Dušan Radović

Mnoge žene mogle bi mnogo i lepo da vole, ali nemaju koga. Svi se prave da su već voljeni, sramota ih je da priznaju da nisu.

Citirano sa: Duško Radović - Aforizmi

Ženama je potreban samo mali znak, nagoveštaj, jedan mig, nevidljiv detalj, sitan povod, a zatim sve rade same: vole, pate, nadaju se, maštaju i plaču.

Citirano sa: Duško Radović - Aforizmi

Niko ne veruje lepim ženama. Suviše su lepe da bi bile verne. Takav je slučaj i sa pametnim muškarcima.

Citirano sa: Duško Radović - Aforizmi

Da li je lakše misliti ili pisati? Teško je, verovatno, i jedno i drugo. S tim što misliti ne morate, od mišljenja niko ne živi, a od pisanja mnogi.

Citirano sa: Duško Radović - Aforizmi

Pre nego što popravite svet, popravite česmu u svom stanu. Svet bi bio mnogo srećniji i lepši kad bi svako samo popravio česmu ili makar zube.

Citirano sa: Duško Radović - Aforizmi

Ako vam se neka ptica posere na glavu, obrišite se diskretno i pravite se ludi, kao i uvek kada su vas posrali.

Citirano sa: Duško Radović - Aforizmi

Ako vam ne ide škola, udajte se. Ako ne možete da nađete posao, rodite dete. Manji problemi se uspešno rešavaju većim.

Citirano sa: Duško Radović - Aforizmi

Ima porodica koje umeju i vole a zive zajedno.Za njih je svaka slobodna subota praznik.Okupe se oko svog doma kao prasici oko krmace,cesu se jedni o druge,greju jedni druge.Svako je nasao po jednu sisu u tom velikom i toplom vimenu,uziva i grokce.
U drugim i drugacijim domovima i porodicama subota je dan velike neizvesnosti.Svako cuci u svom cosku,kao u zasedi.Svaka rec,svaki zvuk je kao metak.Svi su napeti,nepoverljivi,oprezni..Svi su ugrozeni i svi se brane.U hodnicima i antreima svakog casa moze planuti ulicna borba..

Dusko Radovic

Duško Radović bio je pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Njegovi ;uveni aforiymi i dan danas sa osmehom na licu citiraju i pamte. Podsetimo se nekih od najpoznatijih.



„Žene koje su se dobro udale, jutros idu kolima na posao. Voze ih muževi koji su se loše oženili“.
„Ima žena koje vole samo svoje muževe. Nisu ništa posebni ti muževi, već te žene“.
„Žena mora biti žena non-stop. Jer se nikad ne zna kad muževi mogu postati muškarci“.
„Ako vam ne ide škola – udajte se. Ako ne možete naći posao – rodite dete. Manji problemi se uspešno rešavaju većim“.
„Nemojte da zavisite od nečega čega nema. Pravite se kao da imate i nešto drugo“.
„Lepše je biti nečija baba nego samo baba“.

„Imati prijatelja, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može prihvatiti – nema prijatelja“.
„Ko želi da je stalno u pravu, mora često menjati mišljenje. Ispunite život ženom i decom. Brže će vam proći“.
„Ko se ume radovati – ima se čemu radovati“.
„Žena je kao zima, ima dobre i loše strane. Dobre strane joj se vide, a loše osećaju“.
„Sunce, belo i hladno kao petodinarka, kotrlja se nebeskom nizbrdicom. Ko ga nađe – njegovo je“.
„Danas će biti lepo svima onima koji ne traže mnogo“.

„Niko ne veruje lepim ženama. Suviše su lepe da bi bile verne. Takav je slučaj i sa pametnim muškarcima“.
„Ne trčite za ženama da se ne sudarite sa onima koji od njih beže“.
„Za sve što niste mogli recite da niste hteli“.
„Pre nego što popravite svet, popravite česmu u svom stanu. Svet bi bio mnogo srećniji i lepši kad bi svako samo popravio česmu ili makar zube“.
„Nije zdrava ona pamet koja mnogo zna, a malo može“.

„Juče je jedan roditelj zavapio na roditeljskom sastanku: Dajte mi dobro dete, pa ćete videti kakav sam ja otac!“
„Pre nego što krenete da tražite sreću, proverite možda ste već srećni. Sreća je mala, obična i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide“.
2Volite se kad niste zajedno. To je prava ljubav. Ko ume da voli samo kad je zajedno, taj ne pravi pitanje s kim je“.
„Da li bi ljudi mogli biti bolji? Mogli bi, ali niko neće prvi da počne. Svi imaju loša iskustva“.

