(Lucrezia Borgia), lepa i vrlo obrazovana vanbračna kćerka pape Aleksandra VI, vojvotkinja od Ferare 1(1480—1519). Po njegovom naređenju, odvojena je od majke i data na čuvanje očevoj rođaci Adrijani Mila koja joj je obezbedila solidno obrazovanje. Lukrecija je od ranog djetinjstva učila latinski, upoznala se sa poezijom, muzikom i slikanjem na porcelanu.

RODRIGO BORGIA

Lukrecija Bordžija je pripadala jednoj od najomraženijih porodica u istoriji oko koje su se pleli neizrecivi zločini, uključujući i Lukrecijin incest - ne samo sa bratom Čezarom, već i sa rođenim ocem, papom Aleksandrom VI. Bordžije su bile užasna loza, nadaleko poznate po surovosti u borbi za moć, i pitanje je da li uprkos svemu Lukrecija zaslužuje ružnu reputaciju koja je vekovima prati. Izvesnije je da je u rukama svog oca i brata postala oruđe i žrtva njihove političke mašinerije, protiv koje nije imala dovoljno snage da se bori.
Rimom je kružila izreka: “Ako ti je život mio, nikada ne idi na ručak kod Bordžija”. Ciljalo se na otrov koji su Bordžije stavljali u hranu onima koje su želeli da uklone. Mada Lukrecija u tome nije imala nikakvog udela, nije mogla izbeći loš glas koji je pratio njenu porodicu. Osim toga u to vreme shvatanje pristojnosti i morala veoma se razlikovalo od današnjeg. I sama činjenica da je njen otac, Rodrigo Bordžija mogao postati poglavar Katoličke crkve govori u prilog ovoj tezi. Istoriograf Gregorovius ističe: “Nije bila ni gora ni bolja od većine žena u njeno vreme. Bila je neopterećena i uživala je u radostima života.”

L ukrecija je rođena 1840. Rodrigo nijedno svoje dete nije zvanično priznao sve dok nije postao papa i bio apsolutno siguran u svoju moć. Pre nego što je napunila 11 godina isprosili su je prvi prosci, a dva meseca kasnije pojavila su se novi, još poželjniji, ali su i jedni i drugi, čim je Rodrigo uzeo trostruku krunu, bili sklonjeni, ne bi li se našao neko mnogo podobniji za njegovu prelepu kćerku.
Sa 12 godina Lukrecija je bila zlatokosa i prefinjena, belog vrata i bisernih zuba - sjajna prilika za Đovanija Sforcu, vladara Pezara, udovca u godinama.Priređeno je veličanstveno venčanje, kojem je prisustvovalo pola Rima.Mladoženja je jedva čekao da u vojvodstvo od Pezara odvede svoju mladu. Međutim, papi je bilo teško da se odvoji od kćerke, pa je rešio da raskine veridbu. Pošto Sforca nije hteo da se sa time pomiri, Lukrecijin otac i brat su rešili da ga uklone. Saznavši za zaveru, ona je preko glasnika obavestila nesuđenog muža da se skloni. Tako je, gotovo nepoznatom čoveku, spasila život.

A glass of wine with
Caesar Borgia /John Col

Brak nije dugo trajao, a tome su kumovale Bordžije. Ubrzo su shvatili da su Lukrecijinu ruku mogli mnogo bolje upotrebiti, dajući je, recimo, potomku Aragona. Odlučili su da se otarase nesrećnog mladoženje.
Njihov metod nije mogao biti gori. Svetu su objavili da je Sforca impotentan i da je njegova mlada žena i dalje devica. Sforca se zakleo da će se osvetiti Bordžijama, ali je njihova moć bila toliko jaka da je na kraju morao da potpiše priznanje da je impotentan i da napusti Rim, da mu se ne bi dogodile još gore stvari. Lukrecija se u međuvremenu povukla u manastir, ne bi li tako stekla, bar prividno, devičanski oreol i pripremila se za novi brak. Opatice su žalile što ih je morala napustiti jer je manastir vrlo brzo pretvorila u mesto ugodnog užitka.
Uskoro su se Rimom proširile priče da je Lukrecija trudna i da je njen ljubavnik španski gospodin sa papskog dvora Pedro Kalderon, znan kao Peroto. Čezare Bordžija je Perota bacio u zatvor, a ubrzo nakon toga telo su mu našli u Tibru. Tada su počela govorkanja da je dete koje je Lukrecija očekivala plod incesta i da je otac, zapravo, Čezare. Dete nazvano Đovani kasnije je proglašeno vojvodom od Napija, a njegovo poreklo je ostalo obavijeno ovom misterijom.


