|
| Autor | Poruka |
---|
Gost Gost
| Naslov: Ernesto Sabato. Pon 15 Jul - 21:05 | |
| Ernesto Sabato rođen je 1911. godine u mestu Rohas kraj Buenos Ajresa. Doktorirao je fiziku na Univerzitetu u La Plati. Tokom 1938. i 1939. učestvovao je u istraživačkom radu u Laboratoriji „Kiri“ u Parizu. Godine 1945. definitivno je napustio nauku da bi se posvetio isključivo književnosti. Nakon 1977, zbog problema sa vidom, ostavlja čitanje i pisanje i vraća se slikarstvu, svojoj ljubavi iz mladosti. Napisao je više knjiga eseja o čoveku u krizi našeg vremena, odnosno o smislu književnog poziva: Ljudi i zupčanici (1951), Pisac i njegove utvare (1963), Pojedinac i univerzum (1969), Apologije i odbacivanja (1980), Pre kraja (1999), Otpor (2000). Autor je tri romana: Tunel (1948), O junacima i grobovima (1961) i Abadon, anđeo uništenja (1974). |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Ernesto Sabato. Pon 15 Jul - 21:09 | |
| Tunel bez izlaza i raskršća – metafizička proza Ernesta Sabata
U red velikana latinoameričke književnosti 20. veka, može se bez zamerke i iscrpnog objašnjenja uvrstiti i argentinski prozaista i esejista, Ernesto Sabato.
u svakom slučaju, bio je samo jedan tunel, mračan i usamljen: moj tunel…
Tvorac je kultne trilogije koja istražuje područje dubokih poriva i razornih impulsa u ljudima pogođenim burom moralnih i duhovnih napasti. Prva knjiga istaknute trilogije naslovljena je sažeto ali zvučno Tunel i izdata je 1948. godine. Predstavlja priručnik za proučavanje zla koje se postupno javlja ali naglo ispoljava i zasenjuje sve zablude o čoveku sadržane u obimnim naučnim studijama. Po izboru tematike i dubini misaonog zahvata, pisac u romanu oscilira između Dostojevskog i Albera Kamija. Pisac izvodi svoje strahove na scenu i dopušta urođenim fantazijama da ovladaju čulima i osvoje um. Protagonista je Huan Pablo Kastel, proslavljeni slikar i ljubavnik Marije Iribarne Hunter, devojke upitne prošlosti, buduće žrtve ljubomore i sujete. Roman je koncipiran u obliku opširnog izveštaja o zločinu iz strasti, pripovedan spokojnim tonom, sa nizom sentencioznih tvrdnji upućenih čitaocu kao nepristrasnom svedoku. Ni dokona jadikovka ni opravdanje pred osudom uznemirenih. Samo ispovest u vidu pažljivog ispitivanja uzroka slepila i prestupa.
Pripovedač se gnuša mnogih normi koje društvo usvaja i propisuje i kao svaki poslovični osobenjak, ne zaslužuje potvrdno klimanje i odobravanje površne svetine. Napominje da mu odavno već nije stalo do mišljenja drugih ljudi i njihove pravde… Postojala je samo jedna osoba koja me je mogla razumeti, ali to je osoba koju sam ubio.
Izlaganje ovog očajnika obiluje priznanjima paranoičnih predstava i objašnjenjima o poreklu i zakulisnom uticaju prezira i straha. Sve što je pre poznanstva sa dotičnom ljubavnicom ostvareno i nagrađeno, poništeno je jednim groznim postupkom. Marija Iribarne nije se protivila poznanstvu i udvaranju znamenitog slikara, ali je uporno iskazivala i čuđenje i divljenje.
Nije se opirala, a ja sam se osećao kao nabujala reka koja nosi jednu granu poverava nam se ucveljeni Huan Pablo. Takođe, ističe da je osetio da se nepoznata ljubav koju je pothranjivao godinama samoće, usredsredila na Mariju. Uspešni umetnik je negodovao protiv prećutnih razloga za opstankom njene prividne veze sa slabovidim gospodinom Aljendeom. Nakon susreta sa istim, sumnja se uselila u njegovu uzburkanu krv i pokrenula zamajac stravičnog raspleta i zamornih optužbi.
Nasilni čin i mržnja, odneli su prevagu nad prolaznom obmanom da je i nakon strastvene i opsesivne ljubavi, novi početak i preporod verovatan. Kroz razvoj misli o neverstvu i pakosti, jasno se mogu prozreti i napomene i upozorenja predstojećeg užasa i tragedije.
