se čuvao izdaje koju su drugi počinili. Ja sam od početka znao kakav će život odatle proizaći. Video sam da je to samo druga reč za sramotu. Radije sam lepo umro. Ako je drugima ova vrsta ljubavi i prijateljstva dobra, pa neka žive u njoj na svoju sramotu. Ispaštaju zbog toga. Vidiš? Kako da ne vidiš. Lažu, ali na koncu i oni ostaju sami, samo što to ne znaju. Sami i zauvek sami, poremećeni, spotaknuti, zatrovani, propali. A ja sedim ovde na kućnom pragu. Sunce je već zašlo. Ulazim, ložim vatru, pripremam večeru. Potom ću još prolunjati šumom, i oko mene su moji bogovi.

Madjarski hiperion

Helioza i Abelar

1.
Samo prolazno delo vredi objaviti; besmrtno delo može ostati u rukopisu. I posle smrti autora služavka može slobodno da rukopis skupi u korpu za rublje, da ga odnese u kuhinju za potpalu. Što je jednom napisano besmrtno, njegovo bivstvo više ne zavisi od ljudskog sećanja. To delo je negde drugde pobedilo, večno i konačno. Nije htelo priznanja, nije želelo glas, nije žudelo da poučava, nije tražilo novac, ni vlast, i nije želelo da se dopadne. Čemu glas, novac, moć, slava, priznanja? Svako delo se negde zbiva i u svakom delu se nešto zbiva. Gotovo svako delo se zbiva ovde na zemlji, između čoveka i čoveka. Želim da nekoga ubedim, želim da zabavim, da poučim, da se borim, da raspravljam, da osvajam, da zadivim. Besmrtno delo se ne zbiva ovde. Negde više. Negde dublje. I ono što se nalazi u njemu, zbiva se između čoveka i Boga. Zbilo se. Čak i onda ako to niko ne zna. I Bog će ga se sećati u srcu kada hartije već budu izgorele, onako kao kad se neki porfirni obelisk pretvori u prah, kao pesak. To više nije stvar knjige, njoj ne treba čitalac. Ne treba joj istoriograf.
Gotovo sva besmrtna dela su izgorela, a za onaj maleni broj, koji nam se sačuvao, niko ne zna gde je, šta je, ko je pisao, niti šta. O gubitku niko ne može ni da ima pojma, kao što niko ne može znati šta je mislio onaj koji se na osamljenom čunu zavezao na okean i nikada se više vratio nije.

2.
Abelar i Helioza su se zavoleli. Njihova prepiska u onom obliku kako nam se sačuvala iz srednjeg veka, verovatno nije verodostojna. O toj vezi se mnogo pisalo i govorilo. Ali kakva je bila, ne zna se. Sasvim izvesno je da je neko kasnije prepisao pisma. I taj neko je mnogo dodavao i ostvario jedinstvo u zbrkanom materijalu koji je, sasvim verovatno, bio prepun protivrečnosti. Obrnut slučaj od onoga koji se zbio s Homerom. Homer je mnoštvo malenih junačkih priča sklopio ujedno, i mnogo izvornih imena autora rapsoda utopilo se u njegovo ime. I pisma Abelara i Helioze prikupilo je ovakvo homerovsko biće, ali mu se ime izgubilo, samo su preostali junak i junakinja. Eto bezimene besmrtnosti koja je pripala skupljaču pisama. Nije bilo neophodno da ostane sećanje na njegovo lično Ja. Svoj posao je sredio, ali ne sa čovekom, kome ni svoje ime nije saopštio. Bog u svom srcu dobro zna ko je bio, mada njegovo ime ni on ne smatra važnim. Ono što je ispisao na ovim hartijama, ljudska je uspomena, nezavisna od slave. Od svih živih ljudi jedino je on razumeo ženu, ljubav i brak.

