Ko su bili boemi i da li ih još uvek ima?

Iza većini nejasnog pojma boemije oduvek su se skrivali (i još uvek to čine) mnogi beznačajni kafanski slučajevi, valjda stoga jer biti boem lepše zvuči nego biti pijanac. Boemija je, ipak, mnogo više od kafane i pića, ali dobro ide i uz jedno i drugo.
Svaki oblik pobune je izraz nekog nezadovoljstva i potrebe za promenom, ili barem trenutnom alternativom; svaki pobunjenik, bio on bučan ili neprimetan (jer ima i unutrašnjih pobuna koje su nekada veće i uzvišenije od onih nametljivih) jeste pobunjenik protiv konformizma i rušilac tabua, onaj koji odbija da prihvati da je ono zatečeno ujedno i najviše što se od čoveka i društva može očekivati.
Danas su Monmartr i Skadarlija postali sve ono što u boemskom duhu nisu smele. Ipak, uprkos raširenom verovanju, boemi se nisu ni izgubili ni promenili, možda ih ima manje, možda se teže prepoznaju i manje ističu ali, pošto je prava boemija duhovni princip pobune i slobode, i nje će biti sve dok bude bilo neslobodnog sveta, lažnog morala i kukavičluka običnog čoveka – kao potreba da se sve to prevaziđe.


Dakle, boemija je opiranje buržoaskim vrednostima, a te vrednosti poseduju jedan šablon po kom se formiraju, iako su vremenom postale nelako uočljive – zato što su se odomaćile i postale prihvaćene kao jedine moguće.

Buržuj, građanin, a u današnjim kategorijama i svaki proleter, običan radnik, nezaposlena i zaposlena obrazovana populacija, kao i prost seljak imaju nešto zajedničko – ostvaren ili neostvaren san o sigurnosti i izvesnosti. Nekada je on pripadao samo buržoaziji, a danas svima onima koji su se protiv nje borili i iz njenog raslojavanja nastali.

San o izvesnosti podrazumeva žrtvovanje dosadnog danas sigurnom sutra, potrebu za domom, za vernim životnim partnerom, pouzdanim izvorom prihoda i stalnu opsednutost sticanjem, tako da se rad i njegov smisao sagledavaju samo kroz prizmu dobitka u materijalnom smislu.

Boem, sa druge strane, predstavlja alternativu ovakvom sistemu vrednosti, a njegov prvi zadatak jeste da te vrednosti uoči i doživi kao relativne, a ne propisane i date, ma koliko da su one gotovo svačiji san, uteha i strah.

Učmaloj pariskoj svakodnevici Romi iz Češke, (Bohemie – na latinskom) bili su trn u oku i inspiracija, kako za koga.

Ti nomadi slobodnog duha, Bohemljani ili Boemi kako su ih Francuzi nazivali jer su dolazili iz Češke, predstavljali su sve ono što je suprotnost buržoaskom načinu života, a oni kojima se taj način nije dopadao poistovetili su sebe sa njima – odbacili šablone i norme, prigrlili tabue i nekonvencionalnost i stvorili pokret koji je bio nužni ventil za svakoga ko se gušio u represivnosti buržoaskog uštogljenog morala.

Mesto okupljanja boema postali su pariski kafei, najpre oni u centru grada, u Latinskoj četvrti, a kasnije na Monmartru i Monparnasu. Iz više razloga kafei (ili kafane) bili su idealno mesto za boeme. Najpre, tu su se oko okruglih stolova mogli okupljati i razmenjivati ideje i posmatrati sa podsmehom buržuje tokom dana, a noću se prepušati telesnim zadovoljstvima, društvu žena i pića.




....

vakodnevni život boema mogao bi se podeliti u dve vrste zadovoljstava: po danu oni su težili zadovoljstvima intelekta i srca, po noći, zadovoljstvu tela. Sanjajući o stvaranju remek dela, svako u svojoj grani umetnosti, boemi su po nekim izvorima bili čak i ranoranioci, stvaraoci koji jure za jutarnjom muzom i koji ostatak dana provode radeći na svojim delima.

Nije bila retka situacija da nekolicina njih, koji su delili sobu, rade u istoj prostoriji i da zatim taj rad nastavljaju gde stignu: na trgovima, u kafanama, nasred ulice.

Noću, pak, prepuštali bi se zadovoljstvima tela i ponosno izjavljivali da nikada ne zaspu nad knjigom i da nikada ne večeravaju na istom mestu. Tražilo se društvo žena, alkohola i ponekad hašiša, a lumpovalo se do kasnih noćnih sati. Verovali su u donžuanstvo, hvalili se svojim trijumfima i iskreno odbijali da sudeluju u svakoj aktivnosti koja im nije činila zadovoljstvo.

Boemski stil odevanja i njegov uticaj

Siromašni kakvi su bili, što iz nužde što iz osećaja slobode, bradati i dugokosi boemi Pariza stvorili su novi stil odevanja. Kombinovali bi odevne predmete i boje koje ne idu jedne sa drugima, nosili staru odeću (u principu sve što bi uspeli da pronađu), pohabane cipele i od svoje nemaštine stvorili svoj stil koji je istovremeno predstavljao i bunt, kao što će biti i način odevanja pankera stotinak godina kasnije.

Ovako odeveni, a često vodeći i golišave modele sa sobom, naručivali bi jednu šoljicu kafe u skupim restoranima i ispijali je čitavog dana provocirajući i vlasnike i goste.

Iako su boemski pokret stvorili pisci, slikari, glumci, novinari vremenom je on postao privlačan i široj populaciji predstavljajući način života koji odoleva propisanim normama.

Ubrzo su počeli da mu pristupaju i novi članovi, mahom studenti i usto neretko iz imućnih buržoaskih porodica. Oni bi, privučeni slobodom i autentičnošću boema, napuštali porodične poslove, programirane karijere i pristupali otpadničkim grupama buntovnika.

