|
| |
Autor | Poruka |
---|
Gost Gost
| Naslov: Artur Sopenhauer Sre 31 Jul - 16:01 | |
| Artur Šopenhauer (nem. Arthur Schopenhauer; 22. februara godine 1788. u Gdanjsku - 21. septembar godine 1860. u Franfurtu na Majni) nemački filozof idealist, klasični predstavnik pesimizma; učio da je volja osnova svega, Kantova "stvar po sebi", suština sveta koji je samo predstava. Volja je večito nezadovoljena, i zato je život beskrajna patnja a ovaj svet najgori mogući svet. Cilj svega je nirvana (budizam). Glavno delo mu je Svet kao volja i pretstava. Do većeg uticaja došao tek pred kraj života i posle smrti. Ostala dela prevedena kod nas: Metafizika lepog, Metafizika polne ljubavi, O stilu i pisanju, O geniju i dr.
Biografija
Šopenhauer je rođen u Gdanjsku 22. februara godine 1788. Otac mu je bio trgovac poznat zbog svoje obdarenosti, osorljivosti, nezavisnog karaktera, i zbog svoje ljubavi prema slobodi. Kad je Arturu bilo pet godina, otac mu se iz Gdanjska preselio u Hamburg, jer je Gdanjsk aneksijom Poljske godine 1793. izgubio svoju slobodu. Tako je mladi Šopenhauer odrastao usred poslovnog i finansiskog života. Mada je napustio ubrzo trgovačku karijeru u koju ga je otac bio uvukao, ipak je ona ostavila tragova u njemu, koji su se ogledali u izvesnoj sirovosti manira, u realističnom držanju duha, u poznavanju sveta i ljudi. To ga je učinilo antipodom onim kabinetskim ili akademskim filosofima što ih je on tako prezirao. Otac mu je umro, misli se od svoje vlastite ruke, godine 1805. Baba sa očeve strane bila je umno bolesna.
»Karakter ili volja (kaže Šopenhauer) nasleđuju se od oca, a intelekt od majke.« Njegova majka imala je intelekta — ona je bila jedna od najomiljenijih spisateljki romana svoga vremena — ali je imala temperamenta i zle ćudi. Bila je nesrećna u životu sa svojim prozaičnim mužem; i posle njegove smrti, ona je usvojila slobodnu ljubav, i krenula u Vajmar kao najpodesnije mesto za takav način života. Artur Šopenhauer gledao je na to kao Hamlet na drugi brak svoje majke. Njegove svađe sa majkom donele su mu najveći deo onih poluistina o ženi kojima je začinjena njegova filosofija. Jedno njeno pismo osvetljava stanje njihovih odnosa: »Ti si dosadan i nesnosan, i meni je veoma teško da živim sa tobom. Sve tvoje dobre osobine pomračilo je uobraženje da si suviše pametan i učinilo ih nepodesnim za svet, prosto zato što ne možeš da savladaš svoj bes da znaš sve bolje no drugi. Time ogorčavaš ljude oko sebe.« Zato su rešili da žive odvojeno; on je mogao da je samo posećuje u njenoj kući, i da bude jedan gost među drugima; na taj način mogli su da učtivo saobraćaju jedno sa drugim kao stranci, umesto da se mrze kao rođaci. Gete, koji je podnosio gospođu Šopenhauer zato što mu je dopuštala da je posećuje sa svojom Hristijanom, još je više zategao odnose između majke i sina kad je majci saošptio da će joj sin postati slavan čovek; mati još nikad nije čula da ista porodica može imati dva genija. Naposletku, kad su svađe došle do vrhunca, mati gurne svoga sina i takmaca niza stepenice; a naš filosof na to joj ogorčeno izjavi da će njeno ime biti poznato potomstvu samo po njemu.
Šopenhauer je ubrzo ostavio Vajmar; i mada mu je majka živela još dvadeset i četiri godine, on je nikad više nije video. Čini se da je Bajron, koji se takođe rodio godine 1788, imao sličnu nevolju sa svojom majkom. Možda zbog te okolnosti su obojica postali pesimisti.