3.
Ne mogu da gledam očima Boga; ženu mogu da vidim samo sopstvenim muškim okom. A muškarac je i nehotično ženu smatrao i smatra bićem koje je ovde nerazumljivo i iracionalno. Kada se žena pojavila na svetu, sve je bilo završeno; možda je zakasnila, eventualno se ubaštrala. Ali bilo kako bilo, ona se nije nalazila u prvobitnoj zamisli sveta. Stigla je kasnije; da možda dopuni nedostatak; da spreči neku opasnu mogućnost; možda da je otkloni. Kao da se u svetu zbila negde neka kobna zaboravnost, a moguće je i ozbiljna i velika greška, koja je pretila da surva celokupno bivstvo. Tu, na ovoj pogrešnoj tački, na ovom opasnom i pretećem nedostatku, tu se pojavila žena da bi sve to popravila.
Ali kako to obično biva, ono čime se greška naknadno ispravlja, nikada se bez ostatka ne uklapa u prvobitnu zamisao. Malo proviruje; nosi na sebi pečat docnijeg nastanka. I kao što obično bez izuzetka biva, upravo zbog toga što je nastala kasnije i što se ne prilagođava ostalome, greška se ne može ni ukloniti, niti sakriti. Rešenje je manje-više dobro, ali je samo rešenje. Ona nije organski srasla u celinu u kojoj se našla. Zato se iza žene uvek može osetiti prvobitni, opasni propust, neka praznina ili tama, ili provalija. Žena čoveku nije ono što je životinji ženka; jer ženka pripada životinjskom svetu, i od samog početka je bila u njemu, i iz njega ne proviruje. Žena štrči. Žena dvostruko obespokojava: po svom mestu u svetu, jer skriva opasnost od čoveka, i po svom biću, jer nije istodobna i istobićna sa čovekom. Kao da je u zidu kuće negde ostao otvor, i da je kamenom naknadno zakrpljen, pa se više nije mogao prilagoditi ostalima.

4.
Muškarac obično oseća da je polovina bića žene; ali oseća i da je žena iracionalni elemenat u svetu. Mnogi zastupaju prvo shvatanje, a i drugo. Danas je običaj da se prihvati prvo. Samo jedan muškarac i jedna žena čine celog čoveka, kaže Kant, po svemu sudeći on sledi Svedenborga.
Svi znaju za Platonov mit da su ljudi u drevnlm vremenima bili bića s dva lica, četvororuki, četvoronogi, ali tako snažni da su ih se bogovi plašili i zbog toga su ih raspolutili. Tako su nastali muškarac i žena. Bogovi se više nisu plašili, čovek više nije pomišljao da zavlada svetom, jer je celog života tragao za svojom odsečenom polovinom.
Svedenborg priča da na drugom svetu nema posebno muških i ženskih bića, nego stopljeni brakovi, i u jednom takvom braku stopljeni muškarac i žena mogu da ostvare jedno jedino duhovno biće. Po Velkišu, današnjem Svedenborgovom učeniku, muškarac i žena su blizne duše (Dual-geist); veoma se retko zbiva da se blizanci susretnu i na svetu, ali se moraju sačekati na drugom svetu i u božansko bivstvo mogu da stupe samo zajedno. Posle početne i rapsodične Vajningerove teorije i uz uputstva istočnjaka i K. G. Jung zastupa: čovek je, ako je muškarac, u svom podsvesnom biću ženske prirode, u dubini psihe svakog muškarca
živi žena, Anima, dopuna muškarca; a ako je čovečica, u svom podsvesnom biću ona je muške prirode, u dubini psihe svake žene živi muškarac, Animus, dopuna žene. Sva ova shvatanja prihvataju nagonsko osećanje da je muškarac polovina žene i žena polovina muškarca, i samo njih dvoje skupa mogu biti zaokruženi, celoviti, savremeni, završeni i potpuni.
Ranije nisu svi zastupali ovakvo shvatanje. Kabala priča u jednom mitu da je Bog jedne noći uništio svet pre Adama, jer čovek nije bio dvopolno biće, slično njemu, nego je bio samo muškarac. Poštedeo je samo jednog čoveka i od njega načinio i ženu. Ovaj mit zna da se prilikom stvaranja sveta, kada je Bog načinio samo muškarca, zbila greška, i nju je naknadno trebalo ispraviti. Naknadna ispravka, žena, koja se pojavila kasnije, jeste zakrpa na opasnom mestu sveta. To je mit koji govori o idumejskoj noći.
Biblija kaže da je Adam, pre pojave Eve, živeo zajedno s više bića. Jedno i imenuje: zove se Lilit, koja je bila bajna neman. Iz odnosa Adama i Lilit rođeni su demoni. Adam, međutim, nije mogao trajno da živi zajedno s ovim čudovištem, tada se pojavila Eva. Poreklo Eve je, međutim, dvostruko. Po jednima reč znači: žena, odnosno supruga. Po drugima; Hevah znači biće koje je naopako izvrnuto.
Po Jakobu Bemeu čovek je u raju bio dvopolan, sličan Bogu. Kada je počinio greh, on je raspolućen, u njemu postojeća božanska žena uznela se do Boga: ta božanska devica beše Sofija. Za Sofiju su inače znali već i gnostici, čak i drevni Egipćani. Kao nadoknadu za Sofiju čovek je dobio Evu, ženu od puti. Božanska devica prirodna je polovina rajskog čovekovog bića. Ali ona ne živi na zemlji. Grešni čovek, koji se stropoštao u materiju, više ne može da živi zajedno sa Sofijom, sa devicom čiste duše, nego srazmerno svom počinjenom grehu dobija Evu. Eva nije prava i savršena dopuna čoveka. Samo je zamena Sofije, neko ko je samo nadoknađuje, i to loše, ko nije duh-duša, samo meso i krv i priroda i materija.

