Mahabharata

Mahabharata (Devanagari महाभारत, fonetski Mahābhārata), nekad poznata jednostavno kao Bharata, je naziv za jedan od dva drevna sanskritska epa Indije - drugi ep je Ramajana. Predstavlja drugu po veličini epsku pesmu na svetu (prvi je tibetanski Ep o kralju Gesaru). Osim što predstavlja jedno od najvećih književnih dostignuća čovečanstva, Mahabharata takođe ima veliku versku i filozofsku važnost u Indiji,; to je pogotovo slučaj s Bhagavad Gitom, čije jedno od poglavlja (Bhishmaparva), predstavlja centralni sveti tekst hinduizma.


Naziv se može prevesti kao „Velika Indija“ ili, preciznije, „Veliki spev dinastije Bharata“ (bharata znači potomstvo Bharate, kralja za koga se veruje da je osnovao indijsko kraljevstvo Bharatavarsha; „Bharat“ danas uživa status jednog od službenih imena za Indiju u svim indijskim državama i često se koristi u svakodnevnom govoru). Delo je deo hinduskih itihasas, doslovno „onog što se desilo“, zajedno s Puranama i Ramajanom. Potpuna verzija sadrži više od 100.000 stihova, čineći je dva puta dužom od Biblije i sedam puta dužom od Ilijade i Odiseje zajedno.


1. knjiga: Knjiga o početku

Sinovi starijeg brata Dhrtaraštre žele da naslede kraljevstvo po ocu koji vlada u gradu Hastinapuri na Gangu. Suparnici su im sinovi mlađeg brata Pandua koji je prvi vladao Hastinapurom jer je Dhrtaraštra bio slep, ali je prvi i umro. Panduove sinove šalju u daleki dvor gde su braća želela da ih ubiju podmetnuvši požar, ali oni izbegavaju klopku. Neko vreme se skrivaju, a onda dolaze na dvor kralja susednog plemena Panćala, Drupade, u gradu Kampiliji na Gangu. Tamo osvajaju kraljevu kćer, na takmičenju, za ženu. Njome se — uz neobična objašnjenja ženi sve petoro braće. Pošto su oni tako stekli Drupadu za saveznika, Dhrtaraštra odlučuje da podeli kraljevstvo Kurua između svojih stotinu sinova na čelu sa najstarijim, Durjodanom, koji će ostati u Hastinapuri, i petorice Panduovih sinova na čelu sa najstarijim, Judišthirom, koji će dobiti područje oko Jamune, nasuprot Hastinapuri na Gangu. Tu Panduovi sinovi grade prestonicu Indraprasthu. Pomaže im Krišna, bratić Pandava, sinova Panduovih, i Kaurava, sinova Dhrtaraštrinih. On je iz trećeg plemena Jadava ili Vršnija koje je kralj Magadhe Đarasamdha isterao iz Mathure na Jamunu, nasuprot Kampiliji na Gangu, te su se preselili u Dvaraku na Katijavaru. U četvorouglu spomenutih prestonica postoje naslutljivi „geopolitički interesi“. Jedan od Pandava, Arđuna, dobija i Krišninu sestru Subhadru za ženu.

2. knjiga: Knjiga o sabornici

Pošto Judišthira prima svečano kraljevsko posvećenje u Indraprasthi, pre kog su se Pandave morali iskazati ratničkim uspesima na sve četiri strane sveta i na podsticaj Krišne savlada Đarasamdhu u dvoboju, pozivaju ih bratići Kaurave u Hastinapur. Tu im priređuju kockarsko takmičenje pri kom Judišthira zbog prevare prokocka kraljevstvo i mora po dogovoru da ode sa braćom i ženom Draupadi, Draupadinom kćeri, u progonstvo u šumu na dvanaest godina, a trinaestu moraju provesti među ljudima, ali neprepoznati ako ne žele da ponove progonstvo.