Međutim, Šopenhauer je završio svoje gimnazijske i univerzitetske studije, i naučio je više nego što su mu ovi instituti dali. Doživeo je svoj susret sa ljubavlju i sa svetom, i posledice toga uticale su na njegov karakter i njegovu filosofiju. Postao je sumoran, ciničan i podložan sumnji. Bio je opsednut melanholijom i zlom voljom. Svoje lule držao je pod ključem i rezom, a svoj vrat nikad nije poveravao brijačevoj britvi. Uvek bi legao nakon što bi pištolje stavio nastranu pored svoje postelje — svakako da se njima posluži ako bi naišli provalnici. Graju nije mogao da podnosi: »Ja već odavno mislim (piše on) da kvantitet graje koju svako s lakoćom može da podnosi stoji u obrnutoj srazmeri prema njegovim duhovnim snagama, i da se otuda može posmatrati kao slučajna mera tih snaga.« Graja je za njega jedno mučenje za inteligentno biće. Tako preterana upotreba živih snaga »u kucanju, udaranju i zabijanju svakodnevno me je mučila kroz ceo moj život.« On je imao bezmalo paranoičnu ideju o svojoj neshvaćenoj veličini. Pošto su mu uskraćeni uspeh i slava, on se okrenuo u sebe i rastakao je svoju sopstvenu dušu. Nije imao ni majke, ni žene, ni deteta, ni porodice, ni otadžbine. »Bio je apsolutno usamljen, bez ijednog prijatelja — a između jednog i nijednog čitava je beskrajnost.« Nacionalističkim groznicama svoga vremena bio je još manje pristupačan nego Gete. Godine 1813. pao je isprva toliko pod uticaj Fihteovog entuzijazma za jedan oslobodilački rat protiv Napoleona da je mislio na dobrovoljačku službu, i stvarno kupio ratnu opremu. Ali, kasnije se predomislio; mislio je da je »Napoleon najzad samo snažno i nesmetano izrazio isti nagon za samoodržanjem i istu žudnju za životom koju osećaju svi smrtni ljudi, ali je moraju ugušivati.« Umesto da ide u rat, on je otišao na selo i napisao svoju doktorsku tezu iz filosofije.
Posle svoje disertacije O četvorostrukom korenu stava dovoljnog osnova (1813.), Šopenhauer je sve svoje vreme i svu svoju snagu posvetio radu koji će biti njegovo majstorsko delo — Svetu kao volji i pretstavi. Svoj rukopis magna cum laude poslao je izdavaču; tu je delo, pisao je, koje nije samo podgrejavanje starih ideja, nego jedan izvanredno koherentan sistem originalnih misli, »u najvišem stepenu jasan, razgovetan, i ne bez lepote«; »to će biti jedna od onih knjiga koje docnije postaju izvor i podstrek stotinama drugih knjiga.« Mnogo godina kasnije, Šopenhauer je bio toliko uveren u svoje rešenje glavnih problema filosofije da je hteo da nosi pečatni prsten sa slikom sfinge koja se strovaljuje u ponor, kao što je obećala da će to učiniti kad se odgonenu njene zagonetke.
Pored svega toga, knjiga je jedva privlačila pažnju; svet je bio isuviše siromašan i iscrpen da bi pored siromaštva i iscrpljenosti čitao knjige. Šesnaest godina posle objavljivanja dela izdavač je saopštio Šopenhaueru da je veća polovina izdanja prodata kao makulatura. U odeljku »O onom šta ko pretstavlja« u Aforizmima mudrosti o životu, on navodi, s očevidnom aluzijom na svoje majstorsko delo, dve Lihtenbergove napomene: »Takva dela su ogledala; ako u njih gleda kakav majmun, ne može iz njih da gleda nikakav apostol«; i »kad se sukobe glava i knjiga, ječi praznina; da li je to svaki put u knjizi?« S tonom uvređene sujete, Šopenhauer dodaje: »Što više neko pripada potomstvu - drutima rečima, čovečanstvu uošpte - sve je više tuđ svome vremenu; pošto njegovo delo nije specijalno posvećeno ovome, dakle pošto ne pripada njemu kao takvom, nego samo ukoliko je deo čovečanstva, otuda i ne nosi prisnu lokalnu boju: zato se lako može dogoditi da ono ne obrati pažnju na takvo delo. Šopenhauer je sebe svega toliko uneo u to jedno delo da su svi njegovi kasniji radovi samo komentari tog dela; on je postao talmudista svoje sopstvene Tore. Godine 1836. objavio je veću raspravu O volji u prirodi, koja je, donekle prerađena 1844, ušla u prošireno izdanje Sveta kao volje i predstave. Godine 1841. izašla su Oba osnovna problema etike, a 1851. dve sadržinom bogate sveske Parerga i paralipomena (doslovno: Sporedni radovi i dopune), koje su i na engleski prevedene kao Ogledi. Za ovo svoje najpopularnije i mudrošću i duhovitošću ispunjeno delo Šopenhauer je, kao celokupan honorar, dobio deset besplatnih primeraka.