5.
Genijalni čovek, drevni mit i mistična intuicija jednodušno tvrde da je prisustvo žene u svetu iracionalna činjenica. Već samim tim izgleda da tome ide u prilog što se razilaze objašnjenja o metafizičkom položaju žene. Istina, postoji harmonično mišljenje koje tvrdi da je žena polovina muškarca, i da je njih dvoje skupa jedan; ali postoji i drugo mišljenje po kojem odnos dva bića nije takav kao dve polovine jedinstva. Razlaz shvatanja pokazuje da tu nešto nije u redu. Trebalo bi navesti još ceo niz kineskih, hinduskih i drugih mitova i mističnih tumačenja koji bi zastupali ili jedinstvo ili razliku. To nam sada nije cilj. Pouzdano je, počev od samog začela, u svakom čovek je postojalo i postoji neko određeno nespokojstvo: žena se bez ostatka uklapa u svet ili se ne uklapa, štrči ili ne štrči iz njega, često zbunjuje, uvek uzbuđuje, kao da svojim bićem nešto skriva, propust, kobnu opasnost, kao da to ne ume da sakrije dobro, jer njeno iracionalno biće samo pojačava opasnost, a time što je skriva, samo je čini zavodljivijom, a ona sama ne pripada celini sveta. Poreklo žene je sasvim drugačije nego poreklo muškarca.
Zabunu još pojačava što niko nikada još nije razumeo psihologiju žene. Pokušaji koji su se preduzimali u ovom smeru, više su nego žalosni. Većina polazi od Eve, žene-supruge, ili od Lilit, bajne, ili od Sofije, božanske device, čak i od životinjske ženke. Ne primećuju da treba da uzmu u obzir neki vid ženske psihologije, a pored toga i ceo niz drugih stvari: sirenu, majku, Atinu Palas i još mnoge druge. Osnova ženske psihologije, međutim, nikada ne sme biti humana ni ljudska. Jer ako su nas nečem naučile mističke teorije i mitovi koji se odnose na poreklo žene, naučile su nas da se žena ne sme i ne može razumeti s iste osnove s koje i muškarac. Čisto psihološko shvatanje je nepogodno i za razumevanje muškarca. Kod žene je savršeno beskorisno. O njoj ništa neću saznati iz takozvanih karakterologija. Žena čak i nije biće; više je gomila bića. Palas, Lilit, Majka, Sirena, Sofîja, Eva, žena idumejske noći, Anima. I ova bića su u svim ženama istovremeno prisutna i stalno postoje i žive. Skrivene mogućnosti bivstva žene. Vidovi i praklice bivstva i bića ženske duše. Žena je verovatno prošla kroz ove stupnjeve, i ona u sebi čuva ove vidove. Arhetipovi ženske duše, rekao bi Jung. Ovom prilikom pak treba ukazati da ono što Jung naziva arhetipom još nije duša, već samo oblik ranijeg bivstva duše i uspomena koju je ona sačuvala. Arhetip je magijska formula koja se može prizvati, ali koja je, budući da je ostatak davno minulog bivstva, u današnjoj duši još samo demon, i zato je beskrajno opasno prizivati je. Tu opasnost danas priziva bilo ko koji ovakve arhetipove ženske duše, dakle ne delove, nego minule oblike bivstva brka sa samom ženom. I tu opasnost priziva i sam Jung, ukoliko arhetip poistovećuje sa ženskim bićem, i priziva je svako ko danas drži i smatra i misli i razume ženu bilo kao Evu, bilo kao Lilit, bilo kao Animu ili Sofiju.