3. knjiga: Knjiga o šumi

Braća doživljavaju neobične pustolovine u šumi, posebno veliki strelac Arđuna, snažni Bhima i mudri Judišthira.

4. knjiga: Knjiga o Virati

Trinaestu godinu Pandave provode sa Draupadi prerušeni služeći kralja Matsja Viratu u njegovoj prestonici Upaplavji. Na isteku godine zaduže kralja junaštvom kojim su mu spasili stada od susednih Kurua i Trigarta. Time stiču novog saveznika, Viratina kći se udaje za Arđuninog sina sa Subhadrom - Abimunjua.

5. knjiga: Knjiga o pripremama

Pandave u dogovoru sa saveznicima po isteku trinaeste godine zatraže od Kaurava svoju polovinu kraljevstva — ili bar pet sela. Kao posrednik zastupa ih u Hastinapuri Krišna. Durjodana, sada Dhrtaraštrin prestolonaslednik, odbija, međutim, da im išta ustupi. Obe strane skupljaju saveznike i kreću na bojno polje Kuruhšetru.

6. - 13. knjiga

Od 6. do 10. knjige se opisuje tok velike bitke i slave se junaci koji su se borili i ginuli. Prve četiri se zovu po zapovednicima vojske Kaurava: Knjiga o Bhlšmi (6), Knjiga o Droni (7), Knjiga o Karni ( i Knjiga o Šalji (9); svi su oni junački pali u borbi, a Pandave su ih, po Krišninim savetima, mada i sami veliki junaci, redom savladavali lukavstvom uz primetne moralne dileme, a na kraju je tako i Durjodanu savladao Bhima. Peta se zove po jezivom pokolju koji je izveo poslednji zapovednik Kaurova Asvataman s jedinom dvojicom svojih preostalih vitezova:

Knjiga o noćnom prepadu (10).

Nakon strašnih knjiga o bici sledi 11. knjiga: Knjiga o ženama, gde se opisuje naricanje žena i pogrebni obredi za pale junake. Dhrtaraštrina žena Ganhari tuguje nad palima u obema vojskama i proklinje Krišnino pleme, a Panduova udovica Kunti otkriva svojoj deci da im je silni protivnik Karna bio rođeni brat iz njenog predbračnog života.

Jedini od vojskovođa koji je ostao u životu je stari Bhišma koji je ležao sve vreme na bojnom polju sav izboden Arđuninim strelama, jer je snagama svojih životnih odricanja i duhovne discipline stekao vlast nad časom smrti i čekao vreme kada će Sunce krenuti put severa jer je ono povoljno za oslobođenje od sveta. U 12. knjizi, Knjizi o smirenju, i 13. knjizi Knjizi o poukama, dolazi do njega s velikim poštovanjem pobjednik Judišthira, očajan zbog krvave pobede i pokolja rođaka, učitelja i prijatelja, i prima od mudrog samrtnika duge pouke o oslobođenju duše, ali i o vladanju i dužnostima kralja u svetu. Napokon, Bhišma umire i vrše se pogrebni obredi za njega.

14. - 20. knjiga

14. knjiga: Knjiga o konjskoj žrtvi: Judišthira se smiruje, posvećuju ga za kralja Hastinapure, a potom po Krišninom savetu prinosi veliku konjsku žrtvu koja kralja treba da očisti od greha i potvrdi njegovu neospornu vlast.

15. knjiga: Knjiga o pustinjačkom stanu: Kralj Dhrtaraštra, kog su dotad Pandave petnaest godina pazili kao da im je otac jer je izgubio sve svoje sinove, odlučuje da napusti svetovni život i sa svojim najbližima odlazi kao pustinjak u šumu da se pripremi za smrt.

16. knjiga: Knjiga o topuzima: Pandave saznaju da se Krišnino pleme zatrlo na nekoj pijanci u tuči topuzima i to usled Gandarine kletve, a braća Krišna i Balarama su se vratili na nebo.