Naizgled, boemi su se, kao i dendiji u Londonu,  predstavljali nezainteresovanim za politiku izjavljujući kako oni nisu ni protivnici zakona niti njegovi branitelji. Međutim, nisu mogli ostati po strani – težnja za slobodom u životu i izražavanju i prezir prema buržoaziji  vukli su za sobom i snove o političkim slobodama pa su neki od najglasnijih vođa revolucije iz 1848. poticali iz redova boema. Među njima su bila i imena Šarla Bodlera i Gistava Kurbea.

Osim pomenutih, boemima su pripadali i gotovo svi uspešni umetnici Pariza tog vremena, slikari impresionisti, kompozitori poput Kloda Debisija, pesnici simbolizma, među njima i Pol Verlen koga je nekim drugim putem poveo Artur Rembo, vunderkind koji je uspeo da sablazni i same, nesablažnjive boeme.


Sudbina boemskog pokreta bila je slična sudbini svakog drugog alternativnog kretanja. Kao po nekom dijalektičkom zakonu, takvi pokreti najpre nastaju kao izraz bunta i neprihvatanja dominantnog načina življenja i nisu prihvaćeni od strane glavnih tokova kulture.

Posmatraju se sa prezirom i gađenjem, ali i sa malom dozom straha jer ipak uzurpiraju vrednosti koje se nisu dovodile u pitanje, pa se ne mogu smatrati ni sasvim bezazlenim.

Posle nekog vremena oni postaju šik, stvar pomodarstva i prilaze im ljudi koji sa njima nemaju suštinske, iskrene veze, nego samo idu za modom i zauzimaju svoju pozu. Na kraju bivaju prihvaćeni kao bitan deo kulturnog nasleđa, uklopljeni u društveni sistem i u tom prihvatanju oni nestaju u istoriji.

Iako se većina istoričara kulture slaže da je istinski boemski pokret nestao sa početkom Prvog svetskog rata, širom Evrope i Amerike i dalje je bilo ljudi koji su usamljeno, ali odlučno odbacivali propisane formule za život. Duboko zašavši u dvadeseti vek, pokreti poput bitnika, hipika i pankera u mnogo su čemu naličili nekadašnjim boemima i na kraju podelili njihovu sudbinu gubljenja u mejnstrim kuilturi.


Kultiviši se

neno ::

....

Meni iskreno jedna od najjačih stvari ikada 

Pesnici – boemi jednog Beograda

Na šta moderni čovek 21. veka najpre pomisli kada se pomene kafana? Glasna muzika, gurmanski specijaliteti, “lumpovanje” do kasno u noć, verovatno su samo neke od asocijacija. Ipak, stotinak godina ranije, kafanski ambijent kariranih stoljnjaka nije bio rezervisan samo za uživanje u pesmi, hrani i piću, privremeni beg od svakodnevnih obaveza i problema kroz laganu zabavu.U kafanama su se pre svega okupljali intelektualci i umetnici – pesnici, slikari, glumci. Jednom rečju, boemi i to posebno u starim kafanama Beograda. Osim ljubavi prema umetnosti i filozofskim razgovorima, objedinjavalo ih je i nezadovoljstvo – društvom, politikom, životom a Beograd je bio pravo mesto za njihovo okupljanje. Ova reč francuskog porekla (boem, u originalu bohème) upravo to i označava: osobu koja živi van društvenih normi, protiveći se ustaljenim kalupima i pravilima, buntovnički težeći da pronađe slobodu u bilo kom njenom vidu, kako u životnim, tako i u umetničkim formama.

Pesnik Tin Ujević govorio je da boemstvo “ne predstavlja ni klasu ni organizovan pokret, već jedno specifično stanje duha, poimanje stvari i reda u društvu.”

Za boeme se tvrdi da vode život koji je bezbrižan, neuredan i kafanski. Ako se poslednja dva epiteta mogu smatrati relevantnim, za prvi se ne bi moglo reći da je univerzalno istinit, bar ako uzmemo u obzir biografije naših poznatih boema, prevashodno pesnika, a posebni kada su beogradski boemi u pitanju.

Atmosferu nekadašnjeg boemskog društva mogli bismo sagledati kroz poznate Jakšićeve stihove:

slika

Blizo do neba gora je čarna

Ne treba orlu tek jedan let,

Samo da pusti krila nemarna –

Prezr’o je davno prezreni svet.

Prezrevši postojeće društveno stanje, sredinu koja ne razume umetnost i, skučena u sopstvena izmišljena pravila, odbacuje širinu misli i slobodu ponašanja, umetnici su u kafani i društvu jedni drugih tražili utočište – prostor gde mogu da razmene misli sa sebi sličnima, i da u vinu potraže nadahnuće i oslobode umetnički duh. Slatko vino i gorka duša čudnovato su se stapali u jedinstven ukus boemstva.

Poznata beogradska kafana Dardaneli bila je stecište umetnika u drugoj polovini 19. veka, sve dok nije srušena 1901. godine. Njenu slavu preuzela je ništa manje čuvena Skadarlija – kultna beogradska ulica u samom centru grada, gde su, u dekoru fenjera i starinske kaldrme, brojne stare kafane Beograda dočekivale svoje goste (Tri šešira, Dva jelena, Miloš Obilić, Zlatan bokal…) i još mnogo njih možete pogledati na sajtu BeogradNoću. Na mestu nekadašnje kafane Dardaneli danas stoji zgrada Narodnog muzeja odmah pokraj Spomenika Knezu Mihajlu; za razliku od nje, Skadarlija je delimično “preživela”, budući da je rekonstruisana tako da liči na Skadarsku ulicu kakva je bila na početku 20. veka.
Ko su bili neki od poznatih boema među srpskim pesnicima?