„Nismo li se malo puta zaklinjali da ćemo biti bolji? I neki stvarno postanu bolji, pa ispadaju naivni. Jer su oni drugi postali još gori“.
„Sve što vam treba tražite od dobrih ljudi. Oni nemaju mnogo, ali misle da ni to ne zaslužuju“.
„Naš grad se pretvorio u veliku čekaonicu. Svi čekamo lepše dane“.
„Proverite da li ste zaista dobar čovek. Pomozite onima koji vam ne mogu uzvratiti“.
„Čuvajte svoje zdravlje. Negde, na nekom tajnom mestu, daleko, daleko od posla i porodice“.

„Nasmešite se sa mnogo dobrote i malo, malo gorčine. Oprostite životu i svetu što nisu savršeni“.
„Neko vam jutros govori, ali ga vi ne slušate, ne zanima vas šta on misli. Hteli biste da znate šta misli onaj koji je daleko i koji ćuti“.

“Da ovaj čovek nije postao Dušan Radović, on ne bi ništa ni postao” 



Dusan Petricic

Mali veliki život Dušana Radovića (1)


Piše: Milovan Vitezović


Oblakovit, ali ne natušten
Dušan Radović, jedno obično srpsko ime i obično srpsko prezime, uz koje se sve neobično podrazumeva, bio je čovek čudesnog i čovek apsolutnih jednostavnosti. Za sve to samo je on zaslužan.
Pisao je i živeo.
Živeo je i pisao.
To je ta njegova saglasnost sa samim sobom, njegova životna simfonija.
Činio je to koristeći ljudskom zdravlju i raspoloženju.
“Da ovaj čovek nije postao Dušan Radović, on ne bi ništa ni postao, jer jedino što je on umeo da radi jeste da piše”, pisalo je u jednom đačkom zadatku desetogodišnje učenice. Ovo je i najtačnije objašnjenje fenomena zvanog Dušan Radović.
Svi koji smo ga upoznali, svejedno kada, videli smo ga onako kako ga je na prvom susretu 1962. godine video Slobodan Stojanović, koji će o njemu napisati 1992. roman “Lav u Beogradu”: “Čovek ćutljiv, malčice namršten, kao da ga unutra nešto tišti i boli. Pušio je cigaretu za cigaretom. Činilo se da će svakog trenutka zaspati.”
Bio je (čini se!) skoro uvek mrgodan, da ne bismo, u svoj svojoj površnosti kakvi smo, onu vedrinu koja je izbijala iz njega i koju je nesebično nudio, olako uzeli.
Oblakovit, ali ne natušten, mrklast ali ne sumoran, natomršten ali ne i zlovoljan, namrdokašen ali ne mračan. Bio je prosto ono što je za njega govorio Dragoslav Mihailović: “Onaj nabureni Dušan Radović…”
Ni tmurnijeg ni duševnijeg čoveka za koga se verovalo da mora imati “zlatno srce” čiji sjaj izbija u pesmama.
On je ono dečje durenje proneo, kao oličen namćorluk, kroz ceo život.
Teglio je toliku mrgodnost i bio nam dokaz koliko duševna može biti izgledna mrzovolja.
To je i razlog što su ga najbliži mu ljudi, prijatelji i književni sadrugovi, zvali iz milja — deda.
Pesnika Dušana Radovića nisu voleli psi i kamere.
Psi su se na njega bezrazložno razdraživali.
Oko njega je uvek bio lavež, isti onaj koji svi pamtimo kao strah iz detinjstva. Psi su mu na neki način bili dokaz da je ceo život proveo u detinjstvu.
I beogradske pudlice su na njega kevtale i sitni mopsići su na njega oštrili zube.
Isti odnos prema njemu imali su i rasni psi, i džukele, i lutalice.
Kada je išao da primi Andersenovu nagradu, ni tamo ga nordijski psi nisu ostavili na miru. Pričao nam je da su mu, tada, u jednoj usamljenoj šetnji, bili tamo najteži časovi u životu. Spopali su ga odjednom psi, a nisu znali srpski jezik kojim ih je terao od sebe.
Kamere, pak, nisu registrovale na njegovom liku odsjaj onog čudesnog što je u sebi nosio, bez obzira na ljubav kamermana i fotografa spram Radovića.
Ljubivoje Ršumović je svu nemerljivu ljubav prema Radoviću preneo i u svoju veliku fotografsku strast. Ali su Duškove oči imale više bleska od Ršumovih bliceva.