Nije zlo sila kojom čovek raspolaže i upravlja, već su sva naša uverenja o dokazanoj i nasušnoj dobroti sumnjiva. Zlo je u ovom slučaju očigledno proces, a ne nastup. I zaključak o tom procesu se ne nameće, već izmiče i ruga se našim suvoparnim sudovima i prozirnoj logici. U uvertiri kobne ljubavi, Huan Pablo nam iskreno priznaje: MOJA GLAVA JE JEDAN MRAČNI LAVIRINT. POKATKAD KAO DA SINE MUNJA I OSVETLI NEKOLIKO HODNIKA. NIKADA NE MOGU DA SPOZNAM ZAŠTO ČINIM NEKE STVARI…
U pojedinim poglavljima ispovesti je utvrđeno da ni prkos ni ravnodušno ophođenje ne mogu zaustaviti niti sprečiti razorno dejstvo potisnutog gneva. Krivac srlja u krajnost i ne haje za bol koji zadaje svojim ponašanjem i opaskama. Zver se budi iz uspavanke sa namerom da prisvoji i potčini, rušeći intelekt i obzire. Po nagovoru sujete donosi melanholičnu, definitivnu odluku i sprovodi u delo osvetničku akciju. Gnev kulminira nakon saznanja da je njegova izabranica izvršila preljubu sa svojim rođakom Hunterom, hvalisavcem i licemerom i da je ocrnjena prošlošću kurtizane.
Ne može se ustanoviti da li prestupnik uviđa značaj i granice svog beznađa, ali može se zaključiti da zločin nije naprasiti postupak, već erupcija dugo taloženih iluzija i nada. Tako i prilikom prvog izlaska sa Marijom Iribarne, okrivljeni dubokoumno razmatra: ALI ZAMISLITE KAPETANA BRODA KOJI U SVAKOM TRENUTKU MATEMATIČKI ODREĐUJE SVOJ POLOŽAJ I DRŽI PRAVAC PREMA CILJU SA NEUMOLJIVOM STROGOŠĆU, ALI KOJI NE ZNA ZAŠTO IDE PREMA TOM CILJU, DA LI ME RAZUMETE?
Nakon dobrovoljne predaje vlastima i pomirenja sa zatočenjem, ozloglašeni je osetio da se u njemu otvara i raste neka crna provalija i pomno je tumačio važnost poslednje pogrde koju mu je uputio užasnuti Aljende. Sabato će u tematskom nastavku O junacima i grobovima izvesti i precizan sud o predočenom zločinu: Čovek ne nanosi zlo onima prema kojima je ravnodušan.
Zapaženje o mogućim razlozima i utiscima koji mogu obuzeti čak i slavnog i priznatog stvaraoca da se sroza na stepen krvoločnog osvetnika, zapisano je poput svedočanstva u esejistici Otpor: NI LJUBAV, NI ISTINSKI SUSRETI, PA ČAK NI DUBOKA RAZMIMOILAŽENJA, NISU PLOD SLUČAJNOSTI, VEĆ SU NAM NA TAJANSTVEN NAČIN PREDODREĐENI. KOLIKO SAM SE SAMO PUTA U ŽIVOTU ZAČUDIO ŠTO U TOLIKOM MNOŠTVU LJUDI NA SVETU NAILAZIMO NA ONE KOJI, NA IZVESTAN NAČIN, VUKU KONCE NAŠE SUDBINE, KAO DA PRIPADAMO ISTOVETNOJ TAJNOJ ORGANIZACIJI ILI POGLAVLJIMA JEDNE ISTE KNJIGE!
NIKAD NISAM SAZNAO DA LI IH PREPOZNAJEMO ZATO ŠTO SMO VEĆ TRAGALI ZA NJIMA, ILI SMO TRAGALI ZA NJIMA ZATO ŠTO SU VEĆ BILI NADOMAK NAŠE SUDBINE. SUDBINA SE ISPOLJAVA PUTEM ZNAKOVA I NAGOVEŠTAJA, KOJI NAM SE ISPRVA UČINE BEZNAČAJNI, A ZA KOJE TEK KASNIJE UVIDIMO DA SU BILI OD PRESUDNOG ZNAČAJA.
Piše: Petar Martinović |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Ernesto Sabato. Pon 15 Jul - 21:12 | |
| Svet ne može ništa čoveku koji peva u nesreći
U tunelu… tu smo. U tunelu od ljudskih tela. Neko je ukazao, u razgovoru sa Sabatom (Borhes?), da „grob znači izvrnutu matericu, a i neku vrstu tunela“. Tunel – to je Sabatova poetična i nenadmašna priča u kojoj strast ima biblijsku otmenost, a svaka rečenica raskošnu i duboku lepotu. Sve vreme, dok se čita Sabatova proza (1911-2011), a reč je o romanima Tunel, O junacima i grobovima, Abadon, anđeo uništenja, izranja čitav jedan svet, svet koji čitalac ne želi da vidi, ili nije kadar da vidi. Knjige zato i postoje, a Sabatove knjige jesu one koje se čitaju do zore. Zapravo, to su romani kojima je bilo suđeno da steknu mnogo čitalaca. Sabatov svet je u sunovratu, tamo gde pojedinci (na primer lik Huana Pabla Kastela, slikara-ubice) sve vreme teže za apsolutom, a doživljavaju samoću, ali… Nešto je još bitnije u Sabatovim romanima – tema slepih. Ona je uvećana, ogromna, dominantna… Aljende, muž Marije Iribarne – slep… Sluškinja koju iskorišćava slepi makro. Tu je i Luise, slepa žena, u početku, poštena prema svom, takođe slepom mužu Gastonu. Ali, ljubomora u njima – i ona njihova ubeđenja da je drugom lepše i da bolje vidi – budi želju za osvetom i uzajamnim nasiljem, sve dok On nije završio u kolicima, a Ona kao prostitutka. Sabato uverava čitaoca da svetom, ni manje ni više, vlada sekta slepih. Sekta slepih, naravno, osnova je pakla. Jer, sektaši su bogovi Tmine, Zločina, Melanholije i Bluda, silni bogovi Sna i Smrti. Oni su rušioci i graditelji preko kojih će se jedinka „rascepljena u paru još više rascepiti i vratiti u sebe samu“. Šta preostaje? Čuvati se otvorenih očiju onih slepih, ne bilo kojih, već onih, koji pripadaju sekti koja vlada svetom. Može li im se doskočiti ako se zna da je apsolutna samoća najčešće cena slobode? Jedinke smo u tunelu, a svako ponaosob zna u kakvom…