Đura Jakšić, rođen 1832. u banatskom mestu Srpska Crnja, jedan je od naših najznačajnijih pesnika romantičara, koji je za sobom ostavio više od stotinu pesama (Otadžbina, Na Liparu, Ponoć, Padajte, braćo samo su neke od njih). Pored poezije, pisao je i prozu (autor je četrdesetak pripovedaka), kao i drame (Jelisaveta kneginja crnogorska, Stanoje Glavaš, Seoba Srbalja). Svoj talenat pokazao je i u slikarstvu, gde su mu uzori bili poznati holandski slikari Rembrant i Rubens. Da životni put umetnika nije bio posut cvećem, i da njegovi pogledi na svet nisu bili nimalo svetli, jasno se oseća u njegovoj poeziji – setimo se samo elegičnog pesnikovog obraćanja pticama: „Ali moje srce, ali moje grudi/Ledenom su zlobom razbijali ljudi,/Pa se, mesto srca, uhvatio led. Neosporni umetnički talenat nije mu doneo lagodan život; godine mu prolaze u nemaštini i čestim selidbama, a 1878. umire od tuberkuloze. Ipak, beogradski boemi se ne mogu pomenuti bez đure Jakšića.

Samo godinu dana nakon Jakšića, u Novom Sadu rodio se Jovan Jovanović Zmaj, pesnik srpskog romantizma podjednako dobro poznat svim generacijama – nema deteta koje ne zna njegovog Malog konjanika, kao ni odraslog koji nije čuo za Zmajeve zbirke Đulići i Đulića uveoci. Iako je studirao prava i medicinu, književnost je ono što ga je učinilo poznatim; pokrenuo je književni časopis Javor, satirične listove Komarac i Zmaj, dečiji list Neven; bavio se prevođenjem sa više svetskih jezika; pored već pominjanih, objavio je i pesničke zbirke Snohvatice, Devesilje, Čika-Jova srpskoj deci, Čika-Jova srpskoj omladini. Iako je živeo duže od svojih savremenika, pesnika – boema (umire 1904. u Sremskoj Kamenici), nije bio pošteđen nesrećne sudbine – umiru mu deca, a ubrzo potom i supruga Ruža Ličanin. Iz neprebolne tuge zbog gubitka porodice rodila se elegična atmosfera Đulića uvelaka a beogradski boemi su dobili još jednu legendu.

Kao sin pesnika Jovana Ilića, živeći u uglednoj beogradskoj kući u kojoj su se okupljali brojni značajni pisci toga doba, Vojislav Ilić imao je sve preduslove da i sam zakorači u svet umetnosti. Njegovo stvaralaštvo teško je omeđiti jednim književnim pravcem, jer se u njegovom opusu prepliću različite pesničke tendencije – od klasicizma i parnasizma, preko romantičarskih motiva i realističke poetike, do začetaka simbolizma. Slabog zdravlja, nije živeo dugo – od 1862. do 1894, te je i razdoblje njegovog umetničkog stvaranja trajalo svega petnaestak godina. Ipak, i u tako kratkom stvaralačkom periodu uspeo je da objavi tri poetske zbirke (1887, 1889. i 1892); Sivo, sumorno nebo, Veče, Zapušteni istočnik, samo su neki od značajnijih naslova među Ilićevim pesmama.

Vladislav Petković Dis – neobična figura, čovek tragične sudbine, jedan od začetnika srpske moderne, dobar je primer umetnika koji je bio ispred svog vremena, često neshvaćen i kritikovan u doba u kome je živeo i stvarao. Zbog pesimizma i sumornih raspoloženja koja preovladavaju u njegovoj poeziji bio je predmet oštrih napada književnog kritičara Jovana Skerlića; danas se, međutim, svrstava među najbolje srpske pesnike. Rodio se u Zablaću 1880, a 1917, za vreme Prvog svetskog rata, utopio se u Jonskom moru, kod ostrva Krf – kao da je, samo šest godina ranije, sopstvenu smrt predvideo naslovom svoje poznate zbirke pesama Utopljene duše. Dve godine nakon pomenute knjige, objavio je i pesničku zbirku Mi čekamo cara, a njegova poslednja zbirka nosi naslov Nedovršene pesme. Nirvana, Možda spava, Tamnica, neki su od najpoznatijih naslova iz njegovog opusa.

“Za kafanskim stolovima osnivali su se i listovi politički i književni, a organizovale su se i redakcije; tu je mnogi i mnogi saradnik napisao uvodni članak, a mnogi poeta pesmu”, pisao je o sunčanom i kišnom Beogradu i njegovim kafanama naš čuveni komediograf Branislav Nušić.

A kako je danas? Ima li još uvek boema u pravom smislu te reči, ili je sve ostalo samo magloviti spomen nekih minulih, romantičnih vremena? Da li je i koliko boemskog duha ostalo u savremenim kafanama, procenite sami.

Ovako je govorio Marko Nikolić: Onom ko je boem u duši nije bitno da li vozi poslednji „BMW“ ili raspalog jugića

Jedan od svojih poslednjih intervjua glumac Marko Nikolić dao je za sajt Prva.rs. Povod je bila serija Pogrešan čovek u kom je glumio starog Lazara, a razgovarali smo o svemu: o glumi nekada, o glumi danas, a dotakli smo se i boema. Ovako je to izgledalo....
oložen da sa nama porazgovara. Za Prva.rs otkrio je otkud Marko Nikolić u ovoj seriji, šta ga je naročito privuklo, da li voli da radi sa mladom ekipom na snimanjima ali i gde su danas boemi.

Vi ste neumorni! Vi snimate, mi uživamo da vas gledamo!