17. knjiga: Knjiga o velikom putu: I Pandave sa Draupadi napuštaju kraljevstvo ostavljajući Abimanjovog sina, a Arđuninog unuka Parikšita za naslednika. Kreću na veliko hodočašće na Himalaje na kom svi sem Judištire padaju od iznemoglosti, sve dok po njega kao poslednjeg, ne dođe sam Indra, kralj bogova, s Darmom, bogom pravde, da ga vodi na nebo.

18. knjiga: Knjiga o usponu na nebo: Judišthira ne nalazi braću i ženu na nebu nego u paklu gde ispaštaju za svoje grehe i lukavstva u ratu, ali kada odlučuje da i on ostane tu uz njih jer ne želi da ide sam na nebo, dovršava se vreme ispaštanja i svi stižu na nebo i preobražavaju se u božanstva.

Time se poslednja knjiga nadovezuje na početne priče u prvoj knjizi gde se i rođenje Pandava objašnjava božanskim poreklom Judištire od boga Darme, Bhime od boga vetra Vajna, Arđune od gromovnika Indre, a njegove braće Nakule i Sahadeve od bogova blizanaca Ašvina, dok Karna vuče poreklo od boga Sunca Surje, a u Bhišmi se otelovio bog neba Djaus.




wikipedija

BHAGAVAD GITA - učenje o čoveku

Kada bismo Bhagavad Gitu posmatrali samo kao stari i vredan književni tekst, ipak ne bismo mogli da ostanemo nedirnuti zanimljivošću njenog sadržaja. U epskoj književnosti stare Indije Bhagavad Gita zauzima posebno mesto. Ovaj sveti tekst većina obrazovanih Indijaca zna napamet. Generalno, smatra se najboljim izrazom indijskog pogleda na svet i suštinom stare indijske filozofije.


Bhagavad Gita, ili u prevodu "Pesma Uzvišenoga", jedna je od epizoda epa Mahabharata, "Velika pesma o plemenu Bharata". Ovaj veliki ep, koji se smatra najopsežnijim delom u svetskoj književnosti, nastao je iz najstarijih predanja arijevske civilizacije koja su se usmeno prenosila, a njegov danas poznat pisani oblik nastajao je vekovima, u razdoblju od 400. p.n.e. do 400. godine. U sadržaj Mahabharate upredeni su tako mitološki i obredni motivi, elementi istorije i političke veštine arijevske civilizacije, brahmanska i ratnička predanja, teološke i filozofske ideje, moralno učenje kroz legende, priče, basne i parabole.

Bhagavad Gita se izdvaja kao poučni deo epa. Nazivaju je potpunije Bhagavadgita upanišadah, što znači "Tajne nauke koje je otpevao Uzvišeni". Izraz bhagavad proizlazi iz epiteta bhagvan (uzvišeni, milostivi) koji se davao božanskim bićima, dok gita označava pesmu, božansku mudrost koja razotkriva skrivene zakone života. U „Pesmi Uzvišenoga“ pouku daje Krišna, predstavljen istovremeno kao kraljević, junak nad junacima i svemogući stvoritelj svetova.

Krišna i ArđunaBhagavad Gita je bila tumačena na mnogo načina. S obzirom na simbole koje sadrži čitav ep, interpretacije su se odnosile na različite nivoe njihovog značenja u istorijskom, astrološkom, astronomskom, čak i u matematičkom ključu. No, psihološka interpretacija pruža najbolji način razumevanja starog indijskog učenja o čoveku, kroz povezivanje simbola sa unutrašnjim karakteristikama i proživljavanjima ljudskog bića.


