Margarit Diras ( Marguerite Duras )rođena kao Marguerite Germaine Marie Donnadieu, u Vijetnamu 1914,preminula u Parizu 1996.godine, je francuska književnica,spisateljica, dramaturginja, scenaristica i redateljica. U francusku je književnu baštinu ušla kao jedna od najprevođenijih i najproučavanijih pisaca druge polovice 20. stoljeća. Bila je kći Marie Legrand i Henrija Donnadieua. Bila je aktivna članica Francuske komunističke partije u Pokretu otpora. Napisala je velik broj književnih djela ,romana,drama,eseja,intervjua te je bila redateljica filmova. Najpoznatije djelo je autobiografski roman Ljubavnik (fra. L'Amant)u kojem opisuje svoju mladenačku aferu s Kinezom Napisala ga je sa 70 godina. Za roman je dobila prestižnu francusku književnu nagradu Prix Goncourt iste godine. Poznata je takodje po romanima Brana na Pacifiku,Moderato Cantabile i scenariju za film,Hirošimo,ljubavi moja. Njeni romani su brojni i raznovrsni; zajedničko obilježje im je osobni ton i precizan stil pisanja. Dio književnih znalaca i čitatelja, Duras smatraju autoricom čija djela sadrže izrazitu feminističku reprezentaciju u pristupu temama, likovima, ali i formi književnog teksta, no njezin je doprinos feminizmu sporavan od strane radikalnih feminističkih autorica.
R. Radosavljević | 02. mart 2014. 08:57 | Komentara: 0 Francuska spisateljica, rediteljka i avangardna umetnica koja je osvojila svet. Neobična biografija, koja nalikuje "pokretnim slikama", uskoro u izdanju pariskog "Galimara"
U znak sećanja na izuzetnu intelektualku čija slava i danas traje, izdavačka kuća "Galimar" objaviće njen celokupni književni opus, dela "Pisati", "Brana na Pacifiku", "Ljubavnik", "Moderato kantabile", "Bol", "Popodne gospodina Andemasa", "Emili L.", "Stvarni život", "To je sve", kao i njenu neobičnu biografiju, koja i sama nalikuje "pokretnim slikama", album sa fotografijama među kojima su i one iz privatnog života. Najavljena je retrospektiva njenih filmova, i čitava francuska kulturna scena u 2014. imaće znak Margerit Diras, koja ne prestaje da očarava nove generacije. Jedna od najprovokativnijih umetnica i vodećih predstavnica francuske književnosti 20. veka rođena je kao Margerit Donadije, 4. aprila 1914. kod Sajgona, u tadašnjoj Indokini, u porodici francuskih doseljenika, gde je provela mladost. U Francusku se vratila 1932. da studira pravo, matematiku i političke nauke, ali je Indokina za nju ostala fascinantna zemlja u kojoj je spoznala sve ono što čini život. Tu je proživela prvu ljubav, smrt oca, osetila nepravdu i siromaštvo, očajničku borbu za egzistenciju i pobunu, što će ostati i stalni motivi njene inspiracije - 1943. ušla je u francuski Pokret otpora i u Komunističku partiju, ali je ubrzo napustila, vodila kampanju protiv rata u Alžiru, borila se protiv socijalne nepravde i afirmisala ljude sa margine društva...
Scena iz filma „Moderato kantabile“ Spisateljica koja je najbolje opisala ljubav i bol planetarni uspeh doživela je romanom "Ljubavnik", koji je objavljen u leto 1984, i nekoliko meseci kasnije dobio je Gonkurovu nagradu za najbolji roman godine. Od tog trenutka, sa tiražom od dva miliona primeraka, koji se neprestano povećavao, i prevodom na više od 35 jezika, "Ljubavnik" je postao najčitaniji i najprevođeniji francuski roman svih vremena. Romanesknom poemom u kojoj je krajnje iskreno i otvoreno prikazala svoju mladalačku ljubav sa jednim Kinezom, i to iz perspektive autobiografskog "ja", Margerit Diras je sasvim napustila romanesknu fikciju, izražavajući svoje opsesivne teme u nekoj vrsti ispovedne i dokumentarne proze. "Ljubavnik" je premašio uspeh Sartrovih "Reči", a čitaoce je zanimala biografija spisateljice koja je uvek bila izvan njihovog domašaja, što je, uz njen dar, sasvim učinilo ikonom pariskog književnog života.
Scena iz filma „Ljubavnik“ U autobiografskom romanu "Bol", u formi dnevničkih zapisa, opisala je hapšenje i deportaciju muža Robera Antelma u nemački logor, svoja iščekivanja da se vrati iz zarobljeništva - lutajući po gradu u haosu poslednjih dana rata, gladujući, ne spavajući, Margerit Diras je čekala, vrebala i vapila za tračkom nade... U "Emili L.", uporedo sa pričom o kapetanovoj ženi i njenom ljubavniku, opisala je i sopstvenu ljubavnu povest, a u "Stvarnom životu" ostavila je čitaocima svoja razmišljanja o svakodnevnim stvarima, isprepletenim sa često šokantnim sećanjima o svojim prvim ljubavnim iskustvima ili alkoholičarskim krizama u američkoj bolnici u Parizu...
Scena iz filma „Hirošimo, ljubavi moja“ Poslednja knjiga Margerit Diras, njeno testamentarno delo "To je sve", iz 1995, predstavlja vrstu lirskog zaveštanja, njenu "labudovu pesmu" koju je posvetila svom mladom pratiocu iz poslednjih godina, i svojoj poslednjoj ljubavi, Janu. Umrla je 3. marta 1996, a njena dela i njen život jednako fasciniraju i uzbuđuju čitaoce širom sveta.
NOMINACIJA ZA OSKARA PO noveli "Moderato kantabile" Piter Bruk je 1960. snimio istoimeni film i jedno od svojih kultnih dela. Lik Ane doneo je Žani Moro Zlatnu palmu za najbolju glumicu na festivalu u Kanu, Žan Pol Belmondo, njen partner u filmu, lansiran je kao nova zvezda, a Bruk je bio nominovan za Zlatnu palmu za najbolju režiju. Film "Hirošimo, ljubavi moja", koji je po njenom romanu i scenariju snimio reditelj Alen Rene, takođe se ubraja u antologijska ostvarenja, a pored mnogih priznanja koje je dobio film, Margerit Diras je bila nominovana i za Oskara za najbolji originalni scenario. Filmska verzija "Ljubavnika", njenog najslavnijeg dela u režiji Žana Žaka Anoa, nije, međutim, doživela popularnost romana. Margaret Diras je kao reditelj snimila više od 20 filmova, a sarađivala je i sa Žerarom Depardjeom. MUŠKARAC KOJI SE PLAŠI "ON je muškarac koji ima svoje navike, odjednom razmišljam o njemu, verovatno često dolazi u ovu sobu, to je muškarac koji verovatno često vodi ljubav, to je muškarac koji se plaši, mora često da vodi ljubav jer se tako bori protiv straha. Kažem da volim pomisao da ima mnogo žena, i da sam ja među tim ženama, pomešana s njima. Gledamo se. Shvata to što sam upravo rekla. Pogled odjednom neiskren, lažan, uhvaćen u zlu, smrt... On dolazi. Fino miriše na englesku cigaretu, skup perfem, miriše na med, njegovoj se koži nametnuo miris svile, voćni miris svilenog tusora, miris zlata, poželjan je. Kažem mu da ga želim. On kaže da još čekam. Govori mi, kaže mi da je odmah znao, još pri prelasku reke, da ću biti takva posle svog prvog ljubavnika, da ću voleti ljubav. Kaže da već zna da ću ga varati kao što ću varati muškarce s kojima ću biti. Kaže, što se njega tiče, da je oruđe svoje sopstvene nesreće...“
Knjiga koja je pred vama je kao i većina dela Margaret Diras, veoma lična. Istinite priče o piscu i pisanju, o pogibiji mladog engleskog avijatičara, o ljubavi između rimskog zapovednika i zarobljene kraljice Samarije, o najavljenom zatvaranju jedne fabrike automobila i o jednoj slikarskoj izložbi prerastaju okvire jednostavne priče i postaju povod za izazovna razmišljanja.
Ovaj roman slavne francuske spisateljice, dramaturga i scenariste mnogobrojnih filmova, autorke čuvenog romana Ljubavnik, sav od moneovskih prizora govori o ljubavi i rastanku, lepoti, poeziji, pisanju, smrti, tuzi i sreći, razumevanju i nesporazumu, moru i plovidbi. To je, na izvestan način, autobigrafija Margerit Diras utkana u biografiju oznate američke pesnikinje Emili Dikinson iz ugla veze koju je francuska spisateljica pod kraj života imala sa mnogo mlađim muškarcem. Kao i svi romani Dirasove, i Emili L. osvaja, pre svega, tananim, poetizovanim jezikom i stilom. Čita se u dahu kao da se stoji pred nekom od poznatih impresionističkih slika, modernizovanih New Age-om.
Roman ,,Brana na Pacifiku,, autorke Margerit Diras govori o životu siromašne porodice bez oca, o udovici i njeno dvoje dece, o životu sitnih kolonista zemljoposednika u Indokini, dvadesetih godina prošlog veka. To je priča o majci koja nije u mnogo boljem položaju od lokalnog stanovništva, i koja na sve moguće načine pokušava da se obogati, ulaže sva sredstva i od kolonijalne vlasti kupuje zemlju koju s vremena na vreme poplavljuje Pacifik i na kojoj zbog toga ništa ne uspeva. To je ujedno i snažna priča o odrastanju i sazrevanju mlade junakinje u Indokini, o njenim strahovima, nadama i strastima
Anđeo iz Sadeka: Margerit Diras Margerit Diras rođena je 1914. u francuskoj Indokini, današnjem Vijetnamu. Izvanredne lepote u mladosti, obrazovana, vaspitana i bistroumna počela je rano da piše. Društvo bi joj u tumaranju usamljenim pirinčanim poljima najčešće pravio njen prerano izgubljeni, nikad prežaljeni brat. Vezivala ih je gotovo blizanačka spona i dostojanstveno ćutanje nad neprilikama koje su ih zadesile, počev od siromaštva, pa do otvorenog prezira njihove majke – učiteljice u Sadeku kraj Sajgona.