- Možda izgledam NE umorno ali sam užasno umoran, ali kao i svi glumci umem da sakrijem to. Lepo je raditi u starosti. Mislio sam kada odem u pozorišnu penziju, odigraću još, tu i tamo, zaostalu ulogu, negde ću da ubodem neku uložicu da se vidim s ljudima, ali posle jedne epizode sa zdravljem kada sam shvatio da tri godine nisam ništa igrao imajući pritom opravdanje, razmišljao sam da je stvarno strašno da nastavim da ne igram. Ako hoćeš da kazniš glumca nemoj da mu daš da igra. Isto se odnosi kako na mladog tako i na glumca kojem polako ide odjavna š*****.

Čemu je serija zaslužila da ima jednog takvog velikana u svojoj ekipi?

- Ova serija je za mene jedan novi izazov. Ja volim koprodukcije između bivših republika. Dokazalo se da su umetnici poseban svet i da za njih ne postoje nikakve prepreke poput nacionalizma, šovinizma. Mi radimo svoj posao isto bilo da je na vrhu Triglava, u Aleksincu ili negde drugde i željni smo novog iskustva. Nekada je bilo ništa otići u Zagreb, Makedoniju, Crnu Goru, sada smo dugo bili razdvojeni. Neki su i ranije počeli da rade, mene baš intrigira kako sada radi neka druga ekipa reditelja.
Ponovo porodična serija. I vi čini se volite porodične serije, a i mi vas u njima.

- Jeste porodična serija, ali potpuno drugačija od one po kojoj me publika pamti i voli. Ovde je porodica u rasulu. I u onoj prvoj je bilo neslaganja, ali je bilo i grčevite borbe da se ta porodica održi na okupu. Ljudi su shvatili da svi imaju iste probleme, a da se porodica održava, ali da mora da se bude tolerantan i pun ljubavi. Svako vreme nosi svoje probleme.

Lepo ste se uklopili u ovu mladu ekipu?

- Jedva sam se privikao na ove pikapove, bekstejdžove i ostale stvari. Ja sve teram po starom. Mene ljudi pola sata zovu na set ja ne znam da oni mene zovu na scenu ustvari. Reko da ne igraju negde okolo tenis, a da ja ne znam.

Je l to znači da se još uvek niste modernizovali?

- Pa jesam polako. Imam ćerku koja je mlada glumica koja isto tako igra tenis i pikapuje se. Kaže sutra mi je pikap u pola 12. Reko kako znaš šta je pikap? Za mene je pikap ono kada se na jedan kader nasloni još jedno parčence. „Dolaze kola tata po mene u pola 12“, kaže mi. Šta pikapom te voze? „Kakav pikap“, pita me? Reko onaj auto pola kabina, pola za prasiće iza. „Jao tata nemoj da me sramotiš negde čuće te. Pikap to je ono gde se sastajete i odakle idete“, kaže mi. A ne možeš da kažeš doći će auto po vas u pola 12? Lakše je pikap? Možda za Holivud.
A kako vam se čine ove mlade snage?

- Ja i kada sam bio mlad voleo sam sa mladima da igram. U jednoj drugoj seriji ja igram sa dvojicom svojih ispisnika i to je, boga mi, strašno. Ovako matori i zlovoljni: ti si pogrešio, ne ti si pogrešio, govorimo jedni drugima. I onda dođe scena sa unukom, i dođe mlada glumica, pa to je kao kada izađeš iz tesnih cipela. Dođe dete puno žara, ima tremu, ti je malo umiriš kažeš: Hajde sine to ćemo polako. Kod mladih volim to što su 99 posto u ovom našem poslu pristojni i što znaju ko je stariji ko je mlađi?

Poštuju vas?

- Poštuju svakog starijeg čoveka i starijg glumca. Znaju šta znači ustupiti mesto i trknuti po kafu. To na ulici,parkovima, autobusima nećete sresti. Ovo su lepo vaspitana deca i veoma obrazovana od njih imaš šta da čuješ i porazgovaraš i da se ne zgražavaš nad raznim pojavama.

Pitaju li vas za savet?
- Ima ih koji pitaju, a ima i onih koji se sami nameste. Ne pitaju bukvalno, ali ti vidiš da vape da im pomogneš. Imam dovoljno iskustva da prepoznam šta kome od njih fali pa znam, neretko, da priđem onako sa strane pa kažem: Daj mu to malo na kraju, dodaj malo, i tako ispadne da smo zajedno došli do rešenja. Znam i da im kažem: E, izbaci tu rečenicu sa kojom se mučiš. Reditelji daju mnogo papira. Nama je Aca Popović govorio: „Momci devojke brišite sve što vam se ne dopada, samo nemojte da dodajete jer ja to nisam rekao“. A sve što vam smeta izbacite. E tako i ja znam da pomognem.
Zamerate li mladima nešto?

- Mlađim generacijama zameram samo nerad na sebi. Ne možeš ako ne znaš, recimo koliko daleko odavde počinje rumunska granica, otprilike, ili da prođeš sada kroz zemljinu kuglu gde bi izbio, zašto žabe u toku kiše izlaze na kopno. Glumac mora da bude ljubopitljiv. Ne da bude naučnik, nego da kroz ljubopitljivost nauče novo. Obrazovanje je potanko kod mladih. Moraš dobro da znaš i scenski govor i zanate mačevanje, jahanje...

Danas ve rade kaskaderi je li to bilo ranije?

- Bila je akrobatika.

Koliko su vas menjali kaskaderi, a koliko ste vi sami radili?