Simboli Bhagavad Gite neodvojivi su od sadržaja Mahabharate čije je jezgro priča o sukobu dva ogranaka iste kraljevske porodice u plemenu Bharata:

U Hastinapuri, prestonici zemlje Bharata, umire kralj Pandu, a na presto privremeno stupa njegov slepi brat Dhrtaraštra jer su Panduovi sinovi maloletni. Petorica Panduovih sinova, ili kako ih ep zove, Pandave, odrastaju u Hastinapuri zajedno s Kuravama, sto sinova slepog Dhrtaraštre. Pandave, koji su zapravo deca besmrtnih bogova, nadmoćniji su od Kurava u ratničkim veštinama, učenju, takmičenjima, u svemu u čemu se obrazuju kraljevski sinovi, što budi zavist njihovih bratića. Ova netrpeljivost u mladosti prerasta u otvorenu mržnju, kad slepi kralj izabere najstarijeg Pandavu za svog naslednika. Tada ga njegovi sinovi nagovore da ubije Pandave, a posle neuspelog pokušaja, prevarom na kocki, uspevaju da ih prognaju iz zemlje na dvanaest godina. Kada je vreme izgnanstva isteklo, Pandave dolaze pred vrata Hastinapure zahtevajući svoje nasledstvo, ali Kurave odbijaju da im ga prepuste. Tako počinje rat za Hastinapuru unutar iste porodice, a Pandave i Kurave okupljaju svoje velike vojske. Konačna bitka mora da se odvije na polju Kurukšetra, a znak za početak borbe mora da da jedan od Panduovih sinova, najbolji strelac plemena Bharata, kraljević Arđuna. Božanska prisutnost prati Pandave: vozar bojnih kola kraljevića Arđune, njegov savetnik i prijatelj, je sam bog Krišna.

Bhagavad Gita počinje na bojnom polju: vojske Pandava i Kurava postrojene su na Kurukšetri. Obe su podjednako brojne i moćne i ishod bitke je neizvestan. U sredini, između dve vojske, nalazi se Arđuna na svojim bojnim kolima kojima upravlja Krišna. U Arđuninim rukama je luk, a prva odapeta strela označiće početak bitke. Međutim, Arđuna posmatra obe vojske i u svakoj od njih vidi poznata lica, članove svoje porodice, prijatelje iz detinjstva, drugove u igri, učitelje… I, umesto da odapne strelu, on klone na dno svojih bojnih kola, odbaci luk i očajnički zavapi Krišni za pomoć i savet. Zašto da se bori? Nikakva slava ni kraljevstvo nisu dovoljan razlog da uništi ono što je deo njegovog života. Arđuna ne želi da se bori…


Tako počinje razgovor između boga i čoveka na polju Kurukšetra: klonuli ratnik obuzet sumnjama pita, a Uzvišeni odgovara…

Psihološka interpretacija Bhagavad Gite vezana je za simbole koji su sadržajno nastavak Mahabharate. To su Arđuna, Krišna, polje Kurukšetra, dva ogranka porodice Bharata i Hastinapura, za koju se bore zaraćene strane. No, upravo zato što je reč o simbolima, spoljni oblik kojim su predstavljeni u epu poprima bitno drugačije značenje u psihološkom ključu:

* Kraljević Arđuna, božanskog porekla, onaj koji ima prirodno pravo da vlada Hastinapurom, pripadnik kaste kšatrija (ratnika) - spoljašnji je oblik ovog simbola. U psihološkom ključu Arđuna simbolizuje čoveka, biće koje u sebi poseduje božansku snagu, ali i sve ljudske slabosti. Prema starim indijskim učenjima, da bi čovek mogao da ostvari svoj božanski potencijal, on mora da se upusti u borbu sa svojim slabostima. To je unutrašnje ratništvo, snaga kojom se čovek odupire iskušenjima i pomoću koje je, i nakon neuspeha, ponovo spreman da se bori sa samim sobom. No, tome prethodi svestan izbor, trenutak u kome čovek stavlja "na vagu" ono što misli i radi, u kome se opredeljuje čemu će težiti: onome što je u njemu najbolje ili božansko, ili će se prepustiti onome što je trenutno u njemu jako - slabostima. Bhagavad Gita se usmerava na ovo vreme "vaganja" koje prethodi konačnom izboru. Čovek - Arđuna reaguje naprosto ljudski: sumnja u sve i sve preispituje, boji se, svestan je jedino toga da mu je teško, oseća se beskrajno sam i bespomoćan.