Čitajući Sabatove romane, shvatite: Nešto je važnije od tek proste podele na realiste i postmoderniste, i kakve sve ne žanrovske pisce, a istina je da nad svima njima dominiraju pisci koji pišu prozu između eseja i pripovedanja. Tako u Srbiji piše, recimo, Jovica Aćin. Uzmite bilo koju njegovu knjigu i niste načisto: da li čitate zbirku priča ili zbirku eseja? Pisali su tako (delimično) i Danilo Kiš i Borislav Pekić, jedan od takvih je danas i Svetislav Basara. U svetu, pre svih, Borhes, Sabato, Peter Esterhazi, Umbero Eko… Da pojasnimo. Ako prvo čitate Sabatov roman Tunel, nailazite na jednu običnu ljubavnu priču sa tragičnim krajem. Činjenicu da je Aljende, muž Marije Iribarne, Hunterove i Kastelove ljubavnice slep, doživljavate tek kao izbor romanopisaca. Onda uzimate u ruke drugi Sabatov roman, O junacima i grobovima, i to je ponovo proza na realnim osnovama, ali se već nazire uvod u glavno Sabatovo prozno delo, roman Abadon, anđeo uništenja, koji je reprezentativan primer knjiga esejističkog narativnog diskursa. U njemu su junaci Sabatovih prethodnih romana, u njemu je poglavlje Izveštaj o slepima, u njemu se saznaje da svetom upravlja sekta slepih, u njemu se razume da je Aljendeovo slepilo metafora sektinih moći, u njemu se shvata da su Huan Pablo Kastel i Marija Iribarne tek žrtve nametnute životne igre… Jednostavno, to je roman koji je u vavilonskoj biblioteci na samom vrhu police rezervisane za najznačajnije svetske prozne rukopise. Posle toga roman Tunel ne gleda se više tek kao ljubavna priča sa tragičnim ishodom… Ne. To je onda onaj tunel od ljudskih tela… Tunel od žive ljudske prošlosti, pune krvi, obrisa revolucija, zamaha dželata, snage gladi, moći epidemija, ishoda građanskih ratova. Tunel na čijim zidovima se zatiču, kao da su grafiti, Sabatova razmišljanja kako slepi od rođenja najviše mrze pridošlice, odnosno, oslepele za života, sve zavideći im jer mnogo više životnog „nose u očima“. Veća mržnja od takve ne postoji… Tunel senki sanjanih kurvi i svetlosti crvenih fenjera, razvrata i bludi, polnih boleština, ludila… Tunel od zavisti, koja kao da je „jedina nauka“ dokonih rekla-kazala promašenih i nenađenih, Tunel koga ste – posle čitanja romana – vi projektovali. Ne zaboravite: „Snovi su korisni jer su slobodni“, tvrdi Sabato.
Uostalom, Čitaoci od poverenja prema pročitanom se odnose kao glumci prema svojim ulogama. Pamte! I to upamćeno često koriste, bilo u razgovoru, bilo pišući. Ponekad se citiranoj misli pridodaje i nešto od svoje mudrosti, tek da se ukrupnja. Trudeći se da misao nikako ne izgubi od svoje izvornosti, naprotiv! Treba biti ravan dragom piscu. Pročitana i upamćena misao, znači, dala je svoj plod. Još ako se tačno zna gde i kako upotrebiti, i citirati… pisac bi oprostio, čak bi mu bilo drago.
„Život nije ono što je čovek proživeo, već ono čega se čovek seća i kako se seća da bi ga ispričao“, veli u knjizi memoara Gabrijel Garsija Markes. Da, o sećanju se govori, odnosno pamćenju. Pomenuto je pamćenje. U svom eseju o erotici (Pamćenje tela), Jan Kot, u samoj završnici teksta, oslanja se na tuđu misao: „Kada duša napušta telo, njen krik se razleže od jednog kraja sveta do drugog, ali ga niko ne čuje“ (Rabi Eliezer, zapis iz VII veka). Tu smo, dakle, kada duša napušta telo… Jer, ovih par rečenica o tuđim mislima koje se pamte i nose da bi se koristile zbirka je ogleda Ernesta Sabata Otpor, tačnije, završne rečenice njenog epiloga Odlučnost i smrt: „…/…/… Pozaboravljao sam velike delove svoga života dok, naprotiv, još na mom dlanu pulsiraju susreti, trenuci opasnosti i imena ljudi koji su umeli da me izvuku iz depresije i onih koji su mi blažili gorčinu. Među njima su i imena vas koji verujete u mene, koji ste pročitali moje knjige, i koji ćete mi pomoći da umrem“.
