Sveti Vladika Nikolaj Velimirović

Рано сам се пробудио, и прва мисао, која ми дође на памет беше моја
уобичајена вожња на мору. Но туга ме обузе кад се сетих, да се тога дана
нећу возити барком него "Панонијом". Дошао је дан поласка. Погледах
кроз прозор и угледах оно, што сам једино и могао угледати, а то је
море. Дође ми да се у њему још једном окупам. Журно се спремим, сиђем и
после пет минута мој умишљај би остварен. Мило море! Како си свеже и
мирисно! Твоја се вода упија у тело моје; рада је да је понесем у
домовину моју. Твоје слане капље љубе се са мном и опраштају. Таласи
твоји журе се к мени један преко другог и нешто ми шапућу. Да ли је то
опомена, да не заборавим оно што сам сазнао у Боци или шаљу поздрав
Шумадији?

Један за другим ваљају се преко мене с умилним шумом. Дубина твоја
мрачно посматра брда окићена, или боље рећи онакажена каменим
утврђењима, из којих многобројна гротла топова зијају у правцу према
теби. Гле, и они доњи слојеви твоје течности, чини ми се, издижу се са
дна и иду к мени. И они хоће нешто да ми кажу на растанку. Но не, не
казуј, водо, знам све шта желиш да ми кажеш; твоје страшно лице плаши
ме, оно представља језовитост онога што ми имаш казати. Само ти хвала,
море, што и ти српски осећаш! Ја идем натраг. Адио!

Отишао сам код владике, да се поздравим. Уморан од јучерашњег напора он
је још у постељи отпочивао. У разговору са браћом калуђерима, сачекао
сам, док није Преосвећени устао. Чим сам код њега пријављен, пустио ме
је унутра к себи. Као и увек предусрео ме је врло симпатично. Поздрављао
је по мени многе своје виђеније познанике и пријатеље у Београду. За
тим узе са стола један спремљени завежљај књига и даде ми. То беху
његова литерарна дела, која ми дариваше. Заблагодарим му дубоко и после
краћег разговора, целивам му руку, примим од њега благослов и вазда
лепих жеља за срећан повратак дому, изиђем.

Упутим се натраг дому, да се спремим за полазак. Застао сам пред иконом
Свете Девојке и помолио се за спас и срећу Боке. Они добри људи, код
којих сам био на стану за све време мога бављења на мору, и сами су били
ожалошћени због мога одласка. Обећао сам им, да ћу доћи у Боку опет на
друго лето. Дај ми, Боже, могућности, да своје обећање испуним!


Владика Николај Велимировић – „Моје успомене из Боке“ (1904)

БЕСЕДА НА ВАСКРС



Јеванђеље о Победиоцу смрти




Озебли се скупљају око огња; огладнели се сабирају око трпезе; намучени у дугоноћној тами радују се изласку сунца; изнурени претешком борбом кличу изненадној победи. О, васкрсли Господе, како си васкрсењем Твојим постао све свима! О, пребогати Царе, како си једним Твојим даром напунио све празне руке пружене к небу! Радује се небо, радује се и земља. Радује се небо као што се мајка радује када храни своју огладнелу децу; радује се земља као што се деца радују када примају храну из руку своје мајке.

Победа Христова једина је победа којој се могу радовати сва људске бића од првостворенога па до последњега. Свака друга победа на земљи делила је и дели људе. Кад један цар земаљски задобије победу над другим царем, један се од њих радује а други жалости. Кад један човек победи свога суседа, онда је под једним кровом песма а под другим плач. Но нема победне радости на земљи, која није затрована злурадошћу: обичан победилац земаљски радује се колико своме смеху толико и сузама побеђеног противника. Он ни сам не примећује, како му злоба преполовљава радост.

Кад је Тамерлан победио султана Бајазита, он је овога ставио у гвоздени кавез и пред кавезом направио пир и весеље. Његова злурадост била је сва његова радост; његова злоба давала је хране његовом весељу. О, браћо, како је злурадост кратка радост! О, како је злоба отровна храна весељу! Кад је краљ Стеван Дечански победио краља бугарскога, он није хтео улазити у бугарску земљу нити робити бугарски народ, него с бојног поља упутио се у испосницу, да пости и Богу се моли. Овај победилац племенитији је од онога. Но и ова победа, као ниједна људска победа, није победа без свог жалца за побеђене. И најплеменитија људска победа је слична неком сунцу, које би једном половином сипало светле а другом тамне зраке. Само је Христова победа као сунце, које сипа светле зраке на све оне који стоје под њим. Само Христова победа испуњава сва срца људска неподељеном радошћу. Само је она без злурадости и без злобе.

Тајанствена победа, рећи ћете? Јесте, али у исто време објављена свему роду људском, живом и умрлом.

Великодушна победа рећи ћете? Јесте, и више од тога. Није ли мајка више него великодушна када не само једном или двапут одбрани децу своју од змија, него да би децу спасла за увек, иде храбро у само легло змија и огњем га сагорева?

Лековита победа, рећи ћете? Јесте, лековита и спасоносна за навек и навек. Ова незлобна победа спасава људе од свију зала и чини их бесмртним - и чини их бесмртним и безгрешним. Јер бесмрће без безгрешности значило би само продужени век злу, продужени век злурадости и злоби. А бесмрће с безгрешношћу рађа непомућену радост и чини људе браћом пресветлих ангела Божјих.

Ко да се не радује победи Христа Господа? Гле, Он није победио ради Себе, него ради нас. Његова победа није учинила ни већим, ни живљим, ни богатијим Њега, него нас. Његова победа није себичност но љубав, није отмица но дар. Земаљски победиоци односе победу, а Христос је једини који доноси победу. Ниједан земаљски победилац, цар или војвода, не жели да се његова победа одвоји од њега и припише другоме; само васкрсли Господ нуди Своју победу оберучке свакоме од нас, и не срди се, но радује се, кад ми Његовом победом постанемо победиоци, то јест већи, живљи и богатији него што смо.

Земаљске победе су лепше кад се издалека гледају а ружније и одвратније кад се загледају изблиза, док се за Христову победу не може рећи кад је лепша: да ли кад се гледа издалека или изблиза. Гледајући ту победу издалека ми јој се дивимо као јединственој по сјају, красоти, чистоти и спасоносности. Гледајући је пак изблиза ми јој се дивимо због страхоте непријатеља, који су њоме скрушени, као и због множине робова, који су њоме ослобођени. Данашњи дан је више од свих осталих дана у години посвећен прослављању и празновању ове победе Христове, те се приличи загледати ову победу изблиза колико због бољег познања толико због већег радовања.

Приђимо, дакле, ближе васкрслом и победничком Господу нашем и запитајмо се: прво, кога је Он победио васкрсењем Својим? И друго, кога је Он ослободио победом Својом?