- Smatralo se dosta neprofesionalno raditi scenu koju treba da radi kaskader. Kaskader ako se povredi njega promeniš, ako se povredi glavni glumac, kao pokojni Bata Živojinović snimanje stane šest meseci, pa je li to profesionalno ili nije. Mene je menjao kaskader u „Užičkoj republici“, a moja majka samo što nije pala u nesvest kada je gledala tu scenu. Nije mogla da prokljuvi da to nisam ja. Skakanje na tenk sa flasom koja gori pa bacim flasu, tenk eksplodira, a ja odletim ne znam koliko metara daleko. Ali nisam ja mnogo ni igrao ljude te vrste, ni u partizanskim filmovima. Sećam se da sam Cileta kao mladog glumca nokautirao u seriji „Gore dole“. U sceni je trebalo da pobegnem iz bolnice, kada sam ga zavalio on pade, pa smo ga polivali vodom. E tada sam rekao ljudi platite kaskadera pa onda udri koliko voliš.
Je l’ manje danas boemskog glumišta?

- Ne znam ja šta je to boemsko glumište. Znam da se uvek ždralo, pilo i da su se jurile ženske, ali nikada nije bilo kašnjenja na probe ili nedolaska na snimanja. Kada si bio mangup da jarcaš po celu noć onda budi mangup i u deset sati dođi na probu. Pa posle idi da spavaš. Ljudi često greše. Boemština ne znači sesti samo i lokati bezveze. To je način života. Danas treba više para zbog imidža, fensija. Onom ko je boem u duši nije bitno da li vozi poslednjeg bmwa ili raspalog jugića. Gde će ko da izlazi. Sada je milion kafića, neki neće da odustanu dok ne posete svaki kafić za jedno veče. Kako onda radiš sledeći dan?

Kako objašnjavate onda tu razliku među glumcima nekada i sada koju i publika primećuje. Je li u pitanju kvalitet?

- Nije. Mislim da to nema veze sa kvalitetom. Bila je drugačija potražnja. Nekada kada nije bilo televizije i kada prođu ulicom glumci iz nekih pozorišnih komada iz komedije, Čkalja i društvo, pa to se padalo u nesvest. Kada se pojavila televizija, pa imate samo jednu seriju možete li da zamislite šta su bili ti glumci. Naspram ovog sada. Ja sada ne mogu da gledam serije, ni strane ni domaće. Kažu, ajde kada se sve završi, skupiću ti ih, izbaciti reklame i staviti na Jutjub, kaže mi moja ćerka. Pa to onda nije serija. To je dugačak film.

Je l’ manje danas boemskog glumišta?

- Ne znam ja šta je to boemsko glumište. Znam da se uvek ždralo, pilo i da su se jurile ženske, ali nikada nije bilo kašnjenja na probe ili nedolaska na snimanja. Kada si bio mangup da jarcaš po celu noć onda budi mangup i u deset sati dođi na probu. Pa posle idi da spavaš. Ljudi često greše. Boemština ne znači sesti samo i lokati bezveze. To je način života. Danas treba više para zbog imidža, fensija. Onom ko je boem u duši nije bitno da li vozi poslednjeg bmwa ili raspalog jugića. Gde će ko da izlazi. Sada je milion kafića, neki neće da odustanu dok ne posete svaki kafić za jedno veče. Kako onda radiš sledeći dan?

Kako objašnjavate onda tu razliku među glumcima nekada i sada koju i publika primećuje. Je li u pitanju kvalitet?

- Nije. Mislim da to nema veze sa kvalitetom. Bila je drugačija potražnja. Nekada kada nije bilo televizije i kada prođu ulicom glumci iz nekih pozorišnih komada iz komedije, Čkalja i društvo, pa to se padalo u nesvest. Kada se pojavila televizija, pa imate samo jednu seriju možete li da zamislite šta su bili ti glumci. Naspram ovog sada. Ja sada ne mogu da gledam serije, ni strane ni domaće. Kažu, ajde kada se sve završi, skupiću ti ih, izbaciti reklame i staviti na Jutjub, kaže mi moja ćerka. Pa to onda nije serija. To je dugačak film.

Je l’ manje danas boemskog glumišta?

- Ne znam ja šta je to boemsko glumište. Znam da se uvek ždralo, pilo i da su se jurile ženske, ali nikada nije bilo kašnjenja na probe ili nedolaska na snimanja. Kada si bio mangup da jarcaš po celu noć onda budi mangup i u deset sati dođi na probu. Pa posle idi da spavaš. Ljudi često greše. Boemština ne znači sesti samo i lokati bezveze. To je način života. Danas treba više para zbog imidža, fensija. Onom ko je boem u duši nije bitno da li vozi poslednjeg bmwa ili raspalog jugića. Gde će ko da izlazi. Sada je milion kafića, neki neće da odustanu dok ne posete svaki kafić za jedno veče. Kako onda radiš sledeći dan?

Kako objašnjavate onda tu razliku među glumcima nekada i sada koju i publika primećuje. Je li u pitanju kvalitet?

- Nije. Mislim da to nema veze sa kvalitetom. Bila je drugačija potražnja. Nekada kada nije bilo televizije i kada prođu ulicom glumci iz nekih pozorišnih komada iz komedije, Čkalja i društvo, pa to se padalo u nesvest. Kada se pojavila televizija, pa imate samo jednu seriju možete li da zamislite šta su bili ti glumci. Naspram ovog sada. Ja sada ne mogu da gledam serije, ni strane ni domaće. Kažu, ajde kada se sve završi, skupiću ti ih, izbaciti reklame i staviti na Jutjub, kaže mi moja ćerka. Pa to onda nije serija. To je dugačak film.

Je l’ manje danas boemskog glumišta?

- Ne znam ja šta je to boemsko glumište. Znam da se uvek ždralo, pilo i da su se jurile ženske, ali nikada nije bilo kašnjenja na probe ili nedolaska na snimanja. Kada si bio mangup da jarcaš po celu noć onda budi mangup i u deset sati dođi na probu. Pa posle idi da spavaš. Ljudi često greše. Boemština ne znači sesti samo i lokati bezveze. To je način života. Danas treba više para zbog imidža, fensija. Onom ko je boem u duši nije bitno da li vozi poslednjeg bmwa ili raspalog jugića. Gde će ko da izlazi. Sada je milion kafića, neki neće da odustanu dok ne posete svaki kafić za jedno veče. Kako onda radiš sledeći dan?