O verovanju i imenima ljudi sada i ovde se govori. O ljudima (i esejima) koji blaže ljudsku gorčinu. I o Sabatu se neprestano govori. O njegovim iščitanim knjigama, njegovim poučnim tekstovima, i svi (čitaoci) žele da mu kažemo: Ne, nismo ti „dovoljno pomogli da umreš“! Verujući u Tebe, pomažemo Ti (mnogo više) da se snađeš u besmrtnosti koja te zatekla. Kako ti pomažemo? U svojoj uspomeni, čuvamo krik tvoje duše. Baš takav krik koji se razleže od jednog kraja sveta do drugog. Čuli smo ga, mi – čitaoci tvojih knjiga. A tvoje su reči da „Svet ne može ništa čoveku koji peva u nesreći“. I mi, sledbenici, pevamo u nesreći. Pevamo, da nam niko ništa ne može… |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Ernesto Sabato. Pon 15 Jul - 21:13 | |
| Premda autor samo tri romana, Ernesto Sabato smatra se, uz Borgesa i Cortazara, najvećim argentinskim književnikom. U svom debitantskom romanu 'Tunel', pisanom u obliku monološke ispovijesti jednoga ubojice, Sabato progovara o nemogućnosti komunikacije između ljudskih bića kao otponcu za put ka ludilu i (samo)uništenju. Kroz priču o opsesivnoj zaljubljenosti koja se postepeno pretvara u ljubomorom uzrokovanu mržnju dojmljivo istražuje mračne zakutke ljudske svijesti i opsesije teško dokučiva porijekla, s brojnim esejističkim dionicama u kojima izražava kritičan stav spram tadašnje argentinske socijalno-društvene zbilje |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Ernesto Sabato. Pon 15 Jul - 21:13 | |
| Premda autor samo tri romana (i cijelog niza knjiga eseja i kritika), Ernesto Sabato (rođ. 1911.) smatra se, uz Borgesa i Cortazara, najznačajnijim argentinskim književnikom. U svom debitantskom, egzistencijalističkom romanu 'Tunel', pisanom u obliku monološke ispovijesti jednoga ubojice, Sabato progovara o nemogućnosti komunikacije između ljudskih bića kao otponcu za put ka ludilu i (samo)uništenju.
Već naslovnim motivom tunela Sabato apostrofira svoju tematsku preokupaciju - ljudsku alijeniranost, nepristupačnost, izdvojenost i učahurenost u vlastitu samoću. Sabatova je pesimistična, mizantropska teza da ljudi žive svako u svome tunelu staklenih stijenki, a providnost njegovih zidova daje im iluziju mogućnosti komunikacije i međusobnog sjedinjenja. No, upravo je ta staklena opna, taj providni zid ono sudbonosno mjesto loma u komunikaciji, ona letalna providna nepropusna prepreka koja ljude zauvijek onemogućava u približavanju jednih drugima, koja njihove međusobne odnose izobličava, a namjere izokreće. Gledane kroz staklenu membranu, tuđe grimase gnušanja i nesklonosti često se čine facijalnim izrazima simpatije i dostupnosti, pa tako, jer nisu drugo doli izobličeni izrazi prijezira i mržnje u začetku, postaju uzrocima fatalnih nesporazuma i skorašnjih emocionalnih lomova.
Svako je umjetničko stvaranje određeni (neki čak kažu, patološki) tip pokušaja komuniciranja s drugima, a u sadržinu svog artefakta svaki umjetnik (uglavnom svjesno, ali velikim dijelom i bez namjere) upisuje svoje viđenje svijeta, odnosno samoga sebe, i svog mjesta u svijetu, pa recipijentovo prepoznavanje toga, za umjetnika predstavlja najizrazitiji znak bliskosti i srodnosti. Upravo se iz tog razloga Sabatov antijunak, slikar Juan Pablo Castel impulzivno zaljubljuje u djevojku koja jedina na izložbi pomnu pozornost pridaje skrivenom, a ključnom detalju na njegovoj slici - motivu prozora u kutu slike koji predstavlja umjetnikov pogled na vanjski svijet iz mračnog, samotničkog tunelskog prostora u kojemu on (i svi mi, po njemu) obitavamo.
Sabato u romanu vrlo dojmljivo dočarava gradaciju slikarevih emocija i postupnu transformaciju njegove ljubavi u opsesivnom, bolesnom ljubomorom uzrokovanu mržnju, koja ga naposljetku pretvara u ubojicu svoje muze i ljubavnice. Sabatov slikar, kako sam kaže, 'ne gaji prevelike iluzije prema čovječanstvu' i 'ljude vidi prljavima, pokvarenima, kukavnima, gramzljivima, ružnima i zlima'. No, shvaćajući da je i sam sastavni dio takvoga svijeta, često ga obuzima bijes samouništenja, a njegovu mizantropiju niti ljubavni emocionalni zanos ne uspijeva otkloniti. Usto je i hipersenzibilan, vrlo nepovjerljiv, sumnjičav i pretjerano analitičan, svaku rečenicu ili gestu sugovornika on je spreman do u detalje raščlanjivati, tražeći u slučajnom podizanju obrve ili titraju usne skriveno, protiv sebe upereno značenje, što uz emocionalni kaos ljubavlju izazvan, ubrzo dovodi do ubilačke paranoje.