U srcu nesrećne udovice, čiju će životnu borbu sa jalovom zemljom i Tihim okeanom Dirasova opisati u romanu “Brana na Pacifiku” bilo je prostora samo za njenog najstarijeg sina. Opijumski zavisnik, nasilan i surov gurao je već (majčinim pogrešnim poslovnim ulaganjima) materijalno uništenu porodicu u nove dugove i iskušenja od kojih je, jedno, skandalozna veza njegove petnaestogodišnje sestre sa sinom lokalnog moćnika, Kinezom, povratnikom iz Evrope – bio savršeni spoj evropske dekadencije i istočnjačkog erotizma. Veza je potrajala godinu i po dana, opijumski dugovi su vraćeni, a porodica iseljena i ispraćena u Francusku, kako bi njen ljubavnik mogao da se odvoji od nje i oženi.
Po dolasku u Pariz otpočinje studije na Sorboni i priključuje se Pokretu otpora tokom Drugog svetskog rata sa grupom intelektualaca leve orijentacije. Komunističku partiju ostavlja pedesetih godina, ali i dalje učestvuje u svim revolucijama svog vremena, pa i studentskim protestima 1968. Stvarala je i opijala se, kažu, više od Bukovskog. Od alkoholizma se lečila tri puta. Zbog alkohola je stigla do delirijum tremensa, petomesečne kome i hospitalizacije u duševnoj bolnici.
Diras je izraziti predstavnik francuskog “novog romana” koji se pretežno oslanja na filmsku umetnost, tako da se pored pisanja knjiga i scenarija uspešno bavila filmom i pozorištem.Teško je otkriti šta je ovu spisateljicunavelo dagotovo dinamitom ruši književne norme, menjajući rečima ustaljena mesta, završavajući rečenice subjektom i oslanjajući se na filmski obrazovanu publiku. Zapravo, čitalac 19. veka ne bi mogao razumeti njene knjige. Remek-delo svetske književnosti roman “Ljubavnik”, pisan u prvom licu, stvorile su nevidljiva kamera i unutrašnji glas naratora. Ona je to zvala klizeće pisanje (écriture courante), zamišljajući kameru kako klizi preko rastrzanih sekvenci da bi ih povezala u celinu i uvela hronološki red u zgusnute kadrove ispremeštane po asocijativnosti.
Napisala je više desetina knjiga, ali tek četrdeset godina posle objavljivanja prve i nezapažene knjige “Bestidnici” (1943) dobila je “Gonkurovu” nagradu za autobiografski roman-poemu “Ljubavnik” (1984).
Uz česta prepiranja sa novinarima, pristala je da razmotri mogućnost iskrenog povratka u prošlost, najpre, na zahtev čitalaca, koji su zabrinuto kupovali i po nekoliko primerka njene visoko nagrađene knjige uplašeni da bi se ona mogla predomisliti i povući taj roman. Nije to učinila. Doradila ga je i proširila šest godina pre smrti, napisavši otvoreno ono što se tek naslućivalo imeđu redova prve verzije. Naslovom “Ljubavnik iz Severne Kine” nije ponovila prvobitni uspeh. To je bilo potpuno nepotrebno. Čitalačka publika je već ludo zavolela “malu belu prostitutku iz Sadeka”, kako je pogrdno nazvao otac njenog bogatog kineskog ljubavnika, pre nego što je isplatio i ispratio na brod njenu porodicu. Od njegovih reči slavna književnica lečiće se do kraja života.
Vojska novinara posle “Gonkurove” nagrade uludo se verbalno borila sa njom za jasan odgovor na pitanje da li je volela svog ljubavnika, ali na francusku obalu je već pre pet decenija kročilo ono što će od Dirasove postati kada bude anđela iz Sadeka udavila u alkoholu. Čitaoci njenog romana su uporno tražili da objasni kako se osećala kada je Kinez nazvao telefonom posle svih tih godina da joj kaže da je voli, da nikada nije prestao da je voli, da će je uvek voleti i da čita njene knjige. Ona je ova pitanja obično slušala sa izrazom samozadovoljstva i odsutnosti na licu, gotovo spremna da prekine televizijskog voditelja molbom da joj donese telefon kako bi upitala Jana, njenog 39 godina mlađeg partnera, šta ima za ručak. Ipak, negde u nekom trenutku se i na svoje zaprepašćenje, preigrala, i začuđeno uhvatila samu sebe u neistinama.
Dok je umirala u Janovom naručju (1996), voljena i srećna, po sopstvenim rečima, ostavljajući svom neobičnom momku – potrčku, kuvaru, bolničaru, vozaču, domaru… ljubavno pismo u stihu, poznatije kao knjiga “To je sve” niko se nije preterano potresao zbog njene i Janove ljubavi, ni poverovao da je njen život bio zaista emocionalno ispunjen i pre nego što se upustila u 16 godina dugu vezu sa homoseksualcem.
Za većinu njenih čitalaca istorija njene strasti i njena prava ljubav okončala se veoma davno u Indokini.
„Самоћа значи или смрт или књига!”, говорила је чувена француска књижевница, док се с пером у једној и жестоким пићем у другој руци затварала у четири зида. После низа успешних дела, на прагу седамдесетог рођендана, написала је светски бестселер „Љубавник”. Да ли су јој сећања на страсну везу освежила писма која је изненада почела да добија од једног заљубљеног младића?
Маргерит Дирас, с правим презименом Донадије, рођена је 4. априла 1914. године у Гијадону, код Сајгона у Индокини (данашњи Вијетнам). Њени родитељи, по занимању професори, доселили су се у ову француску колонију из љубави према пустоловинама. Нажалост, у четвртој години Маргерит је изгубила оца, који је преминуо по одласку у домовину на лечење, у место Дирас. Док је одрастала с мајком и два брата, живела је у прилично лошим условима, али због тога није патила. Напротив! Уживала је у лепоти обичних ствари, посебно у играма с млађим братом и одласцима на пространа поља пиринча. Успомене на дане детињства, испуњене смехом и слободом, заувек је носила у срцу. Да би издржавала породицу, мајка је, уз посао учитељице у девојачкој школи у Садеку, свирала клавир у паузама биоскопских представа. Када је схватила да се тако никада неће извући из сиромаштва, одлучила је да закупи неколико хектара државне земље и крене да је обрађује. Надала се да ће уз добар принос имати исту такву зараду, али се показало да је направила ужасну грешку. Наиме, без обзира на брану, Тихи океан је немилице плавио земљиште и уништавао поља пиринча која су засадили. Борба с природим недаћама трајала је годинама, што их је водило у сигурну пропаст. Забринута жена питала се зашто је нико није упозорио на опасност? А онда је од већ порасле деце чула једноставну и сурову истину – зато што није подмитила пореске службенике.
Кобна веза
Током школовања Маргерит је похађала француску наставу, али је у државном интернату у Сајгону спавала и јела. Ти услови су јој одговарали, јер је приметила да им код куће кувар, иначе домородац, за оброк служи „којекакве гадости, птице, пацове, мале кајмане”. Временом је израсла у привлачну, образовану и лепо васпитану девојку. С петнаест и по година носила је мушки филцани шешир, ципеле од златног ламеа, свилену хаљину – све купљено на „распродаји распродаје”. На њеном љупком, нашминканом лицу посебно су се истицале усне боје труле вишње. Необично и смело дотерана, одмах је скренула пажњу једног дванаест година старијег Кинеза, који се на први поглед заљубио у њу. Иако је знала да је веза између сиромашне белкиње и сина локалног милијардера забрањена и неодржива, попустила је пред удварањем. Почела је страствену љубавну причу, која је трајала годину и по дана, а за то време чинило јој се као да на јави сања. Пријало јој је што у близини има отменог мушкарца који, осим богатства духа, има новац, црну лимузину с возачем, раскошну вилу, скуп парфем што посећа на мед, воће и злато. Пристала је да с тим младићем открива тајне чулне љубави и проверава да ли су тачне његове речи да ће се тако излечити од страха.
Мајка је сумњала да се нешто чудно дешава, а у истинитост непримерене везе уверила се када је на кћеркиној руци угледала дијамантски прстен достојан краљице. Избио је скандал и „вереница” је од тог дана по доласку кући редовно пропитивана, уз грдњу и батине. И отац младића чинио је све да раздвоји заљубљени пар и онемогући свадбу. На крају је сазнао како „породица белих протува”, осим пореских, има и „опијумске” дугове које је правио старији син. Предложио је да исплати сваки новчић који траже, под условом да их више никад не види. Тако је и било. Маргерит је пристала да заувек оде из земље и напусти драгана, али увреде да је „мала, бела проститутка из Садека” раниле су јој душу. Касније је тему растанака праћеног криком понављала у многим књигама. Када је 1932. године стигла у Париз, родно место своје мајке, одмах је приметила нову климу и различита годишња доба. Одушевило је буђење пролећа, јер је раније познавала само „једнолично време топлог појаса планете”. Пошто су је мисли на завичајну земљу опседале, у машти је оживљавала слике из узбудљиве прошлости. Ускоро је почела да бележи драгоцене успомене, с планом да постане писац. Међутим, у ушима су јој одзвањале мајчине речи: „То не доноси зараду, то није посао, то је брбљање, то је детињарија”. И онда је, уместо књижевности на Сорбони, уписала права, математику и политичке науке. После дипломирања запослила се у државној служби, а 1939. године удала се за писца Робера Антелма. У Другом светском рату почела је да се потписује псеудонимом Дирас, због успомене на рано изгубљеног оца. Није ни слутила да ће доживети нову трагедију: 1942. године сазнала је да јој је умро млађи брат, што је јако погодило. Касније је записала: „Не желим да преболим, хоћу да ми увек то осећање самоће и празнине тестерише грудну кост. Тако ћу знати да је мали брат увек у мени. Као моје друго дете које никада нећу родити.”
Кућа писања
У току рата пришла је друштву француских интелектуалаца левичара и прикључила се Покрету отпора. Упознала је Франсоа Митерана, будућег председника Француске, са којим је остала у пријатељским односима. Неки биографи тврде да се уз његову заштиту „опрала од кривице” што је прве ратне године имала љубавну везу с једним немачким агентом. Године 1943. објавила је први роман „Бестидници”, који је прошао незапажено, али није одустајала од писања. Почела је да бележи „Брану на Пацифику”: истиниту причу о удовици која се бори с неплодном земљом и ћудима Тихог океана. Када су јој супруга одвели у концентрациони логор Дахау, данима је лудела од неизвесности, лутала улицама, обилазила канцеларије, чекала крај телефона. (Те догађаје описала је у књизи „Бол”.) После ослобођења остала је у комунистичкој партији, али из чланства су је избацили педесетих година, с кратким писаним образложењем – „живи са двојицом мушкараца”. Да ли су мислили на чињеницу да је, након развода 1946. године, с пријатељем бившег мужа добила сина?