* Krišna, vozar bojnih kola i Arđunin prijatelj koji mu se otkriva kao božanstvo, spoljašnja je slika kojom su stari Indijci prikazali jednu dimenziju koja postoji unutar ljudskog bića. To je božanski deo svakog čoveka koji je uvek spreman da pruži pomoć savetom ukoliko njegove poruke čovek želi da čuje i posluša.

* Pandave i Kurave, dva ogranka iste porodice, simbolizuju dve strane istog bića - čoveka. Pandave, božanski sinovi, su oni podsticaji u ljudskom biću koji ga uzdižu i povezuju s njegovim nebeskim poreklom. Slušajući Pandave, čovek izražava ono najbolje u sebi, odnosno živi vrline.

Kurave, sinovi slepog oca, zemaljski su deo ljudskog bića, podsticaji koji čoveka nagone na slepo pokoravanje vlastitim nagonima i vezuju ga za materijalno, a tada se čovek nužno izražava kroz mane.


Indijska učenja zato kažu da je jedan od prvih velikih zadataka čoveka da razlikuje podsticaje svoje dvojne prirode, da prepozna vlastite Pandave i Kurave, a tek onda sledi ili ne sledi njihov poziv. Upravo zbog svoje dvojne prirode čovek je biće koje je stalno rastrgano unutrašnjim nemirima, jer su ove dve strane neprestano u sukobu. Ali, to je prirodno, kažu indijska učenja, i to će se događati sve dok se čovek potpuno ne oslobodi svih vezanosti za zemaljsko.

* Hastinapura, prestonica za koju se bore Pandave i Kurave, zapravo je "Grad mudrosti", uzvišeno stanje ljudske svesti, oslobođeno neznanja, egoizma i vezanosti za materijalno. To je grad koji prirodno pripada Pandavama, ali on se ne osvaja tako lako, kažu Indijci, a Kurave se neće predati bez borbe.

* Kurukšetra, bojno polje na kome će se sukobiti Pandave i Kurave, u psihološkom ključu predstavlja ljudsku svest. Ona je polje delovanja čoveka. Tu se odvijaju najvažnije bitke i zbivaju najvažnije promene koje oblikuju ljudsko biće, tu se sukobljavaju duh i materija, trajno i prolazno u čoveku, vrline i slabosti.


Bhagavad Gita simbolički opisuje čoveka "iznutra", kao biće koje poseduje dimenzije koje tek treba da upozna i dosegne. Čovek - Arđuna je jedan od Pandava, ima nebesko poreklo, on je prijatelj i učenik božanskog principa koji nosi u sebi. Njegova baština je duhovna svest, Hastinapura, svest kojom vladaju vrline i mudrost. Čovek je biće velikih mogućnosti, međutim, on svoje potencijale tek treba da ostvari. Pandava tek treba da osvoji Hastinapuru, jer priroda čoveka nije samo nebeska. Jednako je snažna njegova vezanost za zemaljsko i zato je trenutna svest čoveka polje sukoba, rastrgana između različitih snaga koje u njoj postoje.

Bhagavad Gita ne govori o bici koja se događa samo jednom u životu. Svakog dana čovek ima priliku da pita sebe hoće li se boriti protiv vlastitih mana, a drevni stihovi Bhagavad Gite izjednačuju ljudski život s ovom unutrašnjom borbom koja je neophodna za rast ljudskog bića.

Zato Krišna savetuje Arđuni borbu, napor u savladavanju onoga što nije Arđunina istinska priroda. No, Krišna ne govori samo o manama koje Arđuna treba da savlada. Neznanje je takođe ono što ga vezuje za materiju i onemogućava mu izlazak iz tog stanja vezanosti u kom sebe neprestano ranjava.