Sabato se izražava kratkim, jezgrovitim, jednostavnim rečeničnim sklopovima, lišenim pretjeranog kićenja i elaboracija i izraženima u monološkom, kontemplativnom obliku Castelove struje svijesti. U 'Tunelu' on istražuje neistražene, mračne zakutke svijesti, dojmljivo dočaravajući grčevitu umjetnikovu borbu s vlastitim unutrašnjim demonima i opsesijama teško dokučiva porijekla. Ukupan dojam nespoznatljivosti i postupnu prevlast iracionalnog autor naglašava oniričnom, snovitom atmosferom, pa je često teško razlučiti stvaran događaj od Castelovog umišljaja ili snoviđenja.
Slikar Castel tipični je egzistencijalistički junak, neuklopljeni individualist, (samo)izopćeni intelektualac čiji nonkonformizam autoru služi za iskazivanje vlastitog svjetonazora i kritičkog stava spram tadašnje argentinske socijalno-društvene zbilje, a to posebno prepoznajemo u dvije duhovite sekvence – prilikom Castelovog susreta s Marijinim rođacima na ladanju Sabato ismijava buržoasku skorojevićku snobovštinu, dok birokratku okoštalost i nefleksibilnost opanjkava komičnom epizodom u pošti. Slijedom toga podrazumijeva se da je rukopis premrežen brojnim esejističkim dionicama, od kojih se najzanimljivijima ispostavljaju raščlamba odnosa dobra i zla, autoironična analiza ljudske (i umjetnikove, autorske) taštine i oholosti, te duhovit, cinično-prkosan Castelov odnos spram kritičara, kao 'pošasti koju nikad nije uspio shvatiti'.
'Tunel' je originalno objavljen 1948. godine i predstavlja prvi dio Sabatove kultne trilogije o mračnim stranama ljudske psihe, te nam ostaje nada da ćemo od SysPrinta uskoro dobiti i ostatak Sabatova troknjižja, romane 'O herojima i grobovima' i 'Anđeo uništenja'.
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Ernesto Sabato. Pon 15 Jul - 21:16 | |
| Vatra u različitim oblicima, kao simbol gorućeg ludila, krika, ali i pročišćenja i ponovnog rađanja, jedan je od osnovnih motiva ovog romana i ujedno opsesija glavne junakinje. Često je nazivan i anti-Borhesom jer, za razliku od svog savremenika koji traži Boga ili nadsvesno, Sabato se posvetio podsvesnom u čoveku, onom skrivenom delu ličnosti.
Ta „mračna strana“, Jungova senka, prisutna je u vidu duševnog razdora i propadanja u delima kao što su Geteov Faust, Nečista krv Bore Stankovića, Slika Dorijana Greja, a u romanu O junacima i grobovima izvedena je na površinu i prikazana u svom najiskrivljenijem, sirovom obliku. Alejandra – psihička nestabilnost i nemogućnost Alejandra, protagonistkinja ovog romana, arhetip je onih koji su odbacili mediokritetsko društvo, cikličnost svakodnevnice i besmisao polovičnih odnosa. Tragičnost ovih ljudi leži upravo u traganju za apsolutnim, koje ne mogu dobiti u nametnutim okvirima.
Da li zbog nesposobnosti ili nemanja volje da se izbore sa svojom Senkom, oni se u potpunosti prepuštaju osećanjima i instiktima, zapadaju u stanje rascepa ličnosti, što neretko vodi do psihofizičkog propadanja i samouništenja. U potrazi za odgovorom, Sabato, po ugledu na Frojda, zalazi u najskrovitije delove ljudske ličnosti čije postojanje često ne želimo da priznamo ni sami sebi. Korene duševnog rastrojstva on nalazi u najranijem detinjstvu i preživljenim traumama, ali ne zanemaruje ni uticaj genetike, budući da je otac protagonistkinje psihopatska ličnost koji ceo život posvećuje istraživanju i dokazivanju svojih paranoičnih uverenja. Ambivalentna osećanja prema ocu, kao i činjenica da je ona dete incesta, uslovila su Alejandrinu psihičku nestabilnost i nemogućnost razvijanja zdravog odnosa sa ljudima. Ovakve ljude, izdvojene od sveta i dovoljne same sebi, ne dotiču osude ni divljenje društva koje su odavno prezreli, uvidevši njegovu nesavršenost i sveprisutno licemerje.
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Ernesto Sabato. Pon 15 Jul - 21:17 | |
| Savremenost Ernesta Sabata Unutrašnji razdor prouzrokovan osećanjem teskobe i nemogućnošću čoveka da se uklopi u kriterijume društva, a ipak zadrži svoje Ja, danas je prisutniji nego ikad.