Lucrezia Borgia (left) with her daughter-in-law,
Renée of France (right)

Sledeća partija za Lukreciju takođe je bila smišljena iz političkih razloga. Na meti je bio Alfonso, vojvoda od Bišeljijea, vanbračni sin kralja Napulja. Čezare nije štedeo na raskoši venčanja. Sa njim je stekla dete. Sve je izgledalo dobro dok krvožedni Čezare nije ponovo započeo političke spletke. Nedugo potom on i mladoženja bili su na ratnoj nozi. Alfonso je prvo pretučen na ulici. Sa razbijenom glavom i jezivim ranama po telu.donet je polumrtavu u papinu palatu gde su mu u pomoć pritekli vatikanski gardisti.
Ranjenika je prihvatila Lukrecija i okružila sa 16 dobro naoružanih vojnika. Cezarovi ljudi su iskoristili povoljnu priliku i usmrtili zeta. Priča je ispredena da je pao s kreveta, obnovio rane i umro usled obilnog krvarenja. Lukrecija je bila očajna i ogorčena, pa se skrhana bolom povukla tiho u sumorni zamak Nepi.

Po treći put Lukrecija se udala za Alfonsa, sina vojvode od Ferare. I dalje je bila predmet ogovaranja i spletki, a mnogi su je vezivali za pesnika Pjetra Bemba. Za njegovu poeziju se verovalo da je velikim delom inspirisan časovima strasti provedenim u Lukrecijinom naručju. Još opasnije je bilo prijateljstvo koje je gajila prema pesniku Erkolu Stronciju. Užasan skandal je izbio kad je Stroncijev leš, umotan u ogrtač, sa znacima surovog nasilja, nađen na ulici. Oni koji su mrzeli i samo ime Bordžija verovali su da je Lukrecija organizovala ubistvo, jer je bila ljubomorna pošto je čula da pesnik namerava da se ženi.

Živela je u Ferari, imala je brojnu decu. 15. jula 1519, posle jednog preranog porođaja, dobila je groznicu i umrla u 39. godini.

Bordžije - drugi put

" Bordžije nisu bili Italijani, kako se uglavnom misli, već Španci, tačnije „Valensianos“. Njihovo originalno prezime Borha u italijanskoj verziji je postalo Borgia a u daljoj transkripciji Bordžija. Povod za vraćanje Bordžijama nikada ne manjka, jer njihov „lik i dela“ intrigiraju istoričare pet vekova, ali ovoga puta postoji i dodatni konkretni razlog. Međunarodni institut za proučavanje Bordžija, sa sedištem u njihovoj rodnoj Valensiji, dobio je 650 diskova na kojima je više od 90 odsto dosad nepoznatih dokumenata o životu Bordžija. Izvor su arhivi Vatikana, najveća riznica tajnih dokumenata na svetu. Kažu da se u lavirintu dugom oko 85 kilometara skriva mnogo tajni iz poslednjih osam vekova ljudske istorije...

GROB LUKRECIJE I ALFONSA

Two fascinating medals in the collections of the National Gallery in Washington, depicting Lucrezia Borgia. It’s likely that both were made by the studio of Giancristoforo Romano to commemorate her marriage on the 2nd February 1502 to Alfonso d’Este, the future Duke of Ferrara.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Fatalno : kobno, neizbežno, sudbinsko Izraz za fatalnu ženu potiče iz francuskog jezika „femme fatale“ i u doslovnom prevodu označava sudbinsku, ali smrtonosnu ženu

NEKADA SU tim pojmom nazivane zavodnice, seksualno nezasitne, bezobzirne, opasne, žene koje su opčinjavale svojim čarima, a na kraju odbacivale, često i ubijale.

DANAS SU to žene koje odišu seksepilom, zavodljivog držanja, zanosne lepote, neodoljive, ženstvene, i dalje opasne, sa unutrašnjom harizmom koja izbija na površinu.