6.
Svemu što su stvorili stari Grci mogu da prigovaram. Može se pretpostaviti da zbog nečega ne prihvatam njihovo pesništvo; ne prihvatam njihovii arhitekturu; njihovu filozofiju, mitove. Mogu da kažem kako je ovo ili ono bolje, savršenije, čistije, toplije, istinskije i uzvišenije. Ali ima nešto čemu uzalud prigovaram. To je grčka skulptura. Uzalud je ne prihvatam. Od grčke skulpture ne postoji viša, savršenija, ljudskija, čistija, istinskija skulptura. Verovatno je nikada neće ni biti. Jer u sve ono što je helenstvo stvorilo umešala se neka smutnja, dvosmislica, pretvornost, nasilje. U skulpturu nije. Meni samo grčka skulptura omogućava da stanem oči u oči sa božanskim čovekom. Zato na sve ono što je helenstvo stvorilo mogu da stavljam prigovore, a grčku skulpturu moram da prihvatim bez ostatka i bez objašnjenja. Neki drugi narod, doba, vreme, rasa, mogli su stvoriti istinskiju sliku o božanskom čoveku u pesništvu, u filozofiji, u svetu istorije ili javnog života. Helenstvo je jednom i zauvek i konačno i neopozivo u skulpturi sagledalo i ostvarilo božanskog čoveka. Jedini predmet celokupne grčke skulpture jeste: božanski čovek. Jedino je ostalo mesta za imitiranje ili za poštovanje, za drugo ne.
Među grčkim skulpturama je veoma mnogo ženskih figura, devojaka, Afrodita, koje već stoje bez odeće, a negde pored njih je veo, ili se upravo razodevaju i nešto upućuje da se pripremaju za kupanje. Kupanje devojke pre svadbe nikako nije zdravstveni ili higijenski čin. Ako ništa drugo, poseban naglasak predstave uverljivo potvrđuje vanredan značaj religioznog rituala. Lako je pomisliti da devojka svoje procvalo telo želi da preda čisto prilikom prvog zagrljaja. I situacija bi zaista bila takva kada iz skulpture ne bi zračila natprirodna svetlost. Grčka skulptura nikada nije čovek, nego uvek i u svim slučajevima božanski čovek.
Mala deca često veruju da zvezda nije Suncu slično nebesko telo, nego da kroz mali prorez tamne zavese noćnog svoda svetli svetlost drugog sveta. Kroz skulpture devojaka koje se spremaju na kupanje kao da je otvoren ovakav prorez, i da se on otvara u natprirodni svet. Svaka skulptura je poput jedne zvezde. Skidanje odeće je simbolično i religiozno; znači da devojka skida odeću pre svadbe, ne tkaninu, nego odeću koju nosi njeno istinsko biće, ona svlači prirodu. Ona svlači, odnosno spira sa sebe sve što nije ona sama.
Da li zato da u zagrljaju zaista ona bude? Ovo objašnjenje odbacuje samu stvar. Ono o čemu je ovde reč stalno nas vraća prvoj misli. Predmet grčke skulpture je božanski čovek. Predmet skulpture devojke jeste božanska devojka. Ova skulptura je božanska devojka. I kada se ona svlači, taj magijski akt nije ništa drugo do magijski pokret skulptora kada on sa žene skida ljudsku-materijalnu zavesu, lako je odstranjuje i pokazuje božansku ženu.
Mistično kupanje veoma liči na smrt kada psiha ostavlja svoju odeću i spira sa sebe ono što pokriva njeno biće. I mrtve treba oprati pre nego što se predaju gospodaru drugog sveta. To je simbolično kupanje. Što se prirodnosti tiče, nikakvog smisla nema kupanje mrtvaca pre sahrane kako bi se leš u zemlji raspao. Kupanje pre sahrane i pre svadbe mistični je ritual rastapanja svih velova. I mlada Grkinja, kada uzima kondir, izlazeći iz odeće da bi se oprala, odista i istinski jedan jedini put u svom ljudskom bivstvu ostaje savršeno bez odeće, ona je potpuno skinula sve što nije ona, i sprala je sa sebe sve što ne pripada njenom biću.
U tome je objašnjenje nadzemaljske svetlosti skulptura devojaka; zato izgleda kao da je kroz skulpturu, kroz maleni prorez koji je nastao na tamnoj zavesi prirode, zablistala čista svetlost. Grčka skulptura devojke predstavlja onaj trenutak kada žena u svojoj mističkoj kupki spira sa sebe prirodu, i pojavljuje se blistava i božanska psiha. Ono biće koje je zaista ona sama, ono biće koje se sprema za svadbu, koje istinski sudeluje u svadbi, koju čeka zagrljaj muškarca? Zato tako blista skulptura, zato je takva kao zvezda, zato izgleda kao da se kroz nju vidi drugi svet? Ne. Ona svadba na koju se sprema božanska Psiha, nema nikakve veza sa zagrljajem muškarca. Nema zato što devojka ne spira sa sebe prirodu, i ne pokazuje se zato u svom božanskom biću. Smisao svadbe je sasvim drugi. Bestelesna eterska Psiha već je odbacila sa sebe tkaninu, mistična tečnost nalazi se pored nje u kondiru, i njome će sprati kosu, kožu, put, mišice, rastvoriti oblike, i od nje neće ostati ništa opipljivo. Blistava Psiha zrači iz skulpture i sjajka na njoj. Profano i podlo oko, kakvo je oko modernog čoveka, ne shvata baš šta je ta božanska svetlost koja daleko prevazilazi običnu lepotu, i zrači s ovih mramornih devojaka. Objašnjavaju je majstorstvom, ukusom, znanjem, talentom. Nikada majstorstvo, ukus, znanje, talenat nisu stvorili nešto što prevazilazi prirodu. Ono što sjajka u devojkama, to nije lepota materije, forme, čari, proporcija. Verovatno da sve to nema nikakve veze s lepotom. Oko ogrubelog čoveka vidi samo poželjnu ženu. A što je neobično, ova žena i nije poželjna. Ova žena je žena. Ova žena je Psiha, ova Psiha je žena. To je izvor žene. To je poreklo. Ovo je mogućnost uvida u nematerijalno blistanje, u drugi svet, u večnu i nebesku svetlost iz koje je žena rođena. To je onaj tren kada se čovek susretne, oči u oči, s božanskim poreklom žene. Ni trenutak se ne sme smetnuti s uma da je jedini predmet grčke skulpture božanski čovek, a Grkinja je božanska žena.
Čarobni i zavodljivi oblik ženskog tela ovde je isto tako forma i sredstvo i materijal izraza kao i sam mermer. To je onaj kosmički i prirodni ugovoreni znak uz čiju pomoć shvatamo o čemu je reč. Ali sama skulptura nije telesna, kao što nije ni od materijala niti od mermera. Skulptura je od Psiha, i Psihe je prikazana u trenutku kada žena mističnim kupanjem sa sebe spira prirodu, i pojavljuje se u svojoj izvornoj i drevnoj božanskoj suštini, jedan jedini put u životu.
Grčki mit priča da kraljica bogova, Hera, svake godine kupanjem ponovo stiče devojaštvo, kako bi ga svom mužu Zevsu svaki put iznova žrtvovala. Boginja Hera je znala da će ako sa sebe spere prirodu i preobrazi se u Psihu, opet postati pra-žena, pra-devica, nevina kao svetlost, kao zvezda. Vraća se svojoj izvornoj ženstvenosti, preuzima na sebe prvi oblik žene, njeno prvo biće, vraća se obnovljena i obogotvorena.