U vremenu u kom tehnologija odnosi pobedu nad ljudima, živimo poput marioneta kontrolisanih od strane glasova sa televizora. Ravnodušni i iscrpljeni, postajemo žrtve manipulacije i dopuštamo onom prometejskom plamenu u nama, Heraklitovoj večno živoj vatri da se ugasi.
Rezignacija je znak slabosti, a čak je i ludilo prihvatljivije od odustajanja i mirenja sa nametnutom stvarnošću, jer čovek nije sazdan samo od smrti nego i od žudnje za životom.
Bunt je od davnina bio osnovna crta čoveka i zato je Ernesto Sabato pisac za sve one koji se očajnički upinju da pronađu svoje mesto na ovom svetu, da pređu granice društva i ostvare jedinstven smisao svog postojanja. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Ernesto Sabato. Pon 15 Jul - 21:18 | |
| Otpor, Ernesto Sabato
U životu postoji jedna vrednost koja često drugima ostaje skrivena, ali je čovek oseća duboko u svojoj duši: to je vernost ili nevernost onome što osećamo da je naša sudbina ili vokacija koju treba da ispunimo. Sudbina, kao uostalom sve što je ljudsko, ne ispoljava se apstraktno već se oživotvoruje u nekoj okolnosti, na nekom malenom mestu, na nekom voljenom licu, u rođenju nekog siromaška na periferiji neke imperije.
Ni ljubav, ni istinski susreti, pa čak ni duboka razmimoilaženja, nisu plod slučajnosti, vec su nam na tajanstven način predodređeni. Koliko sam se samo puta u životu začudio što u tolikom mnoštvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na izvestan način, vuku konce naše sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj organizaciji, ili poglavljima jedne iste knjige!
Nikad nisam saznao da li ih prepoznajemo zato što smo već tragali za njima, ili smo tragali za njima zato što su već bili nadomak naše sudbine. Sudbina se ispoljava putem znakova i nagoveštaja, koji nam se isprva učine beznačajni, a za koje tek kasnije uvidimo da su bili od presudnog značaja.
Tako se dešava da u životu često poverujemo da smo izgubljeni, dok u stvari uvek idemo ka određenom cilju, ponekad vođeni našom najočiglednijom, ali u drugim prilikama, možda i bitnijim za naš život, nekom snažnom i nepokolebljivom voljom i nama samima neznanom, u susret mestima, osobama ili stvarima koje, na ovaj ili onaj način, jesu, ili su bile, ili će da budu, od odlučujuće važnosti za našu sudbinu, voljom koja ide u prilog našim prividnim htenjima ili ih osujećuje, pomaže ili odmaže našim težnjama i često, što nas još više začuduje, vremenom dokazuje da je budnija od naše svesne volje. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Ernesto Sabato. Pon 15 Jul - 21:19 | |
| Televizija nas stavlja na Tantalove muke, čini nas zavisnim.
Mislim da dejstvo televizije, nešto između magičnog i zlokobnog, dolazi od prekomerne količine svetlosti koja nas privlači svojom snagom. Ne mogu da se ne setim da ona tako deluje i na insekte, pa čak i na krupnije životinje.
A tada, ne samo da nam teško polazi za rukom da se od nje otrgnemo, nego gubimo sposobnost da gledamo i vidimo svakodnevne stvari.
Neku ulicu sa ogromnim stablima, bezazlene oči neke starice, oblake u smiraj dana.
Cvetanje aromatične mire usred zime ne privlači pažnju onih koji u Buenos Ajresu ne umeju da uživaju u cvetovima hakaranda. Često sam bivao iznenađen činjenicom da se ljudi ponekad više dive prirodnim lepotama na filmu nego u stvarnom životu.
Preko je potrebno da prepoznamo trenutke susreta, koji nam neće dozvoliti da budemo omasovljena gomila ljudi koji sede sami i zure u televizor.
Paradoksalno je što nam se čini da smo posredstvom ekrana povezani sa svetom, dok nam to, u stvari, oduzima mogućnost ljudskog suživota i, što je jednako opasno kao i ovo, čini nas bezvoljnim.
U brojnim intervijuima sam, modifikujući Marsove reči, ironično kazao da je " televizija opijum za narod".
Ja to stvarno mislim, jer čovek sedi ispred ekrana kao obamro, i mada ne nalazi ništa od onoga što traži,i ipak ostaje tu, nesposoban da ustane i učini nešto valjano.
Televizija nam oduzima volju da se posvetimo nekom zanatu, da pročitramo knjigu, da popravimo nešto u kući dok slušamo muziku ili ispijamo čaj. Ili da odemo u kafanu sa nekim drugom, ili popričamo sa ukucanima.
Gledanje televizije postaje prava dosada, prava gnjavaža na koju se navikavamo kao "u nedostatku nečeg boljeg". Monotono sedenje pred televizorom anestezira čula, umrtvljuje um, škodi duši.
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Ernesto Sabato. Pon 15 Jul - 21:19 | |
| Još jedna izgubljena vrednost jeste stid. Da li ste primetili da ljudi više nemaju stida, te se tako događa da, u društvu časnih ljudi, čovek može da sretne tipa optuženog za najgoru korupciju, koji pri tom ne skida osmeh sa lica, kao da je to najnormalnija stvar na svetu.