Kako objašnjavate onda tu razliku među glumcima nekada i sada koju i publika primećuje. Je li u pitanju kvalitet?

- Nije. Mislim da to nema veze sa kvalitetom. Bila je drugačija potražnja. Nekada kada nije bilo televizije i kada prođu ulicom glumci iz nekih pozorišnih komada iz komedije, Čkalja i društvo, pa to se padalo u nesvest. Kada se pojavila televizija, pa imate samo jednu seriju možete li da zamislite šta su bili ti glumci. Naspram ovog sada. Ja sada ne mogu da gledam serije, ni strane ni domaće. Kažu, ajde kada se sve završi, skupiću ti ih, izbaciti reklame i staviti na Jutjub, kaže mi moja ćerka. Pa to onda nije serija. To je dugačak film.

Je l’ manje danas boemskog glumišta?

- Ne znam ja šta je to boemsko glumište. Znam da se uvek ždralo, pilo i da su se jurile ženske, ali nikada nije bilo kašnjenja na probe ili nedolaska na snimanja. Kada si bio mangup da jarcaš po celu noć onda budi mangup i u deset sati dođi na probu. Pa posle idi da spavaš. Ljudi često greše. Boemština ne znači sesti samo i lokati bezveze. To je način života. Danas treba više para zbog imidža, fensija. Onom ko je boem u duši nije bitno da li vozi poslednjeg bmwa ili raspalog jugića. Gde će ko da izlazi. Sada je milion kafića, neki neće da odustanu dok ne posete svaki kafić za jedno veče. Kako onda radiš sledeći dan?

Kako objašnjavate onda tu razliku među glumcima nekada i sada koju i publika primećuje. Je li u pitanju kvalitet?

- Nije. Mislim da to nema veze sa kvalitetom. Bila je drugačija potražnja. Nekada kada nije bilo televizije i kada prođu ulicom glumci iz nekih pozorišnih komada iz komedije, Čkalja i društvo, pa to se padalo u nesvest. Kada se pojavila televizija, pa imate samo jednu seriju možete li da zamislite šta su bili ti glumci. Naspram ovog sada. Ja sada ne mogu da gledam serije, ni strane ni domaće. Kažu, ajde kada se sve završi, skupiću ti ih, izbaciti reklame i staviti na Jutjub, kaže mi moja ćerka. Pa to onda nije serija. To je dugačak film.

Je l’ manje danas boemskog glumišta?

- Ne znam ja šta je to boemsko glumište. Znam da se uvek ždralo, pilo i da su se jurile ženske, ali nikada nije bilo kašnjenja na probe ili nedolaska na snimanja. Kada si bio mangup da jarcaš po celu noć onda budi mangup i u deset sati dođi na probu. Pa posle idi da spavaš. Ljudi često greše. Boemština ne znači sesti samo i lokati bezveze. To je način života. Danas treba više para zbog imidža, fensija. Onom ko je boem u duši nije bitno da li vozi poslednjeg bmwa ili raspalog jugića. Gde će ko da izlazi. Sada je milion kafića, neki neće da odustanu dok ne posete svaki kafić za jedno veče. Kako onda radiš sledeći dan?

Kako objašnjavate onda tu razliku među glumcima nekada i sada koju i publika primećuje. Je li u pitanju kvalitet?

- Nije. Mislim da to nema veze sa kvalitetom. Bila je drugačija potražnja. Nekada kada nije bilo televizije i kada prođu ulicom glumci iz nekih pozorišnih komada iz komedije, Čkalja i društvo, pa to se padalo u nesvest. Kada se pojavila televizija, pa imate samo jednu seriju možete li da zamislite šta su bili ti glumci. Naspram ovog sada. Ja sada ne mogu da gledam serije, ni strane ni domaće. Kažu, ajde kada se sve završi, skupiću ti ih, izbaciti reklame i staviti na Jutjub, kaže mi moja ćerka. Pa to onda nije serija. To je dugačak film.

Na pomen reči kafana, glavna asocijacija su karirani stolnjaci, glasna muzika, velike količine alkohola i pića, ali i boem za koga se uvek čuva mesto. Nekada su kafane bile najvažnije državne institucije, gde su se okupljali umetnici i stvarala umetnička dela, ali i pokretali veoma bitni poslovi, a najveći boemi Beograda su ovde nalazili inspiraciju i beg od problema.

Na pitanje šta znači boem odgovor se krije među umetnicima - piscima, slikarima, glumcima, novinarima, koji su stvorili takozvani boemski pokret. Vremenom je pokret postao privlačan i široj populaciji predstavljajući način života koji odoleva propisanim normama.

Stare kafane u Beogradu su važile za stecište mnogih umetnika, gde su najveći boemi Beograda kao što su Branislav Nušić, Jovan Jovanović Zmaj, Bora Stanković, Đura Jakšić i mnogi drugi poznati boemi Beograda, rado provodili svoje vreme i zapisivali reči umetnosti koju danas rado čitamo, gledamo i slušamo. O tome ko su bili boemi Beograda, kao i ko su boemi uopšte, saznajte u daljem tekstu.
U najširem smislu reči, boem označava osobu koja živi van društvenih normi, sa težnjom da pronađe slobodu u svakom segmentu svog života. Ovi ljudi su napuštali su porodične poslove i pristupali otpadničkim grupama buntovnika, kako su mnogi nazivali boeme.

Kada je u pitanju sama reč boem značenje je dobila iz francuskog jezika, od reči bohème kojom su označavani svi koji su se namerno suprotstavljali očekivanjima zajednice.

