Jim Morrison

Jim Morrison



Kao dijete, 1947. svjedoči prometnoj nesreći u pustinji u Novom Meksiku. Smatrao je da su duše mrtvih indijanaca “uskočile u njegovu”, te da su s njim ostale kroz život. To ga uvjerenje neće napustiti do smrti, čak u pjesmi “Peace Frog” s albuma “Morrison hotel” opisuje to iskustvo.

Završio je školu George Washington u Alexandriji (Virginia)u lipnju 1961. godine. Prema riječima njegova profesora književnosti, Jim je čitao mnogo više od svih kolega u razredu, a njegov ukus bio je do krajnjih granica ekscntričan i izvan konvencija, pa često ni sam spomenuti profesor nije znao za djela o kojima Jim govori. U kolovozu iste godine vojska prebacuje admirala i njegovu obitelj u južnu Kaliforniju. Jim Morrison je otišao živjeti kod bake i djeda u Clearwater (Florida) gdje je pohađao St. Petersburg Junior College.

Kasnije se prebacio na državno sveučilište u Floridi koje je pohađao imeđu 1962.-1963. godine. U siječnju 1964. odlazi u južnu Kaliforniju. Tamo započinje studirati kinematografiju na UCLA-u,koju je završio do kraja i upoznaje klavijaturista Raya Manzareka. Manzarek je tada svirao u blues grupi “Rick and the Ravens”. Budući da je Manzarek bio oduševljen Morrisonovm pjesmom “Moonlight Drive” njih dvoje formiraju Doorse.

Pridružuje im se na bubnjevima John Densmore, a na njegov nagovor mjesto gitariste dobiva Robbie Krieger. Nakon što je 1965. godine završio studij Morrison je započeo voditi boemski život u Venice Beachu kraj Los Angelesa. Zbog prehrambenog režima od malo hrane i mnogo LSDa, nekad puniji Morrison je do 1966. godine zadobio svoj izgled prepoznatljiv s fotografija tzv. “kristova poza”(slika na dnu), koja se nalazi na albumu “The Best of” i snimljena je 1966. godine. Morrison nije znao svirati niti jedan instrument, ali je pridonosio komponiranju tako što bi već u “glavi” imao melodiju za svoj tekst. Osim što je bio pjevač The Doorsa, bio je autor nekoliko knjiga poezije, dokumentaraca,kratkog filma i ranog muzičkog video spota za pjesmu “The Unknown Soldier”. Što se tiče ljubavnog života, Jim Morrison bio je apsolutni seks-simbol zbog svoje tzv. neodoljive karizme, ali u njegovom srcu jedino značajnije mjesto imala je Pamela Susan, njegova dugogodišnja ljubav, kojoj je čak i posvetio svoju knjigu poezije “Divljina”. Njihova veza nije bila pošteđena turbulencija, pa je često bila na rubu između ludila i izopačenosti.

Izvor:Poezija by J.L

Divljina

Zašto ja pijem?
Zato da bih mogao da pišem poeziju.

Ponekad kada je sve izokrenuto
i sve što je ružno se izgubi
u dubokom snu
Postoji buđenje
i sve što ostane je istinito
Koliko se telo razara
toliko duh postaje jači.

Oprosti mi Oče što
znam šta radim
Hoću da čujem poslednju pesmu
poslednjeg pesnika.

Jahači kroz oluju

Jahači kroz oluju
U toj kući smo rođeni,
u ovaj svet bačeni
Kao pas bez koske
i glumac bez role
Jahači kroz oluju

Ubica je na drumu
Njegov mozak podrhtava
poput žabe
Uzmi dug odmor
i pusti decu nek’ se igraju
Ako povezeš tog čoveka
Divna familija će umreti, jer
Ubica je na drumu

Mala, voli svog čoveka
Uzmi ga za ruku
i nateraj da shvati
Da svet zavisi od tebe
I da ćemo živeti večno
Moraš voleti svog čoveka

Jahači kroz oluju…

Kristalni brod

Prije no što svijest izgubiš
Volio bih da me ljubiš
Naćas maziš u ekstazi
Da me ljubiš, da me ljubiš.

Svijetli dani, bola puni
Nježnom kišom me ispuni
Naše vrijeme, luda rijeka
Susret čeka, susret čeka.

Gdje ti spi slobode volja
Vječne ulice su polja
Teškim ‘zašto’ razapet
Voliš smrt, ja volim let.

Taj brod od kristala svija
Mnoštvo djeva, čarolija,
Što jos nisi, možeš čuti
Kad se vratim, javit ću ti.