Zato je prvi čovekov zadatak spoznaja: prepoznati svoju dvojnu prirodu i njene različite podstreke. Razlikovati svoje plemenite težnje od svojih nagonskih prohteva, dužnost od želje za udobnošću, Pandave od Kurava. Tada može da napravi izbor. Ali, još uvek je na početku puta. Borba koju Krišna savetuje znači "preduzeti nešto", delovati, jer:

Ne može se čovek
nikad osloboditi od dela
i spasiti samim time
da delatnost izbegava,
a niti je ikad iko
samo samim odricanjem postigao savršenstvo.

Ne postoji takvo biće
koje bi u stanju bilo
da ostane makar samo
i trenutak nedelatno,
jer ga sama svojstva koja
proističu iz prirode -
pa i protiv svoje volje - sile
i nagone na delatnost.
Već i samo mišljenje je
delatnost u carstvu misli.

Život je sam po sebi delovanje, ali treba znati kako ga živeti. Kao što delovati ne znači preduzeti bilo šta, tako ni živeti ne znači živeti bilo kako. Kad je čovek jednom uspeo da razluči i odabere vlastite Pandave, to svoje znanje treba da primeni na život. Krišna zato podučava Arđunu da delovanju treba da da određeni kvalitet: da vlastitim duhom ovlada nagonima, a "udove delotvorne" koristi za vredna dela, ne tražeći ništa za sebe. To znači da deluje zbog dužnosti, umesto zbog nagonskih prohteva. Želju za dobitkom da zameni plemenitošću. U tome se sastoji borba Arđune - čoveka. Jedino tako u ljudskom biću može da postepeno jača vladavina Pandava. Vladajući tako nad samim sobom, čovek se oslobađa svega što nije njegova istinska priroda.


Krišna objašnjava Arđuni da je jedino takav čovek prijatelj samom sebi i jedino tako može da bude potpuno srećan. Njegova svest se tada uzdiže prema "Gradu mudrosti". Onome kome je to postalo trajna životna stvarnost, odnos prema svemu što postoji potpuno se menja. Takvog čoveka Krišna naziva joginom i mudracem, ali začudo, opisuje vrednosti koje su bile i ostale prepoznatljive svakom ljudskom biću i izvan granica drevne Indije:

Za jogina onog koji
sasvim vlada sobom
i koji je bogat znanjem,
srcem punim blaženosti,
za kog vredi podjednako
svaka stvar na ovom svetu,
bilo kamen, bilo glina,
pa bilo i sjajno zlato -
velimo da usklađen je.

Pun je uvek prijaznosti
prema svakom koga sretne,
bilo da su prijatelji,
bilo da su protivnici,
bilo znanci ili stranci,
bilo dobri ili loši,
njemu je to sve svejedno:
on ih ljubi podjednako…


nova-akropola.rs

A Bhišma mu odvrati: Sine Panduov, kao što reče, ja jesam nepobjediv. Kada uzmem u ruke svoj dugački luk i
ostalo svoje oružje, mene ne može pobijediti ni Indra na čelu bogova. Dobro je što to znaš.
Ali svaki me običan ratnik može rastaviti od života kada odložim svoje oružje, ...

Opet je Bhišma razgonio pred sobom vojsku Pandava rasipajući stotine i tisuće svojih strijela,
činilo se da Pandave ne mogu u boju nadvladati velikoga strijelca Bhišmu koji bješe sličan samome Uništitelju.

Bharato, toga dana pogiboše od Bhišmine ruke mnogi neustrašivi ratnici kojima se nije znalo ni imena ni porijekla,
i ne uzmakoše pred njim. Deset je dana plemeniti Bhišma satirao vojsku Pandava,
a sada mu se više nije mililo braniti ni vlastiti život.

Već dok je prilazio, Šikhandin zabode u prsa starome gospodinu deset strijela sa širokim vrhovima.
Bhišma mu na taj napad ne odgovori, ali je gledao Šikhandina dok je u njemu plamsao gnjev,
kao da će tim pogledom zgromiti kraljevića Panćala.