У париском стану проводила је године у самоћи: борила се с демонима прошлости и писала књиге и сценарија за позоришне представе и филмове. Послушала је савет писца Рејмона Кеноа: „Не чините ништа друго у животу, само пишите”. Док је омиљеним црним мастилом низала реченице, често се питала кад престаје чаролија, а почиње лудило? Јер, после узлета надахнућа обично је западала у кризе, праћене несаницом и очајем. Од своје четрдесет прве године из кофера је све чешће вадила флаше вискија, како би се „ватреном водом” мало примирила. Пошто није имала меру, за кратко време уништила је здравље и оболела од цирозе јетре. Након лечења неколико година се примирила, а затим је прешла на вино: на крају радног дана знала је да изброји од пет до осам празних флаша. При том се шалила како неће стећи алкохоличарско лице, јер га је наводно добила још у петнаестој години, као жиг похоте. Међутим, њено стваралаштво није трпело и дела су постајала све бројнија: „Брана на пацифику” 1950. године, „Морнар са Гибралтара” 1952. године, „Сквер” 1955 године, „Модерато кантабиле” 1958. године, „Хирошимо, љубави моја” („први написани филм”) 1960. године... Говорила је да мора много да ради, како не би постала једна од „буржујки” којих се ужасавала. „Ја спасавам своју кожу правећи књиге и филмове”, објашњавала је. Велику кућу у Нофл ле Шатоу купила је од филмских права за „Брану на Пацифику”, а у простору од четири стотине квадратних метара живела је сама (касније је ту кућу поклонила сину). Свиђало јој се што прозори гледају на трг и стари рибњак, али и што се у близини налазе кафана и парк са дрвећем тисе, јабуке, ораха, шљиве, трешње, врбе.
100 ГОДИНА Ове године у Француској се обележава сто година од рођења чувене књижевнице, сценаристе и режисера Маргерит Дирас. Најављено је издавање њених сабраних дела, биографије, албума са фотографијама... У исто време играће се позоришне представе по њеним текстовима и приказивати филмови које је написала или режирала. Прослави јубилеја прикључиће се и друге земље. Једна улица у Паризу носи име Маргерит Дирас.
Док је писала „Занесеност Лоле Стајн” (1964. године) и „Вицеконзула” (1966. године), ником од повремених гостију или удварача није дозвољавала да чита њене рукописе. Одбијала је разговоре о свом позиву, јер је мислила да мушкарци не подносе жене које пишу. Више је волела политичке и друштвене теме, што је доказала учешћем у акцији против рата у Алжиру и студентском протесту 1968. године. Говорила је: „Заљубљена сам у губитнике. Мрзим агресивност победника. У животу ретко побеђују прави. Прави се и не такмиче”. Док се борила за људска права, отворено је показивала бес према капитализму и десничарским партијама, уз напомену: „Стало ми је да кажем да сам комунисткиња, јер сам рођена у Индокини”.
То је све
Књигу „Љубавник”, о страсној вези између младе белкиње и имућног, десет година старијег Кинеза, написала је с много осећања, као дивну поему. Читаоци су 1984. године гутали њене речи: „Толико ме је волео, да сам га морала волети због тога, толико ме је желео да сам га морала желети због те жеље”. Сваку реч схватали су као личну, проживљену исповест и нико није могао да их убеди у супротно. За кратко време књига је продата у два милиона примерака, чиме је постала један од највећих бестселера у савременој светској књижевности. Преведена је на око четрдесет језика, а у САД многи су се борили за издавачка права. Исте године МД, како је волела да се потписује, добила је највеће француско признање за књижевност – Гонкурову награду за најбољи роман године. Новине су писале: „Маргерит је шашава, али је велики писац”. После „Љубавника” објавила је још четрнаест књига: „Емили Л.”, „Бол”, „Стварни живот”... Иако се склонила у тишину и самоћу једног сеоцета у Нормандији близу обале, слава је пратила у стопу. Новинари су је испитивали да ли је тачно да јој се Кинез јављао телефоном с речима да је још увек воли и чита њене књиге? Постављали су јој бројна питања искључиво о тој давној вези, што је нервирало и љутило. Од насртљиваца се најчешће бранила ћутањем, мада је знала и да им дрско одговори. На пример, када је водитељ у телевизијској емисији упитао: „Шта сте волели код Кинеза?”, изјавила је: „Новац!” С друге стране, јавност није превише занимало што се књижевница виђа са једним тридесет девет година млађим мушкарцем. Нису веровали да је у питању права љубав, већ само пријатељство између две сродне душе. Иначе, Јан Андреа појавио се у њеном животу као обожавалац с писмима, а током времена постао је пратилац, возач, носач, кувар, болничар... Маргерит је у књизи „Плаве очи, црна коса” открила његову склоност ка мушкарцима и патњу за плавооким, црнокосим љубавником. Држала га је крај себе као неког с ким може да се свађа и мири, разговара и пије. Није се обазирала на подсмешљиве погледе или отворена ругања околине. Ипак, погодило је када се неки келнер обратио њеном пратиоцу речима: „Шта жели ваша мајка?”
Праштам све, свима
Шест година пре смрти изјавила је да јој „Љубавник” личи на петпарачке романе погодне „за железничку станицу”. Тада је преправила текст и ставила нови назив „Љубавник из северне Кине”: изнела је тврдњу да се у Азији није догодила љубав, већ срамно проституисање девојчице старе петнаест година. Оптужила је мајку да је терала да одржава везу, како би што више новца извукли од богатог младића и исплатили дугове. Касније је о овој теми неколико пута мењала изјаве, а новинари су је ухватили у лажи. Поменула је још и да на сахрани мајке није пустила сузу, већ је једва чекала да се све заврши и да отрчи код мушкарца који је чекао у хотелској соби. О мајци је забележила: „Била је несрећна, није ме волела. Праштам јој, сада праштам све. Свима”. -------------------------
ФИЛМОВИ И КЛИЗЕЋЕ ПИСАЊЕ
По романима Маргерит Дирас снимљени су филмови: „Модерато кантабиле”, „Хирошимо, љубави моја”, „Љубавник”... Дама „неплемићког изгледа и аристократског писања” и сама је режирала преко двадесет филмова, од којих је најпознатији „India Song”. Међутим, у легенду је ушла првенствено по романима испуњеним љубављу, чежњом, осећајношћу и тајанственом, чулном атмосфером. Свет књижевности обогатила је и новинама: спорим и убрзаним ритмом реченица, необичним распоредом речи, „клизећим писањем”. Умела је да пером, као камером, прелази преко детаља и на крају све повезује у једну целину. Тако је читаоцима пружила могућност да у машти „сниме” и одгледају чудесан филм! А до тог открића дошла је када се у мислима враћала у Индокину и наручје младог, никад прежаљеног љубавника.
Током времена опијала се све више, што је описала у „Стварном животу”: „Живети с алкохолом, то је живети са смрћу надохват руке”. Последњих година књиге је диктирала Јану, који је постао њен лични секретар. Морала је да се сналази, јер су јој руке толико дрхтале да више није могла да држи оловку и пише. Јану је посветила и своје последње дело „То је све”, које је осмислила као љубавно писмо у стиховима. На крају је доживела делиријум тременс: сместили су је у болницу и, од девет месеци лечења, пет је провела у коми. Речи које је раније написала показале су се као пророчке: „Алкохол је учинио оно што бог није желео, убио ме, убио”. Умрла је 3. марта 1996. године на Јановим рукама, уз поруку да ће се опет видети. На њеном споменику урезани су иницијали Д. М. Као успомену на заједничке дане, Јан Андреа написао је књигу „Та љубав”, а у истоименом филму глумица Жана Моро игра главну улогу.
Telo pisaca učestvuje u njihovom pisanju. Pisci podstiču seksualnost svojim telom. Kao principi i ljudi na vlasti. Muškarci, kao da su spavali sa našom glavom i prodrli u našu glavu u isti mah kad i u telo. Što se mene tiče, nema izuzetka. Kod ljubavnika koji nisu bili intelektualci, ova vrsta začaranosti je takođe imala svoju ulogu. Za radnika, žena koja piše knjige je nešto što neće nikada imati. To je tako u celom svetu, za muškarce i žene pisce zajedno. To su seksualni objekti par excellence. Dešavalo mi se, vrlo mladoj, da me privuku stariji muškarci, zato što su bili pisci. Nikad nisam mogla da zamislim seksualnost bez inteligencije, a inteligenciju bez neke vrste odsutnosti u samoj sebi. Mnogi intelektualci su nevešti, stidljivi i uplašeni, rasejani ljubavnici. To mi je bilo svejedno do trenutka kada su, daleko od mene, postajali pisci podjednako odvojeni od sopstvenih tela. Primetila sam da su pisci koji veličanstveno vode ljubav mnogo manje veliki pisci od onih koji to rade manje dobro i u strahu. Talenat i genijalnost ne ide sa nasiljem, za njih je to što i smrt. Lažni pisci nemaju ove probleme. Oni su zdravi i s njima se može biti potpuno siguran. U bračnoj zajednici pisaca, kad žena govori o njihovom zanimanju, kaže: Moj muž je pisac. Muž kaže: Moja žena takođe piše. Deca kažu: Moj tata piše knjige, mama takođe, ponekad. Margerit Diras, „Stvarni život“, prevela Nada Bojić, Svjetlost, Sarajevo, 1987.
Film je snimljen prema autobiografskom romanu poznate francuske književnice Margerit Diras. Godine 1929. u francuskoj Indokini, petnaestogodišnja Francuskinja iz prodice koja ima novčane probleme upušta se u nepromišljenu i zabranjenu seksualnu vezu sa bogatim Kinezom dosta starijim od sebe.