Tema fatalne žene je bila popularna u filmovima 20. veka, a kako je zapisao jedan francuski filmski kritičar „Fatalna žena je kamenog srca ispod seksi kombinezona od crne svile. Ona jednostavno uništava muškarce“. I to je prava suština pojma fatalne žene. Ona čari naglašava telom, a harizmom prikriva svoj pravi karakter. Potpuno izludi muškarca, uzme od njega ono što želi, i na kraju ga odbacuje kao nepotrebnu stvar. Muškarac je toliko opsednut njenom lepotom i seksualnim čarima, da bi za nju učinio apsolutno sve. U svakodnevnom životu „fatalnih žena“ je malo. Ne uzimaju život, ali ostavljaju neizbrisive tragove. Psiholozi tvrde da su „fatalne žene“ u stvari one koje „zrače“ tajanstvenošću, seksepilom.Po njima je fatalna tajanstvenost stanje retke sposobnosti da se emocionalna memorija drži mirnijom nego kod običnih ljudi. Emocionalni zapis na licu, u pogledu, ocrtava neodređene, često nesvesne misli, koje nisu u vezi sa muškarcem sa kojim ona razgovara. Njene misli u tom času nikome nisu upućene, nema fiksiranu emocionalnu nameru. Zbog toga muškarac ne može da dokuči šta ona misli i želi, deluje nedokučivo, misteriozno.
Seron Ston kao Lukrecija

Ono što krasi „fatalnu ženu“ jeste nenamešten, iskren osmeh, koji potiče od njenog zadovoljstva samom sobom. Žene koje su svesne svojih kvaliteta, koje umeju da budu srećne i ispunjene i kada su bez emocionalnog partnera, fatalnije su od drugih, pokazuju istraživanja. Fatalne su i one žene koje umeju da „čitaju“ muška lica, odnosno one koje znaju šta je muškarcu na pameti, sposobne su u tumačenju neverbalnih znakova i govora tela. One kod muškaraca umeju da stvore iluziju da su fatalne. Ne moraju biti savršene, imati savršeno telo, prelepu kosu, nežnu kožu. One su jednostavno jako upečatljive, umeju da za muškarca ostanu enigma i tajna i da ostave trag.

Iza Bordžija je ostao trag beskrupuloznosti. To je put kojim je cela porodica Bordžija došla na vrh vlasti. Taj put je bio više popločan ljudskim užicima nego smernošću, žudnjom za bogatstvom, društvenim statusom, moći. Vlast su obezbeđivali nasiljem, ubistvima, mitom i nemilosrdnim postupcima, i po tome se mogu porediti jedino sa čuvenim italijanskim porodicama koje su vekovima kasnije vodile organizovani kriminal. Zato je ono što je nakon njih ostalo prepuno intriga, skandala, prizemnih strasti, ubistava i krađa.

Ova familija je živela je krajem 15. i početkom 16. veka u Italiji. U to vreme zemlja je politički i administrativno bila podeljena na gradove-države, vojvodstva, republike i kraljevstva. Iako se o njima govori kao o Italijanima, Bordžije su u stvari poreklom bili Španci. Njihovo originalno prezime bilo je Borha, ali je u Italiji promenjeno u Bordžija. Borhe su postali veleposednici kad im je dodeljena zemlja kao nagrada za službu u ratu protiv Mavara, koji su vladali Pirinejskim poluostrvom još od 8. veka nove ere. Borhe su, u suštini, bili pustolovi i oportunisti, čije su ambicije znatno nadrastale njihov status.

Najvažnija figura porodice bio je Rodrigo Bordžija, kasnije papa Aleksandar VI. 1455. godine, preminuo je Papa Nikola V i trebao je biti izabran naslednik. Kardinal Borha u tom trenutku bio je krhki 77-godišnji starac, izmučen kostoboljom koji je većinu vremena provodio u postelji. Zato Borha nije uzet u obzir kao mogući kandidat. Dogodilo se, međutim, da na imena dvojice potencijalnih pontifa padne ljaga, pa je konklava bila primorana da potraži trećeg kandidata.

Jedina moguća alternativa bio je kardinal Borha, jer samo je on bio čovek neokrnjenog ugleda, a pritom nije dovođen u vezu sa interesima bilo koje moćne porodice. Istina je, povrh toga, bila da je on i veoma star i slabi su bili izgledi da će dugo poživeti, a njegov krotak, blag karakter obećavao je svima zainteresovanima da će moći da rade šta hoće.Imao je lepe manire, izgledao veoma privlačno i bio je miljenik naroda u Italiji.