Samo polako draga

Postoji vrijeme za život, i vrijeme za laž,
i vrijeme za smijeh, i vrijeme za smrt.

Samo mirno, draga, primaj ovaj život.
Ljubav se ne forsira kad želis da traje.
A ti si već, draga, počela da hitaš.

Postoji vrijeme za šetnju, i vrijeme za trku,
vrijeme da se strijele odapnu na sunce.

Kreni sad lagano i biće ti bolje i bolje,
primaj stvari mirno i uči se radosti.

MJESEČEVA BALADA

Hajde da plivamo do mjeseca,
da se vinemo uz plimu,
da prodremo do noci koju grad skriva svojim snom
Ljubavi, zaplivajmo veceras, jer nas je red da placemo
u kolima kraj okeana na nasoj stazi mjesecevog zraka.

Hajde da plivamo do mjeseca,
da se vinemo uz plimu,
da se predamo svjetovima koji nas cekaju i zapljuskuju.
Nema vise sumnji ni vremena za premisljanje,
mi smo vec krocili u rijeku mjesecevog zraka.

Hajde da plivamo do mjeseca,
da se vinemo uz plimu,
pruzas mi ruku, ali ja ne mogu da te vodim;
Lako je voljeti dok tako klizis
tones u vlazne sume na nasoj stazi
mjesecevog zraka.

Beži na drugu stranu


Ti znaš da dan razara noć
i da noć razbija dan.
Znaš da sam hteo da pobegnem,
hteo da se sakrijem.
Beži na drugu stranu.
Beži.

Ovde smo jurili za srećom,
tamo smo zakopavali naša blaga.
Pamtiš li još ono vreme,
vreme naših suza?
Beži na drugu stranu.
Beži.

Svi vole moju divnu dragu,
a ona ide, i ide, i ide, i ide...

Našao sam ostrvo u tvom naručju,
zavičaj u tvojim očima,
ruke okove
i oči lažljive.
Beži na drugu stranu.
Beži.

Ludeo sam iz nedelje u nedelju,
iz dana u dan,
iz časa u čas, vrata su visoka, duboka i širom otvorena.
Beži na drugu stranu.
Beži.

Jim Morrison -

The End




This is the end, beautiful friend
This is the end, my only friend
The end of our elaborate plans
The end of ev'rything that stands
The end

No safety or surprise
The end
I'll never look into your eyes again

Can you picture what will be
So limitless and free
Desperately in need of
some strangers hand
In a desperate land

Lost in a Roman wilderness of pain
And all the children are insane
All the children are insane
Waiting for the summer rain
There's danger on the edge of town
Ride the king's highway
Weird scenes inside the goldmine
Ride the highway West baby

Ride the snake
Ride the snake
To the lake
To the lake

The ancient lake baby
The snake is long
Seven miles
Ride the snake

He's old
And his skin is cold
The west is the best
The west is the best
Get here and we'll do the rest

The blue bus is calling us
The blue bus is calling us
Driver, where you taking us?

The killer awoke before dawn
He put his boots on
He took a face from the ancient gallery
And he walked on down the hall

He went into the room where his sister lived
And then he paid a visit to his brother
And then he walked on down the hall
And he came to a door
And he looked inside
Father?
Yes son
I want to kill you
Mother, I want to.............

Come on, baby, take a chance with us
Come on, baby, take a chance with us
Come on, baby, take a chance with us
And meet me at the back of the blue bus

This is the end, beautiful friend
This is the end, my only friend
The end

It hurts to set you free
But you'll never follow me

The end of laughter and soft lies
The end of nights we tried to die

This is the end

Menadžer noćnog kluba u Parizu Sem Bernet tvrdi da pevač grupe “The Doors” Džim Morison nije umro u kadi od posledica prestanka rada srca.
Prema zvaničnoj verziji, u poslednjoj noći svoga života Džim Morison je bio u Parizu, odgledao je film u bioskopu, vratio se kući i legao da spava. Usred noći mu je pozlilo i otišao je da se osveži u kadi; tu je doživeo srčani udar i preminuo. Bilo mu je samo 27 godina. Od tog tragičnog događaja pa sve do danas kruže razne glasine i nerazjašnjene misterije vezane za rokerovu smrt, da bi tek nedavno, 36 godina kasnije, bivši menadžer pariskog noćnog kluba „Rokenrol cirkus“ zvanično ispričao drugačiju verziju.