Najviše sam varala one muškarce koje sam najviše volela
Margerit Diras (rado se potpisivala kao MD) umnogome je bila zanimljiva ličnost francuske literature. Bavila se i filmom i pozorištem. Uživala je znatnu popularnost u medijima. Pojednostavljeno bi se moglo reći da su njen život i stvaralašto imali tri karakteristike: (1) solidno pisanje; (2) mnoštvo ljubavnika (s tim što je poslednji - tipa boytoy - bio prilično vanserijski, ali joj mnogo značio), i (3) alkoholizam. Umrla je, kao ispunjena žena, u 81. godini. Njena biografija počela je egzotično. Rodila se u tadašnjoj francuskoj koloniji Indokini (Vijetnam), gde su joj roditelji radili; tamo je ostala do svoje dvadesete godine, kada je došla u Pariz. Taj prvi period života bio je inspiracija za mnoge njene knjige i filmove. Njeno držanje tokom Drugog svetskog rata bilo je, po oceni njenih biografa, ambivalentno. Navodno je na početku rata bila u intimnoj vezi sa jednim gestapovskim agentom, ali i sa još nekim nemačkim kolaboracionistima, da bi se kasnije pridružila Pokretu otpora i, što bi rekli Hrvati, stekla status „braniteljke". Imala je sreću da je tada upoznala F. Miterana, s kojim će ostati u prijateljskim odnosima i za vreme njegovog predsednikovanja. Napisala je više desetina knjiga, koje se lako čitaju. Naime, u pisanju nije išla previše u 'misaonu širinu i dubinu', te Francuzi obično kažu da su njihove teme prilično svakodnevne: iščekivanje, ljubav, ženska senzualnost i - alkohol (Ses thèmes comme l'attente, l'amour, la sensualité féminine et l'alcool), s tim što redosled nije važan. Sasvim dovoljno za jednu uspešnu književničku karijeru i zanimljiv život. MD je svetsku popularnost doživela sa kratkim (autobiografskim) romanom Ljubavnik (L'Amant) - o ljubavi mlađane belkinje i bogatog Kineza, desetak godina starijeg, u Aziji. Za tu knjigu dobila je najveću francusku književnu nagradu - Gonkura (Goncourt), što joj je obezbedilo milionski tiraž. (Da uzgredno pomenem da ja povremeno volim da citiram jednu od prvih rečenica iz te knjige: Vrlo je rano u mom životu postalo prekasno - što je na francuskom: Très vite dans ma vie il a été trop tard). Po knjizi, sa istim nazivom, sniman je i popularan film. Što se tiče ljubavnika i alkohola - u tome je MD bila skoro nenadmašiva (moj drugar Dušan bi, uz piće, rekao: nenadjebiva). Imala je, dakle, mnogo ljubavnika, ponekad više njih u isto vreme. Isključivo je volela muškarce (nije imala lezbijskih sklonosti). Međutim, kako bi rekli Englezi, nije bila ‘the marrying sort', pa se samo jednom udavala i dosta kratko bila u braku, s tim što je sve vreme, pored muža, imala ljubavnike. Tako je sa jednim od njih, prijateljem muža, dobila sina. (Kako je u to vreme bila članica Komunističke partije Francuske, izbačena je otuda, tako što je u otpusnici stajalo : Živi sa dvojicom muškaraca -Vit avec deux hommes). Nakon razvoda, ni na pamet joj nije padalo da se ponovo udaje, ali je nastavila da ide iz jedne ljubavne veze u drugu. Njena poslednja ljubav bila je umnogome posebna. Naime, u 66. godini upoznala je jednog studenta, koji je dugo bio ludo zaljubljen u nju i njeno stvaralštvo, kako već mladići umeju da se zaluđuju. Stalno joj je pisao pisma obožavanja, na koja ona nije odgovarala. A onda ga je pozvala da je poseti. On je tada imao 27. godina. Po šablonu da je poslednja ljubav najvažnija, MD ga je oberučke prihvatila i s njim ostala do kraja života. Za to vreme on će biti, naravno, ne samo njen ljubavnik, već i sluga, potrčko, šofer, nosač, kuvar, sekretar, bolničar i ne znam šta sve još. Jedna od specifičnosti te ljubavne veze starije dame i mladog muškarca (razlika među njima je skoro četrdeset godina) bila je u tome što je on bio - i homoseksualac. To je MD, naravno, naknadno otkrila, ali - gle, čuda ! - nije joj smetalo, mada je u svom ranijem životu uglavnom bila na nivou širokih narodnih masa, dakle onih koji su mrzeli homoseksualnost, smatrajući je perverzijom.
Tom mladiću, po imenu Jan Leme (Yann Lemée), dala je novo prezime (Andrea), a iz nekih svojih razloga dodala mu je kasnije još jedno prezime - Štajner, da sve deluje malo jevrejski, iako on nije Jevrejin. Tako je on ovekovečen kao protagonista njene knjige sa tim naslovom Yann Andréa Steiner, ali i još nekih njenih knjiga, uključujući i onu sa trivijalnim nazivom Plave oči, crna kosa (Les Yeux bleus cheveux noirs). Pisala je: „Pričam nemogućnu priču kao da ću ispričati mogućnu priču između žene i homoseksualca, pošto ono što želim da ispričam je ljubavna priča koja je uvek mogućna čak iako je nemogućna u očima ljudi koji su daleko od pisanja - pisanja koje se ne odnosi na ovu vrstu mogućnog i nemogućnog u priči.... Prezreli smo sve sporazume, sve 'aranžmane', uobičajene među žanrovima, prkosili smo nemogućnosti te ljubavi, nismo ustuknuli, nismo se oslobodili, bila je ljubav izdaleka, koju nismo mogli da zamislimo, bila je tako čudna, rugali smo se sebi, nismo je prepoznavali, a doživljavali smo je kako nam se pružila, zaista, nemogućna, ne čineći ništa da bismo zbog nje manje patili, ne izbegavajući je, ne ubijajući je, ne bežeći". A kada se, pri kraju života, lečila od alkoholizma u Američkoj bolnici u Parizu, u trajanju od devet meseci - pet meseci bila je u komi - ona se, sa dozom neskrivene zaljubljenosti, seća: „U Američkoj bolnici, u toku kome, bilo je svesnih trenutaka i videla sam Jana pored sebe. Bilo je to u retkim trenucima, veoma kratkim, videla sam - da me želi. Pitala sam ga, rekla sam mu: ‘U ovoj komi, pošto nisi znao da li ću je preživeti, ti si me želeo'. Rekao mi je: ‘Da, to je tačno'. Takvu je ženu on želeo, takvu je Jan Andrea voleo ljubavlju". Ta njihova veza, koju su mnogi smatrali dekadentnom, ma šta to moglo da znači, trajala je punih šesnaest godina, s tim što je često bila veoma turbulentna. Dolazilo je do žestokih svađa, pa je MD više puta izbacivala Jana iz kuće, uz vikanje i psovanje, da bi se on uvek vraćao, ili bi ga ona zvala, jer im je bilo suđeno da budu zajedno, do njene smrti. Da dodam još i da je, prilikom mnogobrojnih žučnih svađa, Jan imao običaj da svojoj ljubavnici, kada je bio posebno besan, kaže: „Vi ste ludi ! Vi ste kurva Normandijske obale". (Najčešće su živeli u Truvilu, na obali Normandije). I gle čuda, MD, umesto da odgovori u stilu: "Umukni, ja sam poštena ženska", bez obzira da li je to tačno ili nije, baš ove poslednje reči (kurva Normandijske obale) uzima za naslov jedne od više svojih knjiga u kojima je pisala o odnosima sa Janom (La Pute de la côte normande). Mnogi se slažu da je Jan Andrea ulepšao starost MD. On ju je toplo inspirisao da piše zanimljive knjige u poslednjoj fazi života, i ona mu je, pored sveg maltretiranja koje mu je zdušno priređivala, bila veoma zahvalna (u nasleđe mu je ostavila da bude izvršilac njene književne zaostavštine). Još tokom Margeritinog života on je napisao knjigu o noj, pod jednostavnim naslovom MD, a nakon njene smrti izdao je knjigu sećanja na svoju ljubavnicu pod naslovom Ta ljubav (Cet Amour-lá), po kojoj je napravljen i jedan film (starija francuska glumica Žana Moro igra Margerit Diras). On i danas živi u Parizu i u intervjuima ističe da je ponosan na sebe što je bio čovek života slavne Margerit Diras u - poslednjoj trećini njenog života. MD je, kao što se zna, bila ‘notorna' pijanica. „U početku sam pila viski, kalvados, ono što nazivam bljutavi alkohol, pivo, vrbenu iz Veleja - koja je, kako kažu, najgora za jetru. Na kraju, počela sam da pijem vino i nisam nikad prestajala". Kažu da je pila od šest do osam flaša crnog vina dnevno. (Tu je prevazilazila Č. Bukovskog, koji je tvrdio „da odlično radi između treće i pete buteljke vina; do treće nema inspiraciju, a preko pete ima je napretek"). Tri puta je ležala u bolnici, radi odvikavanja od alkohola, ali i spasavanja života. O svom odnosu prema alkoholu ovako je pisala u Stvarnom životu (La vie matérielle), jednoj od svojih poslednjih knjiga: „Počela sam da pijem o praznicima, na političkim skupovima, najpre čaše vina, a zatim viski. A zatim u četrdeset prvoj godini srela sam nekog ko je zaista voleo alkohol, ko je pio svakog dana, ali razumno. Veoma brzo sam ga premašila. To je trajalo deset godina. Do ciroze, povraćanja krvi. Prestala sam narednih deset godina. Bilo je prvi put. Ponovo sam počela, a zatim sam još jednom prestala, ne znam više zašto. Zatim sam prestala da pušim, osim kad bih ponovo pila. Sad sam treći put prestala. ... Čim sam počela da pijem, postala sam alkoholičarka. Odmah sam pila kao alkoholičar. Ostavila sam sve iza sebe. Počela sam da pijem uveče, zatim sam pila u podne, zatim ujutro, zatim sam počela da pijem noću. Jedanput u toku noći, a zatim svaka dva sata. Nikad se nisam drukčije drogirala. Uvek sam znala da ako počnem s heroinom, put ka kraju biće brz. Uvek sam pila sa muškarcima. ... Piti ne znači da obavezno želimo da umremo, ne. Ali ne može se piti bez pomisli da se ubijamo. Živeti sa alkoholom, to je živeti sa smrću nadohvat ruke. Ono što sprečava da se ubijemo kad poludimo od alkoholnog pijanstva, jeste pomisao da kad smo jednom mrtvi, više ne možemo da pijemo. ... Žena koja pije, to je kao kad bi životinja pila, dete. Tek kad žena pije, alkoholizam postaje skandal: žena alkoholičar je nešto retko, ozbiljno. To je okrnjena sama božanska priroda. Upoznala sam taj skandal oko sebe. U moje vreme, da biste imali snagu da to javno pokažete, da uđete sami u kafanu, noću, na primer, trebalo je da ste već pijani. ... Nedostaje nam Bog. Ničim se ne može uticati da se ne pojavi ta praznina koju otkrivamo jednog dana u mladosti. Alkohol je stvoren da bi se podnela praznina univerzuma, balansiranje planeta, njihovo nepokolebljivo kružno kretanje u prostoru, njihova ravnodušna tišina prema vašem bolu. Čovek koji pije je interplanetarni čovek. On se kreće u interplanetarnom prostooru. Alkohol uopšte ne pruža utehu, on ne popunjava psihološki prostor pojedinca, on samo zamenjuje nedostatak Boga. Ne teši čoveka. Naprotiv, alkohol podržava čoveka u njegovom ludilu, prenosi ga u najviše predele gde je on gospodar svoje sudbine. Nijedno ljudsko biće, nijedna žena, nijedna pesma, nikakva muzika, nikakva kniževnost, nikakvo slikarstvo ne mogu da zamene alkohol u ulozi koju on ima kod čoveka; iluziju najvećeg stvaralaštva. On je tu da je zameni. Pored svega, on predstavlja deo sveta koji bi trebalo da veruje u Boga, a koji više ne veruje u njega".
