Lepa Simić

Lepa Simić, rodjena je 14 maja
Živi, radi i stvara u Cirihu. Pesme objavljuje u svim medijima, širom sveta.
Član je Udruženja srpskih pisaca Švajcarske.
Učestvuje u svakom novom izdanju zbornika ”ZAVEŠTANJA”
Član Kolegijuma za realizaciju mnogih projekata.
Nagradjivana više puta.
Inspiracija joj je jak motiv za pisanje.

ZAVIČAJNI SAN

Noćas sam snila
kuću staru
košnice pčela red
i hiljade ptica
u letu …

I opojni miris božura
kako najneznije češlja
prolećno osećanje u meni …

San se zaustavio
u liku i dobrom srcu moje
majke…

Pružila mi korpicu
prepunu crvenih trešnji
i povukla me unutra:
“Beži, kiša će!”

Kroz otkucaje srca,
naglo, osetih
buđenje…

Pogled mi pade na ruke…
(prazne)

Toliko toga lepog na javi
više nema, al me sećanje
održava u životu
i zavičaju što ga duša slavi…

NOĆ

Kolike misli
prodjoše kroz glavu
Nezapisane

***
Slušam cvrčka
Nad mojim krovom
Kljuca mrak

***
Letnji vetar
Na svetlosti mesečine
Pleše u travi

****
Zvezde na nebu
Sveće pale
Prepričavaju noć

***
Usnula grlica
Umotana u ćutanje
Čeka san na oči

СКУПЉАМ ТВОЈЕ ОСМЕХЕ


Волим кад`
поеме говориш ми нежно,
брашунавим гласом
распеваних струна.

Привукао си ме ... oнако,
ненаметљиво.
Ообожавам те
на све и један начи.

Кад ми зарониш у очи
време постаје безначајно.
Као детету
показујеш,
како да проучавам жеље.

Не, није ми се учинило...

Мојим случајним додирима
насмешиш се,
осмехом сатена
који зауставља смрт.

Ја ћу се зауставити ту,
где јесам.

У тесном мраку
подмукле јесени,
склупчана,
у грму руменила
као грлица.

Лепа Симић

U LEVOJ PREDKOMORI

Ljubavlju poneseni
Osvanuli smo
U svetlosti

Nećeš više
Sam
Koračati ispod oblaka

Moje molitvene oči
Kao putokaz u vremenu
Donosiće mir

Opasana ljubavlju
Puštam te
U levu predkomoru

Otimaš vlast
Nad srcem

Čekala sam te…

JEDVA ZA TEBE ZNAM

Koja te žudnja
Ispred mene stvorila
Poput usamljenog vuka
Koji luta
U vreme
Mirisa lipa

Ne diraj mi opet srce.

Nosi te ruže
Neka venu
Kao ti
One noći
Kada su se vrata
Za tobom zatvorila.

Toplu kao hleb
Ljubav moju
Udiše neko
Nalik Mesecu
Razdanjujući noc
Na usnama mojim.

Prodji slobodno
Hladno mi je
Na plus trideset
Od tvoga lika
Koji udara u mene.

Bodežu
Crnih kupina.

ZAVIČAJNI SAN

Noćas sam snila
kuću staru
košnice pčela red
i hiljade ptica
u letu …

I opjni miris božura
kako najneznije češlja
prolećno osećanje u meni …

San se zaustavio
u liku i dobrom srcu moje
majke…

Pružila mi korpicu
prepunu crvenih trešnji
i povukla me unutra:
“Beži, kiša će!”

Kroz otkucaje srca,
naglo, osetih
buđenje…

Pogled mi pade na ruke…
(prazne)

Toliko toga lepog na javi
više nema, al me sećanje
održava u životu
i zavičaju što ga duša slavi…

PRSTEN

Tvoj sam prsten
Poklonila siromahu
Onom što svira gitaru
Dok smo ga slušali
Na letnjoj kiši
U cvatu naše ljubavi.

Dok su brodovi pravili talase
Mi smo se radovali
Svakoj melodiji
Pejzažu
A znao si
da je to naše poslednje krstarenje.

Bolje da se ne sećam srećnih dana.

Iz mog srca
slika vecne ljubavi
u nepovrat bezi.

Pod teretom sećanja


Kotrljam se
kao iznemoglo sunce
stazama
što su u mladu trsku zarasle

Treperi lik
moga dede
kraj stare vodenice

Tamne senke
preskaču prašnjavi fenjer
i prazne dzakove
prekrivene paučinom.

Putujem
kroz zelena polja
nošena sarenilom
čarobnih ćilima

Ruke širim
u prazno
Umorna mi ramena

Zvuci rodne grude
vraćaju mi
detinjstvo na dlan

Noćas
nemam sna

TI SI MOJ "NASLOV"

Zarobio si me u tebi
jednim osmehom,
jedinim stiskom ruke
pun nežnosti i topline.
I od tada,
ja sam tvoja mekinja
ti ,
besćutni strah u meni.
Čarobnom slašću
crpiš moju inspiraciju...

Vrtim se oko tvoje ose
u meni izazivaš ushit,
svićeš isto svakog dana
srce mi lupa
kao da se mesec kotrlja
u tvom liku...
Zaplićem se u tvoju senku
zgrušavam na tvojim usnama
ukrao si mi slobodu...
Ja podmuklo ćutim,
stidim se,
ne smem,
tvoje ime da zakačim
na mojim trepavicama.

Nećeš saznati
da skupljam snove o tebi
i slazem ih u reči...
Uzalud cu i ja
tragati za odgovorom
'kako si postao stvarnost
u mojim fantazijama'

Ostaćeš zauvek lep
u mojoj tišini.
i mraz na mojim usnama...