U neka ranija vremena, njegova porodica bi se od stida zatvorila u kuću, ali sada je sve jedno te isto i takvog tipa zovu da gostuje u nekim televizijskim programima, gde se prema njemu ophode kao prema gospodinu. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Ernesto Sabato. Pon 15 Jul - 21:19 | |
| U životu postoji jedna vrednost koja često drugima ostaje skrivena, ali je čovek oseća duboko u svojoj duši: to je vernost ili nevernost onome što osećamo da je naša sudbina ili vokacija koju treba da ispunimo.
Sudbina, kao uostalom sve što je ljudsko, ne ispoljava se apstraktno već se oživotvoruje u nekoj okolnosti, na nekom malenom mestu, na nekom voljenom licu, u rođenju nekog siromaška na periferiji neke imperije.
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Ernesto Sabato. Pon 15 Jul - 21:20 | |
| Ni ljubav, ni istinski susreti, pa čak ni duboka razmimoilaženja, nisu plod slučajnosti, već su nam na tajanstven način predodređeni. Koliko sam se samo puta u životu začudio što u tolikom mnoštvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na izvestan način, vuku konce naše sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj organizaciji, ili poglavljima jedne iste knjige! Nikad nisam saznao da li ih prepoznajemo zato što smo već tragali za njima, ili smo tragali za njima zato što su već bili nadomak nase sudbine.
Sudbina se ispoljava putem znakova i nagoveštaja, koji nam se isprva učine beznašajni, a za koje tek kasnije uvidimo da su bili od presudnog značaja. Tako se dešava da u životu često poverujemo da smo izgubljeni, dok u stvari uvek idemo ka određenom cilju, ponekad vođeni našom najočiglednijom, ali u drugim prilikama, možda i bitnijim za nas život, nekom snašnom i nepokolebljivom voljom i nama samima neznanom, u susret mestima, osobama ili stvarima koje, na ovaj ili onaj način, jesu, ili su bile, ili će biti, od odlučujuće važnosti za našu sudbinu, voljom koja ide u prilog našim prividnim htenjima ili ih osujećuje, pomaže ili odmaže našim težnjama i često, što nas još više začuđuje, vremenom dokazuje da je budnija od naše svesne volje. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Ernesto Sabato. Pon 15 Jul - 21:21 | |
| Koliko sam puta posavetovao one koji mi se obraćaju, obuzete teskobom i klonule duhom, da se posvete umetnosti i prepuste se onim nevidljivim silama koje deluju u nama. Svako dete je umetnik koji peva, igra, slika, pripoveda priče i gradi kule. Veliki umetnici su osobe koje su uspeli da u dnu svoje duše sačuvaju onu svetu čednost detinjstva, kao i ljudi koje nazivamo primitivnim, a koji zbog toga izazivaju podsmeh budala. U različitom stepenu, stvaralačka sposobnost pripada svakom čoveku, nije neophodno da to bude superiorna ili ekskluzivna aktivnost. Kako nam to dobro pokazuju drevni narodi čiji su se pripadnici bez razlike, uprkos nevoljama ili nesrećama, okupljali da bi zajedno igrali i pevali!
Umetnost je dar koji leči dušu od neuspeha i nedaća. Uliva nam snagu da ostvarimo utopiju kojoj smo predodređeni.
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Ernesto Sabato. Pon 15 Jul - 21:22 | |
| Moje čekanje beskonačno se odužilo. Ne znam koliko je vremena prošlo na časovnicima, koliko tog bezličnog i univerzalnog vremena koje mere časovnici, a koje je strano našim osećanjima, našim sudbinama, nastajanju i nestajanju jedne ljubavi, iščekivanju jedne smrti. Ali je protekla ogromna i komplikovana količina mog ličnog vremena, nabijenog događajima iz prošlosti i sadašnjosti, nalik rečnom toku koji pokatkad biva mračan i uzburkan, a pokatkad opet čudnovato miran i gotovo nepomičan i večan poput mora, u kojem smo Marija i ja stajali jedno naspram drugog i nepomično se posmatrali, a onda bi to opet postajala reka koja bi nas odnosila, kao u nekakvom snu..Izgledalo je kao da nas dvoje živimo u nekakvim paralelnim hodnicima ili tunelima, ne znajući da idemo jedno pored drugog, kao dve srodne duše koje žive u sličnom vremenu, da bi smo se susreli na kraju tih hodnika, pred jednom scenom koju sam ja naslikao, kao nekakvu šifru namenjenu samo njoj, kao nekakvu tajnu objavu da sam ja već stigao tamo, da su se hodnici konačno spojili i da je kucnuo čas susreta.Da li su se stvarno hodnici spojili i da li su se stvarno naše duše spojile? Kako je sve to bilo samo moja glupava iluzija! Ne, hodnici su i dalje tekli paralelno, mada je zid koji ih je delio sada bio kao od stakla, i ja sam mogao da vidim Marijinu tihu i nedodirljivu figuru... Ne, čak i taj zid nije uvek bio takav: