Laž, kako se zvanično definiše, je tvrdnja suprotna istini. Ova definicija se pripisuje svetom Avgustinu koji je prvi „razmišljao“ o laži. („Laž i obmana su negiranje istine
Postoje ljudi koji lažu iz navike, ali ima i onih koji nisu svesni da lažu, zato jer je njihova stvarnost drugačija. Takođe, postoji i mišljenje da je laž nedovoljna preciznost. Ljudi lažu i zato što istina nije obavezujuća, osim u izuzetnim slučajevima, kao što je sudski pretres. Pa i tada, svedoci nekog događaja u sudnici jedan događaj mogu da opišu na različite načine, ne uvek iz razloga prikrivanja istine, već zato što je odnos prema istini stvar pojedinca. Otuda izraz „rašomonijada“, po japanskom filmu „Rašomon“ koji se bavi ovom temom. Laž ume da bude dopadljiva, odnosno da predstavlja tumačenje stvarnosti na duhovit način. Ljudi koji nalaze zadovoljstvo u tome da izmišljaju, ulepšavaju, dramatizuju događaje, često sa lakoćom uspevaju da to svoje oduševljenje prenesu na slušaoce i budu omiljeni u društvu.
U filozofiji, laž se određuje kao tvrdnja suprotna istini koja se iznosi s namerom da drugoga dovede u zabludu.[4]

Jednu od prvih teorija laži je dao sveti Avgustin, koji je govorio:

Wikiquote „Prema njegovom unutrašnjem uverenju a ne prema tačnosti ili netačnosti same stvari mora se suditi da li neko laže ili ne... Krivica lažova sastoji se u nameri da svojim iskazom obmanjuje.
Marksistička filozofija uvodi pojam lažne svesti da bi označila nemogućnost sagledavanja stvari onakvima kakve jesu, što se naročito odnosi na društvene odnose i odnose eksploatacije. Stanje lažne svesti može biti posledica načina života, a karakteriše ga okorela vrsta ropstva koja čak ne može ni da uvidi svoju sopstvenu situaciju. Izlaz iz ovog stanja je „podizanje svesti“

Istorijski lik koji je poznat po laganju je Nemac baron Minhauzen (Karl Fridrih Hijeronimus Minhauzen) koji je živeo između 1720. i 1797. godine. Postao je legenda zahvaljujući veoma vešto smišljenim pričama iz lova i s raznih putovanja. Njih je sakupio Rudolf Erih Raspe i štampao u Londonu 1785, a godinu dana kasnije preveo i proširio Gotfrid August Birger i objavio na nemačkom jeziku pod naslovom „Fantastična putovanja na kopnu i moru: vojni poduhvati i komične pustolovine barona Minhauzena”.

Ljudi lazi -Skot Pek

Ono što je karakteristično za zle ljude nisu
njihovi gresi kao takvi, već prikrivenost i istrajnost
kojim ih čine. A to je zbog toga što osnovni defekt
zlih ljudi nije njihova grešnost već odbijanje da priznaju.

Istinski zli ljudi žive van zatvorskih zidina.

Nisu zla dela ono sto čoveka čini zlim. Da
je tako, svi bismo mi bili zli, jer svi ponekad
radimo ono što ne treba.

Pretpostavljam da je jedina prava
sloboda ona kada se čovek nalazi tačno na sredini
između Boga i đavola, neposvećen ni dobrom ni
potpunoj sebičnosti. Ali ta sloboda znači biti pocepan.
Ona je nepodnošljiva.

Ono što zli ljudi najčešće glume
je ljubav.

Oni koji u potpunosti dožive depresiju, sumnju,
konfuziju i očaj mogu biti neuporedivo zdraviji od
onih koji su, uglavnom, sigurni, samouvereni i
samozadovoljni. Negiranje patnje, u stvari, bolje
definiše bolest nego njeno prihvatanje.

…ali podsvest ima divan i uporan
običaj da govori istinu.

Moje iskustvo govori da sve što dobra psihoterapija
radi, u stvari, jeste borba protiv laži.

U planinama Severne Karoline živi jedan mudri, stari
sveštenik u penziji koji je u svom veku ratovao protiv
mračnih sila. Pošto mi je učinio uslugu da pregleda prvi
rukopis ove knjige, dao je ovaj komentar: »Drago mi je što
ste zlo nazvali bolešću. Ono nije samo bolest; ono je bolest
nad bolestima.«

Sada znam da je jedna od osnovnih karakteristika zlih
ljudi želja da zbunjuju.

Jedan od najvećih problema u teologiji verovatno
predstavlja pitanje zbog čega Bog, koji je pre svega sam
stvorio satanu, jednostavno nije ovoga zbrisao kad se
pobunio. Ovo pitanje podrazumeva da je Bog neko koji
bi nešto tako učinio. Ono podrazumeva da Bog može da
kažnjava i ubija. Možda je odgovor na to da je Bog satani
dao slobodnu volju i da Bog ne može da uništava; on
može samo da stvara.

Stvar je u tome da Bog ne kažnjava. Da bi nas stvorio
po svom liku, dao nam je slobodnu volju. Da je uradio
drukčije, mi bismo bili kao marionete ili prazne
lutke iz izloga. Ali da bi nam dao slobodnu volju, Bog
je morao da se odrekne upotrebe sile nad nama.
Mi nemamo slobodnu volju kada nam neko uperi revolver u
leđa. Ne mora da znači da Bog nema moći da nas uništi,
već da je iz ljubavi prema nama doneo strašnu i bolnu
odluku da tu moć nikada ne upotrebi. On mora da ostane
uz nas i u agoniji nas pusti da radimo šta hoćemo.