Pošto je ostavio Vajmar, samo jedna avantura pomela je monotoniju njegove istraživačke usamljenosti. Nadao se da će moći da predaje svoju filosofiju na nekom od velikih nemačkih univerziteta; godine 1822. mu se za to pružila prilika, kad su mu dopustili da se u Berlinu habilituje kao privatni docenat. Svoja predavanja stavljao je namerno u one iste termine u koje je tada i moćni Hegel stavljao svoja. Šopenhauer je očekivao da će studenti njega i Hegela posmatrati očima potomstva; ali, čitao je pred praznim klupama. Odrekao se predavanja, i osvetio se ljutim napomenama protiv Hegela koje unakažuju kasnija izdanja njegovog glavnog dela. Godine 1831. u Berlinu je izbila kolera; izbegli su i Hegel i Šopenhauer; ali, Hegel se vratio suviše rano, zarazio se, i umro za veoma kratko vreme. Šopenhauer se zaustavio u Frankfurtu na Majni, gde je ostao do smrti.
Kao osetljiv pesimista, klonio se pokušaja da svoje izdržavanje zaslužuje perom. Bio je nasledio jedan deo očeve radnje, pa je živeo u skromnoj udobnosti od prihoda koje je dobijao od tog dela. Svoj novac ulagao je s umešnošću neobičnom za jednog filosofa. Kad je poslovno društvo u kojem je imao svoj deo palo pod stečaj, i drugi poverioci bili sporazumni da budu podmireni sedamdesetprocentnim podmirenjem, Šopenhauer je uporno tražio punu isplatu, i dobio ju je. Imao je dovoljno sredstava da uzme pod kiriju dve sobe; u njima je stanovao trideset godina, sa svojim kudrovom, kao jedinim drugom. Malom psu dao je ime Atma (bramanski izraz za »Svetsku dušu«); ali, varoški vragolani zvali su ga »mladi Šopenhauer«. Večerao bi obično u »Engleskom dvoru«. Svaki put kad bi počeo da jede stavio bi preda se na sto jedan dukat; posle jela metnuo bi ga opet u džep. Naposletku, jedan nesumnjivo neuzdržljiv konobar zapitao ga je šta znači ta nepromenljiva ceremonija. Šopenhauer je odgvorio da se tajno zavetovao da će u sanduče u koje se stavlja milostinja ubaciti dukat čim prisutni engleski oficiri prestanu da govore samo o konjima, ženama i psima.
Univerziteti nisu ništa zabeležili o njemu i o njegovim delima da se kao obistini njegovo tvrđenje kako se svaki napredak u filosofiji vrši izvan akademskih zidova. »Ništa nemačke naučnike nije vređalo jače nego Šopenhauerova različnost od njih«, kaže Niče. Ali, Šopenhauer se postepeno navikavao da bude strpljiv; bio je uveren da će ga, mada kasno, ipak priznati. I naposletku, polagano, priznanje je došlo. Ljudi srednjih klasa — advokati, lekari, trgovci — našli su u njemu filosofa koji im je pružao ne samo pretenciozan metafizički žargon, nego razumljiv pregled pojava aktuelnog života. Evropa koja je izgubila veru u ideale i napore 1848. godine dočekala je gotovo sa klicanjem tu filosofiju koja je izražavala očajanje od godine 1815. Napad nauke na teologiju, socijalističko optuživanje zbog siromaštva i rata, biološko naglašavanje borbe za opstanak — svi ti činioci pomogli su najzad da se raširi Šopenhauerova slava.