Васкрсењем Својим Господ је победио два најљућа непријатеља живота људског и достојанства људског: смрт и грех. Ова два непријатеља људског рода рођени су још онда кад је први човек постао одрођен од Бога погазивши заповест о послушности према Створитељу своме. У Рају човек није знао ни за смрт ни за грех, ни за страх ни за стид. Јер прилепљен уз Живога Бога човек није могао знати за смрт, и живећи у савршеној послушности према Богу он није могао знати за грех. А где се не зна за смрт, не зна се ни за страх; и где се не зна за грех, не зна се ни за стид од греха. Чим се човек огрешио о свеспасоносну послушност према Богу, страх и стид ушли су у њега; он се осетио бескрајно удаљен од Бога и наслућивао је косу смрти над собом. Зато кад Бог викну Адама и рече му: где си? он рече: чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих (Пост. 3, 7-10). Дотле је глас Божји крепио, радовао и оживотворавао Адама, а тада, после учињеног греха, тај исти глас Божији раслабљавао га, страшио и умртвљивао. Дотле је Адам гледао себе одевена у ангелску одећу бесмртности, а тада је угледао себе грехом раздевена, опљачкана, понижена до скота, и смањена до кепеца. Тако је, браћо, преужасан и најмањи грех непослушности према Богу. Уплашивши се од Бога Адам се сакрио међу дрвета у врту. Као кад питома мачка подивља и побегне у гору, те се почне крити од домаћина и хранитеља свога! Од бесловесних створова, над којима је Адам дотле свемоћно господарио, он је почео тражити заштите мимо Заштитника свога. Један грех муњевитом брзином повлачио је други, трећи, стоти, хиљадити, док се човек најзад није поскотио и оземљанио, телом и духом. Грешни пут, којим је Адам ударио, водио је к земљи и у земљу. Отуда Божје речи: јер си земља и у земљу ћеш отићи (Пост. 3, 19) исказују не само Божји суд него и један већ отпочети и нагло напредујући процес поземљавања и распадања човекова.

Адамово потомство, колено за коленом земљанило се и распадало се, грешећи са стидом и умирући са страхом и ужасом. Људи су се крили од Бога за дрвеће, за камење, за злато и прашину: што су се више крили, то су се више од правога Бога удаљивали и правога Бога заборављали. Природа која је негде лежала пред ногама човековим, постепено се дигла изнад главе његове, тако да му је на крају са свим заклонила лице Божје и она му постала место Бога. И човек је почео обожавати природу, то јест: њу слушати, по њој се владати, њој се молити и њој жртве приносити. Но обожавана природа није могла спасти ни себе ни човека од смрти и трулежи. Страшни пут, којим је човечанство ходило, био је пут греха; и тај злокобни пут водио је непогрешно само ка једном претужноме граду - ка граду мртвих. Цареви људски царевали су над људима а грех и смрт царевали су над људима и царевима. Што се даље ишло то је бреме греха све веће расло, као грудва снега кад се котрља низ брдо. Човечји род налазио се у крајњем очајању онда када се јавио небески Јунак да спасава.

Тај Јунак је био Господ Исус. Вечно безгрешан и вечно бесмртан Он је походио трулежно гробље људског рода свуда просипајући цвеће бесмртности. Од Његовог даха бежао је смрад греха, и од Његове речи мртви у су оживљавали. Но Он из човекољубља узео је на Себе брдо греха људског као што се из човекољубља обукао у смртно тело људско. Али грех људски тако је био тежак и страшан, да се под његовим теретом и сам Син Божји срушио у гроб. Блажен по сто пута тај гроб, из кога потече река бесмртног живота за род људски! Низ тај гроб Јунак се спусти до Ада, где разори престо Сатанин и уништи легло свих злоковарних завера против рода човечјег; уз тај гроб Јунак се диже до највиших небеса пропутивши нов пут - ка граду живих. Својом снагом Он разори Ад, Својом снагом прослави тело своје и диже се из гроба - Својом сопственом снагом, која је нераздељива од снаге Оца и Духа Светога. Смирено као јагње пође незлобиви Господ на страдање и смрт, и силно као Бог издржа страдање и победи смрт. Његово васкрсење јесте истинити догађај, и у исто време пророчанство и слика нашега васкрсења - јер ће затрубити труба и мртви ће устати нераспадљиви (I Кор. 15, 52).

Упитаће неко: како се то каже, да је васкрсли Господ победио смрт, међутим људи још увек умиру? Који год улазе у овај живот кроз мајчину утробу, они излазе из овог живота кроз смрт и гроб. То је правило. Само што смрт за нас, који у Христу умиремо, није више мрачни понор но рађање у нов живот и повратак у домовину своју. Гроб за нас није више вечна тама но само једна капија, на којој нас чекају светли ангели Божји. За све оне који су испуњени љубављу према прекрасном и човекољубивом Господу гроб је постао само последња препона да ступе у Његово присуство - и то препона слаба као паучина. Зато славни апостол Павле узвикује: мени је живот Христос а смрт добитак (Филип. 1, 21). Како да није Господ победио смрт, кад се смрт више и не види од Њега? Гроб није више дубоки понор, јер га је Он испунио Собом; нити је гроб више мрачан, јер га је Он осветлио; нити је гроб више страшило и ужас, јер не означава крај живота но почетак; нити је гроб наша вечна домовина но само врата те домовине. Разлика између смрти пре васкрсења Христовог и после овога јесте као разлика између страшног пожара и пламена једне свеће. Тако темељна би победа Христова, и тако Његова победа прождре смрт (I Кор. 15, 54).

Упитаће даље неко: како се то каже, да је васкрсли Господ победио грех, међутим људи још увек греше? Заиста је Господ победио грех. Он га је победио Својим безгрешним зачећем и рођењем; па га је победио Својим чистим и безгрешним животом на земљи; па га је победио Својим праведничким страдањем на Крсту; и најзад крунисао је све те победе Својим преславним васкрсењем. Он је постао лек, поуздани и непогрешни лек против греха. Ко је заражен грехом, само се Христом може излечити. Ко не жели да греши, само помоћу Христа може ту своју жељу остварити. Кад су људи пронашли лек против богиња, они су говорили: ми смо победили ту болест! Исто су тако говорили и онда кад су пронашли лек против гушобоље, зубобоље, костобоље и других неких болести. Ми смо те болести савладали! Ми смо те болести победили! Пронаћи лек против неке болести, дакле, значи победити ту болест. Христос је несравњено највећи Лекар у историји људској, јер је донео људима лек против болести над свима болестима, то јест против греха, из кога се рађају све остале болести и све остале муке људске, и душевне и телесне. Тај лек - то је сам Он, васкрсли и Живи Господ. Он је једини и једино поуздани лек од греха. Ако људи и дан данас греше и од греха пропадају, то не значи, да Христос није победио грех, него то само значи, да дотични људи не узимају једини лек против своје смртоносне болести; значи, или да још не познају довољно Христа као лек, или, ако Га познају, да Га ипак не употребљују из буди каквих разлога. Но историја сведочи са хиљаде хиљада гласова, да они, који привише тај лек на душу своју и узеше га у тело своје, исцелише се и оздравише. Познајући слабост нашег јестества Господ Христос наредио је вернима, да Га узимају као храну и пиће под видљивим обликом хлеба и вина. То је учинио Човекољубац из безмерне љубави према људима, само да би им олакшао приступ живоносном леку од греха и од трулежи греховне. Који једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему - и он ће живети мене ради (Јов. 6, 56-57). Они који греше, хране се грехом, и живот се у њима постепено губи од греха. Они пак, који се хране живим Господом, хране се управо животом, и живот у њима све више умножава, а смрт умањује. А уколико се живот умножава, утолико одвратнији бива грех. Бљутава и жалосна сласт греха замењује се код њих животворном и радосном слашћу Христа Победиоца.

Благо онима који ову тајну испиташе и окусише у своме животу. Они се могу назвати синовима светлости и децом благодати. Кад се иселе из овог живота, они ће отићи као из болнице, но не више као болесници.

Питамо се сада: кога је васкрсли Господ ослободио победом Својом над грехом и смрћу? Да ли само људе једне народности? или једне расе? или једнога сталежа? или једнога друштвеног положаја? Не, никако. Такво ослобођење својство је злурадих и злобних победа земаљских победилаца. Господ није назван Јеврејољубац, нити Гркољубац, нити сиротољубац, нити аристократољубац, него је Он назван Човекољубац. Своју победу, дакле, Он је наменио човеку, без обзира на све разлике, које људи међу собом праве. Он је извојевао победу ради добра и користи свих створених људи, и понудио ју је свима створеним људима. Онима који приме и усвоје ту победу Он је обећао живот вечни и санаследство у царству небеском. Он никоме не намеће Своју победу, и ако је она тако скупоцена, него оставља слободу људима, да је усвоје или не усвоје. Као што се човек у Рају слободно определио да прими пропаст, смрт и грех, из руку Сатане, тако има сад слободно да се определи да прими живот и спасење из руку Бога Победиоца. Христова победа је мелем, мелем животворни, за све људе, јер сви су постали прокажени од греха и смрти.