7.
Psiha koju predstavlja mermerna Grkinja potpuno je i savršeno drugačija od duše muškarca. Nije njegova dopuna, nije njemu odgovarajuća, nije njegov pozitiv, nije njegov negativ, nije njegova polovina. Poreklo žene je savršeno drugačije od porekla muškarca; Psiha žene je savršeno drugačija od muškarčeve. Ima onih kojima bi se možda dopalo kad bi se ova Psiha mogla nazvati emocionalnom. Žena je biće-emocija, jer ne razmišlja, ne ume da uvidi, samo voli, mrzi, oseća naklonost ili nenaklonost, brizne u plač, prasne u smeh, tuguje - povija se, menja, lebdi, kao toplota, mlakost, hladnoća, kao glas, kao osećaj, kao muzika. Ima onih koji bi voleli da kažu da ženu ne karakteriše osećanje, nego osetljivost - zato što tako brzo shvata sve što takne i odgovara tako tanano kao cvet; osetljivost nema nikakve veze sa čulnošću i čulima, osetljivost nije prirodno svojstvo, nego svojstvo psihe. I zato je žena sposobna da toliko bude istančana, ali i da ogrubi, da se toliko oplemeni, ali i da se sroza, jer proživljena sudbina dotiče osetljivije biće, i što ono proživi, sudbonosnije deluje.
Ni emocije, ni osetljivost nisu osnovna svojstva ženske psihe. Za muškarca bilo ko mirno može reći da je misao ili akcija, ili duh, ili stvaranje. Na neki način, u aktivnom smislu, to je razumljivo. Ako i nije tačno pogođena suština, nije potpuno ni promašena. Ako se za ženu kaže da je emocionalno biće, osetljiva, ili bilo šta drugo, suština ni iz daleka nije dotaknuta. Postoji jedna jedina reč koja bez ostatka obeležava ili može da obeleži žensku psihu i biće žene, a ta reče jeste: žena. Ništa drugo. Nikako se drugačije ne može razumeti, i ova reč nema preneseno značenje, i žena se ne može nazvati prenesenim značenjem. U tome se, naravno, nalazi da u sudbini muškarca postoje i drugačije prvorazredne stvari, i sve one prethode njegovom polu. U ženi - na prvom mestu jeste pol. Ali kod žene to što je pol svet, cilj, apsolutno i sudbinsko, nalazi se u njoj samo kao i sve drugo: osećanje ili osetljivost. Žena je po svojim svojstvima mnogo viša i beskrajno drugačija. To što je ona žena ne može se ničim drugim zameniti, i ta reč se drugom reči ne može zameniti. Žena se ne može ni izvesti, ni razumeti iz muškarca, iz prirode, iz sveta, iz ženke.
Znanje o muškom biću postoji i moguće je. Ako čovek ne uzme ništa drugo u obzir do samo ogromnu gomilu knjiga iz moderne karakterologije, i onda je to znanje značajno. Ali u celom znanju karakterologije nema ni jedna jedina rečenica o ženi. Čak iz cele psihologije celokupne svetske literature ništa ne mogu da saznam o ženi. Žena nema istoriju, nego mitologiju; u odnosu na to i njena je psihologija mnogo jednostavnija. Što znači da je neposrednija. Što opet znači da je bezgranično teža.
Blistavo zvezdano biće mermernih Grkinja i njihova sjajna psiha znaju i to. Nema mogućnosti za zbrku. Ništa drugo ne mogu smatrati ženom već samo ono što stvarno jeste žena. I nikakvu ženu ne mogu smatrati drugim, samo ženom. Ta svetlost i to nadmaterijalno i to zaslepljujuće blistavilo, to je bestelesno biće - to je ženska psiha, u tolikoj meri čak da kad bi skulpture nestale, i njihovi se oblici rastočili, ni tada se ništa drugo ne bi moglo reći, jedino: žena.

