Čekanje - misli,citati,izreke

Svakoga dana treba da postoji nešto što jedva čekaš. Neko koga jedva čekaš.

“Sanjao sam nocas. Dosla si u jedan grad u mom snu. Grad u kome se budim da tebe docekam. Doputovala si kasno vozom. Kada si prisla rekao sam ti "Samo divni ljudi putuju vozom!” i ti si me onda zagrlila. A ja sam te pitao :“koliko zelis da ovaj zagrljaj traje?” Ti si odgovorila “puno!” Rekao sam :“Dobro. Vazi. Ali samo da znas, ovo je tvoj zagrljaj i kada prodje puno, onda cu ja tebe da zagrlim, isto toliko.”- Tumblr,net

Neka se besciljno okreće Zemlja
Oko svog sunca


Prazan sam
Kao vasiona
— “Fama o biciklistima”, Svetislav Basara

Sva čekanja se svedu na samo jedno - čekanje da prestaneš da čekaš.

Kakvo je moje čekanje, napokon, kakvo je? Moje čekanje je srebrnkasto i u njemu je jedan zec, hladan. Zec kojem će se u jednom vrlo bliskom trenutku od sada, u sasvim bliskoj budućnosti, desiti to da ga neko preparira. Zasad je moje čekanje taj zec koji ne može da zna svoju budućnost, ali koji možda može da je predoseća.
— Vladimir Tabašević, “Pa kao”

Neočekivani pjesnik koji se iznenada pojavljuje i rešava poeziju koja dopire do kostiju, to je Ivan Ergić.” – Srećko Horvat

“Ovo je poezija u kojoj su stid i hrabrost jedno te isto.” – Branislav Trifunović

“Ovo je poezija muškarca koji svoju poziciju u svetu stalno preispituje i koji ni jednog trenutka nije zaboravio na svoj dečački stid. Andreas Sam koji ispisujući ove stihove uverava sebe da sve te mirise detinjstva, gladi i požude nije izmislio. Knjiga, koja će mi biti i sestra i ljubavnica.” – Milica Milosavljević
PRIRUČNIK ZA ČEKANJE-Autor : Ivan Ergić

Čekanje
JOVAN DUČIĆ

Doći će i trenut poslednji i sveti,
kada ćemo jednom, mirno čekajući,
reći jedno drugom: već je vreme mreti,
kao što se kaže: već je vreme kući.

U horizont prazan gledajući tada,
na ivici gde se mrak i svetlost deli,
zamrznuće mirno suza zadnjeg jada,
jada što se nikad, nikad nismo sreli

— u sunčana jutra tražeć jedno drugo
kraj zelenih reka; ili noć kad brodi,
i dok mesečina nepomično, dugo,
leži hladna, bela, na zaspaloj vodi.

Dok je prilazio čas povratka sveti,
umorni, taj susret večno čekajući,
kada ćemo reći: već je vreme mreti,
kao što se kaže: već je vreme kući.

Zbirka: Pesme sunca, ciklus: Senke po vodi

Vidiš, ostavio si me da čekam. Na peronu želja. Svratio je samo jedan voz. Rekli su mi da je prolazni. „Pričekajte još malo, uskoro će vaš“.
Onda sam i zaboravila kuda sam krenula. Znam samo da si mi ti zadnja stanica.
Znaš li da su mnogi prošli ovuda? Užurbanim koracima ostavljali su samo prašinu za sobom i svako je nosio svoj prtljag greha.

A ja sam čekala…
Čekala sam mesečinu da mi otkrije tvoju senku. Čekala sam proleće da zamiriše na tebe. Čekala sam kišu da zapeva tvoju pesmu. Svi su me izdali. Ni voz se pojavio nije. A sama nisam mogla, snage nisam imala. Prašina me je ugušila, znaš li !?
Čula sam da su te uzeli. Oteli te neki bolji dani. Kažu da se ne snalaziš najbolje, ali da si srećan. A ja, sanjam ruke tvoje kako prave obrise i šare na mom dlanu.
Čekaću te. Onako kako dete čeka omiljeni slatkiš. Onako kako žedan čovek čeka i kap vode.
Sa globusom samo našeg sveta. Sa koferom samo naših snova. Samo čvrsto zatvori oči i imaćeš krila meni da doletiš.-Čekanje – Suzana Radišić

Krov zgrade. Prisvojila sam ga u noćnim satima. Usput, ne primam goste i ne dočekujem ih. Vrlo je važno da to zapamtite.

Ispružila sam noge, zapalila cigaretu i pogledala u nebo. Neverovatno, zar ne ? Na nebu su skupa, a tako deluju usamljeno. Sijaju. U pravu ste. I vode nas, čak i kada zaboravimo kuda smo krenuli. Da, mogli bismo reći da one više veruju u nas nego mi sami. Odlaze, ponekad u „ludi provod“, pa se zapiju i onda padnu. Zatrepere i nestanu na kratko.

I one se odmaraju. Umore se od silnog posmatranja, čekanja, praštanja. I one govore. Jasno i bez poštapalica. Kad god žele da nas pozdrave, zablicnu tačno dva puta. Ako nema dovoljno svetla, ruka se nađe u ruci zvezde. One uvek trepere. I kad su srećne i kad su setne. One se bore protiv mraka. Hrabre su. Ne beže od odrastanja. Vole. I onu do sebe. I one koje su kilometrima udaljene. Smeju se. Plaču. Govore glasno, samo zato jer se plaše tišine. Visine ih bodre.Tamo su svoj na svome. Hajde, pitaj me !

– Izvolite ?

– Jednu zvezdu, molim !

Beli zidovi, tvrde klupe i čekanje. Ima li gore ? – mladić je izgovorio.

Ima – onaj trenutak kad začuješ svoje ime, kad očekuju da prođeš kroz ona siva vrata, a ne znaš šta se iza njih skriva….