Kada sam prvi put boravio u Parizu, neprestano sam se
pitao “ Zašto me svi ovoliko mrze “ ?

Nikada nisu navodili uputstva koja bi vam mogla biti
korisna u Francuskoj – kako rukovati bideom, kako se
izboriti sa čuvarkom toaleta, kako skrckati kolena onima
koji idu preko reda.

Da bi se proputovao kontinent na kome ljudi dobrovoljno
konzumiraju jezike, bubrege, konjsko meso, žablje nožice,
iznutrice, kob
asice od zgrušane krvi i mozgove, potrebno
je držati četvore oči otvorene.

Nekada sam voleo da cunjam gradovima nedeljom izjutra,
no sada me od tih šetnji obuzme potištenost.

Nekada smo podizali civilizacije.Danas podižemo tržne
centre.
Volim da gledam kako se gradovi bude, a Pariz se budi
naglije i nenadanije od bilo koje poznate mi naseobine.Zašto su gradovi koje ljudi najviše žele da vide tako često
isti oni u kojima niko prstom ne mrda da boravak učini
ugodnim.

Nemce zbunjuje humor, Švajcarci ne umeju da se zabavljaju,
Španci smatraju da nema ničeg neobičnog u ponoćnom
ručku, a Italijane nije trebalo nikako i nikad obavestiti o
pronalasku automobila.

Zašto su ludi ljudi toliko vezani za železničke i autobuske
stanice ? Zašto ne krenu put plaža ili Alpa, ili nekog
ugodnijeg mesta ?

Nacionalni muzeji, posebno u malim zemljama, obično su
bedno opremljeni – to su lutke iz izloga odevene u narodne
nošnje iz 16. veka i pokoji kovčežić sa šest rimskih novčića
isčeprkanih iz nečijeg dvorišta.

Potreban vam je pijuk želite li u Rimu da sačuvate mesto
u redu.

Ni u jednom italijanskom izlogu nisam video frižider, usisivač
niti bilo koju spravicu od upotrebne vrednosti.Nekada sam mislio da je vožnja vozom zgodna i zabavna,
no uskoro utvrdih da takva vožnja podseća na sedmosatno
čekanje u čekaonici na doktora koji nikad ne dolazi.
Primorani ste na nelagodnu bliskost s neznancima, što ja
nalazim uznemirujućim.Šta god da uradiš – izvadiš nešto
iz džepa, zevneš ili se mašiš ranca – svi će se izbečiti u tvom
pravcu ne bi li videli šta si naumio.

Još nikada nisam sreo odraslog čitaoca stripova koji ne
gaji naklonost prema pušenju i tetovažama.

Teško da išta izaziva čuđenje sličnije detinjem kao boravak
u zemlji u kojoj vam je gotovo sve nepoznato.Iznenada opet
imate pet godina.Ništa ne umete da pročitate, raspolažete tek
rudimentarnim poznavanjem sveta oko sebe, čak ni ulicu ne
možete preći sigurni da ćete izvući živu glavu.

Marsovac u poseti Zemlji bez sumnje bi sleteo u Beč,
uveren da je tu prestonica planete.

U Beču ubrzo shvatite da je Dunav tek marginalna pojava.

Kakava varoš ! Istanbul nije grad, već kolektivni delirijum.