Često se na temu stradanja Jevreja kao i nekih manjih
zala postavlja pitanje: »Kako Bog, koji voli čovečanstvo,
može da dozvoli takve stvari?« To je surovo i
brutalno pitanje. Hrišćanski odgovor, možda, nije po volji
svima, ali bar je jasan. Pošto se odrekao upotrebe
sile, Bog je nemoćan da spreči zločinstva koja mi izvršavamo
jedni nad drugima. On može samo da nastavi da
nas oplakuje. On će nam ponuditi sebe i svu svoju mudrost,
ali nas ne može naterati da ih prihvatimo.

Stres je test dobrote. Ljudi koji su uistinu
dobri, u stresnim situacijama ne prestaju da
budu pošteni, zreli i senzitivni.

Mnoge životinje ubijaju da bi zaštitile svoju teritoriju.
Ali samo čovek je u stanju da izda naređenje za
masovno ubijanje pripadnika sopstvene vrste da bi
zaštitio svoje »interese« u dalekoj zemlji koju nikada
nije ni video.

Već je ranije bilo istaknuto da je za zle ljude
karakteristično da druge smatraju zlim. Pošto su
nesposobni da priznaju sopstvenu nesavršenost,
oni svoje propuste objašnjavaju tako što okrivljuju
druge.

Neverovatno je kako su svi zli ljudi na isti kalup. Ko
upozna jednu zlu osobu, u suštini ih je sve upoznao.

Neistina i laž nisu isto – laž je vrsta neistine. Kada vam neko saopšti pogrešnu informaciju, pa je, uvereni da je tačna i istinita, prenosite dalje, tada ne lažete već nesvesno govorite neistinu. Kada osoba laže, ona, iako zna šta je istinito i tačno, namerno priča neku iskonstruisanu priču kako bi obmanula drugoga. U laganju uvek postoji svesna namera da se drugi prevari, obmane. Reći nekome da ne govori istinu nije uvredljivo, ali optužiti ga za laganje – jeste.

Iako i u prećutkivanju takođe postoji namera da se drugi obmane, ono nije isto što i laganje. Laganje je obmanjivanje činjenjem, a prećutkivanje važne informacije je obmanjivanje nečinjenjem. Roditelji treba da znaju da kada detetu zabrane da ih laže, da tu zabranu dete obično neće razumeti i kao zabranu da im prećuti.

Zašto ljudi lažu? Zato što veruju da će tako bolje proći, bilo tako što će izbeći neku negativnu posledicu bilo što će ostvariti neki željeni cilj. A da bi u tome uspeli, drugi mora da im poveruje – moraju da lažu uverljivo. I zato laganje nije samo izgovaranje izmišljene priče, već i gluma kojom osoba prati tu priču.

Da bismo razumeli zašto neko laže, naročito onda kada to čini iz navike, važno je otkriti koju dobit laganje treba da donese. Nekada je to konkretna dobit (novac, roba, seks…), a često je to samo simbolična dobit. Mala deca počinju da lažu da bi izbegla kaznu za nešto što su uradila a što znaju da nisu smela. Nekada deca lažu zato da bi pokazala da su pametnija od onoga koga su slagala. Sve u skladu sa dečjom logikom koju ne prerastu ni mnogi odrasli: pametan je onaj koji „zezne”, a glup je onaj koji je „zeznut”. U našem narodu ima mnogo narodnih priča i viceva u kojima se na ovaj način „dokazuje” pamet.

Kod dece možemo primetiti da kada jedno dete ima neku prednost, onda drugo dete počinje da laže da i ono ima isto to, ili čak i više od drugog deteta. Upoređujući se sa prvim detetom, ono zaključuje da manje vredi zato što nema ono što drugi ima i da zato ima niži status. Kako ne bi bilo gubitnik, ono pokušava da se lažima izbori za isti ili još viši status od prvog deteta. U ove statusne laži spada i laganje s ciljem da se izazove sažaljenje i prihvatanje.

Veoma česte su male, dobronamerne, prijateljske laži kojima se drugi štiti od neprijatne istine. Tako roditelj štiti malo dete od nekog negativnog, potencijalno traumatičnog aspekta stvarnosti. Kada su u pitanju stvarno odrasli ljudi, onda prijateljske laži nemaju opravdanja. Odrasli imaju pravo na istinu kako bi sami zaključili šta je dobro za njih, tako da ni država ne treba da ih laže „za njihovo dobro”.

Ovaj članak je objavljen na sajtu politika.rs

svi lazu neko vise neko manje ,milion razloga 

Laž je genetski nasledna,ono kad kazu, vidi lažova povuko na ćaću.

Najgora čovekova osobina. Lažem samo ako moram, samo da ne bih povredio nekoga do koga mi je mnogo stalo

Lažov treba imati dobro pamćenje.. a to je nemoguće.  Lažovima ne treba vjerovati ni kad govore istinu.. jednom lažov uvijek je.

laž i istina, istina i laž. veza neraskidiva, jedno bez drugog ne može. 
svaka istina ima svoju laž i svaka laž ima svoju istinu. 
teorija čista, u praksi je to drugačije, nije važno šta je laž a šta je istina već je važno samo ono šta čovek misli i veruje da je istina ili laž. istina i laž nisu više apsolutne, objektivne vrednosti već ih svako sam za sebe definiše i subjektivizira.

“Laganje je isto kao alkoholizam. Lažovi izbjegavaju istinu i na svojim smrtnim posteljama.”
– Anton Čehov

Lažov treba imati dobro pamćenje.”
– latinska izreka