On još nije bio suviše star da uživa u svojoj popularnosti: požudno je čitao sve članke koji su o njemu napisani; molio je svoje prijatelje da mu šalju svaku štampanu napomenu koju mogu naći — a on će platiti poštarinu. Godine 1854. Vagner mu je poslao jedan primerak svog dela Prsten nibelunga, sa nekoliko popratnih reči kojima odaje priznanje Šopenhauerovoj filosofiji muzike. Veliki pesimista preobrazio se u svojoj starosti u optimistu; posle jela svirao bi istrajno u flautu, i blagodario bi vremenu što ga je oslobodilo vatre njegove mladosti. Sa svih strana dolazili su ljudi da ga pohode; i o svom sedamdesetom rođendanu, godine 1858, bio je pretrpan čestitkama sa svih strana sveta.
Ovaj preobražaj nije došao prerano: ostalo mu je da živi još dve godine. 21. septembra 1860. seo je da doručkuje, i činilo se da se nalazi u najboljem zdravlju. Sat vremena kasnije našla ga je gazdarica kako još sedi za stolom, ali mrtav.
Izvor:sr.wikipedia.org |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Artur Sopenhauer Sre 31 Jul - 16:02 | |
| U filozofiji Artura Šopenhauera volja se, kao pokretač svega, nalazi u osnovi sveta i predstavlja njegovu suštinu. Iz nje proizilazi svaka naša svesna i nesvesna radnja, svako osećanje i psihički proces i zato osnovni problem metafizike lepog glasi: Kako je moguće da nam se neki predmet dopada i u nama izaziva osećanje lepog, a da nema odnos prema našoj volji?
Volja se može shvatiti i kao cilj ili težnja, pa se ovo pitanje može formulisati i na drugačiji način: zašto bi nešto samo po sebi u nama izazvalo osećanje prijatnog ako iza toga ne leži nikakav cilj?
U lepim umetnostima važi princip ex nihilo nihil fit – ni iz čega ništa ne nastaje. Ovo znači da pravi, veliki umetnici uzore za svoja dela pronalaze u stvarnom životu, što, naravno, ne znači da ih ne mogu menjati, nadograđivati i prilagođavati – važno je da suština ostaje ista.
Prema Šopenhauerovom rešenju glavnog problema estetike, kao lepo tumačimo ono gde pronalazimo suštinske oblike prirode, odnosno platonovske ideje. Uslov ovog shvatanja je da se proces saznanja odigrava nezavisno od volje. S obzirom na to da sav bol i muka ljudskog života proizlaze iz težnji i želja koje ne mogu da budu ostvarene, otklanjanjem volje otklanja se i mogućnost patnje i tako čoveku ostaje jedino prijatnost. Neki bi primetili da se ovim ukida i mogućnost prijatnosti, ali Šopenhauer podseća da je bol, kao produkt volje, pozitivan, dok prijatna i lepa osećanja, koja nastaju kada se volja ukloni iz svesti, predstavljaju njegovu negaciju.
Iz svega ovoga zaključujemo da ovakvo saznanje, budući bez učešća volje, mora biti intuitivno. Kao i posmatranje umetničkog dela, na isti ovaj način se mora odigrati i njegovo stvaranje.
Geniji, sposobni da odbace svoj individualni karakter i namere, promišljeno posmatraju svet i, zahvaljujući svojoj objektivnosti, primećuju ono što drugi ne vide. Zato su svi dobri umetnici u stanju da na svojim delima, kako u pesmama tako i na slikama, preko pojedinačnog prikažu opšte.