Naravno, kada je počela da živi sa Janom, vremenom je naučila i njega da pije sa njom: "Poslednjih meseci, posle buđenja, više nisam pila kafu već direktno viski ili vino. Često sam, posle vina povraćala - jutarnje povraćanje alkoholičara sa puno sluzi - povraćala sam upravo popijeno vino i odmah ponovo počinjala da ga pijem. Povraćanje je uglavnom prestajalo posle drugog pokušaja i bila sam srećna. I Jan je pio ujutro kao ja, čini mi se ipak manje, da manje". Verovatno je tačno da je manje pio od nje, kako bi joj pomagao da piše, jer ona sama nije mogla da piše poslednje knjige, ruke su joj previše drhtale, pa mu ih je - diktirala. Neki biografi su trivijalno zabeležili da je MD umrla ‘na rukama Jana' i da je njemu uputila poslednje reči: "Yann, je vous aime. Au revoir". Eto pojednostavljene životne priče jedne izvanredne žene***), na čijem nadgrobnom spomeniku, na pariskom groblju Monparnas, stoje dva velika slova: MD. Pariz joj se odužio time što je, pored ostalog, jednoj ulici dato njeno ime. ---------------------- ***) Kada kažem da Margerit Diras smatram izvanrednom ličnošću, mislim na njenu sveukupnost, na osobu koja je znatno uticala na javno mnjenje u Francuskoj u drugoj polovini XX veka, a nikako samo na oblast književnosti. Naime, u Francuskoj, za koju je svojevremeno Vladimir Nabokov rekao „da je najkulturnija zemlja na svetu", ima mnogo velikana pisane reči, a MD, mada je značajna književnica, ipak nije među njima. (Ne sme se zaboraviti da Francuska danas ima najveći broj osvojenih Nobelovih nagrada za književnost u svetu). Prema tome, MD jeste dobra književnica, ali nije jedna od najboljih. S tim u vezi, ukazujem da je Lora Adler, jedna od prvih biografkinja MD, u jednom intervjuu, nakon što je vršila velika istraživanja i sakupila mnogo podataka i informacija o životu i radu MD, izjavila: „Pročitala sam dosta njenih knjiga, koje mi se sviđaju, ali ništa više od toga". I ja bih isto to mogao reći: rado sam pročitao desetak knjiga MD, sviđale su mi se - „ali ništa više od toga".
S druge strane, kada se pomene MD danas mnogi čitaoci u Francuskoj i širom sveta pomisle na njenog Ljubavnika, knjigu koja ju je proslavila i koja se prodala u tiražu od preko dva miliona primeraka, na četrdesetak jezika sveta. Međutim, pri kraju života, MD je uvidela da je u pitanju jedna osrednja knjiga, ma koliko dopadljiva, te se šalila na svoj račun, rekavši za tu knjigu da je „le livre de la gare" (knjiga za železničku stanicu), odnosno da je u pitanju laka literatura, koja se kupi na stanici, čita u vozu i baci kada se napusti voz. Stoga je, na šest godina pre smrti, uostalom, prepravila i dopunila tu knjigu, pa je izdala naknadno pod naslovom Ljubavnik iz Severne Kine (L'Amant de la Chine du Nord). Faktički, autorica je priznala da Ljubavnik nije bila knjiga zaljubljivanja mlade devojke, kako to izgleda na prvi pogled i kako su mnogi čitaoci širom sveta shvatili, već knjiga o prostituciji petnaestogodišnjakinje, pod pritiskom majke koja je bila ophrvana siromaštvom, a što je bilo između redova knjige. Ipak, MD ostaje jedna od izvanrednih ličnosti Francuske druge polovine XX veka.
"Muškarci su homoseksualci. Svi muskarci mogu postati homoseksualci, samo im nedostaje saznanje o tome, suočenje sa iznenadnim događajem ili očiglednošću koja će im to da otkrije. Homoseksualci to znaju i to kažu. Žene koje su upoznale homoseksualce i koje su ih volele određenom ljubavlju znaju to takođe i isto to kažu. Prikriveni travestit koji napada, viče, koji je divan, neopisiv, ljubimac svih sredina, nosi u središtu svog tela i svoje glave smrt organske i bratske protivrečnosti između muškaraca i žena, nosi neograničen bol žene, bio bi drugi izraz... ...Imaginarno je najjače, između muškarca i žene. Tu su oni razdvojeni hladnoćom zbog koje je žena sve nezadovoljnija i čime poražava čoveka koji je želi. Žena, skoro uvek, ne zna kakvo je to zlo koje je lišava želje. Ona ne zna, mnogo češće nego što se veruje, šta je ta želja, kako se ona zbiva u njoj, ona veruje da postoji nešto što treba da se desi da bi je i ona sa svoje strane osetila kao neke druge žene. O ovome se može reći samo ovo: onde gde se veruje da imaginarno ne postoji, tamo je ono najjače. To je frigidnost. Frigidnost je imaginarnost želje žene koja ne želi čoveka koji joj se nudi. Ta frigidnost je frigidnost ženine želje prema muškarcu koji joj još nije došao, koga ona još ne zna. Žena je verna ovom nepoznatom čoveku i pre nego što mu pripadne. Frigidnost je ne-želja onog što nije taj muškarac. Kraj frigidnosti je nepredvidiva pojava koju nijedan čovek ne može sasvim da shvati. To je želja koju žena ima samo prema svom ljubavniku. Bilo ko da je on, bilo iz koje društvene sredine, taj čovek će biti ljubavnik žene ako ona prema njemu oseća želju. Naklonost prema samo jednom biću na svetu, nekontrolisana, ona je ženska. Dešava se da među ljubavnicima, heteroseksualcima, želja bude čak vezana za ličnost, da muškarac kao i žene postane frigidan, nemoćan ako menja partnera, ali to je mnogo ređe. Čak i kad su korenite, beznadežne pojave, one se najviše približavaju istini.
Heteroseksualnost je opasna, kroz nju je čovek u iskušenju da dostigne savršenu dvojnost želje. U heteroseksualnosti nema rešenja. Čovek i žena su nepomirljivi pokušaj i u svakoj obnovljenoj ljubavi koja od nje stvara veličinu.
Homoseksualna strast je homoseksualnost. Kad homoseksualnost voli kao svog ljubavnika, svoju otadžbinu, svoje stvaralaštvo, svoju zemlju, to on ne voli ljubavnika, već homoseksualnost..."
(odlomci iz priče "Muškarci" iz knjige "Stvarni život")
"Samoca je ono bez cega covek vise nista ne radi. To je nacin misljenja, rasudjivanja, ali jedino sa svakodnevnom mislju."
"Postoji jedno lodilo pisanja koja je u vama samima, zestoko ludilo za pisanjem, sli to nije razlog sto ste u ludilu. Naprotiv. Pisanje je nepoznanica. Pre nego sto pisete, nista ne znate o onome sto cete pisati. I potpuno ste svesni toga. To je ona nepoznanica koju imate u sebi, u svojoj glavi, u svom telu. "
J.A.: Čemu to služi, pisanje? M.D.: To znači istovremeno ćutati i govoriti. J.A.: A igrati? M.D.: I to. To je unutrаšnje stanje jedne duše, ples. Mnogo sam volela da igram. J.A.: Zbog čega? M.D.: Još ne znam.
Tišina, a potom.
J.A. Da li ste obdareni? M.D.: Da. Čini mi se. Pisanje je blisko ritmu govora.
U knjizi "Stvarni život", priči "Crni blok":
"Kad se piše, kao da neki instinkt igra tu. Napisano je već tu u noći. Čin pisanja se odigrava izvan samog tebe, u pametnji vremena: između pisanja i već napisanog, između već napisanog i što treba još da se napiše, između znati i ne znati kako stoje stvari, početi od punog smisla, biti u njega zaronjen i stići do besmisla. Slika crnog bloka usred sveta nije slučajna. To nije prelaz bića u snazi ka biću u delovanju, o čemu govori Aristotel. To nije prevod. Nije reč o prelazu iz jednog stanja u drugo. Reč je o dešifrovanju onog što je već tu i što ste već učinili u snu svog života, u njegovom organskom ponavljanju, u svom neznanju. To nije "preneseno", nije reč o tome. Instinkt o kome govorim, to bi značilo pročitati već pre pisanja ono što je još nečitljivo za druge. Mogu to drugačije da kažem, mogu da kažem: to bi bilo čitanje svog sopstvenog pisanja, to prvo stanje vašeg nedešifrovanog za druge rukopise. To bi značilo nazadovati, spustiti se ka pisanju drugih da bi knjiga bila čitka za njih. Ovo se može reći na drugi način, upotrebljavajući druge reči, što bi opet izašlo na isto. Imamo pred sobom masu između života i smrti koja zavisi od vas. Često sam imala to osećanje suočavanja između onog što je već bilo tu i onog što će ubrzo biti na mestu toga. Ja u sredini, čupam, prenosim masu koja je bila ovde. Kršim je, to je skoro pitanje mišića. Veštine. Treba ići brže od onog dela vas samih koji ne piše, koji je uvek u visini misli, uvek u pretnji da iščezne, da se rasprši u naznake priče koja dolazi, koji se nikad ne spušta na nivo pisanja, koji odbija teške poslove... ...Pisati nije pričati priče. To je protivno pričanju priča. To je uspostaviti sve u knjizi u isti mah. To znači opisati događaj u odsustvu tog događaja. Lola V. Stajn je uništena na balu S. Tala. Lola V. Stajn je sazdana na balu S. Tala..."
Pisanje je sve. To je rastanak Margerit Diras. Jednostavno napisana knjiga, a toliko jaka i emotivna.
Ponedeljak, 24. jul
Dođite da me volite. Dođite. Dođite na ovaj beli papir. Sa mnom.
Dajem ti svoju put. Dođi. Brzo.
Kaži mi: do viđenja. To je sve. Ništa više o tebi ne znam.
Otići ču sa algama. Pođi sa mnom.
31. jul
Koja je moja istina? Ako je poznaješ, reci mi je.
Izgubljena sam.
Pogledaj me.
1. avgust, popodne
Verujem da je sve svršeno. Da je sa mojim životom gotovo. Ništa više nisam. Postala sam sasvim jadna. Ne drži me ni telo više. Dođi brzo. Nemam više usana, ni lica.
