Pojam genija je, defintivno, jedan od najfleksibilnijih pojmova u istoriji. Njegovo značenje se menjalo u zavisnosti od vremena u kome je korišćeno, ali je njegova suština uvek ostajala nepromenjena.

Genije, dakle, nikada nije bio sinonim za mediokritet, nego je uvek označavao izuzetnost.


Genije kao naučnik i običaj slavljenja rođendana
______________________________________


Genije kao pojam postoji još od doba starog Rima. Etimologija ove reči se vezuje za latinski izraz genius, koji predstavlja duha koji štiti dete tokom čitavog života i kome se jednom godišnje mora prineti žrtva da bi duh bio dobar prema detetu.

Izuzetna dela koja bi čovek učinio tokom svog života su se pripisivala njegovom dobrom odnosu sa svojim duhom, geniusom.

Zanimljivo je to da se prinošenje žrtve geniusu održalo i do današnjeg dana. Jednom godišnje čovek prinosi „žrtvu“ svom geniusu u vidu rođendanske torte. Da, običaj slavljenja rođendana potiče baš iz rimskog običaja slavljenja geniusa.

Nadalje u istoriji pojam genius je počeo označavati inspiraciju i talenat, da bi danas pojam genija označavao pojedinca koji poseduje izvanredan i neponovljiv talenat i sposobnost u određenoj disciplini.

Danas postoji čak i definicija genija. Naime, genijem se smatra onaj čovek koji ima izuzetno visok IQ (obično je to IQ iznad 140).

Doduše, ovaj pojam se danas upotrebljava pre svega za naučnike koji su ostvarili velike izume. Ovakvo shvatanje genija danas je sasvim i očekivano, s obzirom na to da je savremeni svet tako ustrojen da pridaje posebnu važnost naučnim disciplinama.


Kant: genije može biti samo umetnik
_____________________________




Prema Kantu, umetnik ima prednost u odnosu na naučnika da se naziva genijem zbog jednog posebnog momenta, a to je nemogućnost umetnika da objasni način i razlog nastanka umetničkog dela. Inspiracija predstavlja tu tešku objašnjivost i proces nastanka umetničkog dela.

Dakle, čitava umetnost bi se mogla okarakterisati kao baratanje sa inspiracijom, dok kod naučnika ovaj momenat izostaje. Tu nastaje ta bitna razlika između umetnika i naučnika.

Naime, naučnik mora moći objasniti svaki svoj postupak u nekoj teoriji ili izumu, inače njegovo delo ne bi imalo čvrst temelj, ne bi bilo dokazivo, a dokazivost je upravo ono na čemu se gradi celokupna nauka.

Dakle, umetniku nije potrebno dokazivanje iz razloga što njegovo delo nema praktičnu korist, nema svrhu te vrste. Umetničko delo, reklo bi se, postoji bez svrhe. Da bi ovakvu konstataciju izbegao Kant uvodi pojam svrhovitosti.

Svrha se od svrhovitosti razlikuje u tome što čovek svrhu može spoznati, dok se svrhovitost nalazi izvan mogućnosti čovekove spoznaje.

Umetničko delo je upravo zato i lepo – ono se nikada ne može zaista spoznati i odrediti. Njegova neodredljivost ga i čini vrednim divljenja.


Genije stvara kao priroda
____________________

Kant smatra da genije stvara kao priroda, što znači da postoji određena komparacija u stvaranju prirode i umetnika, u smislu da su oba načina stvaranja neobjašnjiva. Čovek ne može odrediti svrhu ni prirodi ni umetničkom delu.

Priroda, kao i umetnik, stvara po svojim pravilima koja nisu tačno određena, a i da jesu određena, ona su ljudskom razumu nedokučiva.

Dalje, Kant će reći da preko genija priroda propisuje umetnosti pravilo. Ovo znači da umetnik predstavlja medijum između prirode i lepe umetnosti, u smislu da preko umetnika priroda diktira pravila lepoj umetnosti.

To ne znači da na prirodu koja diktira pravila umetniku trebamo gledati kao na neku spoljašnju silu. Ta priroda se nalazi u umetniku samom, to je njegova priroda koja se odlikuje talentom i originalnošću.

Dakle, kada bi umetnik bio u mogućnosti da svoje delo razumski zahvati, njegova dela više ne bi nastajala na način prirode. Takva dela bi bila razumska, a lepota u Kantovoj teoriji estetike nema nikakve veze sa razumskim.


Kako se lepo uopšte percipira?
________________________


Kada vidimo neki lep predmet, mi ne možemo tačno objasniti zašto je on dopadljiv našem oku. Mi taj lep predmet nekako zahvatamo, ali ga ipak ne možemo zahvatiti razumski – rekao bi Kant.
O lepom predmetu mi nekako sudimo, ali ovi sudovi nisu razumski. Kant uporno odbacuje bilo šta razumsko u tvorevinama prirode i umetnosti. Lepota prevazilazi čovekov razumski konstrukt.

Zbog ovakvih tvrdnji i sam Kant se upliće u pokušajima da objasni zahvatanje lepog predmeta. On koristi uobičajne „razumske“ izraze dajući im novu upotrebu.

Tako je i nastala Kantova krajnje čudna i kontradiktorna sintagma zvana sud ukusa.

Sudovi ukusa su, takoreći, nerazumski okviri u kojima mi možemo lep predmet ne samo da percipiramo, nego i da sudimo da je taj predmet lep.


Objasniti neobjašnjivo
__________________

Čitava zbrka nastaje zato što Kant pokušava da objasni ono za šta sam tvrdi da je nemoguće objasniti. Genije koji stvara (neobjašnjivo) kao priroda je posrednik između prirodnih i umetničkih tvorevina. Stvaranje prirode je pritom krajnje mistično, a za rezultat imamo uzvišena dela prirode, što znači da su ona i više nego lepa.

Tvorevine genija svoj uzor imaju u prirodi, iako one ne spadaju u kategoriju uzvišenog. Samo priroda može biti uzvišena, a jedino što genije može je da se toj prirodi divi i pokuša da stvori dela koja bi po uzvišenosti mogla da se približe prirodi.

Umetnička dela koja genije stvara na ljude ostavljaju efekat opčinjenosti i zadovoljstva. Zato i možemo reći da slika vredi više od hiljadu reči. Umetnost daje boje i različite nijanse crno-belom razumskom svetu i čini ga lepšim i neshvatljivim.

Čovek, stoga, ne pokušava da objasni umetnost, umetnost nije za objašnjavanje, umetnost je za divljenje.

Dosta toga u Kantovom pojmu genija ostaje nedorečeno i neodređeno, upravo je to razlog što su ova njegova razmatranja i dalje zanimljiva savremenim estetičarima i što predstavljaju nepresušni izvor estetičkih rasprava.




kultiviši se

Neko sa većim iq-om lakše može da uhvati svog genija, jer potpunije vidi svet, stvari i veze između tih stvari (pretpostavljam, nisam taj).

Nema. U svakom od nas čuči genije, treba ga samo probuditi u pravom trenutku