ponekad bi opet bivao od crnog kamena i tada ne bi znao šta se iza njega zbiva, šta se događa sa njom u tim bezimenim intervalima, kakvi čudni događaji se dešavaju; tada bih pomišljao da se u tim trenucima čak i njeno lice menja i da ga nekakva podrugljiva grimasa izobličuje i da možda ima osmeha podeljenih sa drugima i da je sva ta priča o hodnicima moja puka izmišljotina ili smešno verovanje, a da u svakom slučaju postoji jedan jedini tunel, mračan i usamljen; moj tunel, tunel u kom sam proveo detinjstvo, mladost, ceo život. A kroz jedan od onih prozirnih delova kamenog zida ugledao sam tu devojku i naivno sam poverovao da ona korača drugim tunelom paralelnim sa mojim; dok je ona zapravo pripadala širokom svetu, svetu bez granica, svetu ljudi koji ne žive u tunelima; i možda je iz znatiželje prišla jednom od mojih čudnovatih prozora i nazrela prizor moje beznadežne usamljenosti ili je bila zaintrigirana nemim govorom, mojoj šifrovanom slikom. I onda je ona, dok sam ja i dalje išao svojim hodnikom, napolju živela normalnim životom, burnim životom kojim žive ljudi napolju, onim neobičnim i besmislenim životom u kome se organizuju igranke i proslave i u kome su ljudi veseli i bezbrižni. Tako se dešavalo da kad prođem kraj nekog od mojih prozora ponekad vidim nju kako me nemo i čežnjivo čeka (zašto me čeka? i zašto nemo i čežnjivo); ali se dešavalo da i ona zakasni ili da zaboravi na ovo ubogo začaureno stvorenje i tada bih ja, lica priljubljenog uz stakleni zid, nju viđao kako se u daljini osmehuje ili bezbrižno pleše ili je, što je još gore, ne bih uopšte video te bih je zamišljao na nepristupačnim ili neprikladnim mestima. A tada bih se osećao da mi je sudbina namenila još beskrajniju usamljenost od one kakvu sam mogao i da zamislim. (Tunel)
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Ernesto Sabato. Pon 15 Jul - 21:22 | |
| - U delovima, na mahove. Kao deca, nadamo se velikoj sreći, nekoj golemoj i apsolutnoj sreći. I u iščekivanju da se to desi, mi puštamo da mimo nas prolaze male sreće, jedine koje postoje. Ne umemo ni da ih cenimo. To je kao... Ipak, nije dovršio misao. Ubrzo nastavi: - Zamislite nekog prosjaka koji uz put odbija milostinju, jer je načuo da negde postoji neko basnoslavno blago. Neko nepostojeće blago. Ponovo je utonuo u misli. - Nama izgledaju kao malenkosti: prijatan razgovor s prijateljima, možda let galebova, ovo nebo, pivo koje smo maločas popili. Pomerio se. - Utrnula mi je noga. To je kao da čoveku ubrizgavaju sodu. Sišao je i onda dodao: - Ponekad mislim da te male sreće postoje baš zato što su malene. Kao i taj beznačajan svet koji prolazi neprimetno. Ernesto Sabato (O junacima i grobovima) |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Ernesto Sabato. Pon 15 Jul - 21:23 | |
| "Njeno pamćenje se sastojalo iz delića života, nepomičnih i neprolaznih: vreme izmedju njih zapravo ne prolazi, a stvari koje su se dogodile u davna vremena povezane su ili objedinjene čudnim simpatijama i antipati...jama. Ili možda izbijaju na površinu svesti sjedinjene apsurdnim ali snažnim vezama, kao što je neka pesma, šala ili mržnja. Kao što i sada, za nju, nit koja ih povezuje i utiče da se javljaju jedna za drugom, predstavlja nešto divlje u traženju nečega apsolutnog....
"Možda se posle smrti duša seli", razmišljao je Martin dok je koračao ulicom. Odakle potiče Alehandrina duša? Izgledalo je da njena duša ne zna za godine, izgledalo je da njena duša dolazi sa dna vremena. Svoje mračno stanje zametka, svoj ugled vračare ili prostitutke, svoje vajkadašnje osame.
Martin je uze za ruku i grozničavo je upita: - Da li bi otišla sa mnom? Činilo se da Alehandra razmišlja. - Da.. mislim da bih... ali ne vidim zašto bi te to radovalo. - A zašto da ne? upita Martin bolno. Ozbiljnim glasom ona odgovori: - Zato što ne podnosim nikog pored sebe i zato što bih ti nanela zlo. mnogo zla. - Zar me ne voliš? - Ah, Martine... naravno da te volim tikvane jedan. Nanela bih ti bol baš zato što te volim. Zar ne shvataš? Čovek ne nanosi zlo onima prema kojima je ravnodušan." |
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: Ernesto Sabato. | |
| |
| | | |
Similar topics | |
|
Strana 1 od 1 | |
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| Ko je trenutno na forumu | Imamo 672 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 672 Gosta :: 2 Provajderi
Nema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38
|
Dvorana slavnih |
Naj Avatar Haossa !
Kreja
|
Poslanici naj aktivniji nedelje | |
|