Jednoga dana, bila sam već u godinama, na nekom javnommjestu, u predvorju, prišao mi je nepoznat čovjek. Predstavio se i rekao Poznajem vas oduvijek.
Svi kažu da ste u mladostibili lijepi, došao sam vam reći da ste za mene sada ljepšinego kad ste bili mladi, manje mi se sviđalo vaše lice mladežene od ovoga sadašnjega, opustošenoga.
Često mislim na tu sliku koju samo ja vidim i o kojoj nikada nisam govorila. Ona je uvijek tu, podjednako tiha,zadivljujuća. To je od svih mojih slika jedina koja mi se sviđa,na kojoj se prepoznajem, gdje samu sebe oduševljavam.Vrlo rano u mom životu postalo je prekasno. S osamnaestgodina već je bilo prekasno. Između osamnaeste i dvadesetpete moje je lice otišlo nepredviđenim smjerom. S osamnaest sam ostarjela. Ne znam je li tako u svih, nikadanisam pitala.
Čini mi se da su mi pričali o tom naglomnaletu vremena koji vas ponekad pogađa dok prolazite onu najraniju, opjevanu životnu dob. To se starenje dogodilo naglo. Vidjela sam kako zahvaća crte moga lica jednu po jednu, kako mijenja odnos medu njima, kako oči čini većima,pogled žalosnijim, usta određenijima, kako čelo žigošedubokim borama. Umjesto da ga se plašim, ja sam, naprotiv,starenje svoga lica promatrala sa zanimanjem s kakvim bih,naprimjer, čitala neku knjigu.
Znala sam da se ne varam, da će se to starenje jednoga dana usporiti i krenuti uobičajenim tokom. Ljudi koji su me upoznali kao sedamnaestogodišnjakinju prilikom moga putovanja u Francusku, bili su začuđeni kad su me vidjeli dvije godine kasnije, kao devetnaestogodišnjakinju. To samlice, to novo lice sačuvala.
To je postalo moje lice. Ono je,naravno, još više ostarjelo, ali razmjerno manje nego što bi trebalo. Imam lice izbrazdano suhim i dubokim borama,ispucalu kožu. Ono nije oronulo kao neka lica profinjenih crta, sačuvalo je iste obrise, ali njegova je tvar razorena.Imam razoreno lice.
To je muškarac koji ima svoje navike, odjednom razmišljam o njemu, verovatno cesto dolazi u ovu sobu, to je muškarac koji verovatno cesto vodi ljubav, to je muškarac koji se plaši, mora ccsto da vodi ljubav jer se tako bori protiv straha.Kažem da volim pomisao da ima mnogo žena, i da sam ja medju tim ženama, pomešana s njima.Gledamo se. Shvata to što sam upravo rekla. Pogled odjednom neiskren, lažan, uhvacen u zlu, smrt. Kažem mu da dodje, da mora ponovo da me uzme. Dolazi. Fino miriše na englesku cigaretu, skup perfem, miriše na med, njegovoj se koži nametnuo miris svile, vocni miris svilenog tusora, miris zlata, poželjan je. Kažem mu da ga želim. On kaže da jos cekam. Govori mi, kaže mi da je odmah znao, jos pri prelasku reke, da cu biti takva posle svog prvog ljubavnika, da cu voleti ljubav. Kaže da vec zna da cu ga varati kao što cu varati muškarce s kojima cu biti. Kaže, što se njega tice, da je orudje svoje sopstvene nesrece. Srecna sam zbog svega sto mi je rekao i kažem mu to. Postaje grub, pada u ocajanje, baca se na mene, grize dojke deteta, vice, vredja. Zatvaram oci pred veoma snažnim zadovoljstvom. Mislim: navikao je, to je ono sto radi u životu, ljubav, samo to. Ruke su mu znalacke, divne, savršene. Imala sam mnogo srece, to je jasno, kao da mu je to zanat, kao da ima, a da to i ne zna, nepogrešivo osecanje sta treba uraditi, šta treba reci . Kaže mi da sam kurva, gadura, kaže mi da sam njegova jedina ljubav, a to je upravo ono što treba reci i ono što se kaže kad se daje oduška govoru, kad se telu dopušta da istražuje i nalazi i uzima ono sto želi, i da je sve dobro, da nema otpadaka, otpaci su preplavljeni, sve odlazi u bujicu, u silinu strasti. Ljubavnik- Margaret Diras
Neobičan, zagonetan, melanholičan, film Pitera Bruka Moderato Cantabile zasniva se na istoimenom romanu Margerit Diras. To je dirljiva, vizuelno snažna i visoko senzibilna studija žene zarobljene u životnu rutinu, predvidljivosti i dosadu u potrazi za opasnostima koje bi njenom životu dale smisao. Naziv filma je muzički termin i znači ‘umereno i pevljivo’. Odnosi se najverovatnije na Diabellinu Sonatinu u F – molu, Op. 168, No. 1 (I: Moderato cantabile) ali govori nešto i o samom filmu – više ugođajem nego tematski. Žana Moro igra sa velikim ubeđenjem i svečanošću. Za ulogu u ovom filmu, na kanskom filmskom festivalu 1960. dobila je nagradu za najbolju glumicu. Druga upečatljiva stvar je impresivna fotografija koja uspeva da uhvati raspoloženje likova na tako briljantan način. Skoro svaka scena je široka panorama, bilo da je ispunjena detaljima ili da je uznemirujuće prazna.
Žanrovski je gotovo nemoguće odrediti gde pripada ovaj film. Ima elemente psiho-trilera, suptilnog horora, artističkog filma. Izvan svakog pokušaja kategorizacije, “Gospođica” je umetničko delo par excellense, s kontrolisanom igrom Žane Moro. Fotografija Davida Vatkina. Scenario je pisala velika Margerit Diras na osnovu priče jednako velikog Žan Ženea. To je izvrsna priča. Žana Moro kao učiteljica dolazi iz grada u udaljeno francusko selo. Obrazovana i sofisticirana, od meštana žigosana kao usedelica, posebno je ranjiva kada se njene dugo skrivene strasti uzburkaju prisustvom italijanskog imigranta, drvoseče (Etore Manni) koga špijunira na jednoj od svojih usamljenih šetnji kroz šumu. Nemogućnost ostvarenja želje manifestuje podmetanjem požara, izazivanjem poplave, okrutnošću nad životinjama i svakodnevnim ponižavanjem radnikovog sina u svojoj učionici. Na površini, “Gospođica” je priča o zloj, izopačenoj ženi. U osnovi, reč je o represivnoj prirodi crkve i društva kao uzroka patološkog ponašanja. Nijedan od likova u filmu nema kontrolu nad svojim strastima i na kraju su svi destruktivni. Film deluje na sličan način kao Hanekeova (Michael Haneke) “Profesoriva klavira” ali i njegov poslednji film “Bela traka”. Scenario: Margerit Diras
У делу Маргерит Дирас преплићу се три врсте уметничког израза кроз које се оцртава њено богато стваралачко искуство: романескни, позоришни и филмски
Маргерит Дирас, чије је право име М. Донадје (Donnadieu), једна је од водећих представница француске књижевности XX века. У њеном делу преплићу се три врсте уметничког израза кроз које се оцртава њено богато стваралачко искуство: романескни, позоришни и филмски.
Рођена је 1914. године у породици француских досељеника, у Индокини, где проводи младост, да би се у Француску вратила 1932. да студира право, математику и политичке науке. Индокина је за њу у исто време фасцинантни предео из детињства, земља у којој је спознала прву љубав и открића беде и неправде (после очеве смрти, мајка очајнички покушава да отргне породицу од сиромаштва и купује земљу у Камбоџи, за коју се испоставља да је необрадива јер је редовно преплављује морска вода). Она је извор три главне теме које ће ова списатељка развијати у својим делима. То су љубав, која је значајна компонента њеног живота, смрт чије је неуметно присуство још од детињства осетила и побуна, која је исто тако део њеног живота (приступила је покрету отпора 1943, ушла у Комунистичку партију, коју ће убрзо напустити, водила кампању против рата у Алжиру, водила разговоре са особама са маргине друштва).
Традиционални поступак
У стваралаштву М. Дирас постоји више раздобља. У првом раздобљу, коме припадају романи Бестидници (1943), Миран живот (1944), Морнар са Гибралтара (1952) и Брана на Пацифику, она следи традиционални поступак. У Брани на Пацифику, која је писана у трећем лицу и коју ће 1957. екранизовати Рене Клеман, аутобиографски елементи транспоновани су у романескну фикцију да би, кроз сећања на мајку која је после пуцања бране умрла заједно са својим изјаловљеним надама, и на своја два брата и њихову жудњу за слободом, изразила побуну против социјалне беде и против свих спутавајућих конвенција, као и немоћ човека пред силама које га превазилазе.
У другом раздобљу, коме припадају романи Сквер (1955), Модерато цантабиле (1958), Летње вече – пола једанаест (1960), Занос Лоле В. Стајн (1964), М. Дирас све мање настоји да исприча „причу”, а све више да ухвати један тренутак у времену. Прича се одиграва у кратком, али критичном раздобљу у животу јунака. Сквер приказује сусрет мушкарца и жене на клупи у парку и њихов сасвим обичан разговор који открива њихов однос према животу и свету, остављајући читаоца у недоумици да ли је у питању љубав која се рађа између два бића или њихова усамљеничка одбојност.
Неки романи садрже криминалистичке елементе, као Летње вече пола једанаест који приказује истовремено откриће, од стране главне јунакиње, неразговетног лика Родрига који је убио своју жену и, скривен од полицијске потере на крову једне куће, очекује да се његова крвава пустоловина оконча, и јасно оцртаних обриса једнога пара (мушкарац је њен муж) који се љуби на тераси. Прича о изневереној љубави постаје и њена сопствена прича, умножавајући се као у некој врсти игре огледала, а у први план долазе могућности за настанак приче, које, међутим, неће бити јер се Родригово бекство не остварује.
Криминалистички елементи појављују се и у роману Moderato cantabile , који ће 1960. екранизовати Питер Брук. Изненадни крик жене коју убија љубанвик и призор убице нагнутог над телом жртве уносе промену у дотадашњи миран живот главне јунакиње која почиње редовно да долази на место трагичног догађаја да би, заједно са још једним његовим сведоком, покушала да реконструише оно што се догодило између убице и жртве. У роману се не догађа ништа друго осим одражавања збивања у свести протагониста. Занос Лоле В. Стајн исто тако почиње криком, криком Лоле коју напушта вереник да би отишао са другом женом и која после тога запада у неку врсту бунила и готово губи разум, а затим се удаје и налази уточиште у брачној луци.