Boemstvo ne predstavlja ni klasu, ni organizovani pokret, već specifično stanje duha i poimanje stvari i reda u društvu - što su zagovali svi boemi sveta, pa i najveći boemi Beograda. Boemija je zapravo mnogo više od kafane i pića, kako mnogi smatraju danas, iako dobro ide i uz jedno i uz drugo. Sama boemija je opiranje buržoaskim vrednostima i težnja ciljevima koji su u suprotnosti sa izvesnim vrednostima u životu.

Kada su u pitanju boemi istorija nalaže da su prvi boemi u svetu počeli da naseljavaju ulice Pariza dolazeći iz Češke. Parižani su im dali ime Boemi ili Bohemi, što je bio naziv za ljude slobodnog duha, koji predstavljaju sve što je u suprotnosti sa buržoaskim načinom života. Nekadašnji Monmartr u Parizu i Zlatna ulica u Češkoj, bile su sinonim za život boema i boeme uopšte.

Iako većina istoričara kulture tvrdi da su istinski boemski pokreti i pravi boemi nestali sa početkom Prvog svetskog rata, širom Evrope i Amerike je i kasnije bilo ljudi koji su se i dalje odlučno borili i suprotstavljali propisanim formulama za život. Pokreti poput hipika i pankera su u mnogo čemu podsećali na boeme, ali su kao i oni doživeli sudbinu gubljenja u mejnstrim kulturi.

Kombinovali su odevne komade i boje koje ne idu jedne sa drugima, pa su tako obučeni naručivali po jednu šoljicu kafe u skupim restoranima i ispijali je tokom celog dana, prvocirajući vlasnike i goste.
Kada su u pitanju boemi Beograd je poznat po mnogim kafana u kojima su se okupljali najveći boemi naše umetničke scene. Kafana “Dardaneli”, bila je stecište umetnika u drugoj polovini devetnaestog veka, sve do trenutka kada su je srušili 1901. godine. Na mestu nekadašnje kafane danas je pozicioniran Narodni muzej, pored svima dobro poznatog Spomenika Knezu Mihajlu.

Umesto ove kafane, boemska četvrt Skadarlija - ulica u centru Beograda koju čine brojne kafane i restorani preuzela je ulogu kafane “Dardaneli” i postala je mesto gde su se okupljali najveći boemi Beograda. Kada je u pitanju Skadarlija i Beograd boemi su zapravo ti koji su činili ovaj deo grada i koju i danas čine poznate kafanske priče i dogodovštine.

Kafane i restorani boema
Skadarlijska kafana i restoran “Tri šešira” postoji duže od sto godina, pa ne čudi što važi za jednu od kafana u kojoj su se godinama okupljali i u kojoj su stvarili najveći boemi Beograda kao što je Radoje Domanović, ali i Bora Stanković.

Nakon Prvog svetskog rata, ovo mesto je bilo omiljeno Disu i Simi Panduroviću, poznatim srpskim pesnicima. Ono što je zanimljivo je činjenica da je vlasnik ove kafane umetnicima davao da piju “na crtu”, što je privlačilo veliki broj boema.

Takođe, kafana i restoran “Dva jelena” je bila uvek puna sveta, među kojima su boemi Beograda predstavljali najveći deo gostiju. Ideje za brojne časopise su se rodile upravo u ovoj kafani u kojoj su najveći boemi Beograda često provodili i dane i noći uz čašu, muziku i najbolje društvo.

Za restoran “Klub književnika” se kaže da je druga Srpska akademija nauka i umetnosti. Poznati boemi Beograda poput Mome Kapora, u ovom restoranu su imali svoje posebne stolove i posebno mesto.

Kafane u Beogradu i restorani su tokom vremena pokazali da se najkreativnije i najznačajnije književne večeri, ali i dramske večeri, dešavaju upravo u njima. Kafanskom duhu naša književnost mnogo duguje!

Kafane i restorani boema
Skadarlijska kafana i restoran “Tri šešira” postoji duže od sto godina, pa ne čudi što važi za jednu od kafana u kojoj su se godinama okupljali i u kojoj su stvarili najveći boemi Beograda kao što je Radoje Domanović, ali i Bora Stanković.

Nakon Prvog svetskog rata, ovo mesto je bilo omiljeno Disu i Simi Panduroviću, poznatim srpskim pesnicima. Ono što je zanimljivo je činjenica da je vlasnik ove kafane umetnicima davao da piju “na crtu”, što je privlačilo veliki broj boema.

Takođe, kafana i restoran “Dva jelena” je bila uvek puna sveta, među kojima su boemi Beograda predstavljali najveći deo gostiju. Ideje za brojne časopise su se rodile upravo u ovoj kafani u kojoj su najveći boemi Beograda često provodili i dane i noći uz čašu, muziku i najbolje društvo.

Za restoran “Klub književnika” se kaže da je druga Srpska akademija nauka i umetnosti. Poznati boemi Beograda poput Mome Kapora, u ovom restoranu su imali svoje posebne stolove i posebno mesto.

Kafane u Beogradu i restorani su tokom vremena pokazali da se najkreativnije i najznačajnije književne večeri, ali i dramske večeri, dešavaju upravo u njima. Kafanskom duhu naša književnost mnogo duguje!

Srpske kafane su bile značajna kulturna središta i mesta na kojima su se skupljali i redovno družili srpski pisci. U njima su nastajale kafanske priče koje se i danas prepričavaju, ali i neka od najvećih srpskih književnih dela, najpoznatijih stihova i najizvođenijih drama.

Kada je u pitanju Beograd boem i njegov život i umetnost su bili ti koji su proslavili brojne kafane koje i danas krase glavni grad. Tako je na primer, kafana “Kolarac” bila mesto gde se održao prvi sajam knjiga u Srbiji.