Тај мелем чини болесне здравим а здраве здравијим.

Тај мелем мртве оживљава а живима живот умножава.

Тај мелем умудрава, оплемењава, обожествењава човека, снагу му повећава стоструко и хиљадуструко, и достојанство му подиже далеко изнад свеколике створене природе чак до узвишености и красоте Божјих ангела и архангела.

О, прекрасни и животворни мелеме! Која рука да те не прихвати! Које срце да те не привије на ране своје! Које грло да те опева! Које перо да опише чудотворност твоју! Која рачуница да изброји досадашња твоја исцељења болних и васкрсења мртвих! Која суза да ти благодари!

Ходите, дакле, сви ви, браћо, који се страшите смрти. Приступите Христу васкрсломе и васкрситељу, и Он ће вас ослободити од смрти и страха смртнога.

Ходите и ви сви, који живите под стидом од јавних и тајних грехова својих, ходите ближе Живоме Источнику, који омива и очишћава, и који може најцрњи суд учинити бељим од снега.

Ходите сви ви, који тражите здравља, снаге, красоте и радости. Гле, васкрсли Христос је пребогати источник свега тога. Он вас све болећиво и чежњиво чека желећи да нико не изостане.

Поклоните Му се телом и душом. Сједините се с Њим свим умом својим и свим помислима својим. Загрлите Га свим срцем својим. Не клањате се заробитељу него Ослободитељу; не сједињавате се с губитељем него са Спаситељем; не грлите тућина него најближег сродника и најнежнијег пријатеља.

Васкрсли Господ је чудо над чудима, но Он је баш као чудо над чудима права природа ваша, права природа човечја, првобитна, рајска природа Адамова. Права природа човека и није да робује бесловесној природи око себе него да влада њоме моћно, свемоћно. Нити је права природа човека у ништавности, у болести, у смртности и у грешности, него у слави и здрављу, у бесмртности и безгрешности.

Васкрсли Господ скинуо је завесу са истинитог Бога и са истинитог човека, и показао нам Собом величину и красоту и једног и другог. Нико не може познати истинитог Бога осим кроз васкрслог Господа Исуса, нити ко може познати истинитог човека осим кроз Њега јединога.

Христос васкрсе, браћо!

Васкрсењем Својим Христос победи грех и смрт, скруши мрачно царство сатанско, ослободи заробљени род људски, и разломи печат највећих тајни Бога и човека. Њему нека је слава и хвала са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.



Из књиге "Омилије", Светог Владике Николаја

НЕМОГУЋНОСТ ПРИРОДНИХ ЗАКОНА




1. Када наши савременици говоре о природним законима, они говоре из два супротна и непријатељска табора. Из једнога табора долази тврђење, да је природа сама себи и законодавац и законопрималац. Из другог табора, пак, долази тврђење, да је Бог законодавац природних закона, а природа законопрималац.

2. Љубитељи истине, којима вид није заслепљен прашином таборске, партизанске борбе, спотичу се и о једно и о друго тврђење. Њихови приговори и једном и другом табору веома су тешки.

3. Они се обраћају и једном и другом табору заједно са овом јасном чињеницом, иза које стоје и стварност и логика: Онај ко даје законе и онај ко прима законе морају бити свесна бића. Не може несвесан прописивати законе за свеснога, нити свесан може давати законе несвесноме.

4. Јер је закон у суштини својој ствар свеснога разума. Са обе стране закон претпоставља свесан разум: са стране онога ко даје закон и са стране онога ко прима закон. Недостаје ли свестан разум било на једној било на другој страни, закон није закон него нешто сасвим друго са другим и друкчијим назвањем.

5. После овог општег приговора и једном и другом табору обраћају се љубитељи истине сада посебно оном првом табору па кажу: Ако је природа и законодавац и законопрималац, онда то значи да она без свесног разума и даје себи законе и усваја их. То се пак противи самом појму закона. Јер је закон по самој својој суштини ствар свеснога разума свесних бића, на обе стране.

6. Оном другом табору чине љубитељи истине овај приговор: Ви кажете, да је Бог прописао и дао природне законе. То би се с једне стране могло узети као логично, но с друге не би. То јест заиста законодавац је у овом случају свесно биће, али законопрималац је несвесна твар. И то се коси са појмом закона, који претпоставља свесна бића са свесним разумом на обе стране.

7. Према томе, нити природа може дати законе нити их може усвојити. А из тога следује, да такозвани природни закони и не постоје. Јер ти закони названи су природним или зато што их је сама природа установила и дала, или пак зато што их је природа од Бога прихватила и усвојила. Али како је природа без свесног разума, то она није могла ни установити и дати нити пак прихватити и усвојити законе.

8. На једном скупу философа беше оштра препирка о природним законима. После дуге препирке устаде један од препирача, па рече: Једни су од нас за законе природине, а други су за законе природе. Зачудише се сви, па ће рећи: ми не видимо разлику између та два назвања. А онај им одговори: разлика је велика. За природине законе стоје они од вас који сматрају природу законодавцем, а за природне законе стоје они који сматрају Бога законодавцем у природи. Оба мишљења имају вероватноће но оба подлежу и критици. Ја не знам коме би се мишљењу приволео.

9. Ту се десио и један љубитељ чисте истине. Он устаде и рече: Ја се не бих могао приволети ни једном ни другом мишљењу. О природином закону не може бити говора, јер се том претпоставком негира Бог као надприродно, свесноразумно и самостално биће, а на његово се место ставља природа, којој се приписује једна свесноразумна, законодавна радња. На тај начин природа се обоготворава и чини својим сопственим творцем и законодавцем. А то ништа друго није до бесмислено идолопоклонство.

10. Но исто тако не може бити говора ни о природном закону, даном природи од Бога. Ко би од нас помислио, да даје закон камењу, или дрвећу, или птицама и рибама, или овцама и козама, или слоновима и камилама? Несумњиво, нико. Како онда можете приписивати Богу такву једну неразумну радњу?

11. Закон иде од разума разуму, од свеснога бића свесноме бићу, од личности ка личности, од сличнога сличноме. Према томе, природа није могла нити сама себи дати законе, нити их примити и усвојити од Бога. Истина је, да се једини Бог може замислити као законодавац, што Он у ствари и јесте. Али као законодавац Бог је могао дати законе једино човеку од свих створених бића у видљивој васиони.

12. И Бог је заиста и дао закон човеку, и само човеку. То и јесте једини закон који постоји. Оно пак што је Бог дао свој осталој природи и што има сличности са законом, није у ствари закон него нешто друго, што научници називају силом, инстинктом, нагоном, импулсом, подсвесним или подразумним осећајем. Из реченога је дакле јасно, да нити постоји природин ни природни закон, пошто би се и један и други супротили логичном и стварном поимању закона.