U svojoj knjizi „Kraj: Džim Morison“ („The End: Jim Morrison“) Sem Bernet kaže da je Morison preminuo u WC-kabini njegovog kluba pošto je, najverovatnije, uzeo preveliku dozu heroina.

O svom šoku nakon što je pronašao Morisonovo telo, on piše: „Buntovni pevač ‘Dorsa’, mačo zavodnik i prelepi dečko iz Kalifornije, pretvorio se u nepomično klupko zgrčeno u toaletu jednog noćnog kluba.“ Autor veruje da su dvojica narko-dilera potom odnela Džimovo telo do muzičarevog stana.

Bernet je u vreme Morisonove smrti bio u ranim dvadesetim godinama i kasnije će postati ugledni radio voditelj, rok pisac i potpredsednik pariskog ogranka „Diznilenda“. Iako su ga razni novinari koji su istraživali Džimovu smrt decenijama proganjali, Francuz je ćutao o svojoj priči sve dok mu supruga prošle godine nije predložila da napiše knjigu. „Bilo je to ponovno proživljavanje vrlo mučnih sećanja“, izjavio je Barnet Asošijejtid presu.

Dugo se šuškalo o tome kako je Morison zapravo umro od prevelike doze heroina u noćnom klubu, ali nijedan svedok nikada nije izašao u javnost sa svojom pričom. Patrik Šovel, danas ratni fotograf i pisac, tada je radio kao šanker u „Rokenrol cirkusu“ i jasno se seća da je pomagao ljudima koji su iznosili Morisona. „Mislim da je već tada bio mrtav“, kaže Šovel, koji je i sam hteo da tu epizodu objavi u svojoj knjizi iz 2005, ali ga je izdavač upozorio da to ne čini. Šovel kaže da bi neko već bio pozvao hitnu pomoć da je Džim tada bio živ. „Ne znam“, kaže na kraju. „Sve se to desilo prilično davno, a i mi nismo pili samo vodu.“

Zvaničnik iz kancelarije pariskog tužilaštva kaže da je malo verovatno da će ponovo otvoriti slučaj Morisonove smrti, ili da bi bilo koga trebalo krivično goniti zbog toga, jer je slučaj u zakonskom smislu zastareo.

Stiven Dejvis, autor knjige „Džim Morison: Život, smrt, legenda“ („Jim Morrison: Life, Death, Legend“), kaže da zbog Bernetove knjige neće prepravljati istoriju. On je u svojim istraživanjima zaključio da se Morison zaista predozirao u klubu, ali da je to bilo nekoliko noći uoči njegove smrti i da je on to iskustvo preživeo. „Da je umro u toaletu noćnog kluba, logično je da bi do sada ta priča već izašla na videlo,“ kaže Dejvis.

Morison je došao u Pariz marta 1971. u prilično nezgodnom trenutku po njegovu karijeru. Na koncertu na Floridi 1969. optužen je za pokazivanje genitalija publici i osuđen za nepristojno ponašanje i psovanje. Brojni koncerti „Dorsa“ su potom otkazani, a bend je bio preplavljen lošim publicitetom. U vreme kada je stigao u Pariz, Morisonova žalba je još uvek bila na razmatranju. U Parizu je živeo sa svojom devojkom Pamelom Korson na desnoj obali Sene i uglavnom je tumarao ulicama s plastičnom kesom u kojoj su bile njegove beleške. Pustio je bradu i ugojio se do neprepoznatljivosti, što mu je ozbiljno narušilo zdravlje. Uz to se i ludo provodio. „Skoro svaku noć“ provodio je u klubu „Rokenrol cirkus“, tada pravom pomodarskom mestu, u koji su redovno dolazili Roman Polanski i Merijen Fejtful.

Trećeg jula 1971, oko jedan sat posle ponoći, Morison je došao u klub u društvu dvojice dilera, koji su mu prodali heroin za Korsonovu, kaže Bernet. U jednom trenutku, Bernet je primetio da je Morison nestao. Pozvao je izbacivača da razbije vrata od zaključane WC-kabine, i tu su ga pronašli u besvesnom stanju. Bernet kaže da je zamolio jednog doktora, takođe gosta kluba, da pregleda pevača. „Kada smo ga pronašli, iz nosa mu je izlazila pena i malo krvi i doktor je rekao da je sigurno reč o prevelikoj dozi heroina“, nastavlja Bernet, dodajući kako nije lično video Morisona da te noći uzima heroin, ali da je on bio poznat po ušmrkavanju droge jer se bojao igala. Dvojica dilera su insistirala na tome da je Morison samo u nesvesti i iznela su ga iz kluba. Iako priznaje da je krenuo da pozove hitnu pomoć i policiju, Bernet otkriva da mu je vlasnik kluba naredio da drži jezik za zubima kako bi se izbegao skandal. Bernet veruje da su dileri odneli Morisonovo telo u stan i spustili ga u kadu, u poslednjem pokušaju da ga ožive. Pamela Korson, koja je preminula tri godine kasnije od predoziranja, ispričala je policiji sasvim drugačiju priču. Njih dvoje su otišli u bioskop i na večeru, slušali ploče i zaspali. Usred noći Morison se probudio jer mu je pozlilo i napravio je sebi toplu kupku. Pamela je izjavila kako ga je zatekla mrtvog u kadi. Autopsija nikad nije urađena.