Posetioci kafana su bili najveća imena iz sveta srpske književnosti i srpske kulturne scene. U kafani se pilo i jelo, ali i stvaralo i mislilo. Kafanski zidovi su čuvali i skrivali mnoge tajne, ali su i bili svedoci stvaranja i razmenjivanja umetničkih misli.

Priče o kafanskim dogodovštinama čiji su glavni akteri boemi Beograda prepričavane su kroz generacije, a često su i bivale zabeležene da se nikada ne zaborave.

Najveći boemi Beograda među srpskim pesnicima i piscima
Đura Jakšić je naš možda najpoznatiji boem koji je mnogo voleo vino, pa je kafane ujedno zvao “vinskim velom”. Jovan Jovanović Zmaj, Stevan Sremac, Milutin Uskoković i Milovan Glišić, takođe su bili rado viđeni gosti srpskih kafana.

Čest posetilac kafana je bio i Radoje Domanović, koji nije bio umeren u piću, i da je od pune čaše jedino bolja puna flaša. Za Boru Stankovića važi da je imao mnogo lep glas i da je često voleo da zapeva u kafani.

Srpski glumci - najveći boemi Beograda
Pored pisaca koji su veoma poznati boemi Beograda, i glumci i muzičari se takođe izdvajaju kao najveći boemi Beograda. Kafana “Manjež” i “Dardaneli” su važile za nezaobilazne stanice glumaca.

Imena kao što su Slobodan Aligrudić, Zoran Radmilović, Slobodan Cica Perović, Petar Kralj, Bata Stojković i mnoga druga obeležili su glumački život boema i ostali su upamćeni i rado pominjani.

U Skadarliji je pozorište živelo. Tamo su nastajale ljubavne drame, razvijale se ljubavi, ali su se i stvarala najznačajnija dela dramske scene. Ovo mesto krije mnogo neispričanih priča, neodgledanih komedija, ali i tragedija. Sasvim je sigurno da pozorište i glumački poziv ne bi izgledali onako kako danas izgledaju da nije bilo kafane, muzike, pića i inspiracije, svega onoga što je činilo život boema glumca.

Sudbina boema je bila slična sudbini svakog drugog alternativnog pokreta. Posmatrali su se sa prezirom, ali i sa malom dozom straha jer su ipak prkosili vrednostima koje se nisu dovodile u pitanje.

Posle nekog vremena, boemi su postali stvar pomodarstva i vrlo šik, pa su im prilazili ljudi koji sa njima nemaju iskrene veze već samo idu za modom i zauzimaju svoje mesto među njima.

Na kraju boemi su bili prihvaćeni kao bitan deo kulturnog nasleđa, uklopljeni u društveni sistem i u tom prihvatanju oni su nestali u istoriji. Ali, njihova dela i dalje žive, a kafanske priče i dogodovštine i danas imaju značajno mesto u posebnim beogradskim četvrtima, koje su karakteristične po boemskim kafanama.Ukoliko i vi želite da provedete jednu noć kao pravi boem Beograda, rezervišite vaše mesto u nekoj beogradskoj kafani i prepustite se svim čarima koje kafanski život donosi sa sobom. Potpuno besplatno putem našeg call centra ili online rezervacijom na našem sajtu, obezbedite sebi boemski provod koji će se dugo pamtiti i još duže prepričavati!

Ima, ako ih u sadašnje vrijeme možemo tako (na)zvati. Alli pored tih silnih androida, telefona i ostalih savremenih komunikacionih čuda, teško i da zamislimo boema sa mobilnim    ili u društvu gdje svi zure u te pametnjakoviće. 

boemština je vezana s kulturom, znanjem, obrazovanjem, originalnošću pojedinca i alkoholom koji sve te karakteristike povezuje u jednu poštovanja vrednu celinu.

bojim se da se droga danas previše uvukla među ljude tako da mislim da onih pravih boema više nema. 

Na šta moderni čovek 21. veka najpre pomisli kada se pomene kafana? Glasna muzika, gurmanski specijaliteti, “lumpovanje” do kasno u noć, verovatno su samo neke od asocijacija. Ipak, stotinak godina ranije, kafanski ambijent kariranih stoljnjaka nije bio rezervisan samo za uživanje u pesmi, hrani i piću, privremeni beg od svakodnevnih obaveza i problema kroz laganu zabavu.

Često šetam Skadarlijom a boeme više ne srećem, srećem samo turiste. Zato se pitam ima li još uvek boema u boemskoj četvrti?


"На месту где данас стоји скадарлијски грб - ознака са жирадо шеширом, црним штапом и црвеним каранфилом - некада се завршавао град прелазећи у неразвијено и мрачно предграђе. Скадарска улица и њена околина нису одувек биле место којим се разлеже музика тамбураша, звук виолина на чије је кобилице стављан чешаљ не би ли звучале умилније. Све до прве половине 19. века ова стрма београдска улица с околином налазила се мимо градских бедема. Данас готово невидљива, граница која је одвајала варош од приградских насеља полазила је од Саве, преко Косанчићевог венца, Обилићевог венца, па испод споменика кнезу Михаилу, поред Народног позоришта, одакле је скретала ка Дунаву. Дуж ове линије протезали су се дубоки ровови пуни воде преко којих су водиле дрвене ћуприје. За разлику од данашњих посетилаца Скадарлије који чекају ноћ да се спусте низ њену калдрму и изгубе у бајковитом свету, ондашње варошане, ако би их мрак затекао мимо бедема, није очекивао завидан ноћни провод. Изузев смрада из баруштина у рововима над којим су запушавали нос многи путописци оставивши описе жабокречине и смећа испод Стамбол-капије, необазриви путник могао је да налети на палисаде (зашиљене коце) украшене главама српских побуњеника које су Турци остављали у знак упозорења, као што је могао да постане случајна жртва размирица и разбојништава у злогласним хановима у којима су се напијали и обрачунавали Срби и Турци. Зими, чак и на вукове."