Француска реч „ravissement” из наслова (Le ravissement de Lol. V. Stein ), има двоструко значење „отмице” и „заноса”: Лол В. Стајн, којој супарница „отима” вереника, пада у „занос” који је „отима” од живота, да бе се томе животу вратила кроз неку врсту новог, воајерског заноса пред љубавним радостима других особа. Уместо света, роман приказује поглед који тај свет истражује са готово манијачком пажњом, како наговештава и Роб-Гријеов роман Воајер. Романескни јунак претвара се у сведока, а прича у непосредно откривање света и бића које тај свет испитује.
Филмски израз
Традиционални елементи романа, заплет, опис, психолошка густина ликова, уступају место дијалогу, што дела М. Дирас приближава филмском изразу коме се она окреће нарочито у трећој стваралачкој фази, али она и пре тога пише сценарија за филмове, као што је Хирошима љубави моја (1959), филм у режији Алена Ренеа, у коме се кроз катаклизму што је представља експлозија атомске бомбе над јапанским градом појединачна прича изједначава са колективном трагедијом и добија универзалну вредност, претварајући се у борбу између памћења и заборава, између живота и смрти. Почетком трећег раздобља у стваралаштву М. Дирас може се сматрати књига-филм Уништити, рече она, која је произашла из мајских немира 1968. и у којој ова списатељица саопштава, посредством једнога од јунака који констатује да се „у романима сада заправо више ништа и не догађа”, своје одбацивање традиционалног романа.
У делу Љубав (1971) ликови више немају чак ни имена, него су, као у неким романима Н. Сарот или М. Битора, означени личним заменицама и појављују се као обриси у градском или морском пределу, који добија митску вредност. Са овим делом, перо М. Дирас сасвим прелази у службу филма, а њени текстови од сада се појављују под троструким називом „текст-позориштни комад-филм”, чији је најзначајнији производ Индиа-Сонг (1973). Логички исказ све више замењују варијације и оркестрације тема, које су више својствене поетском и музичком него наративном, прозном исказу, и које исто тако представљају одлику „новог романа” у коме се укида јаз између поезије и прозе, а значење произлази из речи и накнадно се указује.
Тај музички вид њеног дела каткад је изражен и самим насловима - Moderato cantabile упућује на Дијабелијеву сонатину, Индиа-Сонг на истоимену мелодију – а каткад избором места збивања која у овом последњем делу немају никакву референцијалну вредност, него имају пре свега „музички смисао”.
То оркестрирање појављује се и на нивоу целокупног стваралаштва М. Дирас, кроз циклично обележје дела у којима се враћају не само исте, опсесивне теме, него и исти ликови, иста места, исти декор (море, песковите плаже). Свако дело на неки начин допуњава, потире или превазилази претходно дело, градећи један необичан свет у коме се догађаји ниште и укидају, а у први план опет долазе њихови одјеци у свести и сећању. Сасвим обичне речи које изговара један глас у „тексту-позоришном комаду-филму” Индиа-Сонг постаће наслов једног од наредних филмова, Son nom de Venise dans Calcutta dйsert (1976), наслов који сам по себи не значи ништа, него, као и чувени стих из Расинове Федре („La fille de Minos et de Pasiphaй”), својом звучношћу стиче нову, поетску вредност.
Тако М. Дирас, као што то по запажању Пруста и Иве Андрића чини и сваки други писац, као да непрестано прича исту причу. Теме из Бране на Пацифику појављују се, у новој варијацији, у роману-поеми Љубавник (1984), у коме она са крајњом отвореношћу приказује своју младалачку љубав са једним Кинезом, из перспективе једног аутобиографског „ја” које се враћа својим далеким успоменама. Са Љубавником почиње последње раздобље у стваралаштву М. Дирас, када она сасвим напушта романескну фикцију, изражавајући своје опсесивне теме у некој врсти исповедне и документарне прозе. Пошто се са француским „новим романом” сасвим удаљила од искуствене стварности, књижевност се враћа тој стварности и та обнова референцијалности једна је од одлика постмодернизма. Љубавник има великог успеха, који премашује успех Сартрових Речи, јер читаоце занима биографија једне списатељице која је увек била изван њиховог домашаја, текст који се чита без великог напора, за разлику од „новог романа” који изискује велики интелектуални напор. У овом раздобљу настали су романи Бол (1985), у коме је реч о хапшењу и депортацији мужа М. Дурас, Робера Антелма 1944, Емили Л. (1987), у коме М. Дирас, упоредо са причом о капетановој жени и њеном љубавнику, излаже и сопствену љубавну повест, затим дело под насловом Стварни живот (1987), скуп размишљања о свакодневним стварима, испреплетаних са каткад шокантним исповестима о првим љубавним искуствима или алкохоличарским кризама у америчкој болници у Паризу, као и последња књига под насловом То је све (1995), нека врста лирског записа посвећеног њеном младом пратиоцу из последњих година, Јану. Јелена НОВАКОВИЋ
Ući u romane Marguerite Duras - to je kao da ulazite u more. Ne samo što je cijeli njen opus (literarni i ini) natopljen morem i oceanima, već ćete se ulazeći u njezin svijet osjetiti nanovo rođenim i preporođenim, otprilike kao da ste netom otplivali prema pučini. Onaj tko ne voli more reći će da ono u njemu pobuđuje samo asocijacije na vodenu masu što se tromo valja pod suncem ili mjesečinom.
Onaj tko ne voli Marguerite Duras, reći će: "Ja u njezinom pisanju ne vidim ništa". Ili: "Naporna mi je, umara me, dosađuje mi sa svojim vječito istim pričama o ženama i muškarcima i rasutim vezama". Zaista, mnogi Durasičini romani polaki su i svečani poput španjolskog plesa sarabande, puni dijaloga u kojima se prividno ne kaže ništa bitno (rekla bih, sasvim drukčiji od dijaloga jednog Hemingwaya) i situacija u kojima se jedva nešto dogodi (osim osobnog rasapa). Njezine su junakinje strasne i lude, tumaraju loše održavanim vilama po raznim meridijanima, gdje sreću svoje ljubavnike. Njezine se junakinje, poput svoje autorice, nerijetko utapaju u alkoholu. Pišu pjesme koje njihovi muževi ne razumiju, te ih stoga žele zapaliti.
Blago rečeno, muškarci su ponešto inferiorni ženama u Durasičinim romanima. Koliko god su rasprave o muškom i ženskom pisanju zastarjele, toliko ih čitanje Durasice uvijek iznova rasplamsa, jer njezini su romani ženskog roda i mogli bismo ih zvati poemama ili pjesmama u prozi, premda je autorica sebe strogo zvala "piscem" ili - "romanopiscem".
Rođena 1914. u Francuskoj Indokini kao Marguerite Donnadieu, ona će svoju ranu mladost najbolje opisati u dva romana između kojih je više desetljeća: u "Brani na Pacifiku" (1950.) i "Ljubavniku" (1984.). Nagradu Goncourt koju (zbog kritike kolonijalizma) nije dobila za "Branu", dobit će potkraj života za "Ljubavnika". Između "Brane" i "Ljubavnika" nadiru valovi njezine nepresušne kreativnosti koja će potrajati do same smrti 1996. S obzirom na to da se broj napisanih i objavljenih djela, pribrojimo li im i scenarije za filmove, penje prema broju osamdeset, nije baš lako izdvojiti ono po čemu je pamtimo. Tu su "Gibraltarski mornar", "Tarkvinijski konjičci", "Moderato Cantabile", "Vice-konzul", "Ushićenje Lol. V. Stein", "Ljeto '80-te", a nakon "Ljubavnika", u poznoj dobi nastaju "Bol", "Stvarni život", "Emily L.", "Ljetna kiša".
1914. rođena Marguerite Donnadieu u Francuskoj Indokini (današnji Vijetnam)
1932. dolazi u Pariz
1933.1936. studira na pravnom fakultetu i na školi političkih znanosti
1939. udaje se za Roberta Antelmea
1943. mijenja svoje prezime u Duras, prema selu gdje je bila kuća njezinog oca
1946. rastaje se od Antelmea, ali nastavljaju živjeti zajedno
1948. u stan se useljuje Jean Mascolo, ljubavnik Marguerite Duras i otac njezinog sina
1950. "Brana na Pacifiku'
1957. razlaz s Jeanom Mascoloom
1958. 'Moderato Cantabile'
1960. 'Hiroshima, ljubavi moja' (scenarij)
1964. 'Ushićenje Lol. V. Stein'
1973. 'India Song' (scenarij)
1980. 'Ljeto '80-te'
1984. 'Ljubavnik' (nagrada Goncourt)
1985. 'Bol'
1987. 'Stvarni život'
1987. 'Emily L.'
1990. 'Ljetna kiša'
1991. snima se film 'Ljubavnik'
1996. Marguerite Duras umire u Parizu u 82. godini života
Mlada Durasica vraća se u Francusku da bi studirala pravo, no pisanje se vrlo rano otkriva kao njezin poziv - i prije "Brane na Pacifiku" ona objavljuje dva romana, a nakon "Brane" njezino zauzimanje trona francuske književnosti više nije dvojbeno - i tako desetljećima. Šezdesetih će godina biti bliska tada poznatom (i pomodnom) Novom romanu, sedamdesetih će se prije svega posvetiti filmu i kazalištu (iz tog je perioda "India Song", strastan i spor film sa ženom u epicentru, koji ruši svako očekivanje gledatelja naviklog na hollywoodske trikove), osamdesetih će ući u svoju najkreativniju fazu, za koju kao da je dobila nadahnuće u šestomjesečnoj komi, posljedici pretjeranog uživanja alkohola. Vrijedi napomenuti da se pisanje Marguerite Duras dramatično mijenjalo, od "mirnog" ili "ravnog" stila u ranijim romanima, do eksperimenata u fazi zbližavanja s Novim romanom, do čiste poezije kasnijih romana.
Prema riječima naše poznate durasologinje, inače profesorice francuskog jezika na zagrebačkom Filozofskom fakultetu, Ingrid Šafranek, Durasicu je najlakše čitati na prvoj razini u kojoj nam ona priča neku egzotičnu ljubavnu priču, smještenu na obalu mora/rijeke/oceana. Problemi počinju na suptilnom planu gdje nam ova autorica nudi mnogo više od priče, gdje nam plasira najveću metaforu, onu života - žudnje, te žudnje - pisanja.