8.
Reći da je ljubav sjedinjavanje raspolućenog bivstva, isto je tako pogrešno kao i da je ljubav jedan plus jedan. Ljubav nije simetrična. Nije verovatno da ispravno misle Svedenborg ili Velkiš, ili Jung kada vezu muškarca i žene zamišljaju potpuno srazmerno: ništa neobično se ovde ne zbiva, samo se, kao što piše u platonovskom mitu, susreću dve polovine bića koje su bogovi zbog ljubomore raspolutili. Misterija ljubavi jeste upravo što se savršeno drugačiji muškarac i savršeno drugačija žena, čija situacija u svetu, poreklo, priroda, figura, cilj, sudbina jesu savršeno tuđi i drugačiji, ova dva međusobno potpuno asimetrično postavljena bića, njih dvoje se susreću i stapaju u jedno. Da životinjski svet sjedinjuje u seksu bića koja su simetrično raspoređena desno i levo, gore i dole, na pozitivnoj i negativnoj strani, to je možda i moguće. Ali da ljubav kod čoveka stapa ujedno baš različite svetove i biće, to je sasvim izvesno. Jer, ako bi to bilo samo sjedinjavanje figura koje se međusobno dopunjavaju, jedva bi se domašila ona žudnja koja prožima i obuzima čoveka do njegovih metafizičkih korena, koju svaki čovek treba da proživi, i ako ne proživi, ostaje siromašniji od slepog prosjaka. Neočekivano čudo i nezamisliv tren u misteriji ljubavi upravo jeste da oni koji se stope u jedno, ni ne pripadaju i nikada nisu ni pripadali jedno drugom. Objašnjenje ljubavi u prirodi niko neće naći; u prirodi postoji samo seks. Da bi planula ljubav potrebno je božansko uplitanje, i bez njega se ne mogu susresti međusobno različita bića i svetovi.