"Номологија", Свети владика Николај

Učenost i vera



Jedno je učenost a drugo je vera.Učenost se odnosi na prirodu i stvari
a vera na dušu i Boga i Sud Boziji i vaskrsenje i zivot u carstvu
nebeskom.Sveti Arsenije bio je najpre senator carski i vaspitač sinova
carskih.Bio je najčuveniji čovek u carevini.I kao takav ostavi sav
sujetan svet,i ode u manastir i zamonaši se.Kao monah on se često
obraćao jednom preprostom monahu za savet u duhovnim stvarima.Neko to
opazi pa začudjen zapita:
-Kako ti Arsenije,koji znaš i grčku i latinsku učenost,da se obraćaš ovom prostaku za savet?
Odgovori na to Arsenije:
-Grčku i latinsku učenost ja znam,no u oblasti duhovnoj jos ni azbuku nisam naučio.
Sv. vladika Nikolaj Velimirović

Hrana duše



Rekao je Gospod:ne zivi čovjek samo o hlebu,no o svakoj riječi koja
izlazi iz iz usta Bozijih(Mat.4.4).Hlebom se hrani telo,rečiju Božijom
duša.Od svih jela u svetu,hleb je najzdravija hrana za telo.O samom
hlebu moze ziveti telo čovečije,a duša moze ziveti samo o reči
Božijoj.Pod reči Božijom razume se ova nauka Božija,odkrivena ljudima
kroz Gospoda Isusa Hrista.Kraće rečeno:pod reči Božijom razume se sam
Gospod Isus Hrist,a da je on ta reč Božija kojom se duša hrani,sam je
potvrdio kad je rekao:Ja sam hleb živi koji sidje s neba,koji jede od ovoga hleba živeće vavijek.(Jov.6.51)

Oni koji hrane svoje telo samo raznim poslasticama,pokvare svoje telo i
padaju u razne bolesti.Tako isto i oni koji hrane svoju dušu raznim
poslasticama lažnih teorija i filosofija,pokvare dušu svoju i padaju u
bolesti.Jedna potpuno zdrava i potpuno dovoljna hrana za dušu čovekovu
jeste Gospod Isus Hrist,prevečna Reč Božija,ovaploćena od Svete Deve
Marije i u svetu javljena kao Bogočovek.
Od te hrane duša se nikad ne može prejesti,ma koliko jela.I ta hrana ne
samo da nikog ne ubolešćuje,nego i sama leči od svih boleština.
I tako,dakle higijena duše zahteva tri glavna uslova:Boga,molitvu i Reč
Božiju,što čini svetlost,vazduh i hranu duševnu svakoga pravoslavnoga
hrišćanina.

Vladika Nikolaj-Duhovne pouke

Filosofija neporočna


Pisahu ljudi knjige o romanu čovečijeg života,a svaka kap vode trčeći
iz lonca u oblake,iz oblaka u lonac,imaše svoj roman-no roman vode osta
nenapisan.
Slikahu ljudi slike o drami čovečijeg života,a svako zrno boba,trčeći
sa gumna u usta,iz usta u gumno,imaše svoju dramu,-no drama zrna boba
ostade naslikana.
Rezahu ljudi rezbe ukamen o bolu čovečijem,a svako jagnje trčeći iz
utrobe majčine pod nož,ispod noža u utrobu majčinu-no bol jagnjeta osta
neizrezan.A Svečovek se objašnjavaše sa filosofima u mnogoljudskom,no
ne i mnogomudrom mestu,zvanom Grad na Vodi.
Govorahu filosofi Svečoveku:Gradjani ovog grada bogati su svim i svačim,pa i brojem filosofija.
Tužno se osmehnu Svečovek,pa odgovori:To je isto kao kad bi neko rekao,ja sam bogat svim i svačim,pa i brojem glava na ramenu!
A ja vam kažem:najbogatiji je čovek sa jednom glavom na ramenu.a bednik
sa mnogo glava može služiti samo kao bogatstvo muzeja za čudovišta.
Jel te-vaše je zanimanje traženje istine?To je jedna vrsta lova?Onda
vas ja pitam:da li ste činili sve predhodno ,što čini jedan oprezan
lovac,koji se krene izjutra u lov u planinu?


Zvezde su mi svedok kad vam kažem:Istina se otvara samo
neporočnim.Neporočni je jedini lovac kome istina ide u susret.Po sto
puta uzalud ste se naoružali svim mogućim oružjem za lov na istinu,ako
ste zaboravili neporočnost,zaboravili ste jedino oružje,pred kim se
istina predaje.
Tri elementa moraju u vama biti neporočni-sva tri u isto
vreme-misao,osećaj,volja.Ako je jedno pomračeno, zaista proći ćete mimo
istinu i nećete je smotriti.
Nisam li vam rekao jedanput:samo čisti srcem videće Boga?Koliko hiljada
godina ovo treba ponavaljati?Ako probaste ovo zašto ne usvojiste?Ako ne
probaste,kako odbaciste?
Buda,filosof neporočni,znao je za ovo i sledio je ovim.Sokrat filosof
neporočni,znao je za ovo,i sledio se ovim.Kako ste se mogli mašiti
njihovog posla ne opravši ruke?Kako ste mogli s neopranim rukama,s
neopranim srcem,sesti u njihovu stolicu i učiti istinu?
Filosofija se mora prvo živeti,pa onda propovedati.Inače je vaša filosofija na jeziku istina a u srcu laž.


odlomak iz knjigeREČI O SVEČOVEKU Sv.vladika Nikolaj

Sveti Vladika Nikolaj Velimirović Žički i njegova biografija
Rođenje i rano detinjstvo vladika Nikolaj Velimirović



Sveti Vladika Nikolaj Velimirović Žički ikona i biografija

Vladika Nikolaj Velimirović rođen je na Tucindan 23. decembra, po starom, ili 5. januara 1881. godine, po novom kalendaru. Rodno mesto Vladike Nikolaja je maleno planinsko selo Lelić, smešteno na severnim padinama planine Povlena, nedaleko od Valjeva. Roditelji njegovi, Dragomir i Katarina, prosti šumadijski seljaci, imali su devetoro dece. Nikola (Vladičino svetovno ime) bio je prvo dete u roditelja. Ostalih osmoro je poumiralo od raznih bolesti, a jedan od njih – Dušan (otac blaženopočivšeg Vladike Jovana), poginuo je u ratu 1914. godine. Mali Nikola je kršten u manastiru Ćelijama, koji je tada bio parohijska crkva sela Lelić.

Znamenita porodica Velimirovića potiče od Antonija – Ante Jovanovića, koji se u valjevski kraj doselio iz Srebrenice u Bosni. I danas taj zaseok u Leliću zovu „Bošnjaci“. Antonije je bio načelnik sreza podgorskog i jedan od viđenijih ljudi u tadašnjoj Srbiji. Sahranjen je ispred severnih vrata manastira Ćelija. Grob mu je do danas dobro očuvan sa kamenom pločom i krstom od crvenog mermera. Joakim Vujić, u svome „Putešestviju po Serbiji“, zapisao je susret sa načelnikom sreza podgorskog Antonijem Jovanovićem u Leliću. Po Antonijevom sinu Velimiru nastalo je prezime Velimirović.

Mali Nikola je odgojen i vaspitan u uglednoj srpskoj patrijarhalnoj zadruzi koja je imala preko tridesetoro čeljadi. Otac Dragomir, bio je retko pismen seljak za ono doba. Pored uobičajenih seoskih poslova, bio je pisar i delovođa sreza podgorskog. Do danas su sačuvane deobne presude pisane njegovim lepim i čitkim rukopisom. Pošto je zbog poslova često odsustvovao od kuće, brigu o vaspitanju dece preuzela je njegova smerna supruga Katarina – potonja monahinja Ekatarina. Ona je prvi učitelj i vaspitač malog Nikole. Još kao dete vodila ga je za ručicu u obližnji manastir Ćelije na bogosluženje i pričešće. Učila ga da se prekrsti i kako se Bogu moli. Tih prvih detinjih dana pored toploga skuta materinog, Nikolaj se docnije često sećao. Jedan takav događaj, opisao je u svojoj autobiografskoj molitvenoj pesmi – „Molitva roba u tamnici“.