Najposećeniji grob na svetu

Morison je sahranjen na groblju Per Lašez, 7. jula 1971, uz skromnu ceremoniju i bez ikakve pompe. I dan-danas njegov grob je najposećenije mesto te vrste na svetu.

Čekajući pismo Mr. Mojoa Risina

Sve igre sadrže ideju smrti rekao je Džim, a ovaj tekst posvećen je igri od života i ideji njegove smrti. Jednom kročivši na Kristalni brod ili možda pre njega na Pijani brod njegovog velikog uzora Artura Remboa, Slavlje guštera traje dok njihov kralj ne kaže Kraj. Najlepši demon rokenrola, Rembo sa kožnom jaknom, Dionizis, kralj rokenrola, šaman, pesnik, buntovnik, filozof, pevač, kralj guštera, Mojo Risin i još mnogo toga je ustvari jedna osoba – Džim Morison.

Džejms Daglas Morison je rođen 8. decembra 1943. u Melburnu (Filadelfija), a upravo na današnji dan 1971. godine je umro u svojoj 27. godini i tako ušao u čuveni Klub 27. Ceo njegov život je zanimljiva priča koja ga oživljava iznova već 44 godine. Sve vreme boreći se sa autoritetima gradio je obrazac svog života. Zanimalo ga je mnogo stvari mahom onih mističnih, istorija, najviše domorodačka, slikarstvo starih majstora… Impresioniran sudbinom i delom francuskih ukletih pesnika simbolista i sam počinje da piše, tako da ne računajući tekstove koje je spaliio i bacio napisao je više od 1600 stranica poezije, anegdota, epigrama, vizija, tekstova za pesme, eseje, filmskih scenarija. Neke od njegovih prvih pesama su se našle i kasnije u sklopu nekih od albuma Doorsa. Za njegovog života je objavljeno par zbirki pesama i vizija, kao što su Američka molitva, Nova bića, Poeme.

Napustivši fakultet ubrzo se pridružuje već oformljenom bendu The Doors. Može se reći da baš u tom periodu (s)kreće na Bodlerov put preterivanja ne bi li došao do dvorca mudrosti. Želeo je spoznaju svim čulima i njima vršio opažanja koristeći halucinogene droge, heroin, krek, esid, kokain, meskalin, spid, marihuanu uz redovno zalivanje alkoholom, svetim napitkom Boga drame Dionizija. Tako malo vremena, a previše nejasnih stvari sa ove strane.

Džim jeste živeo u periodu kada su hipici bili najaktuelniji, šta više Doorsi i on su bili predmet njihovog obožavanja, ali njegova filozofija života se nije poklapala sa flower-power revolucijom. Opčinjen Šopenhauerom i Ničeom, on je pre bio jedan veliki nihilista nego li psihodelični pesnik oko kojeg su duge, cveće i drveće. Večito u crnim kožnim pantalonama, tamnim košuljama i čizmama, kao i francuski dendiji i akt fotografi, predstavljao je potpuno suprotno, najmračnijeg umetnika svog doba koji pokazuje drugu simboliku, simboliku guštera, zmija, gmizavaca kao sile zla sa kojima se treba suočiti, kao i sa svakim strahom, ne bi li došli do tragane slobode. Albumi Doorsa su bili oličenje nezadovoljstva mladih, vrišteći od psihičkog bola cele generacije, servirajući problem i viziju drugačije od svih ostalih. Sami nastupi su bili jedan veliki ritual, dovodeći publiku lako do transcedentnog stanja, uz prinošenje žrtava, sa erotskim prizorima, prateći ih stihovi koji vrve od linča, pakla, gonoreje, apokaliptičnih dešavanja.