Zalud! Svi koji su tako mislili, grdno su se prevarili. Već od samoga početka videlo se da će kod Kalista III vladati nepotizam. Odmah je u vatikansku administraciju počeo da uvodi rođake kojima je dodeljivao dobro plaćene položaje u crkvenoj hijerarhiji . Dvojica njegovih sestrića, jedan od njih Rodrigo de Lanzol, koji će posle uzeti ime Bordžija - postali su kardinali 1456. godine. Tako istaknuta mesta obično su zauzimali ljudi u zrelim, pa i poodmaklim godinama, ali ova dvojica još ne behu navršila ni tridesetu. Članovi Kardinalskog kolegijuma su pristali na imenovanje papinih nećaka pod varljivom pretpostavkom da će vremešni Kalist ubrzo otići na onaj svet, pre nego što dvojica kardinala uspeju da puste korene na visokim položajima. Kalist je, međutim, baš kao u inat, poživeo toliko dugo da Rodriga postavi za potkancelara Crkve (1457), odmah do pape. Rodrigu se tada, pored ostalog, ukazala mogućnost da stekne zamašno bogatstvo.

Drugi papin nećak, Rodrigov brat i Kalistov miljenik Pedro Luis, proglašen je za vrhovnog zapovednika (kapetan-generala) Crkve, zaduženog za komandovanje papskim oružanim snagama. Pedro Luis je, takođe, imenovan za gubernatora 12 gradova što je bio naročito moćan položaj, jer su ti gradovi dominirali važnim uporištima u Toskani i papskim državama, delu središnje Italije koji je bio pod upravom pontifa.
Kalist je izazvao nevericu i kada je usvojio plan za finansiranje krstaškog pohoda s ciljem da oslobodi Carigrad iz ruku Turaka Osmanlija, koji su prestonicu Vizantijskog carstva zauzeli 1453. godine. Konstantinopolj je bio najvažniji hrišćanski grad posle Rima, i papa nije mogao tek tako da ga prepusti nevernicima.

Mnogi su smatrali da je krstaški pohod najskuplji poduhvat i stoga je Kalist, kako bi podmirio troškove ratovanja, prodao sve što mu se našlo pri ruci, uključujući i zlato i srebro, umetnička dela, skupocene knjige, unosna zvanja, pa i tapije na pojedine delove papskih teritorija. U prodaji su se, tako, našle i indulgencije - katolici su, naime, mogli da plate određene novčane iznose da bi im, zauzvrat na drugom svetu bili oprošteni gresi počinjeni za života.

Nije, međutim, bilo nikakve vajde od velike papske rasprodaje. Važni vladari hrišćanske Evrope, kao što su kraljevi Francuske i Nemačke, nisu bili zainteresovani za jedan sveti rat. Kad su odbili da pošalju papi oružje i vojsku za krstaški pohod, bio je to kraj. Zbog toga ni Carigrad nikada nije vraćen u okrilje hrišćanskog sveta. Ne treba, stoga, da čudi ni to što je papa Kalist III postao izrazito neomiljena ličnost u Rimu. Situacija je bila u toj meri ozbiljna da su se, posle njegove smrti 1458. godine, španski vojni zapovednici i civilni činovnici koje je doveo u Vatikan osetili ozbiljno ugroženim, pa su u panici napustili Rim.

RASKALAŠNOST

Sticanjem moći papa je postajao sve raskalašniji. Imao je grupu od oko 25 oskudno odevenih plesačica koje su zabavljale njega i njegove goste u Vatikanu gotovo svake večeri, od završetka večernje mise pa do 2h iza ponoći. Spominje se da su jednom prilikom Ćezare, Lukrecija i njihov otac organizovali na dvoru orgije sa pedeset prostitutki i isto toliko sluga.Papa je
imao nebrojeno ljubavnica i uživao je u razuzdanom životu. Poznat je po tome što je prvi papa koji je priznao svoju decu. Druga strana medalje su zločini. Zločinačka ruka Bordžija provlači se krozčetiri generacije, počevši od pape Kaliktusa III (koji je bio još i dobar spram naslednika), preko pape Aleksandra VI, do njegovog sina Ćezara, a verovatno i Lukrecije. Dok je stari perverznjak Aleksandar ubijao uglavnom iz interesa, sin je volio da ubija. Ćezar nije birao sredstva kako bi postigao svoje ciljeve.
Nakon smrti glave porodice Aleksandra VI 1503, godine Ćezare je u strahu od neprijatelja pobegao u Španiji, gde je nakon tri godine poginuo u ospadi grada Viljane, boreći se kao plaćenik. Imao je 31 godinu.