Osnovna škola i gimnazija



Kada je Nikola malo odrastao, otac Dragomir reši, da ga, kao najstarijeg i najbistrijeg od svoje dece, upiše u školu. Osnovna škola sela Lelića bila je u manastiru Ćelijama. Pošto su deca pohađala školu iz drugih sela udaljenih i preko dvadeset kilometara, prostrani manastirski konak je pretvoren u internat. Nedeljom i praznikom roditelji su dolazili u manastir na bogosluženje, obilazili decu i donosili potrebne namirnice i čistu preobuku. Kuća Velimirovića udaljena je od manastira 4-5 kilometara. Nikola je po prirodi bio mali i sitan, te da ne bi pešačio svakodnevno toliki put, otac ga predade u školski internat. Tako otpoče Nikolino školovanje i obrazovanje pod kupolama svetoarhangelskog hrama u manastiru Ćelijama.

Ćelijski učitelj, Mihailo Stuparević, uočio je Nikolinu revnost i darovitost, pa je po završenoj osnovnoj školi, savetovao ocu Dragomiru da Nikolu pošalje na dalje školovanje. Bistri i otresiti seljak posluša učitelja i Nikolu upisa u Valjevsku gimnaziju. Gimnazija u Valjevu je bila na dobrom glasu ali nije bila potpuna. Imala je samo šest razreda.

Posle završene Gimnazije nastala je dilema: gde i kako nastaviti dalje školovanje. Uz odobrenje oca Dragomira, Nikola krene sa svojim drugom Petrom Kosićem da se upiše u Vojnu akademiju. Zbog neuhranjenosti i malog obima grudi Nikolu na konkursu odbiju, a Petar se upiše i postane visoki oficir srpske i jugoslovenske vojske, poznat u događajima oko puča generala Simovića 1941. godine.

Upis u Bogosloviju

Tragajući dalje za školom u koju da se upiše, Nikola sazna da je objavljen poziv za upis učenika u poslednju generaciju stare Beogradske bogoslovije. Primao se neograničen broj učenika. Nikola se prijavi i bude primljen i upisan u prvi razred.



Njegovi drugovi su uglavnom bili upisani u bogosloviju sa po dva razreda gimnazije. Toliko je bilo potrebno. Nikola je završio šest razreda i veš bio prilično oformljena mlada ličnost – mladi intelektualac. Odmah je u bogosloviji bio zapažen. Oduševljavao je svoje profesore i drugove razumevanjem najzamršenijih problema iz oblasti nauke, filosofije i teologije. Pored obaveznih udžbenika i skripti počeo se uveliko koristiti bogoslovskom i filosofskom literaturom u savlađivanju nastave. Svaki trenutak slobodnog vremena je koristio da što više pročita i nauči. Od prvih bogoslovskih dana počeo je čitati dela svetskih klasika. Do kraja školovanja pročitao je dela Njegoša, Dostojevskog, Puškina, Tolstoja, Šekspira, Getea, Igoa, Dantea, Voltera, Ničea…

Duhom svojim nadnosio se i nad tajanstvenom mudrošću dalekog Istoka, čitajući i proučavajući sveštene i filosofske knjige drevne Indije. I docnije, celog života se vraćao Indiji. Žalio je što hrišćanstvo nije uspelo da prodre u Aziju. Smatrao je da bi ga indijski duh sklon kontemplaciji i mistici još više produbio i obogatio. Zato je napisao nekoliko poznatih dela na tu temu: „Hriste, dođi u Aziju“, „Indijska pisma“, „Indijski Savle“ i dr.

Posle završene bogoslovije, Nikolaj je postavljen za učitelja u selu Dračići nedaleko od Valjeva, na putu za Kosjerić. Tu se upoznao i sprijateljio sa sveštenikom Stevom Popovićem, emigrantom iz Crne Gore. Sa njim je odlazio na razne sveštene obrede u selo gde je upoznao duhovni život srpskog sela i seljaka. Letnje raspuste je provodio u Boki na lečenju. Pisao je iz Boke svome prijatelju, svešteniku Stevi, i u tim pismima su ostali prekrasni opisi Boke Kotorske i života naroda u Crnoj Gori i Dalmaciji. U to vreme, Nikola je već uveliko ovladao veštinom pisanja i besedništva. Pored pisanja i saradnje u „Hrišćanskom vesniku“, pisao je i u drugim crkvenim i svetovnim časopisima i novinama. Kao učitelj u Dračiću napisao je jedan pozorišni komad koji je izvođen u valjevskom pozorištu. Nažalost to delo je izgubljeno. Posle kratkog učiteljevanja u Dračiću postavljen je odlukom ministra prosvete Srbije za upravnika škole u Donjim Leskovcima. No učiteljska služba nije bila cilj mladog Nikole.

Dva doktorata vladike Nikolaja



Neposredno posle završetka bogoslovije, kao odličnom i darovitom učeniku, nuđeno mu je da ide na studije u Rusiju. On je pošto – poto hteo na Zapad. Nije mogao odmah dobiti stipendiju. Rešio je da čeka. I jednog dana stigla je odluka ministra prosvete da se Nikoli obezbeđuje stipendija za nastavak studija na starokatoličkom fakultetu u Bernu u Švajcarskoj. Želja je bila ispunjena. Nikola je spakovao kofere i otputovao u Švajcarsku.

U Bernu je Nikola prvi put dobio potrebne uslove za učenje i studiranje. Imao je državnu stipendiju koja mu je obezbeđivala pristojan život. Sa fotografija iz tog doba vidi se da je on već tada postao uglađeni i lepo odeveni evropski student i gospodin. Dobro je naučio nemački jezik i pored svog matičnog fakulteta u Bernu odlazio je da sluša predavanja na drugim fakultetima širom Švajcarske i Nemačke. Ostajao je čitave semestre na poznatim fakultetima slušajući čuvene profesore teologije i filosofije. Po završenom fakultetu prijavio je doktorsku tezu i doktorirao na temu: „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.

Iz Švajcarske, Nikola se vraća u Beograd, sa namerom da studije nastavi na Oksfordu u Engleskoj. Nije odmah dobio stipendiju, ali on otputuje u Englesku. Verovatno intervencijom i vezama prote Ilića, ubrzo mu je dodeljena stipendija. Bez velikih teškoća Nikola nauči engleski jezik i završi filosofki fakultet u Oksfordu i doktorira iz filosofije na temu: „Filosofija Berklija“. Ovu temu je branio na francuskom jeziku u Ženevi. I tako sa dva doktorata i perfektnim znanjem tri glavna evropska jezika, Nikola se vraća u Beograd.

U Beogradu nije dočekan sa oduševljenjem. Mala balkanska sredina dočekala ga je sa zavišću a crkveni ljudi su zazirali od njega zbog toga što se školovao u rimokatoličkoj Evropi. Ni jedna diploma nije mu priznata, navodno zbog toga što nije imao završenu punu gimnaziju. I on, sa završena dva fakulteta i položena dva doktorata na dva najznamenitija evropska univerziteta vraća se u srednju školu i polaže sedmi i osmi razred gimnazije u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Posle toga je postavljen za suplenta Beogradske bogoslovije kao svršeni student filosofije. Predavao je svetovne predmete i jezike.

Monašenje vladike Nikolaja Velimirovića

Tek što je počeo predavanja u bogosloviji, Nikola se ponovo razboleo. Bolovao je dugo i teško. U bolnici se zavetuje, da će, ukoliko preživi, primiti monaški čin i celog sebe staviti na službu srpskoj crkvi i svome narodu. I čim je izašao iz bolnice, odlazi u manastir Rakovicu, nadomak Beograda, i tu 20.decembra 1909.g. prima monaški čin, dodavši svome svetovnom imenu samo jedno slovo „j“. Dobio je monaško ime – Nikolaj.