Ovakav objektivni karakter estetskog sagledavanja ideje dobije se kada stvar posmaramo u celosti, a ne u njenin pojedinačnim oblicima ispoljavanja. To se može opisati kao ono što bismo imali pred sobom kada ne bismo posmatrali svet u okviru vremena – tada biljku ne bismo videli kao razvoj pupoljka, cveta i ploda, već bismo imali uvid u njenu suštinu i ono što je u osnovi čini, bez obzira na stepen razvoja u kom se nalazi. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Artur Sopenhauer Sre 31 Jul - 16:03 | |
| Suprotnost između nauke i umetnosti U ovome leži suprotnost između nauke sa jedne i pesništva i likovne umetnosti sa druge strane: dok nauka nastoji da nam pojedinačne stvari prikaže tako što će odrediti ono što odlikuje čitavu vrstu, umetnost se fokusira na najsitnije detalje, ali tako da kroz njih prikaže ideju vrste kojoj pripadaju.
Prikazujući nam na tačan i istinit način jednu scenu ljudskog života zajedno sa individualnim likovima koji u njoj učestvuju, umetnik će nas dovesti do dubokog uvida u ideju čovečanstva, budući da će nam prikazati arhetip ljudskog ponašanja u svakom drugom sličnom događaju.
Kombinujući Platonovu teoriju o idejama kao prauzorima bez ičeg materijalnog i Aristotelovu teoriju o formi kao ostvarenju materije, Šopenhauer dolazi do zaključka da je slika zapravo bliža ideji od realne stvari jer nam pruža čistu formu. Što je umetničko delo jednostavnije, ono jasnije prikazuje suštinsku ideju, prema čemu možemo zaključiti da je lepota upravo u jednostavnosti.
Naravno, ovo važi za plemenite duhove koji su sposobni da ostvare dublji uvid u same stvari, zato su takvoj ličnosti bliži bakropisi, crno-bele slike i grafike, dok će se oni manje izgrađenog ukusa uvek pre oduševiti akvarelima i uopšte šarenilom boja.
Iako lepota počiva na sličnosti sa prirodom, ta sličnost ne treba biti direktna. To znači da za njeno ostvarenje nije neophodno pojavljivanje školjki ili cvetnih motiva na umetničkim delima; umesto da se nalazi u formi, sličnost treba biti u karakteru forme.
Ovo najbolje vidimo u arhitekturi. Kao jedna od lepih umetnosti, arhitektura teži ostvarenju estetskog izgleda građevina. Ali, za razliku od slikarstva, arhitektonske tvorevine imaju i praktičnu namenu, pa, pored lepog izgleda, moraju ostvariti i određenu svrhu. One su izgrađene tako da, poput prirode, svaki deo odgovara određenom cilju i nedvosmisleno na njega ukazuje. Zbog ovoga se teži jednostavnosti u umetnosti čiji vrhunac, prema Arturu Šopenhaueru, predstavlja antika. Antička dela posle toliko vemena i dalje zasenjuju svojom prostodušnošću, što se ogleda u usklađenosti građevina sa njihovim ciljevima, ili statuama gde su svi detalji, pa i odeća, svedeni na minimum kako bi se što vernije i jednostavnije prikazala suština.
U svakoj umetnosti, u svemu što je lepo, u svakom duhovnom opisivanju, jednostavnost koja obično odlikuje istinu sačinjava suštinski zakon, pa je stoga uvek opasno kada se od nje udaljavamo.
Kao i u arhitekturi, u svim drugim umetnostima jednostavnost takođe predstavlja uslov za istinsku lepotu.
Artur Šopenhauer sa izvesnom gorčinom govori o operi, smatrajući je neopravdano precenjenim muzičkim oblikom.
Muzika je istinski opšti jezik koji se svuda razume. Ipak, ona ne govori o stvarima, već o sreći i patnji kao onom što za volju predstavlja jedine stvarnosti. Zbog toga muzika tako mnogo govori srcu, dok neposredno o glavi nema šta da kaže: zbog toga svako suprotno očekivanje predstavlja njenu zloupotrebu, kao što je to opisna muzika. /…/ Velika opera nije rezultat čisto umetničkog smisla, već je pre proizvod donekle varvarskog shvatanja, prema kome se estetsko uživanje povećava kroz nagomilavanje sredstava.