Džim, kao metamorfozni heroj je stajao pored vrata između znanog i neznanog sa svojom vizijom da mora postojati ono nešto više. Koristeći destrukciju, samodestrukciju i opijate otvorio je vrata i prešao na drugui stranu istine. Kroz priču o njemu lako se zaklučuje da je Džim najviše bio opčinjen smrću, koja ga je kao kakva materijalna i opipljiva stvar pratila u stopu od malih nogu, kao i po dobro poznatoj priči kada je duh upokojenih indijanaca zaposeo njegov um i telo, o čemu kasnije veoma često govori.

O Džimu se zna sve, od rođenja, ljubavnih afera, incidenata, manje ili više o njegoj filozofiji i idealima, ali ono što je ostalo misterija je upravo ono što ga je najviše zanimalo misterija smrti, kakva je baš njegova i bila.

Postoji više verzija njegove smrti i svaka od njih nosi odredjenu mistifikaciju, narocito jer nikada do kraja nisu rasvetljene do kraja najbitnije okolnosti. Činjenica koja je poznata i tačna je da je Džim pred sam kraj svog života, u martu 1971. godine se preselio u Pariz sa namerom da se odmori od koncerata i posveti se onome za čime je oduvek žudeo, pisanju. U tom periodu Džim je samo želeo da vrati svoj život u normalu.

the-doors
The Doors

Postoji više knjiga koja predstavljaju različite izvore informacija o tom tragičnom 3. julu. U svojoj autobiografiji Deni Sagerman je napisao da se nakon Morisonove smrti nakratko sreo sa Pamelom Kurson kada se vratila u Ameriku polovinom ’70ih i da mu je ona rekla kako je Morison umro od predoziranja heroinom, tačnije kada je ušmrkao obilnu količinu te supstance verujući da je kokain. Sagerman je dodao da je Pamela dala kontradiktorne verzije Džimove smrti, ali izgleda da je većina fanova prihvatila teoriju o heroinu. I sama Pamela umrla je usled prekomernog uzimanja heroina ubrzo pošto je priznata za Morisonovu vanbračnu ženu, a kao i on imala je svega 27 godina kada je preminula.

U svojoj knjizi Kraj: Džim Morison (The End: Jim Morrison) Sem Bernet posle 36 godina iznosi sasvim drugačiju verziju gde kaže da je Morison preminuo u WC-kabini kluba Rokenrol Cirkus. Iako su ga razni novinari koji su istraživali Džimovu smrt decenijama proganjali, Francuz je ćutao o svojoj priči sve do svoje knjige gde kaže da je oko 1h posle ponoći došao Džim u društvu dvojice dilera. Posle nekog trenutka primetili su da je Morison nestao te su ga u toaletu pronašli besvesnog, dok mu je iz nosa izlazila pena, a doktor koji se tu našao je potvrdio da se radi o predoziranju, dok sam Bernet tvrdi da ga te večeri nije lično video da uzima heroin, a da su ga odneli u svoj stan ne bi li pokušali da ga rasveste.

Dugo se šuškalo o tome kako je Morison zapravo umro od prevelike doze heroina u noćnom klubu, ali nijedan svedok nikada nije izašao u javnost sa svojom pričom. Patrik Šovel, danas ratni fotograf i pisac, tada je radio kao šanker u Rokenrol cirkusu i jasno se seća da je pomagao ljudima koji su iznosili Morisona. Šovel je izjavio da je on već tada bio mrtav, koji je i sam hteo da to objavi u svojoj knjizi iz 2005., ali ga je izdavač upozorio da to ne čini. Šovel kaže da bi neko već pozvao hitnu pomoć da je Džim tada još uvek bio živ, ali na kraju kaže ipak da se sve to desilo prilično davno, a i da te večeri nisu pili samo vodu.

Zvaničnik iz kancelarije pariskog tužilaštva kaže da je malo verovatno da će se ponovo otvoriti slučaj Morisonove smrti, ili da bi bilo koga trebalo krivično goniti zbog toga, jer je slučaj u zakonskom smislu zastareo.

Jim-Morrison
Kralj guštera

Stiven Dejvis, autor knjige Džim Morison: Život, smrt, legenda (Jim Morrison: Life, Death, Legend), kaže da zbog Bernetove knjige neće prepravljati istoriju. On je u svojim istraživanjima zaključio da se Morison zaista predozirao u klubu, ali da je to bilo nekoliko noći uoči njegove smrti i da je on to iskustvo preživeo.Dejvis je zaključio da je umro u toaletu noćnog kluba, logično je da bi do sada ta priča već izašla na videlo .