Odmah posle monašenja, na predlog tadašnjeg Mitropolita Srbije Dimitrija, mladi jeromonah Nikolaj odlazi na studije u pravoslavnu Rusiju na čuvenu Duhovnu akademiju u Petrograd. Da se „opravoslavi“, kako je govorio Mitropolit. Kada je stigao u Petrograd, Nikolaj se upiše na Akademiju kao svršeni beogradski bogoslov ne pominjući svršene fakultete i doktorske titule, niti pokazujući pismo i preporuku Mitropolita Dimitrija koje je ovaj uputio petrogradskom mitropolitu da se Nikolaju nađe pri ruci. Nikolaj je slušao predavanja i ostao potpuno nepoznat među studentima sve do svog prvog učešća u diskusiji na jednoj od brojnih književno – duhovnih večeri koje su redovno održavane na Akademiji. Svojim znanjem, govorničkim darom i talentom zadivio je profesore i studente, a posebno petrogradskog Mitropolita, koji odmah od ruske vlade za Nikolaja izdejstvuje besplatnu voznu kartu za putovanje po celoj Rusiji. I Nikolaj tako krene u obilazak velike ruske zemlje i njenih svetinja. Neposredno je upoznao široku i duboku pravoslavnu slovensku rusku dušu.

Iz Petrograda, Nikolaj se vraća u Beogradsku bogosloviju. Međutim, školska učionica bila je pretesna za njega. On počinje seriju svojih propovedi po beogradskim crkvama. Po tematici i načinu proiznošenja one su bile prvorazredni duhovni i kulturni događaji u Beogradu. Uzimao je teme iz života sa originalnom obradom: „Lagano korača Hristos“, „O mislima u ogledalu“, „Čija je zemlja“, „O omladinskom pesimizmu“, i dr. Istovremeno počinje objavljivati svoja pisana dela: „Religija Njegoševa“, „Besede pod Gorom“, „Iznad greha i smrti“ i dr. Njegove propovedi i knjige zatalasale su našu crkvenu i kulturnu javnost i postale prvorazredna duhovna i kulturna senzacija. Brzo je postao poznat širom svih srpskih zemalja.

Godine 1912. Nikolaj je pozvan u Sarajevo na proslavu desetogodišnjice srpskog kulturnog društva „Prosveta“. Došao je u centar Herceg Bosne sa glasom proslavljenog propovednika. Dočekala ga je prepuna crkva i porta svega onoga što je Bosna i Hercegovina imala srpskog i kulturnog. Propoved je počeo rečima: „Dolazim iz Srbije, tog ostrva slobode, da vama, našoj braći u ropstvu, donesem pozdrave Beograda“. Pozdravljen je ovacijama. Posebno je oduševio bosansko-hercegovačku omladinu i članove „Mlade Bosne“, koji će se 1914. godine, uoči sarajevskog atentata, na grobu Bogdana Žerajića i nad Nikolajevim „Besedama pod Gorom“ kao nad Jevanđeljem Hristovim, zakleti na vernost i istrajnost. U Sarajevu se Nikolaj tada upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih porobljenih Srba: Dučićem, Šantićem, Ćorovićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. To je bilo vreme austrijske aneksije Bosne i Hercegovine, pa je Nikolaj obrnuvši čitavu stvar izgovorio reči koje su ušle u legendu: „Svojom velikom ljubavlju i velikim srcem, Vi, Srbi Bosanci, anektirali ste Srbiju Bosni“. Austrijske vlasti su ga na povratku u Beograd nekoliko dana zadržale na pretresu u Zemunu. Sledeće godine nisu mu dozvolile da poseti Zagreb o proslavi godišnjice Njegoša.

Misija u Engleskoj i Americi



Solunski front mars srpske vojske Vladika Nikolaj biografijaNastupilo je vreme kada su malena Srbija i Veliki srpski narod krenuli ka Golgoti, u sudbonosne dane stradanja i ratovanja za ujedinjenje svih srpskih zemalja i svih južnoslovenskih naroda. U svim događajima 1912 – 1914. godine, Nikolaj živo i aktivno učestvuje. Njegove besede nose pečat herojstva i patriotizma. Stradanje i nacionalni stoicizam srpskog naroda upoređuje sa golgotskom žrtvom Hristovom i sa stradanjem hrišćanskih mučenika i svetitelja. Početkom 1915. godine, predsednik srpske vlade Nikola Pašić, poziva Nikolaja u Niš i upućuje ga u Englesku i Ameriku da propagira srpsku pravednu borbu i da suzbija austrijsku propagandu protiv Srbije. „Pa šta da im kažem?“ – tražio je Nikolaj instrukcije od Pašića. „Kašće ti se samo“ – posle dužeg ćutanja odgovorio je ćutljivi Pašić. Imao je puno poverenje u Nikolaja, koji je već bio stekao slavu velikog besednika i bogoslova, širom celog pravoslavnog i hrišćanskog sveta.

Pune četiri godine, od aprila 1915. do aprila 1919. godine budući vladika Nikolaj Velimirović je po Americi i Engleskoj držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, koledžima, bioskopskim dvoranama, hotelima i po drugim ustanovama, objašnjavajući srpsku pravednu i oslobodilačku borbu protiv austrougarske carevine. Na velikom zboru u Čikagu, avgusta 1915. pridobio je za srpsku stvar znatan deo naroda i sveštenstva i to ne samo pravoslavnog nego i rimokatoločkog, protestantskog i unijatskog. Veliki broj dobrovoljaca, Srba i Hrvata, otišao je tada na Solunski front da pomogne srpskom i savezničkim armijama u oslobađanju Srbije. Načelnik engleske armije izjavio je posle rata, da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku stvar. Neka od svojih predavanja i beseda iz tog vremena objavio je u četiri knjige na engleskom jeziku: „Duša Srbije“, „Srbija u svetlosti i mraku“, „Duhovna preporod Evrope“ i „Agonija crkve“.

Vladika Nikolaj Velimirović Žički i Ohridski

Po završetku rata, dok je bio u Engleskoj, izabran je 25. marta 1919. godine za episkopa Žičkog, odakle je krajem 1920. premešten na drevnu Ohridsku episkopiju. Tih godina, bila je živa diplomatska aktivnost i crkve i države, pa je Episkop Nikolaj bio član brojnih delegacija i misija u Atini, Carigradu, Svetoj Gori, kao i u Americi i Engleskoj. Tek kao episkop Ohridski i Žički, Vladika Nikolaj Velimirović razvija svoju punu misionarsku i jevanđelsku delatnost. Iako pod teškim uslovima, on svakodnevno putuje po eparhiji, poučava narod i propoveda. Kao nekada Sveti Sava. Obnavlja ratom porušene crkve i manastire. Osniva sirotišta za nezbrinutu decu. Da bi zaštitio narod od agresivne sektaške propagande, osniva Pravoslavnu narodnu hrišćansku zajednicu ili Bogomoljački pokret kojim je rukovodio između dva rata. Iz tog pokreta se regrutuje veliki broj monaha i monahinja koji pune srpske manastire. Pod njegovim blagotvornim uticajem počinje u srpskom narodu veliko duhovno buđenje a u crkvenom životu ogromno pregalaštvo.

Značajno je pomenuti da su Ohrid, sa svojim drevnim svetinjama na obalama Ohridskog jezera, susedna pravoslavna Grčka i Sveta Gora, izvršili ogroman uticaj na Nikolaja. On se sav okrenuo Svetim ocima i pravoslavnoj vizantijskoj klasici i duhovnosti. Uvideo je da su Sveti oci, sve one duhovne probleme koji su njega mučili i kojima je on tražio odgonetku na zapadnim univerzitetima, rešili pre mnogo vekova. U ovom ohridskom periodu nastaju njegova sjajna dela: „Reči o Svečoveku“, „Molitve na jezeru“, „Omilije“ i „Ohridski prolog“ – ta čudesna i jedinstvena knjiga u celom pravoslavnom i hrišćanskom svetu.