Poznanstvo s Duras
U svojem doktoratu "Pismo žudnje Marguerite Duras" obranjenom 1990., većim dijelom objavljenom na francuskom (nakon čega Ingrid Šafranek na sveučilištu Paris VII-Jussieu vodi kao gost-profesor četiri ljetna semestra na temu "Poetika M. Duras") Šafranekova ističe kako se i kod Marguerite Duras i kod Marcela Prousta vrlo kasno prepoznalo da ti autori pišu metafikcionalizirane autobiografije, kojima je krajnji cilj da čitatelj i/ ili kritičar prestanu razlikovati pisca od glavnog junaka. Pa tako "Marcel" iz "Potrage za izgubljenim vremenom" u našim očima postaje glavom i brkom Marcel Proust, premda među njima postoje velike razlike, a strasne osamljenice i alkoholičarke iz Durasičinih romana, redom nas podsjećaju na - Marguerite Duras. Upravo je Ingrid Šafranek među prvima istaknula tu karakteristiku Durasičina pisanja, naglasivši kako, za razliku od Proustova romana-katedrale, Durasica piše roman-arhipelag, u kojem će, izučavajući sva njezina djela, senzibilniji čitatelj prepoznati misterij pisanja na samome izvoru, gdje je on istodobno "i nevinost i zlo", kako bi rekla Marguerite Duras u "Emily L.". Za Durasicu Šafranekova kaže: "Ona je isto tako feministica (i ovisnica o ljubavi!) od pamtivijeka, kao što je i neodogmatska ljevičarka, angažirana u borbi protiv imperijalizma, ali i protiv komunizma, sudionica Pokreta otpora i studentskih nemira 1968…
Ona ne slijedi nove književne pravce, nego ih stvara i po cijelo desetljeće prije nego što oni postanu moda i main stream". Ne samo što će svojim teorijskim skalpelom prodrijeti duboko u tkivo Durasičinih romana, već će Šafranekova upoznati samu autoricu u njezinom stanu u ulici San Benoit, gdje je ova provela više desetljeća, živeći s mužem, s ljubavnikom, a nekada i simultano, gdje joj se rodio sin, gdje su je posjećivali prijatelji Elio Vittorini, Georges Bataille, Edgar Morin, Claude Roy i drugi: "Pijemo čaj. Liječena je alkoholičarka. Gledam je iz blizine - lice je mudro i lijepo unatoč borama. To je lice koje vam ide ususret, koje pita, koje sluša, koje razumije i ono što nije izgovoreno. Oči su smeđe i tople iza naočala s tamnim okvirom, malo pudera i svijetla šminka, hlače i vuneni kompletić boje pijeska. Pita me o meni." Naime, Marguerite Duras htjela je čuti njezinu životnu priču, ističući kako ju zagrebačka profesorica i predobro poznaje, a ona nju uopće ne, te da je vrijeme da se između njih dvije uspostavi ravnoteža.
Svećenica proze
Prošlo je deset godina od smrti Marguerite Duras. To nije mnogo gledamo li tu brojku iz vječnosti, no dovoljno da se poveća broj onih u čijim je očima Durasica svećenica proze, ali i onih kojima se njezino pisanje više ne obraća, jer u njemu vide samo tu vječitu sporost i neizgovorenost, koje u našem vremenu što se ubrzava do usijanja, u eri mobilne telefonije, SMS-a, MMS-a, Blackberryja, napravice po imenu MP3 i sličnih igračaka, može pretvoriti u puku dosadu. Durasica je svećenica muško-ženskih odnosa čiji rasap minuciozno opisuje kroz napade panike svojih heroina, no hoće li današnje društvo, već naviklo na zbrku spolova i na rasap kromosoma Y, imati sluha za njezine rečenice? Ili će se svijet M. Duras, poput neke kuglice natopljene vodom, polako udaljiti od nas i prepustiti nas našim plitkim zabavama? Pitanje je to koje zasad ostaje bez odgovora.
Na dan oproštaja od Marguerite Duras, u crkvi Saint Germain-des-Pres, orgulje su, prema svjedočenju Ingrid Šafranek, svirale rumbu i tango Carlossa Alessia iz filma "India Song". Neka je djevojka plakala s rastvorenim "Ljubavnikom" na koljenima. Crkva je bila okićena ružičastim pupoljcima kao za nečije vjenčanje.
"Pisat ću i kad me jednom više ne bude", rekla je prije smrti Marguerite Duras. Milana Vuković Runjić
Da li je on mrtav ili živ, da li je svjestan ili nesvjestan, za mene je to postalo nevažno... jer je on već ižčeznuo. I baš u tom trenutku kada je zvuk muzike pljusnuo u more, ona ga je tek otkrila, tek pronašla.
Mi smo ljubavnici i zato ne možemo da prestanemo da se volimo.
Poslije toga, kada se tamna noć završavala, već je bilo i suviše kasno da odbijem. Bilo je i suviše kasno da prestanem da te volim.
Začitavanje: 'Ljubavnik' Baš kad su Francuzi pomislili da joj jetra neće izdržati, Duras je po tko zna koji put ispričala istu priču i uspjela je prodati u milijunima primjeraka. Margarit Diras ( Marguerite Duras ) Large_2201 Marguerite Duras Ljubavnik (Globus media, 2004.) je u Francuskoj 1984. požnjeo golem komercijalni uspjeh. Marguerite Duras (1914-1996), tada već u osmom desetljeću života, zabljesnula je prepričavajući još jednom priču svojeg djetinjstva. Branom na Pacifiku (1950.) počela je svoju spisateljsku karijeru upoznavši nas s Francuskom Indokinom, (današnjim Vijetnamom) i svojom obitelji. Od pedesetih su mnoge njene proze i scenariji bili inspirirani autobiografskim detaljima s obala Mekonga,a doprinijela je i bujici filmskog Novog vala kao scenaristica Resnaisove Hiroshime. Priča o majci koja je prokockala obiteljski imetak ulažući u neisplativo zemljište u Indokini, nasilna braća, bogati kineski ljubavnik motivi su koji od Brane opsjedaju Duras. Osamdesete za nju znače uspješno preživljavanje alkoholne kome i bujanje kreativnosti. Ljubavnik se tako može pohvaliti bogatom fragmentarnom strukturom u kojem svoje mjesto pronalazi majka, ikona patnje i ludila, nasilni stariji i nezaštićeni mlađi brat, kao i kineski nasljednik s kojim pripovjedačica upoznaje spolnost. Svi oni u Ljubavniku će imati nešto drukčiji tretman, jer na samom početku Duras, odnosno njena pripovjedačica, najavljuje de će govoriti o 'skrivenim razdobljima' svoje mladosti. O njima razmatra kao tinejdžerica i kao starica, slažući kompleksnu konstrukciju u kojoj čitatelj često može izgubiti kompas i osjećaj sigurnosti koji mu ulijevaju klasični narativi. Odnos s bogatim Kinezom u kasnim dvadesetima petnaestogodišnjoj je pripovjedačici prvo seksualno iskustvo. Susreli su se na skeli preko rijeke Mekong, a razmatranje tog događaja postaje uporište za sva ostala razmatranja. Snažna metaforičnost susreta pri prijelazu rijeke ukazuje na ključnost odnosa koji je djevojci zarobljenoj u koloniji omogućio bijeg iz 'stajaće vode rižišta' u novi život gdje će se ostvariti kao spisateljca. Ingrid Šafranek, hrvatska durasologinja par excellence primjećuje da: "formulu ljubavnog ili razvojnog romana Marguerite Duras koristi za paradoksalno izvrtanje očekivanih općih mjesta: djetinjstvo je ovdje prikazano kao strasna anti-idila, kao negativna utopija. Obitelj je napaćena ljubavlju i mržnjom, u njoj vladaju odnosi žrtve i mučitelja, oni isti kakvi vladaju i u rasističkom kolonijalnom susatavu, a koji će kasnije kulminirati u fašizmu. Očajanje je zapravo sretna okolnost jer u mladoj junakinji pospješuje pobunu i otvara joj put u stvaralaštvokao spas od vrebajućeg ludila.“ Mlada djevojka doista koristi pisanje za bijeg od bijede i nadomjestak za majčinu ljubav i društveno prihvaćanje. Pri početku romana nalaze se ovi aksiomatski retci: "Kad pisanje nije uvijek Sve, sve stvari stopljene u jednu po prirodi svojoj nerazlučivu stvar, ono nije ništa, tek reklama i vjetar..." Čitajući ih, postaje jasnije zašto je Duras navodno izjavila da će pisati i kad je jednom više ne bude. Srđan Laterza
Opet je bio na zadnjem sedistu crnog automobila, skrivao lice da se ne bi sreo sa pogledima, uvek u strahu. Ljubili smo se bez reci, ljubili, tu, zaboravljajuci sve, ljubili. Plakao je u poljupcu. Otac ce jos ziveti. Izgubio je i poslednju nadu. Molio ga je. Preklinjao ga je da mu dozvoli da je jos zadrzi uz sebe, uz svoje telo, rekao je da ga verovatno razume, da je i on verovatno bar jednom u svom dugom zivotu upoznao strast poput ove, da je drugacije nemoguce, molio ga je da mu dozvoli da i on sam, samo jednom, dozivi takvu strast, takvo ludilo, tu ludu ljubav prema beloj devojcici, trazio je jos vremena da je jos voli pre nego sto je posalju u Francusku, da mu je ostavi jos malo, jos mozda godinu dana, jer nije mogao da vec sad ostavi tu ljubav, ona je suvise nova, jos suvise jaka, jos uvek u gorucoj strasti, da bi bilo suvise grozno da se odvoji od njenog tela, utoliko pre sto on, otac, dobro zna da se to nece ponoviti. Otac mu opet rece da bi vise voleo da ga vidi mrtvog.
J. A.: Bojite li se smrti? M. D.: Ne znam. Ne umem da odgovorim. Otkako sam došla na more, ništa više ne znam. J. A.: A sa mnom? M. D.: Ranije i sada je između tebe i mene ljubav. Smrt i ljubav. Biće ono što hoćeš da budeš, ti. J. A.: Vaša definicija sebe? M. D.: Ne postojim, kao u ovom času: ne znam šta da pišem. J. A.: Vaša najmilija knjiga? M. D.: Brana, detinjstvo.
J. A.: A u raj, hoćete li otići? M. A.: Neću. To mi je smešno. J. A.: Zašto? M. J.: Ne znam. Uopšte ne verujem u to. J. A.: A posle smrti, šta ostaje? M. D.: Ništa. Samo živi koji se smeše jedni drugima, koji se sećaju. J. A.: Ko će se sećati vas? M. D.: Mladi čitaoci. Đačići.
J. A.: Šta vas zaokuplja? M. D.: Pisanje. Tragična zaokupljenost, znači zavisna od toka života. U tome sam bez napora. Iz knjige To je sve
Čet 18 Apr - 8:33
После десет година