13.

    Mit kaže da je prvi muškarac živeo s Lilit. Lilit je ljubavnica. Sirena, žena čulnog uživanja, čisto žena seksa. Ali je ona dosadila prvom muškarcu i on ju je najurio. Tada je došla Eva, žena, supruga. To je početak braka. Osnova braka je sasvim drugačija od osnove seksa. Osnova braka je psiha-ljubav.

    Za seks su potrebna dva bića: titan i sirena. Ništa više. To je dovoljno. Da bi se ostvario brak, pored dva bića potrebna je i saglasnost Sila. Nigde i nikada na zemlji nije živeo narod koji nije znao da je za nastanak braka neophodna božanska saglasnost i posvećenje. Seks je uvek ilegalan. Zato se krije ispod žbunja, u šumu, po mračnim ulicama i po prljavim dvorišnim sobama. Brak je legalan. Živi na svetlosti, javno je lep i ponosan. Samo višim posvećenjem čovek može postati bračni drug. Čak ni ljubav nije dovoljna. Ne samo zato što nema čiste ljubavi, nego zato što ljubav postaje čista upravo kada se s vezom muškarca i žene saglase božanske sile. Nikakva, čak ni najvatrenija ljubav ne može da se pobrka s brakom. Sklapanje braka se ne događa u prirodi, nego u svetu psihe. Brak sklapaju dve psihe. Sada nam već počinje da biva sasvim razumijiv smisao mističnog kupanja Grkinje.

    Danas, u profanim vremenima, u doba građanskog braka, ovo zvuči kao jeftina moralna pridika. Građanski brak je kada država drskom arogancijom zamenjuje Boga i oseća se ovlašćenom da se njenim posredstvom sklapaju brakovi. Taj akt je zvanična dozvola za defloraciju. Zvanična, ali ne legalna. Brak ne postaje legalan pred državom i vlastima. Ali se i u naše doba još oseća da veza muškarca i žene sama po sebi nije dovoljna. Neophodno je neko više posredovanje, i oni se mogu susresti samo uz posredovanje nekog višeg. Upadanje vlasti u to više jeste bezobrazluk. Suština sklapanja braka nije u tome da je za to potrebna dozvola. Ne. Suština sklapanja braka jeste da on bude sklopljen u višem svetu. Susresti se i spojiti i zajedno živeti može se i sme se i treba samo u Bogu. Za to nema boljeg antiprimera od modernog profanog braka. Zajednički život čak ni slučajno ne može da uspe i samo je izvor neiscrpnih muka i nesreće i užasa. Ce mal d'être deux . Naravno, ovde nije reč o brakovima iz interesa i drugim sličnima. U braku iz interesa se bestidno ispostavlja da se sjedinjavanje nije zbilo u višem svetu, nego u materiji. Ali ni brak seksa nije ništa drugo do krajnji slučaj braka iz interesa: i on je isto tako susret odozdo i spajanje je samo donjih delova. Uslov susreta i stapanja nalazi se samo gore - iznad čoveka. Brak nije fizička, nego metafizička veza što kaže i mermerna devojka kada pre svadbe spira sa sebe materijalno, i sprema se da stupi pred Sile kako bi je dodir božanske ruke posvetio u misteriju.