Ono što se muzici nameće sa strane – tekst, marš, ples, radnja – narušava njenu originalnu suštinu. Da bi bila skladna, muzika mora prihvatiti karakter ciljeva koji su joj nametnuti i koji, kako Šopenhauer kaže, nisu potrebni jer otežavaju estetsko uživanje u čistoj melodiji, kao i shvatanje dubokog unutrašnjeg jezika tonova.
Bespotrebno komplikovanje muzike svog vremena on poredi sa onim što se desilo rimskoj arhitekturi u doba poslednjih careva: suštinska jednostavnost narušena je nagomilavanjem detalja i suvišnih arhitektonskih ukrasa.
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Artur Sopenhauer Sre 31 Jul - 16:03 | |
| Poput svog savremenika, Fridriha Ničea, i Šopenhauer smatra da kultura i umetnost najvernije oslikavaju duh nekog vremena. Kao glavni problem propasti kulture on navodi to da je malo ljudi sklono refleksiji – njihov cilj je uglavnom da sa što manje truda i umnog rada što više uživaju. To se oslikava kako u muzici i pozorištu, tako i u književnosti.
U moru novonastalih romana čija je tematika uglavnom prilagođena plitkim umovima i ljudima prosečnog obrazovanja, sve je teže pronaći istinski kvalitetna dela. Za razliku od drugorazrednih romana, uzvišena književnost ne teži gomilanju radnje i događaja kako bi priču učinila zanimljivijom.
Zato Šopenhauer kaže da se prava umetnost sastoji u tome da se, sa što manje korišćenja spoljašnjeg, što snažnije podstakne unutrašnji život.
U svakom dobu postojale su uzvišena umetnost, kao i ona koja je prilagođena širim društvenim masama. Ipak, jasno je da samo ova prva ostaje upamćena, o čemu svedoči činjenica da je ono što se smatralo vrednim pre hiljadu godina popularno i danas.
Dokaz vrednosti nekog umetničkog dela predstavlja njegova univerzalnost, koja je takođe i jedna od osnovnih karakteristika platonovskih ideja i, kao što je Artur Šopenhauer uvideo, upravo u njoj nalaze se koreni lepog.
Citati su iz knjige Parerga i Paralipomena Artura Šopenhauera.
Piše: Mina Pavlović
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Artur Sopenhauer Sre 31 Jul - 16:05 | |
| Šopenhauer, genije pesimizma Mislilac Artur Šopenhauer u smrti je video izbavljenje iz ovog sveta kao doline plača i škrguta zuba i spasonosno razrešenje čvora ovostrane egzistencije koja nije drugo do dušmansko zlopaćenje u beznadežnom vijanju od bola do dosade. U smrti je Šopenhauer defetistički video izbavljenje od hira slepe volje. Šopenhauer je rođen 1788. u Dancingu u patricijskoj familiji. Mladost je proveo u Hamburgu. Nakon očeve smrti (suicida) 1805, primoran da prekine studije privrede, naći će se kod majke Johane i sestre Adele u Vajmaru. Nakon započetih studija medicine, nastavio je od 1811. studije filozofije u Berlinu. Prvi deo njegovog kapitalnog dela – Svet kao volja i predstava/Die Welt als Wille und Vorstellung – objavljen je 1918, a drugi deo tek dvadeset i šest godina docnije (1844). Svaki od ovih delova ima četvorostruku strukturu: teorija saznanja, metafizika, estetika i etika. Izvesno kratko vreme sarađivao je sa Geteom. Nakon putovanja po Italiji, rešio je da se preda karijeri profesora filozofije na univerzitetu u Berlinu. Držao je predavanja u isto vreme kao i Hegel, no bez uspeha. Od tada će do ekstremnosti rasti njegov prezir prema akademskoj filozofiji. Od 1831. prelazi u Frankfurt na Majni, u kome će delovati kao „privatni docent“ i neženja do svoje smrti, 21. septembra 1860. godine.