Morison je u Pariz došao u nezgodnom trenutku po njegovu karijeru, a iza sebe je imao brojne optužbe zbog njegovog eksplicitnog ponašanja na koncertima i u javnosti. Došao je u Pariz ne bi li se rehabilitovao, ali ipak je nastavio sa razuzdanim životom i upravo je najviše bio viđan u gore pomenutom klubu Rokenrol cirkus, tada pomodarskom mestu, gde su redovno dolazili i Roman Polanski i Marijen Fejtful. Upravo ona, Marijen Fejtful, čuvena britanska pevačica, tekstopisac i glumica, izjavila je za časopis Rolling Stone da je njen tadašnji dečko Žan de Bretuji koji je bio diler, zapravo odgovoran za smrt zbog mešavine jakog heroina koji mu je nesmotreno dao.
Nakon dvadeset godina progovorio je i Džimov prijatelj, fotograf Alen Roni, koji je prijavio Morisonovu smrt pod njegovim pravim imenom Daglas, kako ga ne bi mogli odmah dovesti u vezu sa slavnim Kraljem guštera. On je bio taj koji je organizovao i njegov tajni pogreb kojem je prisustvovalo svega pet ljudi. Roney tvrdi da je Džim Morison umro od prekomjerne doze heroina i da je posljednja tri dana proveo “fiksajući” se sa svojom djevojkom Pamelom.

Zvanična verzija glasi da je Džim poslednju noć svog života proveo u Parizu. Posle odgledanog filma u bioskopu došao je u stan ne bi li se odmorio, ali u toku noći mu je pozlilo i hteo je da se opusti u kadi gde je doživeo srčani udar i tako preminuo.

morrison-grave
“Veran svom duhu”

Sa svim ovim zvaničnim i nezvaničnim verzijama misterija traje i dan danas koju dodatno pored tajnog pogreba čini sumnjivom i činjenica da autopsija nikad nije odrađena iz nepoznatih razloga, konkretnije nije odobrena od strane pariške policije, što mnoge dovodi i do zaklučka da je možda uzrok CIA koja je uklanjala genijalne umove kontrakulture. Usled nedostatka uverljivih činjenica ovaj slučaj je postao pogodno tlo za špekulacije, pa se mnogi oslanjaju na neracionalne zaključke, te da je možda kriv kojekakav vrač, veštica ili neka natprirodna sila.

Retko ko je mogao odmah poverovati u priču da Džim zaista i mrtav. Rej Manzarek je prvi podstaknuo priču da je Džim odglumio svoju smrt da bi se u anonimnosti posvetio književnosti. Sam Džim je u toku života pominjao da će se u jednom trenutku povući u Afriku posle iscenirane smrti, pobeći od svog publiciteta i posvetiti se svojoj jedinoj ljubavi. Pismo od gospodina Modžoa Rajzinga (Mojo Rising), kao njegov pseudonim, nikada nije stiglo nijednom njegovom prijatelju. Mada brojni fanovi veruju upravo u ovu teoriju, dok neki tvrde da su ga i viđali u Africi.

Bilo kako bilo, Džim je želeo odmor od nečega što u životu nije želeo, pa kao glavni krivac je upravo taj teret koji je nosio. Posle svog burnog i brzog života usledilo je i suočavanje sa strahom, jedino smrt od smrti spasava, kako je često citirao. Posle njega ostao je samo The Doors kao dokaz ili ostatak nekog sasvim drugačijeg vremena.

Morison iako nepriznat od tadašnjeg kruga pesnika, sahranjen je na poznatom groblju Pere Lachaise u Uglu pesnika, koji se nalazi u istočnom Parizu. Danas predstavlja jedno od najposećenijih mesta ovakvog tipa od strane turista koji parira jednom Luvru.

Kata ton daimona eavtou je natpis na spomen ploči koji su izabrali njegovi roditelji takođe je intrigantan, te mnogi prevode kao Dole, u paklu sa svojim demonima ili Sagoreo zbog svojih demona. Međutim, na starogrčkom jeziku reč daimon znači duh i nema negativne ili pežorativne osobine, a pravilnije glasi Veran svom duhu i to je značenje koje je želela Morisonova porodica kada je odabran ovaj natpis.

Na kraju svih ili samo nekih krajeva, koju god verziju prihvatili ili možda usvojili neku novu manje ili više tačnu, ovaj rok šaman i dalje živi, pa možemo reći samo: Moj dragi prijatelju, još uvek nije kraj.