Po želji Arhijerejskog sabora i pravoslavnog narodna Šumadije, vladika Nikolaj Velimirović je 1934. godine vraćen na tron Žičke eparhije. Odmah se dao na obnavljanje manastira Žiče i ona je ubrzo zablistala starim Nemanjićkim sjajem. Obnovio je i mnoge druge manastire, naročito venac manastira u Ovčarsko – kablarskoj klisuri, koja je nazvana Srpska Sveta Gora.

U vreme konkordatske borbe 1936.godine vladika Nikolaj Velimirović nije mogao ostati po strani. Ustao je u zaštitu svoga naroda i svoje crkve i zahvaljujući njegovom ogromnom ugledu i autoritetu Konkordat je pao. Takođe, u dramatičnim martovskim događajima 1941. godine, Vladika Nikolaj Velimirović je uz Patrijarha Gavrila imao svoj udeo u rušenju antinarodnog pakta vlade Cvetković – Maček. Nemci mu to nikada nisu mogli zaboraviti i oprostiti.

Na golgotskom putu

Početkom 1941. godine ratni požar se uveliko širio Evropom. Crni oblaci su krenuli ka jugu i počeli se nadnositi nad Srbijom. Komandantu južnog fronta, generalu Aleksandar fon Leru, Hitler je lično izdao naređenje: „Uništiti srpsku inteligenciju, obezglaviti vrh Srpske pravoslavne crkve, i to u prvom redu patrijarha Dožića, mitropolita Zimonjića i episkopa žičkog Nikolaja Velimirovića, kao i kaluđere i monahinje srpskih manastira“. Čim su Nemci okupirali zemlju, odmah su vojne i policijske snage upale u Žiču i izolovale Vladiku Nikolaja. 12. jula 1941. godine uhapsili su ga i prebacili u manastir Ljubostinju u zatočeništvo. Bio je to njegov rastanak sa Žičom. Pod jakom nemačkom stražom Vladika Nikolaj Velimirović je u Ljubostinji ostao sve do 3. decembra 1942. godine kada je zajedno sa jeromonahom Vasilijem Kostićem, potonjim episkopom Žičkim, i svojim sinovcem Jovanom Velimirovićem, prebačen u manastir Vojlovicu kod Pančeva. Posle nekoliko meseci, krajem maja 1943. godine, Nemci su u Vojlovicu doveli i patrijarha Gavrila.

Svoje tamničke dane, Vladika Nikolaj Velimirović je ispunio danonoćnim radom i molitvom. U Ljubostinji je napisao svoja poznata dela: „Teodul“, „Srpski narod kao Teodul“, „Srednji sistem“, „Indijska pisma“, „Mudra igumanija ljubostinjska“, „Stoslov o ljubavi“ i druge knjige. U Vojlovici je ispravio Vukov prevod Svetog pisma Novog zaveta.

Pred kraj rata, 15. septembra 1944. godine Nemci su Vladiku Nikolaja Velimirovića i Patrijarha Gavrila sproveli iz manastira Vojlovice u zloglasni koncentracioni logor Dahau u Nemačkoj. Oni su bili jedina dva crkvena velikodostojnika u Evropi koji su bili zatočeni od nemačke soldateske i koji su prošli pakao logora Dahau. Oslobođeni su 8. maja 1945.godine od strane savezničke 36. Američke divizije. Neko vreme potucali su se obojica po zemljama zapadne Evrope a zatim se Patrijarh vratio u zemlju i preuzeo dužnost poglavara Srpske crkve. Vladika Nikolaj Velimirović je krenuo golgotskim stazama emigracije. Nije želeo da se vrati u svoju voljenu Srbiju u kojoj je nasilno došao na vlast bezbožnički i bogoborački komunistički režim. Smatrao je da će više za svoj narod uraditi ako ostane u emigraciji i pokrene svoje prijatelje u Evropi i Americi da pomognu Srbiji. „Kada kuća gori, požar se gasi spolja“ – često je govorio.

Preko Engleske stigao je u Ameriku. Tamo je nastavio svoj misionarski i spisateljski rad. Iz ovog vremena potiču njegova dela: „Kasijana“, „Zemlja nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Zajedno sa protom Aleksom Todorovićem pokreće religioznu biblioteku „Svečanik“ u kojoj objavljuje bisere pravoslavne hrišćanske duhovnosti. Iz Amerike je slao pakete i pomoć crkvama i manastirima, monasima i monahinjama, sveštenicima i narodu. Sve što je imao, sve je poklonio svome narodu. Okupljao je i mirio Srbe u tuđini i učio ih da, samo ako budu vezani za svoju crkvu i svoje običaje, mogu sačuvati svoje ime i svoje korene u dalekom svetu.

Prvi posle Svetog Save



Svoje poslednje dane, Vladika Nikolaj Velimirović je proveo u ruskom manastiru Svetog Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. Upokojio se mirno u Gospodu, rano u nedelju, na poklade 18. marta 1956. godine. Smrt ga je zatekla na molitvi. Iz ruskog manastira, prenet je u srpski manastir Svetog Save u Libertvilu i sahranjen uz velike počasti u srpskom narodnom groblju pored manastira. Na vest o Vladičinoj smrti zajecala su zvona sa tornjeva svih srpskih crkava širom sveta. Naročito u njegovoj „Domaji“. Tuga je obavila srpske manastire, monahe i monahinje, sveštenstvo i narod, naročito njegove verne bogomoljce. Tuga, ali istovremeno i radost. Svi su znali i dušom osećali da je Srbija dobila još jednog molitvenika pred prestolom Gospodnjim. Narod mu se odmah počeo moliti kao svetitelju.

Veliki stradalnik za života Sveti Vladika Nikolaj Velimirović, postao je još veći stradalnik posle smrti. Proglašen je za izdajnika i neprijatelja svoga naroda. On, koji je preživeo sve strahote rata, i koji je bio zatočenik najzloglasnijeg fašističkog logora, proglašen je za saradnika okupatora. Mnogi su se takmičili ko će ga više popljuvati i poniziti. Pljuvali su i ponižavali sebe. Vladika Nikolaj Velimirović je ostao nedokučiva veličina, duhovni stub i uporište, najgenijalniji srpski besednik i bogoslov, najveći srpski crkveni pisac i mislilac. Episkop Lavrentije je sabrao njegova dela i izdao u petnaest velikih tomova sa preko 12.000 stranica, počasni doktor Glazgovskog i Kolumbijskog univerziteta, veliki otac crkve i duhovnik, od čijeg duhovnog kapitala Srpska crkva danas živi i živeće kroz vekove. Nema sumnje on je prvi posle Svetog Save.

Manastir Lelić – novo srpsko svetilište

Zato prenos njegovih svetih moštiju u Srbiju, može se samo uporediti sa prenosom moštiju Svetog Save iz Trnova u Mileševu. Savremene srpske generacije doživele su posebnu Božiju milost da ih u isto vreme pohode dva najveća Srbina – Sveti Sava, zidanjem hrama na Vračaru i Vladika Nikolaj Velimirović povratkom iz Amerike. Neka bi dao Bog da njihov zagrljaj pod kupolama hrama na Vračaru i u manastiru Žiči bude zagrljaj praštanja i izmirenja svih Srba širom celoga sveta. Neka njegova zadužbina u Leliću, gde će počivati njegove svete mošti, postane novo srpsko svetilište – novi Ostrog i neka se širom srpskih zemalja ispuni Vladičina molitva, zavet i amanet svim Srbima:


„Da se Srpski narod OBOŽI, SLOŽI i UMNOŽI.“

Molitvama Svetog Vladike našeg Nikolaja, Gospode Isuse Hriste Sine Božiji, pomiluj i spasi nas – AMIN.