Šopenhauerovo glavno delo, Svet kao volja i predstava, čija je kvintesenca u jednoj misli – „Svet je samosaznanje volje“ – objavljeno je 1818. Šopenhauer u njemu vešto prepliće i prožima Platonovu i Kantovu filozofiju sa istočnom mudrošću (sa reinkarnacijom), kao i hrišćanskom mistikom u nekakav metafizički veltanšaung bez Boga (što podseća na Kantov Ding an sich) koji sve prožima i sve objedinjuje i na čiji se ciklični bespočetni početak svaka individua kroz smrt vraća. Priroda je za Šopenhauera univerzum kratkih radosti i dubokih patnji. Mi ne vidimo svet objektivno, već kao konstrukciju ljudskog perceptivnog aparata i inteligencije. Psi ili slepi miševi ne delaju saglasno svesnoj odluci, već po diktatu neposrednog slepog nagona. Odnos između volje i intelekta u Šopenhauerovoj filozofiji postaće plodan instrument u novoj psihologiji nesvesnog, na koju će se docnije pozivati Zigmund Frojd. Intelekt se pojavljuje kao „sluga“ volje: um i svest slede tamnim impulsima, prevode je na banalnost svakodnevnosti, razobličuju je ili je potiskuju. Šopenhauerova teorija saglasna je sa modernim fiziološkim istraživanjima. U osnovi se Šopenhauerova filozofija razume iz same sebe, što je i načelni razlog što ona u univerzitetskoj filozofiji nije imala nikakvog uticaja.
U uvodu u svoje Parerge i paralipomene iz 1851. u poglavlju naslovljenom Aforizmi o životnoj mudrosti veli da se dobar život (eudemonija), sastoji u što manjem trvenju. Šopenhauer je pandan moralisti Montenju. Njegovo delo grandiozni je izveštaj o Condition humaine i neka vrsta biofilozofije sui generis. Šopenhauerov najkontroverzniji i najomraženiji tekst je njegov esej O ženama/Über die Weiber. Skeptik i ženomrzac im zamera što su one objekt požude. Još više im je uzimao za zlo što nisu reagovale na takve požude. Mizogenom resantimanu jednako je pridonela porodična složena konstelacija, napose konflikti sa majkom, ariviranom spisateljicom Johanom Šopenhauer.
On je rano stekao prirodnomatematička saznanja koja je pratio sveg svog života. Svog intimnog rivala Hegela, zbog pomanjkanja poznavanja prirodnih nauka, sarkastično je nazivao „gospodinom neznalicom“. Šopenhauerovoj slavi doprineo je briljantni stil njegovog pera. Tokom 19. veka u nemačkoj filozofiji carovala je jezička prenapregnutost kao produkciono sredstvo i kao atribut „dubokomislenosti“. Šopenhauer je sveg svog života vojevao protiv lažnih vitezova prenapregnutog jezika u akademskoj filozofiji. Univerzitetska filozofija mu se osvetila time što je njegovo delo konsekventno ignorisala. Otuda je Šopenhauer samo izvan univerzitetskog seminara čitan i recipiran, kao i njegov učenik Fridrih Niče, koji je Šopenhauerovu metafiziku volje preinačio u „volju za moć“, i mol-ton u dur-ton preorkestrirao. Mislioci kao što su Niče, Vitgenštajn, Poper, Horkhajmer bili su njegovi poklonici, kao i književnici Tolstoj, Tomas Man, Vilhem Buš, Tomas Hardi, Mopasan, Prust, Beket, Tomas Bernhard ili kompozitor Vagner. Svetitelji i asketici su na liniji Šopenhauerove filozofije – negacijom volje uspevaju da slome breme patnji i iskušenja. Ta finalna mudrost je, po Šopenhauerovom učenju, recept i nama, svim ostalim smrtnicima.