“Papina garda gurala je grupu zatvorenika na Trgu Petra. Bili su vezani lancima, zbijeni na centar trga. Iznad njih na malom balkonu nalazio se papa Aleksandar VI, svetovnog imena Rodrigo Bordžija, u pratnji svoje kćerke Lukrecije. Par prozora dalje nalazio se njegov sin Ćezare u pratnji sluge. Iznenada, jedan od zatvorenika je pao, a upucao ga je Ćezaro. Zatvorenici su počeli uspaničeno bježati u pokušaju da izbjegnu smrt. Sa svakim pucnjem sluga je dodavao Ćezaru drugu napunjenu pušku, s kojom bi on hladnokrvno odstreljivao zatvorenike kao golubove. Za par minuta sve je bilo gotovo- svi zatvorenici su ležali na trgu mrtvi. Papa je mahnuo sinu u znak čestitanja, na šta je Ćezare veselo odgovorio. Tišinu su remetila samo kolica u koja su utovarali tijela kako bi bila bačena u Tibar”.

Lukrecija je ostala zapamćena po požudi i bezobzirnosti, ali i lepoti, mudrosti i dovitljivosti. lepoti Čini se, osnovna diplomatska veština i „kec u rukavu“ za ojačavanje moći i ujedinjenje Italije pod papskim vođstvom Aleksandra je bila ćerka Lukrecija. Ona je već do svoje 11 godine dva puta bila verena, a sve u svrhu taktiziranja ne bi li se obezbedili savezi sa uticajnim porodicama u Evropi. Sa 13 godina Lukrecija se udaje za Đovanija Sforcu, čija je podrška bila neophodna njenom ocu. Kada nekoliko godina kasnije podrška Đovanija Sforce više nije bila neophodna, papa šalje Čezarea da ubije zeta. Saznavši za to Lukrecija upozorava muža koji uspeva da pobegne i izbegne smrt. Sforce tada optužuju Lukreciju za incestuoznu vezu sa njenim braćom Čezareom i Đovanijem. Aleksandar VI odmah je reagovao na optužbe Đovanija Sforce tako što ga je proglasio impotentnim, što je posle bila osnova da se njegov i Lukrecijin brak proglasi nevažećim.

Nakon što je, posle optužbi o incestu s jedne strane i impotentnosti s druge, prekinut brak Lukrecije i Sforcea, ona odlazi u samostan gde upoznaje kanonika Perota preko kojeg joj je otac slao poruke. Zaljubljuje se u njega i ostaje trudna. Nakon „testiranja“ vatikanskih sudija biva proglašena za „netaknutu“, a nekoliko dana kasnije Peroto je ubijen. Ubio ga je, navodno, sam Čezare ispred Aleksandra VI. Različite teorije kasnije su se raspredale i o tome ko je pravi otac Lukrecijinog deteta. Dete za koje nikada nije utvrđeno je li rođeno u Lukrecijinoj vezi s Perotom, bratom Čezareom ili samim papom, tri godine kasnije je proglašeno „Infamusom Romanusom“ (detetom Rima), potomkom Čezarea i nepoznate žene, da bi potom malog Đovanija priznao i Aleksandar VI kao vlastitog sina, iako je papa tada imao 67 godina. To je navuklo još veći gnev prema porodici, jer su protivnici Bordžija verovali da ni Lukrecija ne zna da li je otac deteta Čezare ili papa.