Onda Šikhandin žustro osu na djeda Kurua mnoštvo svakojaka oružja, ali se Devavrata nije na to obazirao
nego je svojim strijelama držao na razmaku samo Arđunu. Šikhandinove strijele pogađale su
Bhišmu poput gromova, ali mu ne izazivahu nikakvu bol. Sa osmijehom je primao te udarce.

Tada Bhišma prizva nebesko oružje i naočigled svih ratnika jurnu na Arđunu, a na njega nasrnu teško oklopljeni
Šikhandin. Kada to vidje, stari gospodin opozva to oružje nalik na blistavi oganj. Naokolo su se ratnici tukli kao
da su pomahnitali. Svakoga je dana djed Kurua ubijao po deset tisuća ratnika, a ovoga, desetoga dana boja,
jednom je rukom pobio toliko, a usto i sedam znamenitih vitezova u vojskama Matsya i Panćala

Kada Bhišma vidje da mu je koplje polomljeno, spopade ga bijes, ali se odmah potom zamisli pa reče sam sebi:
Jednim jedinim lukom mogao bih pobiti sve Pandave da moćni Višnu nije njihov zaštitnik!
Osim toga tu je još i Šikhandin, a s njime se neću boriti jer je prije bio žena. Kada je moj otac oženio Satyavati,
ispunio mi je dvije želje: da u boju ne mogu poginuti i da tren moje smrti ovisi o mojemu izboru.
Mislim da je ovo taj pravi tren. Vrijeme je da sebi poželim kraj.

Ovo je Bhishma cinio, kao neki teleport sa iluzijama >
Činilo se da pleše na svojim kolima i da je posvuda prisutan. Zbog brzine kojom je hitao na svojim kolima Pandavama
se činilo da se veliki ratnik tisuću puta umnožio. Vidjeli su ga na mnogo mjesta odjednom kao da je opsjenom
stvarao svoje dvojnike. Nitko ga među Pandavama nije mogao ni očima pratiti. Jedino što se od njega moglo
vidjeti bile su strijele odapete s njegova luka. Oni koji su ga se usuđivali napasti nestajali bi kao mušice u vatri.

Onda Arđuna nategnu svoj lijepi luk Gandivu u kojemu bješe neizmjerna snaga i mantrama prizva čudesno i
strašno oružje Mahendra koje se istoga časa pojavi na nebu i odozgo prosu strašan pljusak strijela i zaustavi
svekoliku vojsku Kurua. Teško izranjeni Arđuninim strijelama, Kurui s Bhišmom na čelu narediše povlačenje
jer je po njima pljuštalo strahovito oružje s Indrinim imenom, a Sunce je počelo gasiti svoje zrake.

nirvanō vadhyatē vyāghrō nirvyāghraṁ chidyatē vanam
tasmādvyāghrō vanaṁ rakṣēdvanaṁ vyāghraṁ ca pālayēt.
The tiger dies without the forest, and similarly the forest is cut down without the tiger. The tiger should protect the forest, and the forest should defend the tiger

akrōdhēna jayētkrōdha-masādhuṁ sādhunā jayēt
jayētkadaryaṁ dānēna jayētsatyēna cānṛtam.
Anger must be conquered by forgiveness; and the wicked must be conquered by honesty; the miser must be conquered by liberality, and falsehood must be conquered by truth.

yathā ca svagṛhasthaḥ śvā vyāghraṁ vanagataṁ bhaṣēt
tathā tvaṁ bhaṣasē Karṇa naravyāghraṁ Dhanañjayam.
As a dog from within the precincts of the house of his master barks at a forest-roaming tiger, even so, O Karna, thou barkest at Dhananjaya, that tiger among men.

sṛgālōpi vanē Karṇa śaśaiḥ parivṛtō vasan
manyatē sinhamātmānaṁ yāvatsinhana paśyati.
A jackal, O Karna, residing in the forest in the midst of hares regardeth himself a lion till he actually sees a lion.