Jedna od retkih, da ne kažem jedina, fotografija Dušana Radovića nema lice njegovog namćorluka. To je fotografija na kojoj on, u prisustvu Stevana Pešića, nišani nekom puškom u pravcu iz koga je fotografisan. Tog nišanjenja, izgleda, jedino se kamera prepala. Tako je u strahu popustila, te Duško ne liči na svoje druge fotografije. Zažmurio je Radović na jedno oko, a lice mu se, umesto strogoće strelca ili zanetosti lovca, razliva neka harlekinska topla tuga, sa prelivom skromnog osmeha. Ko vidi tu fotografiju poželi da se nađe pred otvorom ove puščane cevi.
MISAO da je karikatura unutrašnji portret čoveka možda je najbolje primeniti na Dušana Radovića na karikaturama Ranka Guzine, Iva Kušanića, Predraga Koraksića i ponajviše na karikaturama Dušana Petričića.
Ivo Kušanić je Radovića crtao ispisnički, sa generacijskom sentimentalnošću.
Predrag Koraksić je sa Radovićem podelio svoju nervozu, predstavljajući ga kao čoveka pod pritiskom savesti.
Ranko Guzina je pak Radovića gledao smireno, iz vizure šahiste, i crtao ga kao brižnog i mudrog čoveka. I kad ga je dao u nekoliko linija, ne omeđivši mu lik, te linije daju Radoviću autoritet i poštovanje.
Veran i živ lik pesnika Dušana Radovića može se smotriti u nizu crteža i karikatura Dušana Petričića, iscrtavanih između 1969. i 1984. godine. Sve s većom ljubavlju i većim poznavanjem pesnikovog karaktera.
Prve najavne i neosporive rečenice u slavu Petričićevog dara ispisao je Dušan Radović. Otad se Dušan Petričić starao da dokaze svog neiscrpnog dara pokaže na samom Radovićevom liku. Još nešto, Petričić je pristao da se sa Radovićem igra. To je karakter obojice.
Svi koji znamo Radovićeve knjige znamo i te crteže i karikature. Znamo li koliko odgovaraju liku i karakteru nacrtanog i koliko su u najkraćim i najosnovnijim crtama sadržaj dobro pročitane knjige!
U drugoj knjizi sreće nas onaj prodorni pogled Radovića zvezdočatca, koji nas fascinira i hipnotiše, koji nam ponire u dušu i koji će nam na njenim stranicama proročki saopštiti našu svakidašnju sudbinu.
Tu je i onaj čuveni crtež Radovića, koji je bio štampan i kao poster i kao razglednica, sa raskriljenim mađioničarskim kaputom, na kome je sijaset džepova, u kojima je po nekoliko tuceta svakojakih čuda.
Lično sam imao priliku da vidim Radovićevu kocku, koju je Petričić sačinio u jednom jedinom uzorku, ne znam kojim velikim povodom, valjda da mu da neku svoju nagradu, kutiju – kocku sa pesnikovim portretima na svakoj strani, gde pesnik u ustima, na pet strana kocke, ima po cigaretu. I kad se cigareta izvadi, onda se izvlači i traka sa čudesnim biranim ispisima iz njegovih knjiga.
U knjizi “Sedi da razgovaramo” dva Dušana, Radović i Petričić, ustoličila su se, voljom i perom drugog, na jednom ćirilskom slovu D.
Jedno D, kao pozornica, sa raskriljenom zavesom i iscrtanim likom Radovića kao deteta na “rampi”, postalo je znak dečjeg pozorišta sa njegovim imenom. Ršumova i Petričićeva knjiga “Ko je ovo” (a to je Dušan Radović), prepuna je Petričićevih portreta Dušana Radovića, kojih je ponajviše u inicijalima.
Dobro jutro, majstore, Dušan Radović
OVI zapisi imaju za cilj da se legenda o Dušanu Radoviću pojmi i održi.
Ja se nadam da će oni koji su ga poznavali bolje od mene, koji su mu bili bliži i koji su, pretpostavljam, darovitiji od mene, ostaviti zapisane svoje uspomene na Dušana Radovića.
Neka im ovi zapisi budu podstrek više za to.


Nastaviće se


Milovan Vitezović | 27. oktobar 2004.
fenomen.me

" Ne prisvajajte život, ne postoje moj i vaš život, život je jedan, jedinstveni, a mi njegove nevidljive i nemerljive ćelije.
 Svest o tome dovešće vas do mudrosti, a mudrost do zahvalnosti i spokojstva."