Piše: Zoran Andrić |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Artur Sopenhauer Sre 31 Jul - 16:05 | |
| Bogatstvo je nalik na morsku vodu – što je više pijemo, to smo žedniji. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Artur Sopenhauer Sre 31 Jul - 16:06 | |
| Budala trči za užicima života i shvata da je prevarena. Mudrac izbegava nevolje. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Artur Sopenhauer Sre 31 Jul - 16:06 | |
| Čast je, objektivno gledano, mišljenje drugih o nama, a subjektivno, naš strah od tog mišljenja. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Artur Sopenhauer Sre 31 Jul - 16:06 | |
| Čoveku koji je intelektualno viši od drugih samoća pruža dvostruku korist: prvu, što je sam, i drugu, što nije sa drugima. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Artur Sopenhauer Sre 31 Jul - 16:07 | |
| Da bi se priznala tuđa vrednost, treba imati sopstvenu. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Artur Sopenhauer Sre 31 Jul - 16:07 | |
| Da je čovečanstvo oduvek bilo razumno, istorija ne bi bila dugačka hronika gluposti i zločina |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Artur Sopenhauer Sre 31 Jul - 16:07 | |
| Divljaci se uzajamno proždiru, a pitomi se uzajamno varaju. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Artur Sopenhauer Sre 31 Jul - 16:08 | |
| Društvenost spada u najopasnije, možda čak i ubitačne sklonosti, pošto nas dovodi u dodir sa ljudima od kojih je većina moralno rđava, a intelektualno tupa ili izopačena. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Artur Sopenhauer Sre 31 Jul - 16:08 | |
| Izvor naše sreće je u subjektivnim osobinama: plemenitom karakteru, preduzimljivom duhu, srećnom temperamentu, vedrom umu i zdravom telu. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Artur Sopenhauer Sre 31 Jul - 16:08 | |
| Kao što je ljubav prema životu zapravo samo strah od smrti, tako i društvenost ljudi zapravo nije direktna; ona se, naime, ne zasniva na ljubavi prema društvu, nego na strahu od samoće. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Artur Sopenhauer Sre 31 Jul - 16:09 | |
| Ko je okrutan prema životinjama, ne može biti dobar čovek. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Artur Sopenhauer Sre 31 Jul - 16:09 | |
| Ko je pametan, taj će u razgovoru manje misliti na ono o čemu govori, a više na onoga sa kim razgovara. Ako tako bude činio, može biti uveren da neće reći ništa zbog čega bi se kasnije mogao kajati. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Artur Sopenhauer Sre 31 Jul - 16:09 | |
| Ko želi da se njegovoj reči poveruje, neka je izrekne hladno i bez strasti. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Artur Sopenhauer Sre 31 Jul - 16:09 | |
| Lepota je otvoreno preporučeno pismo koje za nas unapred pridobija srca. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Artur Sopenhauer Sre 31 Jul - 16:10 | |
| Ljubomora se uvek rađa sa ljubavlju, ali ne umire uvek sa njom. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Artur Sopenhauer Sre 31 Jul - 16:10 | |
| Ljude u društvo tera unutrašnja praznina i dosada. Ako osete da su nam potrebni, ljudi postaju obesni i arogantni. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Artur Sopenhauer Sre 31 Jul - 16:10 | |
| Ljudi se hiljadu puta više trude da steknu materijalno nego duhovno bogatstvo, mada je sasvim sigurno da našu sreću stvara ono što jesmo, a ne ono što imamo. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Artur Sopenhauer Sre 31 Jul - 16:10 | |
| Malo ima stvari koje će ljude više odobrovoljiti nego kad im ispričamo veliku nesreću koja nas je nedavno snašla. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Artur Sopenhauer Sre 31 Jul - 16:11 | |
| Mladima bi glavni predmet učenja morao biti taj da nauče podnositi samoću: ona je naime izvor sreće i duševnog mira. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Artur Sopenhauer Sre 31 Jul - 16:11 | |
| Najsigurniji način da ne postaneš vrlo nesrećan jeste taj da ne zahtevaš da budeš vrlo srećan. |
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: Artur Sopenhauer | |
| |
| | | |
Similar topics | |
|
Strana 1 od 5 | Idi na stranu : 1, 2, 3, 4, 5 | |
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| Ko je trenutno na forumu | Imamo 701 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 701 Gosta :: 2 Provajderi
Nema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38
|
Dvorana slavnih |
Naj Avatar Haossa !
Kreja
|
Poslanici naj aktivniji nedelje | |
|