Drugog muža Lukrecije Bordžije takođe je izabrao papa zbog toga što je on trebalo da obezbedi i ojača njegov položaj. Alfonso Aragonski bio je sedamnaestogodišnjak iz ugledne napuljske porodice. Čezareove vojne ambicije ponovo su stale na put Lukrecijinom braku. U nameri da održi savez sa Francuzima. Sa namerom da u tome uspe, napao je drugog Lukrecijinog muža Alfonsa. Pošto Alfonso više nije ispunjavao očekivanja pape i okrenuo se drugim saveznicima (Španiji), koji tada Bordžijama nisu odgovarali, najpre je napadnut na Trgu Svetog Petra, gde je, iako teško ranjen, ipak preživeo. Da se ne bi priklonio saveznicima i izdao Bordžije, i Čezareov plan da ostane saveznik sa Francuskom, Čezareov pomoćnik ga ubija, a Lukrecija opet ostaje sama sa detetom.



Sledeći Lukrecijin muž, po njemu, morao je biti iz kraljevske porodice. Da bi obezbedio miraz koji je planirao da iskoristi za dalje Čezareove ratne pohode papa napušta Rim, i presto na kratko ostavlja Lukreciji koju narod tada počinje da naziva „papicom“. Po želji svog oca ona se udala i treći put, za Alfonsa, sina vojvode od Ferare.
Zbog svojih brakova i priča o incestu sa bratom Čezareom Lukrecija je bila omražena u narodu i postala je predmet ogovaranja i mržnje. Mnogi su je vezivali za pesnika Petra Bemba. Za njegovu poeziju mnogi su verovali da je nastala kao sećanje na vezu sa njom. Još opasnije je bilo „prijateljstvo“ koje je gajila prema pesniku Erkolu Stronciju. Kada je Stronci ubijen oni koji nisu bili naklonjeni porodici Bordžija verovali su da je Lukrecija naručila njegovo ubistvo jer je saznala da namerava da se oženi drugom ženom. Do kraja života ipak je ostala u braku sa Alfonsom.

Cesare Borgia



Brojni tekstovi o toj porodici govore o tome da je Lukrecija bila u incestuoznoj vezi sa Čezareom, u kojeg je navodno bila zaljubljena. Ono što je i Čezarea možda najviše istaklo u istorijskim pričanjima i nagađanjima, pored njegovih vojničkih poduhvata, borbi, ubistava i prevara, jeste njegov odnos sa Lukrecijom. Postoje priče, po nekima čak i istorijski podaci u Vatikanu, koji, naravno, nikada nisu objavljeni, da je bio u incestuoznoj vezi sa njom. Prema knjizi Maria Puzoa „Porodica“ Čezare i Lukrecija bili su u vezi bez obzira na to što su rođeni brat i sestra, i bili su zaljubljeni jedno u drugo. Njegovo navodno ubistvo kasnijeg sestrinog ljubavnika Perota opravdava se činjenicom da je bio ljubomoran zato što je Lukrecija gajila osećanja prema mladom kanoniku. Kada je saznao da je trudna, prema Puzou, Čezare nije mogao da podnese prisustvo Perota, pa ga je ubio.

Prema nekim verzijama, renesasni mislilac Makijaveli koristio je Ćezara Bordžiju kao model za svoj čuveni spis "Vladar", što bi značilo da je on bio taj koji je zastupao stav da "cilj opravdava sredstvo".


Takođe u Puzoovoj knjizi postoji podatak da je sam papa Aleksandar VI inicirao takav odnos brata i sestre još pre prvog Lukrecijinog braka želeći da ojača porodične odnose i ljubav koju oni gaje jedno prema drugom. U istoriji se govori o Aleksandrovoj velikoj želji da sačuva porodicu koja mu je bila najvažnija stvar u životu. Incestuoznom vezom između brata i sestre želeo je da osigura porodicu od eventualne izdaje nekog od njih. U svojoj knjizi Puzo navodi da je Aleksandar znao da „žena svom muškarcu predaje svoju ljubav i odanost, ali i ključeve svog kraljevstva, za koje je on želeo da ostanu u porodici“. „Mi smo porodica, a lojalnost porodici mora da bude preča od svega i svakog drugog“, rekao je Aleksandar Lukreciji i Čezareu, piše Puzo. „Ako to budemo poštovali, nikada nećemo propasti, ali ako ne budemo lojalni, bićemo prokleti“, navodi papine reči.

Kuckanje

Po legendi, nazdravljanje kuckanjem ćaša nastalo je u vreme Bordžija, jer se tim činom vino prelevalo iz jedne čase u drugu. Tako su se gosti uveravali da neće biti otrovani.