МУЧЕЊЕ ЗА ДУШУ И МУЧЕЊЕ ЗА ТЕЛО

Исток се мучи за душу, Запад се мучи за тело.
Исток не верује у земаљски рај.
Запад не верује у небески рај.
Пост је за источњака први услов спасења. За западњака је пост лудо одрицање понуђених задовољстава.
Некад је Запад држао пост и остала плотска уздржања ради спасења душе. Но ми говоримо о садашњем Западу, о духовно јехтичавом, који се боји поста да му тело не би омршало. У осталом кад су и Цркве на Западу одбациле сваки пост, зар ће се очекивати од световњака да разумеју значај поста и да држе пост?
Сви тврде оно што је свима јасно, а то је, да се западни народи враћају паганизму. Но мало ко разликује паганизам од паганизма. Не враћају се западни народи паганизму источном него паганизму западном. Јер источни паганизам скопчан је са тешком аскезом, са постом и телесним мучењима разне врсте.
Кад би се европски народи враћали паганизму источном, они би постили и мучили себе онако како муче себе народи у Индији, у Тибету и у Китију. Али они се не враћају томе аскетском паганизму источном него се враћају раскалашном паганизму западном, т.ј. паганизму својих некрштених предака европских.
Паганизам западни је био крвав, суров и раскалашан од почетка до краја. Такав је био међу Јелинима, још жешћи код Римљана, и још жешћи код старих Германа и Франака. Зар су могли знати за пост стари Јелини кад је пред њиховим очима стално лебдео олимпијски разврат њихових богова? И зар је могло бити речи о неком уздржању код крволочних римских царева, који су поред своје трпезарије имали бљуваонице, да би могли избљувати један ручак па поново ручати? или код римских богатуна, који су правили ручкове од славујских језика? Какав пост и какво уздржање се могло и замислити код франачких и тевтонских народа, који су јели сирово месо нагњечено под седлом јахача?
Отпад Запада од Христа значи повраћај Запада паганизму, но не паганизму индијском, сажаљивом и резигнирном, него паганизму своме, западноме, крволочном и развратном, без духа и без савести. Што се све на делу и у пракси на наше очи показује.

Ислам је несумњиво духовнији од паганизираног Запада. Јер зна за пост и молитву, и за Бога и за душу. Заиста је духовнији од оне интелектуалне ганге која се смеје посту и молитви а одриче Бога и душу и мучи се само за рај земаљски.
Али су Ислам и паганизирани Запад у једноме сродни: у схватању будућега раја. Истина, муслимани замишљају рај на небу а не на земљи, док пагани западни замигољају рај на земљи а не на небу. Заиста, та два раја, може се рећи топографски су веома удаљени један од другог, али су у суштини истоветни. Јер и муслимани и западњаци замишљају рај као пуноћу телесног живота и пуно задовољење свих телесних страсти. Да би такав рај задобили муслимани се муче постом и молитвом, и клањањем, а западњаци тобожњим научним истраживањима и друштвеним превратима.

На супрот једним и другим Индија и Тибет муче се, и то страшно муче, ни за рај земаљски ни за рај небески, него за уништење живота, за престанак реинкарнације, за несвест и неосетљивост, за нирвану. Јер је за њих живот Маја, обмана, и Самсара, вртлог, у коме се налазе и људи и богови. За њих не постоји ни рај небески нити, још мање, рај земаљски. Чак ни богови њихови нису у Рају, него у несрећи постојања, у обмани личног живљења, у вртлогу Самсаре. И колико људи очекују спасење од богова, исто толико богови очекују спасење од људи.
Због тога је Гаутама Буда имао смелости да каже: Ја сам дошао да спасем људе и богове!
Заиста, лажан је појам о Богу и о човеку тамо где се такав језик могао чути. Но није мање лажан језик на Западу где се говори: Уживај! Енџој јурселф! (Задовољи самога себе! говоре Енглези). То не само да није језик хришћанских народа, него то није језик ни бољих и отменијих философа јелинских. Ни Сократ, ни Платон, ни Аристотел нису се усудили тако говорити. Него је тако проговорио онај који представљакукољ и болест јелинске философије. - Епикур. Он се усудио рећи трозну реч:
Граби дан! То јест, уживај данас, јер сутра можеш бити мртав за вечност. Граби сваки нози дан и сисај га до крви. То је паганизам западни коме се некадашња хришћанска Европа сада приволела.

Шта да кажемо на погледу мучења источног и западног човечанства, на огромној панорами мучења ради нестварног и неостварљивог циља?
Нестваран је и неостварљив циљ, коме тежи и ради кога се мучи исламски свет Истока. Јер на небу не постоји телесни и страстни рај.
Неостварен је и неостварљив циљ, коме је хиљадама година тежио и за кога се мучио свет Велике Азије, Средње и Крајње. Јер постоји Бог, један и једини, који је створио све душе и који их све чека у крило своје. Самоуништење је злочин и Нирвана лаж.
Неостварен је и неостварљив циљ научног и безбожног Запада. Рај на земљи јесте рај без пророка; такав рај није ни обречен ни проречен, нити је био нити ће бити. Тамо је рај где је л^убав. А љубав је тамо где је Родитељ. Према томе рај није на земљи него на небу, није чулан него духован, нити је харемски него ангелски.
Јасно је из свега овога, да православни народи не могу стајати између Истока и Запада него - изнад. Нарочито православни Балкан, који је плакао у ропству пола хиљаде година, више него ма који други хришћански народ у свету. Балкан мора бити видовит и разликовати дан од ноћи и пшеницу од кукоља.

Не сме се Балкан колебати између Истока и Запада, т.ј. између исламског небесног али чувственог раја и материјалистичког земаљског раја западних народа.
Балкан није ни Исток ни Запад, нити је између Истока и Запада. Него је Балкан изнад Истока и Запада. Јер Балкан видовито види и провиђа, да је мучење источњака мучење за смрт и да је мучење западњака мучење за смрт. Тамо да се помоћу аскезе пређе у Нирвану, овде да се помоћу уживања умре за навек или пак да се по смрти сиђе у подземне подруме Валхале, где се продужује телесно оргијање почето на земљи.
Балкан мора стајати између свих нечистих рајева Истока и Запада; и мора знати за пречисти рај Христов, који није ни оргијање нити очајање. Само тако хришћанска Србија може имати апостолски задатак, да приволи Исток крштењу а Запад покајању.
Да би тако сав род људски био благословен као једно стадо једног пастира, на век века. Амин.

Свети Владика Николај

[*]Bogatstvo je jedno veliko dobro i jedno moćno oružje protiv zla, ali, ono bogatstvo od koga su čak i moljci jači ne vredi ništa.
[*]Pravi je gospodin onaj koji ima gospodsku dušu i gospodski karakter.
[*]Što veće bogatstvo sabirate, to ste žalosniji, što više znanja trpate u sebe to ste manje radosni. Sve su priče na površini, a smisao njihov u dubini.
[*]Dani poraza teže se zaboravljaju nego dani pobede.
[*]Kad čovek misli da je na vrhuncu svog uspeha, tada, u stvari, stoji na granici svoje propasti.
[*]Ljudi koji ne mogu učestvovati u tuđem bolu, još manje mogu učestvovati u tuđoj radosti.
[*]Samo ono što je bitno ima vrednosti. Ostalo je sve priča o bitnosti i vrednosti. No, bitnošću se ne može ono što čas jeste, a čas nije.
[*]Učini dobro i zakopaj pod kamen, ono će od kamena načiniti sebi jezik i objaviti se.
[*]Vreća prašine ne povećava vrednost jednom zrnu zlata u prašini.